Posle proterivanja Turaka i Požarevačkog mira želela je Austrija, iz strateško-politličkih razloga, da Banat pretvori, u privrednom pogledu, u najnaprednije područje. Zbog toga ga nije pripojila Ugarsikoj, nego je, na predlog Evgenija Savojskog, stvorena posebna pokrajina pod imenom »Tamiški Banat« koji je bio vezan neposredno za Dvor. Sva zemlja i druga materijalna dobra postali su kameralno-državno dobro. Za guvernera Banata postavljen je generali grof Klaudije Mersi.
Banat, u stvari, nikada nije činio jednu celinu pa ni u etničkom pogledu. Istočni — brdoviti deo, naseljen pretežno Rumunima, oduvek se odvajao od zapadnog — ravnog Banata koji su uglavnom naseljavali Srbi. Brdoviti — istočni deo nekada je predstavljao celinu s Erdeljom.
Dvorska komora je, odmah po proterivanju Turaka, razradila plan političkog i privrednog razvoja Banata. Ubrzo posle toga 1717. godine doneta je takozvana Instrukcija Kameralne komisije za uređenje Banata, da bi 1719. guverner Mersi doneo i svoj projekat o uređenju Banata.
U cilju prodiranja Austrije, preko Balkana, na istok, došlo se do uverenja da se samo kolonizacijom Nemaca u Ugarskoj može obezbediti siguran oslonac vladarskom domu. Komisija za obnovu Ugarske predložila je još 1689. godine naseljavanje Nemaca, naročito u južnim krajevima Ugarske.
Posebno u Banatu koji je predstavljao najjužniji opustošeni kraj, i poslednji oslobođen od Turaka.
Kolonizacijom Nemaca Austrija je želela u prvom redu da naseli ove, skoro opustele, krajeve i da obezbedi poljoprivrednu proizvodnju kao osnovu tadašnje ekonomske politike. Ali nema sumnje da je značajnu ulogu igrao i čisto politički momenat. Naseljavanjem Nemaca obezbediće se politička sigurnost. To je stanovništvo koje je svojom nacionalnom pripadnošću vezano za austrijski Dvor, pa je predstavljalo i veću sigurnost u vojničkom pogledu, kada je u pitanju čuvanje južnih granica Carevine.
Zbog toga je Banat trebalo tako organizovati da predstavlja neku vrstu klina između Mađara i Turaka koji su im, često, bili čak i naklonjeni.
U prvo vreme, po oslobođenju Banata, bilo je zabranjeno naseljavanje Mađara kao i Srba graničara iz Potisja i Pomorišja. Znači, cilj je bio da se i etničkim sastavom stanovništva ovih krajeva obezbedi stabilnost i bezbednost Monarhije.
Stvaranjem jake privrede u Banatu obezbedili bi se prihodi od poreza za jačanje odbrambene sposobnosti zemlje, pa su im i za jedno i za drugo bili najpogodniji Nemci iz Nemačke, gde je u to vreme bilo viška stanovništva.
Ovim se može objasniti i odugovlačenje razvojačenja Potisko-pomoriške granice, koja je postala izlišna još 1716. godine, odmah po proterivanju Turaka iz Banata. Znači, razlog oklevanja razvojačenju nije bio otpor Srba pripajanju tih teritorija ugarskim županijama, kao što se to u nekim publikacijama objašnjava.
Beogradskim mirom, zaključenim 1739. posle poraza Austrije kod Grocke, između Turske i Austrije predviđeno je, pored predaje svih krajeva južno od Save i Dunava, još i rušenje svih tvrđava na levoj strani Dunava, što je posebno zahtevalo da se granica prema Turskoj pojača ne samo vojnički već i privredno.
U takozvanoj ranoj — terezijanskoj kolonizaciji (1739—1749) nekoliko nemačkih porodica se 1748. godine naselilo i u Novi Bečej. Njihova prezimena nalazimo u arhivskom materijalu, ali su se oni kasnije, ženeći se i udavajući se za Mađare, asimilirali i postali Mađari.
