Porazom Turaka kod Beča 1683. godine, nastavljeno je s njihovim proterivanjem i oslobađanjem gradova: Budima 1686, Segedina 1687, Beograda 1688, sve do Niša, Prištine, Peći, Prizrena i Skoplja.
U bici kod Kačanika 1690. godine poražena je austrijska vojska i u bekstvu napušta sve krajeve do Niša.
Turci su vrlo nemilosrdno kažnjavali hrišćansko stanovništvo, u krajevima iz kojih je potisnuta austrijska vojska, zbog njihovog neverstva u periodu povlačenja Turske iz ovih krajeva.
O turskoj svireposti brzo se raščulo po celoj Srbiji i narod je bežao prema severu. Srbi su bežali prema Beogradu i Savi, jer su Turci držali Temišvar s okolinom, čime je čitava leva obala Dunava u Banatu bila ugrožena od Turaka.
U periodu između pada Niša i opsade Beograda od Turaka, organizovana je seoba Srba u Ugarsku na čelu s Arsenijem III Čarnojevićem. Izbeglice su koristile dva pravca prelaza preko reke: jedan preko Dunava kod Petrovaradina, a drugi na Dravi kod Osijeka. Oni što su prešli kod Petrovaradina, produžili su pravac severa i nastanili se u okolini Subotice, Baje i Segedina, pa čak i do Debrecina, a drugi, koju su prešli Dravu, nastanili su se u Baranji u mestima Šiklošu, Mohaču, Kapošvaru, ali je veći deo otišao severnije u Budim i Sentandreju, pa i dalje u Estergom, Komoran i Đer. Neki su, međutim, prešli u Banat i zaustavili se u Bečeju, Vranjevu i Bečkereku, gde su imali svoje, već ranije nastanjene, rođake i poznanike.
Kao što je već napomenuto, izbeglice su smatrale da je ovo njihovo napuštanje ognjišta privremeno i da će se uskoro vratiti u svoja mesta, pa su u novim krajevima podigle šatore i zemunice i u njima živeli. Tako su mislile i austrijske vlasti, kada car Leopold u svojoj povlastici ističe: »Trudićemo se na svaki način, da pobedonosnim našim oružjem, a Božjom pomoću, pomenuti srpski narod što pre uvedemo u zemlje, ili sjedišta, koja je pre toga imao. I prognavši odande neprijatelje, hoćemo, da srpski narod ostane pod upravom i pod uredbama svojih rođenih vlasti.
Tim izbeglicama nije bilo dozvoljeno da se naseljavaju po gradovima, već smo po predgrađima ili potpuno odvojeno, što je bila najčešća pojava, te su zemunicama i kolibama stvarali zbegove. Stalno su pristizali novi ili su se preseljavali iz jednog u drugo mesto, tako je bilo teško utvrditi broj izbeglica u pojedinim mestima. Prema jednom izveštaju u proleće 1693. godine, bilo je u Sentandreji 12.000, a po drugom oko 14.000 Srba.
Središte izbeglica bilo je u Sentandreji, u kome je bio najveći zbeg i sedište patrijarha. Najveći deo izbeglica bio je, kako se pretpostavlja, sa Kosova i Metohije. Te oblasti su skoro potpuno opustele, naročito krajevi oko Prištine, Trepče, Vučitrna, Đakovice i Peći. Sva ta mesta, kao i okolna sela, su razorena i popaljena od strane Turaka. Sigurno je i Šumadija i Pomoravlje toliko opustelo, kada je komandant austrijske vojske verovao da Turci neće moći napredovati od Niša prema Beogradu, zbog napuštene zemlje, neće biti nikog da ishrani tursku vojsku.
