Aleksandar Berić rođen je 13. juna 1906. godine u Novom Bečeju. Njegov otac Ivan Berić bio je knjigovođa u Vranjevačkoj srpskoj štedionici u Novom Bečeju, rođen u Starom Bečeju, a majka Draga, rođena Dimitrijević, bila je domaćica iz Subotice.
Interesantno je istaći da u momentu upisa u knjigu rođenih (13. juna 1906) nije određeno ime novorođenčetu, već je to učinjeno naknadno 1. jula, kada je otac izjavio da će se dete zvati Šandor (Aleksandar).
Aleksandar Berić spada u red onih malobrojnih komandanata u aprilskom ratu (1941) stare Jugoslavije, koji su učinili sve što je bilo u njihovoj moći da se odupre neprijatelju i da mu se ništa ne preda već da sve što osvoji mora platiti velikim žrtvama u ljudstvu i materijalu.
Završio je Pomorsku vojnu akademiju 1928. godine, a u aprilskom ratu 1941. godine, kao poručnik bojnog broda I klase, komandovao je monitorom Drava, obezbeđujući granični sektor Dunava kod Bezdana.
Monitor Drava deplasmana 536 tona, brzine 13 čvorova. U kulama je imao dva topa i tri haubice, kalibra 120 mm, a raspolagao je i s dva protivavionska topa 66 mm i sedam mitraljeza. Debljina oklopa broda 25 do 30 mm. Bivša Jugoslavija raspolagala je s četiri monitora koji su dobijeni posle raspada Austrougarske kao reparacija. To su bili: Vardar, Sava, Drava i Morava. Komanda rečne flotile bila je u Novom Sadu, gde je bila i baza. Divizija monitora bila je prema ratnom planu raspoređena:
a) I grupu sačinjavali su Monitor Vardar, komandant poručnik bojnog broda Milivoj Kockar (poginuo 1941. godine pod Zemunskim mostom).
— Sava — komandant poručnik bojnog broda Srećko Rajs (nalazio se posle drugog svetskog rata u Jugoslovenskoj ratnoj mornarici).
b) Sastav rečne flotile Bezdan—Batina:
— Drava — komandant poručnik bojnog broda Aleksandar Berić (poginuo 12. aprila 1941. godine).
c) Sastav rečne flotile u Staroj Kanjiži:
— Morava — komandant poručnik bojnog broda Boško Aranđelović (nema podataka o njemu).
Zadatak divizije je bio da u sadejstvu s područnim jedinicama kopnene vojske i avijacije zatvori reku i spreči neprijateljske brodove da potpomažu akcije njihove kopnene vojske.
Berić je primio komandu nad monitorom Drava u jesen 1940. godine, a 27. marta 1941. godine, po svrgavanju vlade Cvetković — Maček, naređeno je da brodom isplovi u Bezdan. U Bezdan je stigao noću između 27. i 28. marta. U cilju što bolje kontrole Dunava prema Mađarskoj granici monitor je u noći između 4 i 5. aprila otplovio prema desnoj obali i usidrio se u vrbiku dvesto do tristo metara uzvodno od pristaništa Batina.
Prvog dana rata, 6. aprila oko devet časova, počeli su naleti mađarskih aviona, koji su iz mitraljeza tukli brod na šta je posada broda efikasno odgovorila. To se ponavljalo i 6. i 7. aprila. Brod je već 8. aprila izgubio svaku vezu s Komandom rečne flotile i drugim njenim jedinicama. Drava je ostala u Bezdanu do 10. aprila i uz stalne napade mađarske avijacije štitila prebacivanje trupa jedne naše kopnene jedinice iz Baranje u Bačku. Sutradan, 11. aprila u 14 časova brod su napala četiri mađarska velika patrolna čamca od 130 BRT naoružana sa po četiri topa 70 mm, koja su želela da onemoguće prebacivanje jugoslovenskih kopnenih jedinica preko Dunava. Drava je svojom artiljerijskom vatrom, posle borbe koja je trajala trideset minuta, prisilila mađarske brodove na povlačenje.
