Podvig, Aleksandra Berića komandanta bojnog broda „Drava" , u aprilskom ratu 1941. godine, onako kako sam ga prikazao u knjizi: „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju" ostalo je nezapaženo od nadležnih u Novom Bečeju za pokretanje akcije da se proglasi narodnim herojem. Zbog toga ću ovde ponovo prikazati njegov podvig sa više podataka o njemu kao čoveku, komandantu i o njegovoj porodici. To nisam učnio u pomenujtoj knjizi, jer je tek 27. marta 1991. godine list „Politika ekspres" počela sa izdavanjem feljtona pod naslovom: PET DECENIJA OD PODVIGA MONITORA „DRAVA", u kome sam našao mnogo novih podataka, a moja knjiga „Istorija Novog Bečeja i Vranjeva" izašla je iz štampe maja 1989. godine.
Želja mi je, s obzirom na veličinu i značaj podviga, da se i ovom prilikom osveži uspomena na našeg vrlog sugrađanina i oda puna zahvalnost za ono što je učinio za svoj narod, za svoju zemlju. Bez obzira da li će biti proglašen narodnim herojem, mi, Novobečejci, možemo biti vrlo ponosni što su se u našem mestu rađali i takvi heroji.
U početku Feljtona njegov autor Boško Antić između ostalog piše:
„Ovo je još jedan od pokušaja da se povodom 50-godišnjice od slavne epopeje ovog broda današnje generacije podsete kako se bori za svoju domovinu, kako se gine pod svojom zastavom, kako se gaji bratstvo i jedinstvo u višenacionalnoj sredini..."
„Patriotski raspoloženi pojedinci i manje jedinice nisu mogli izmeniti tok ratnih događaja, niti pokriti kukavičluk i izdajstsvo vrhova. Svojim primerom i žrtvom pokazali su da u borbenosti i hrabrosti ne zaostaju za junacima koji su ginuli za odbranu svoje domovine kroz burnu istoriju naših naroda. Herojski podvizi Milana Spasića i Sergeja Mašare, koji su potopili razarač „Zagreb", i posada monitora „Drava" večito će nadahnjivati mlade generacije u pripremi za odbranu slobode i nezavisnosti svoje domovine."
Na kraju autor feljtona zaključuje:
„Ovaj monitor je svojim podvigom, odnosno podvigom svoje posade, ušao u legendu ratovanja na Dunavu..."
„O herojskom podvigu komandanta monitora „Drava", poručnika bojnog broda prve klase Aleksandra Berića i njegove hrabre posade još će pisati istorija, jer se ne srne zaboravii da je ovaj brod bio jedini brod bivše jugoslovenske ratne mornarice koji se, od prvog dana, borio s neprijateljem, prkosio mu i nanosio udarce sve dok nije potonuo u ledene dubine Dunava."
Ko je bio Aleksandar Berić
Aleksandar je rođen u Novom Bečeju 13. juna 1906. godine. U momentu upisa u knjigu rođenih nije upisano ime novorođenčetu, već je 1. jula to učinio otac i izjavio da će se dete zvati Šandor (Aleksandar). Otac Ivan Berić knjigovođa u Vranjevačkoj srpskoj štedionici, rođen je u Starom Bečeju i u momentu rođenja deteta imao je 28 godina. Majka Draga, rođena Dimitrijević u Subotici, u momentu rođenja deteta imala je 19 godina. Kuća u kojoj je rođen Aleksandar u Novom Bečeju nosila je br. 560, kada još nisu postojale imena ulica, a nalazila se na mestu gde je danas Vatrogasni dom, u ulici Lole Ribara. U školu je pošao pred Prvi svetski rat, a kad je rat počeo, otac je kao i ostali mobilisan. Vratio se iz rata, ali mu supruga Draga nije dugo živela. Kraj rata je porodica Berić dočekala u Temišvaru koji je ubrzo posle rata pripojen Rumuniji. Ivan je sa sinom prešao u Jugoslaviju i nastanio se u Zagrebu kao bankarski činovnik. U Zagrebu je ostao dvadesetak godina. Aleksandar je po završetku škole želeo da se upiše u Pomorsku akademiju, ali se otac tome suprostavio i upisao ga na fakultet. Upornost sina prisilila je oca na popuštanje i Aleksandar je položio prijemni ispit sa odličnim uspehom i upisao se u Pomorsku akademiju, koju je završio 28. juna (na Vidovdan) 1929. godine. Postao je pomorski oficir. Bili su mu otvoreni široki morski putevi.
