Preteča industrije bili su domaća radinost, zanatstvo, pa u daljoj podeli rada manufaktura do mašinske industrije, automatizacije i elektronike u dalji progres. Kada je Novi Bečej u pitanju onda iznetim pretečama treba dodati još i vodenice, suvače, vetranjače i olajnice, pa do parnih pilana, mlinova i ciglana. To je — na žalost — i sva industrija s kojom su Novi Bečej i Vranjevo zakoračili u dvadeseti vek.
Novi Bečej s Vranjevom, u prvoj polovini dvadesetog veka, nije zabeležio odgovarajući razvoj industrije koji se odvijao u okolnim gradovima: Kikinda, Bečkerek i Žombolj, a nije bio daleko ni Semikluš — svi su pripadali tom delu Torontalske županije.
Industrija cigle i crepa, koja se razvija u celom Banatu, na prvom mestu služila je za podmirenje rastućih potreba lokalnog stanovništva. Samo one veće ciglane u gradovima služile su i za potrebe šireg područja. Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka (1910. godine) u Torontalskoj županiji bilo je dvanaest ciglana, među kojima su i »Brejtkopf K. és Társai elsö tiszai tégla, cserép és agyagárú gyára« (Prva potiska fabrika cigle, crepa i gline) Törökbecse«, koja je počela sa radom 1906. godine. Prostirala se na površini od šesnaest katastarskih jutara. Bila je na parni pogon. Parna mašina imala je sto trideset konjskih snaga, a fabrika je zapošljavala sto četrdeset četiri radnika, od kojih su bile dvadeset četiri žene.
U Vranjevu je u to vreme već postojala ciglana osnovana još 1869. godine, koja je, početkom ovog veka, radila pod nazivom Wagner Andras tegla és eserépárúgyár.
U Vranjevu je 1910. godine postojala i pivara Herp Adolf Sörgyar Aracs. Parni pogon mašine iznosio je 24 konjske snage, a zapošljavala je pet radnika i proizvodila 228 hektolitara piva.
Pored pivare Vranjevo je imalo i dva mlina na valjke. Mlin koji je proizvodio brašno za tržište, kupio je 1931. godine Anton Lenihardt za 800.000 dinara. Kapacitet mlina, u doba privredne krize radio je sa 50% kapaciteta i takvim radom, 1934. godine, samleo je 240 vagona pšenice i 48 vagona kukuruza godišnje. Mlin je zapošljavao četrnaest radnika. Drugi mlin u Vranjevu izgradio je, uoči prvog svetskog rata, Ivan Kovačev. Između dva rata bio je u vlasništvu Bunjevačkih, manjeg kapaciteta i služio je ušurnu (ujam) meljavu.
U Novom Bečeju je postojao parni mlin Milko Vilmos és Fiai gözmalma, Török Bacse, koji je zapošljavao osam radnika. Isti vlasnik, Milko Vilmoš sa sinovima, pored mlina, imao je i parnu strugaru (pilanu), koja se smatra prvom strugarom te vrste u Banatu — osnovana je 1867. godine. Centrala firme Milko Vilmos és Fiai-gezfüresztelepe-Fötelep Budapesten bila je u Budimpešti, a imali su filijale pored Novog Bečeja još u Segedinu, Romulibanu 1 u još nekoliko mesta. Strugara u Novom Bečeju imala je, uoči prvog svetskog rata, mašinu snage 35 KS, a zapošljavala je pet službenika, trideset stalnih radnika, dva učenika i šezdeset nadničara. Proizvodila je rezanu građu i železničke pragove za potrebe lokalnog tržišta, ali i za druga mesta Austro-Ugarske pa i za izvoz u Srbiju.
U Novom Bečeju je u to vreme postojalo i preduzeće domaće radinosti Istvánfi Istvánné sa sto do tristo zaposlenih žena koje su radile kod svojih kuća.
To je bio period kada je industrija tek nastajala u tim isključivo poljoprivrednim krajevima Austro-Ugarske, ali se već i tada osetilo da Novi Bečej nije mamac za razvoj industrije. Upoređenja industrije u okolnim gradovima pokazuju, i kada se radi o istorodnoj industriji, da ona u Žombolju, Kikindi ili Bečkereku ima znatno veće kapacitete od industrije u Novom Bečeju i Vranjevu. Uz to su u tim mestima nicale i druge grane industrije, kao što su tekstilna, metalna i dr.