Komandant Osječke divizije, čije su trupe prebacivane iz Baranje preko Dunava u Bačku, upoznao je 11. aprila uveče komandanta Drave Berića sa stanjem i rasulom u jugoslovenskoj vojsci. Posle ovog saznanja Berić u 21 čas naredio zbor celokupne posade broda i upoznao ih sa situacijom u kojoj se nalaze. Tom prilikom je, prema sećanju preživelih članova posade Drava, koji su s poštovanjem i ponosom prepričavali reči svoga hrabrog komandanta, između ostalog rekao:
»Po vestima, koje sam dobio, izgleda da gubimo na svim frontovima. Hrvatska se proglasila republikom i znam da među vama ima Srba, Hrvata, Slovenaca, Mađara i Nemaca, kojima je teško da se bore protiv svoje braće. Ne znam što nam sutra, preksutra predstoji i da li ćemo ostati živi. Ja sam brod primio i neću dozvoliti da padne neprijatelju u ruke. Ko hoće da ide sa broda, može ići, razrešavam ga zakletve.«
Od osamdeset tri članova posade devet ih je napustilo brod od kojih pet mornara po narodnosti Mađara i Nemaca iz okoline Batine i Bezdana. Iste večeri preostali deo posade, od sedamdeset četiri mornara, podoficira i oficira, potopila je i uništila sve plovne objekte u Bezdanu, kako ni oni ne bi pali neprijatelju u ruke. Komandant Berić naredio je ponovni zbor u 22 časa. Tom prilikom je izneo svoj dalji plan. Nameravao je da se brodom spusti do Novog Sada, ako grad već nije u neprijateljskim rukama, što će utvrditi za vreme puta. Ako je Novi Sad u neprijateljskim rukama onda će se iskrcati u Frušku goru i zatim preko nje preći u Srbiju i dalje prema Jadranskom moru. Posle iskrcavanja posade monitor Dravu će eksplozivom potpuno uništiti. Savetovao je posadi da, ukoliko dođe do ovog iskrcavanja, svaki uzme sa sobom što manje stvari, ali da budu dobro obuveni i naoružani. Napomenuo je da nije dobio planove minskih prepreka, niti zna gde su položene mine na Dunavu, te da će zbog toga brod voziti na sreću. Posle toga podeljena su oružja i municija koju je posada trebalo da ponese sobom posle uništenja broda.
Monitor je isplovio iz Bezdana 11. aprila 1941. godine oko 23 časova. Vreme je bilo hladno, oblačno s povremenim snegom, a vodostaj Dunava, visok, što je olakšavalo plovidbu. Ujutru 12. aprila oko tri časa monitor se zaustavio ispred porušenog mosta kod Bogojeva, koji je zatvarao prolaz. Pomoću eksploziva otklonjeno je nekoliko čeličnih gredica i omogućen prolaz brodu. U međuvremenu, dok je monitor stajao da se raskrči prolaz, s broda su »izdajnički pobegli motornim čamcem u Pravcu Erduta upravitelj stroja, mašinski potporučnik Aničić, s dva podoficira i četiri mornara.«
Poslednji dan monitora Drava i njegove posade, 12. april, osvanuo je vedar i vrlo povoljan za aktivnost avijacije. Posada je bila potpuno spremna i očekivala je neprijateljiske napade. Još u 7.15 časova primećen je na velikoj visini jedan neprijateljski izviđački avion, koji je napravio jedan krug iznad monitora i otišao u pravcu iz koga je došao. Posle petnaest minuta ili tačnije u 7.30 časova pojavilo se devet neprijateljskih aviona tipa »štuka« i odmah otpočeli napad.