Jugoslovenska eskadra je u leto 1933. godine uplovila u egipatsku luku Aleksandriju. Berić je imao 27 godina i u toj luci je upoznao svoju buduću suprugu Veru, koja je bila ćerka našeg iseljenika iz stare bokeljske porodice. Ubrzo su se venčali i krenuli u zajednički život, a januara 1935. godine rodio im se sin, kome su dali dedino ime Ivan.
Aleksandar je bio osrednjeg rasta crne talasaste kose naočit i u svemu odmeren. Supruga Vera je bila niskog rasta, crnomanjanasta i vrlo ljupka. Kao vojni starešina bio je vrlo korektan - pravičan sprečavao je torture nad vojnicima. Bio je antialkoholičar, uvek elegantan i strog, ali pravičan po čemu se razlikovao od mnogih oficira. Govorio je nekoliko stranih jezika: engleski, francuski, nemački i mađarski. Baš zbog znanja nemačkog i mađarskog jezika prekomandovan je u Novi Sad u rečnu flotilu.
Berić je primio komandu nad monitorom „Drava" u jesen 1940. godine, a 27. marta 1941. godine, naređeno je da isplovi u Bezdan, gde je stigao u noći između 27. i 28. marta i usidrio se 200 metara nizvodno od pristaništa. Razvoj političkih događaja bio je i na brodu glavna tema razgovora među posadom. U svojim izlaganjima, koja su uvek bila nadahnuta patriotizmom, Berić je govorio da smo svi mi, u Jugoslaviji, bez obzira na veru i narodnost jednaki, da treba da se volimo i poštujemo, da branimo pa i život da damo za Jugoslaviju. Znao je da motiviše posadu, da joj ulije patriotski duh i da ojača borbeno samopouzdanje.
Noć uoči rata primljen je telegram sa komandnog broda rečne flotile, koji se nalazio u Osijeku, i ako je trbalo da bude u Novom Sadu, a još veće iznenađenje je predstavljala sadržina telegrama, kojim je Komandant Rečne flotile naređivao Komadantu monitora „Drava" da sa svojim brodom i kompletnom minersko-baražnom grupom pređe mađarsku granicu i brodove preda Nemcima. Bila je to izdaja sa kojom je Berić upoznao posadu broda.
Šestog aprila u zoru stigla je depeša koja nikoga nije iznenandila, a glasila jе: „Rat je otpočeo! Postupite po ranije dobijenom naređenju."
Odmah po dobijanju naređenja Komadant je pozvao oficire i podoficire, a zatim se obratio postrojenoj posadi rečima:
„Gospodo oficiri i podoficiri! Mornari! Neprijatelj je napao našu zemlju. Naša dužnost je da branimo ovaj deo granice. Siguran sam da ćete svi biti do kraja verni domovini. Brod mora biti svakog trenutka spreman za plovidbu..."
Iznad monitora su nadletali neprijateljski avioni još od 9 sati 6. aprila pa za sve vreme dok se brod nalazio na području Bezdan - granica. Sedmog aprila je iznad broda dugo kružio izviđački avion, ali nije mogao otkriti brod, jer je ovaj bio kamufliran vrbama. Na avion je otvorena mitraljeska paljba i on je oboren pao na desnu obalu Dunava kod Batine. U napadu nemačkih aviona osmog aprila ranjen je komadant Berić. Metak iz neprijateljskog mitraljeza pogodio ga je u levu šaku. Rana mu je previjena i on je ostao na svom mestu. Pored njega istog dana su ranjena još dvojica mornara. Brod je izložen i daljim napadima nemačkih aviona tipa „Štuka" i u tim napadima ranjeno je još petnaestak mornara. Jedanaestog aprila brod su napala četiri velika patrolna čamca iz Mađarske. „Drava" je posle borbe koja je trajala pola sata, prisilila mađarske borbene čamce da se povuku.