Posle prvog svetskog rata i priključenja Vojvodine Jugoslaviji ne samo da se nije ubrzao nego se još više usporio razvoj industrije u Novom Bečeju i Vranjevu u odnosu na druga veća mesta bivše Torontalske županije. Istina, u posleratnom periodu se javlja izgradnja električnih centrala, što je, nema sumnje, predstavljalo značajan napredak ne samo za kulturniji život meštana, nego i u pogledu stvaranja uslova za razvoj privrede.
Novi Bečej je 1923. godine dobio jedan generator za proizvodnju električne energije i njegova snaga je mogla da obezbedi potrebe bioskopa Royal, koji je bio u dvorištu tadašnjeg hotela Royal. Pored bioskopa strujom je snabdevan i najbliži deo centra Novog Bečeja. U toku 1926. godine izgrađena je električna mreža i podignuta električna centrala koja je puštena u rad u jesen 1927. godine. Vlasnik centrale je bila firma Romanic i Butor.
Vranjevo je čak nešto ranije dobilo električnu energiju od Novog Bečeja. Razvodna mreža i centrala izgrađeni su 1926. godine, a proizvodnja električne energije otpočela je 21. januara 1927. godine. Vranjevačka centrala bila je Vlasništvo jedne švedske firme, a kasnije je pripala firmi Subotička električna železnica i osvetljenje, d.d., Subotica. Ovoj firmi je priplala i električna centrala u Novom Bečeju.
Iste godine, kada Novi Bečej dobija električnu struju 1926/27. godine, dolazi do likvidacije fabrike cigle i crepa na Bereku Breitkopf K. és Társai, a ona je prvih godina posle rata već imala tri peći.
Vranjevačku ciglanu Wagner Andraša kupili su već u to vreme poznati proizvođači cigle i crepa u Kikindi, Žombolju i u još nekim mestima braća Bohn. Oni su otkupili i ostatke ciglane Wagner. Proširili su ciglanu u Vranjevu s pretežnom orijentacijom na crep, tako je ona uspela da odoli i udarima velike privredne krize, a radila je kao i dotle, sezonski od proleća do jeseni, s brojem zaposlenih od tristo do tristo pedeset radnika.
Do likvidacije ciglane u Novom Bečeju dovela je pored ostalog i okolnost da su u posleratnom periodu i sva okolna sela: Kumane, Melenci i Novo Miloševo imali svoje ciglane koje su uglavnom mogle da ciglom zadovolje potrebe tih mesta.
Nije likvidirala samo ciglana Breitkopf u Novom Bečeju, nego je ionako mala pivara postala nerentabilna, u periodu privredne krize, pa je i ona prestala s proizvodnjom i postala u prvo vreme neka vrsta filijale Pivare iz Starog Bečeja, stovarište starobečejskog piva.
Ista sudbina zadesila je Senćansku parnu pilanu, kako se, posle prvog svetskog rata, nazivala strugara i mlin Milko Vilmoš és Fiai. U periodu krize likvidirana je strugara, a to znači da je oko dvesto radnika ostalo bez posla, dok je mlin sa desetak radnika radio sve do završetka drugog svetskog rata, kada su ga Nemci, prilikom povlačenja, početkom oktobra 1944. godine zapalili.
Posle prvog svetskog rata prestala je s radom i domaća radinost, da bi se obnovila tek negde pred izlazak iz privredne krize 1934—35'. godine s proizvodnjom čipki i zavesa, koju je organizovao ruski emigrant Ozorov. U stvari, to i nije bila nikakva posebna organizacija, nego su žene, uglavnom mađarske narodnosti, radile kod svojih kuća i radove prodavale Ozorovu. Ozorov je te proizvode liferovao (isporučivao) odgovarajućim trgovcima u Beograd.
Sve do drugog svetskog rata, kao što se vidi, Novi Bečej i Vranjevo i nisu imali industriju. Sva industrija sastojala se od crepane Braće Bohn u Vranjevu, dva mlina u Vranjevu i jednog u Novom Bečeju. Jedan od vranjevačkih mlinova i onaj u Novom Bečeju svoju delatnost su usmerili na komercijalnu meljavu, dok je drugi — manji — u Vranjevu imao samo ušurnu meljavu.
Uoči drugog svetskog rata, 1938. godine Jevrejin Gerber, koji se dotle bavio otkupom perja, otvorio je u Vranjevu malu radionicu za proizvodnju pamučnog platna. Ta radionica bila je na parni pogon (pokretala je vršaća lakomobila), a imala je dvanaest tkačkih razboja. Radila je sve do izbijanja drugog svetskog rata.