Prvi napad izvršen je iz horizontalnog leta, pa iako je brod zasut mnoštvom bombi, ni jedna nije pogodila cilj, već su sve pale oko monitora u vodu. Posle neuspelog napada, izvršen je ponovni s obrušavanjem, uz strahovito zavijanje »štuka«. Tom prilikom je, pored velikog broja bombi bačenih na brod, posada tučena iz mitraljeza. Prvi avion koji se obrušio bio je oboren i strmoglavio se u Dunav. To je zadesilo i drugi, koji se obrušio odmah posle obaranja prvog. Sledeći, treći, koji se ustremio na monitor nije ni stigao da se obruši, bio je pogođen iz protivavionskog topa, zapalio se i odleteo u pravcu Bačke, gde je svakako pao. Usledio je i treći napad neprijateljske avijacije koja je svojom mitraljeskom vatrom uspela da uništi dobar deo protivavionske topovske posade monitora pa preostali nisu mogli više efikasno da deluju. Tako su sad već i bombe počele da pogađaju cilj. Posle pete bombe, koja je pogodila brod, kada je voda počela naglo da nadire, odbrana je skoro potpuno prestala. Šesta bomba pogodila je dimnjak broda i od nje je izginulo ljudstvo mašinskog odeljenja, sem narednika Karla Banauha, koji je odleteo i pao u vodu.
Za sve vreme bombardovanja broda, iako ranjen, komandant Berić se nalazio na svom mestu, odakle je hladno i pribrano komandovao. Koliko je on bio sređen, a uz to savestan, govori i to što je u takvoj situaciji izdao naređenje da se u kotlu broda spale šifre, kako ne bi pale neprijatelju u ruke. »Komandant je ostao na brodu sve dok mu voda nije došla do vrata, i onako ranjen i nemoćan, preplivao na obalu. Nekoliko dana kasnije njegov leš je nađen uz obalu Dunava, blizu Čelareva, s dva metka u potiljku. Pošto do tada još nisu bile stigle neprijateljske trupe pretpostavlja se da ga je neko od petokolonaša ranjenog dotukao.«
O Beriću kao starešini i čoveku pisao je Ante Klarić, koji je bio oficir na brodu, kojim je Berić komandovao 1939. godine. Brod se prema pisanju Klarića — našao u vrlo teškoj situaciji i kada im niko nije mogao priteći u pomoć, Berić je pribrano i energično izdao takva naređenja koja su spasla brod i svu posadu. Berić je, prema Klariću, bio iznad svega patriota vrlo sposoban oficir i uzoran čovek. Prema podređenom osoblju se odnosio korektno i u njima gledao svoje drugove i prijatelje. Osećao je posebno zadovoljstvo kad je nekom mogao da pruži pomoć. U vojsci je smatran naprednim oficirom, što mu je moglo smetati u njegovom daljem napredovanju. Zbog vrlina bio je voljen i omiljen i uživao je veliki autoritet kod mlađeg kadra.
Klarić završava svoj članak rečima:
»Iako malo kasno, ali na ovaj način hteo sam se odužiti svom bivšem komandantu, poručniku bojnog broda Aleksandru Beriću, s namerom da se ovaj podvig ne zaboravi i da ga upoznaju naši ljudi i naraštaji.«
Monitor Drava je jedini brod, ratne mornarice bivše Jugoslavije, koji je potopljen u borbi.
Herojsko držanje komandanta Aleksandra Berića i posade monitora Drava aprila 1941. godine »predstavlja jedinstven primer organizovanog otpora u bivšoj mornarici i spada u retke primere ratovanja na rekama. To je podvig vredan spomena i zaslužuje puno priznanje.«
Posle ovako velikih reči stručnjaka našeg ratnog pomorstva ne možemo da sa žaljenjem ne konstatujemo, da je priznanje za Aleksandra Berića izostalo. Nije proglašen narodnim herojem.
Podvig Aleksandra Berića zaslužuje posebno priznanje, ne samo zato što se herojski poneo u ratu, jer takvih je trebalo da bude mnogo više, nego što je i kada je saznao da je rat izgbuljen i Jugoslavija već tako reći nestala, saopštio posadi da brod neće predati neprijatelju. Pored toga što nije dozvolio da brod, kojim komanduje padne neprijatelju u ruke, i što je u borbi uništio tri neprijateljska aviona, onemogućio je da i jedan drugi plovni objekat u Bezdanu i okolini koristi neprijatelju. U uslovima potpunog beznađa, on stvara plan dalje borbe u slučaju da se brodom približi Fruškoj gori.
Iako je vojnike, podoficire i oficire oslobodio zakletve, više od četiri petine čitave posade ostalo je do kraja uz njega, što govori o njegovom ugledu i velikom autoritetu kao komandanta.