Komadant Osiječke divizije, čije su trupe prebacivane iz Baranje u Bačku upoznao je 11. aprila Berića sa rasulom u vojsci. Posle ovog saznanja Berić je u 21 čas naredio zbor celokupne posade i upoznao ih sa situacijom u kojoj se nalaze. Tom prilikom je, prema sećanju preživelih članova posade „Drava" , koji su s poštovanjem i ponosom prepričavali reči svog hrabrog Komadanta, između ostalog rekao:
„Ро vestima koje sam dobio, izgleda da gubimo na svim frontovima. Hrvatska se proglasila republikom i znam da među vama ima Srba, Hrvata, Slovenaca, Mađara i Nemaca, kojima je teško da se bore protiv svoje braće. Ne znam što nam sutra, prekosutra predstoji i da li ćemo ostati živi. Ja sam brod primio i neću dozvoliti da padne neprijatelju u ruke. Ko hoće da ide sa broda, može ići, razrešavam ga zakletve."
Od osamdeset tri člana posade, devet ih je napustilo brod od kojih pet mornara po narodnosti Mađari i Nemci iz okoline Batine i Bezdana. Iste večeri preostali deo posade, od sedamdeset četiri mornara, podoficira i oficira, potopila je i uništila sve plovne objekte u Bezdanu, kako ni oni ne bi pali neprijatelju u ruke. Komandant Berić naredio je ponovni zbor u 22 časa. Tom prilikom je izneo svoj dalji plan. Nameravao je da se brodom spusti do Novog Sada, ako grad već nije u neprijateljskim rukama, što će utvrditi za vreme puta. Ako je Novi Sad u neprijateljskim rukama, onda će se iskrcati u Frušku Goru, a zatim preko nje preći u Srbiju i dalje prema Jadranskom moru. Posle iskrcavanja posade monitor „Drava" će eksplozivom potpuno uništiti. Savetovao je posadu da, ukoliko dođe do ovog iskrcavanja, svaki uzme što manje stvari, ali da budu dobro obuveni i naoružani. Napomenuo je da nije dobio planove minskih prepreka, niti zna gde su položene mine na Dunavu, te će zbog toga brod voziti na sreću. Posle toga podeljena su oružja i municija, koju je posada trebalo da ponese sa sobom posle uništenja broda.
Monitor je isplovio iz Bezdana 11. aprila 1941. godine oko 23 časa. Vreme je bilo hladno, oblačno s povremenim snegom, a vodostaj Dunava visok, što je olakšavalo plovidbu. U jutro 12. aprila oko tri časa monitor se zaustavio ispred porušenog mosta kod Bogojeva, koji je zatvarao prolaz. Pomoću eksploziva otklonjeno je nekoliko čeličnih gredica i omogućen prolaz brodu. U međuvremnu, dok je monitor stajao da se raskrči prolaz, s broda su „izdajnički pobegli motornim čamcem u pravcu Erduta upravitelj stroja, mašinski poručnik Aničić, s dva podoficira i četiri mornara."
Poslednji dan monitora „Drava" i njegove posade, 12. april, osvanuo je vedar i vrlo povoljan za aktivnost avijacije. Posada je bila potpuno spremna i očekivala je neprijateljske napade. Još u 7,15 časova primećen je na velikoj visini jedan neprijateljski izviđački avion, koji je napravio jedan krug iznad monitora i otišao u pravcu iz kog je i došao. Posle petnaest minuta, ili tačnije u 7,30 časova pojavilo se devet neprijateljskih aviona tipa „štuka" i odmah otpočeli napad.
Prvi napad izvršen je iz horizontalnog leta, pa i ako je brod zasut mnoštvom bombi, nijedna nije pogodila cilj, već su sve pale oko monitora u vodu. Posle neuspelog napada, izvršen je ponovni s obrušavanjem, uz strahovito zavijanje „Štuka". Tom prilikom je, pored velikog broja bačenih bombi, posada tučena iz mitraljeza. Prvi avion koji se obrušio, bio je oboren i strmoglavio se u Dunav. To je zadesilo i drugi, koji se obrušio odmah posle obaranja prvog. Sledeći, treći, koji se ustremio na monitor nije ni stigao da se obruši, bio je pogođen iz protivavionskog topa, zapalio se i odleteo u pravcu Bačke, gde je svakako pao. Usledio je i treći napad neprijateljske avijacije koja je svojom mitrljeskom vatrom uspela da uništi dobar deo protivavionske topovske posade. Preostali nisu mogli više tako efikasno da deluju, pa su bombe sad već počele pogađati brod. Posle petog pogotka voda je počela naglo da nadire u brod i odbrana je skoro potpuno prestala. Šesta bomba pogodila je dimnjak broda i raznela mašinsko odelenje u kome je izginulo svo ljudstvo izuzev Karla Banauha koji je od eksplozije odleteo i pao u vodu.
Za sve vreme bombardovanja broda, iako ranjen, Komadant se nalazio na svom mestu, odakle je hladno i pribrano komandovao. Koliko je bio sređen i savestan, govori i to da je u takvoj situaciji izdao naređenje, da se u kotlu broda spale šifre, kako ne bi pale u neprijateljske ruke. Komadant Berić je ostao na brodu i zajedno sa njim potonuo u vode Dunava.
Za razliku od podataka koji su izneti u knjizi „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju" autor feljtona Boško Antić na kraju demantuje da su Berića na obali do koje je navodno doplivao ubili folksdojčeri kod Čiba. On se poziva na svedočenje Joce Marinkovića iz Belegiša, koji je sa svojim zetom krišom sahranio Aleksandra Berića na groblju u Belgišu. Belegiš je 150-200 kilometara nizvodno od mesta gde je brod potopljen.
„Dunav je kod spruda, uz levu obalu, izbacio telo mornara, među njima i Komadantovo telo. Nismo mogli od ustaša da ih prikupljamo, zato smo Komadanta preneli noću na naše groblje i sahranili ga. Kod njega smo u novčaniku našli hiljadu dinara i novčanik."
Prošlo je mnogo vremena i grob je ostao zapušten, na njemu se nalazila samo nadgrobna ploča koju je postavio sin Ivan.
U porodici Aleksandra Berića sačuvano je njegovo pismo upućeno supruzi i sinu u kome između ostalog piše:
„Mili moji.
Veliki bal je otpočeo i mi od danas idemo putem koji nam je sudbina odredila. Kuda i dokle ne znamo, ali jedno je sigurno, robovi nećemo biti i ako treba da se gine, časno ćemo položiti naše živote za dobro Kralja, Otadžbine Slobode, a na ponos naših Očeva, Žena i Sinova! Neka nam Bog da snage i moći da časno izvršimo svoje zadatke, a Vama hrabrosti i ljubavi, da nas sa verom dočekate kad se vratimo u zagrljaj Vaš, u zagrljaj onih, za čiju slobodu smo krenuli ovim trnovitim ali časnim putem! Neka se desi bilo šta, ono što je sudbina odredila, zadržite u sebi vazda veru, da sam do zadnjeg trena živeo za Vas, u srcu sa ljubavlju i sa molitvama na usnama - da Vas Bog sačuva i u najlepšim uspomenama na mene.
Valjda je sudbina ovako htela da se desi, da Vi budete na jednom kraju naše Otadžbine, dok ću ja imati da branim zemlju na kojoj sam se rodio i gde su živeli moji preci...
- Što se mene tiče, ja ću se čuvati za Vas, boriti se za Vas i u duši vazda biti uz vas. Neka Vam bude blagosloven svaki korak i svaka odluka i neka Vas vodi ljubav, koju ste mi celog našeg zajedničkog života tako velikodušno i nesebično ispoljavali i dokazivali. Ja Vam verujem i ta velika vera je ono, što će mi dati samo više snage i hrabrosti, da izdržavam u ovim strašnim trenucima koji nam se približavaju..."
