Zvuči malo neobično, ali je to bila istina, da nema Novobečejca, koji kada nekom želi da opiše lepotu i izgled svoga grada, da ne počne sa Tisom i Gradištem. Gradište je bila šumica gorostasnih topola i hrastova. Ime je verovatno dobila po razvalinama starog grada, čije se zidine većim delom nalaze u Tisi, a samo manji deo, kada voda opadne, izviruje iz vode.
Šumica se nalazila pored same Tise, između korita reke i nasipa koji štiti Novi Bečej od poplava. Protezala se od skele, današnjeg izlaza na Tisu iz Svetozara Miletića ulice, pa do razvalina starog grada, u dužini od jednog kilometra, a oko 200-250 metara širine. Najveći deo, onaj što je bliži centru Novog Bečeja, bio je pod topolom, dok je onaj deo bliže razvalinama grada, bio pod hrastom.
U srednjem delu šuma je bila raskrčena i pretvorena u slobodan prostor na kome se nalazili fudbalsko igralište, a nešto bliže dolmi, i igralište za tenis, koje je bilo lepo uređeno i ograđeno visokom žičanom ogradom. Odmah po ulasku u Gradište, bio je još jedan slobodan prostor opkoljen topolama, na kome se održavao, jednom godišnje, sokolski slet za srez Novobečejski. Ovaj deo je, u vreme postojanja dva fudbalska kluba "Građanski" i "Soko", služio igračima "Sokola" za održavanje treninga.
Gradište je bilo vlasništvo veleposednika (spahije) Ivanovića. Na sredini šumice, na jednoj maloj uzvišici, nalazila se čuvareva kućica, a čuvar je bio u službi kod Ivanovića.
Fudbal je u Novom Bečeju nastao u Gradištu, jer je u neposrednoj blizini Tise, pa se u letnjim danima uz igru moglo u Tisi osvežiti, a i obrnuto, uz kupanje mogao se u debeloj hladovini topolovih drveta igrati fudbal, tenis i svi drugi sportovi koji su u to vreme postojali ili tek nastajali.
Mladi su voleli Gradište, jer su se u njemu pored šetnje mogli baviti sportom i raznim igrama na svežem vazduhu. Mnogi su tu doživeli i svoje prve mladalačke ljubavne uzdisaje.
Stariji su u Gradištu nalazili najbliži izlazak u mir i tišinu, uz prijatnu svežinu, koju pružaju šuma i reka Tisa. Jednom rečju, Gradište je bilo najomiljenije mesto svih Novobečejaca i Vranjevčana, jer u ono vreme nije bilo ni današnjeg parka u centru grada.
Gradište je ostavljalo nezaboravne utiske, na sve koji su dolazili u Novi Bečej, a naročito na gostujuće fudbalske ekipe. U julu i avgustu i pored najvećih pripeka, utakmice su u Gradištu održavane u hladovini.
Tridesetih godina je uz samu Tisu izgrađena, pored Gradišta, na betonskim stubovima, kućica koja je poslednjih godina postojanja Gradišta (šuma Gradište je posečena 1948. godine) bila svlačionica za fudbalere i plivače. Zgrada je imala dve lepe sobe i prostrani hodnik duž cele kuće. I sama ova kućica bila je u skladu sa svim onim nezaboravnim što je Gradište pružalo ne samo Novobečejcima, nego i svim onima koji su makar jednom posetili Gradište, posebno u letnjem periodu.
Šta je značilo za mlade Novobečejce Gradište pokušaću da ilustrujem najsvežijim primerom. Nedavno je u Novom Bečeju održan sastanak prvih maturanata Novobečejske gimnazije i svi su oni posle pedeset i više godina, kako je ko od njih napustio Novi Bečej, sa posebnom radošću govorili i sećali se Gradišta. Sećali su se njegovih stoletnih stabala, sa raskošnim krošnjama i debelom hladovinom, sećali se mirisa bujne trave, okićene žutim cvetovima maslačka, koji su prekrivali sve prostore gde je šuma bila razredena; sećali se Gradišta, gde su, pored igranja fudbala, uživali leškareći na travi kao na tepihu, koji kod kuće većina od njih nije ni imala; sećali se izmišljenih ih preuveličanih priča i međusobnog hvalisanja. Sećali se svih milina kojima je Gradište - snagom svojih drveta, bujnim zelenilom i poljskim cvećem okićenim poljanicama, čistim vazduhom, a iznad svega svojom optimističkom i punom radosti tišinom - raspaljivalo maštu mladog čoveka. Nije preterano tvrditi, da smo svi mi, koji smo u njemu provodili slobodne trenutke svoje mladosti, doživeli svoja najlepša dečja sanjarenja, a kasnije kao mladi, puni snage i zanosa, svoja najbogatija maštanja o budućnosti.
Sve što nam je Gradište pružalo bilo je toliko lepo da su skoro svi utisci ostali neizbrisivi. Otuda i sva naša razdraganost kada se približavamo mestu gde se nekada nalazilo Gradište. Svi mi kad stignemo do tog mesta zatvaramo oči i dočaravamo slike o nekadašnj oj lepoti života u Gradištu. Te slike su tako jasne i verne da se prosto pomisli da nikad ne bi trebalo otvoriti oči, jer će nas one odvesti u svu surovu stvarnost.
Gradište je posečeno 1948. godine - sa njim je posečen i deo onih najtananijih niti koje nas vezuju za Novi Bečej. Tuga za Gradištem, nas koji smo davno otišli iz Novog Bečeja, je tolika, da ne možemo da shvatimo da je ono zauvek nestalo.
Mora se - na žalost - i pored sve bolećivosti prema Gradištu, reći da je ono bilo jedan od razloga za skroman uspeh novobečejskog fudbala. Skoro svake godine Tisa je plavila Gradište i voda je u njemu ostajala od aprila do maja, a ponekad i do juna, pa su novobečejski fudbaleri zbog toga imali prilično kratku sezonu za pripremanje za utakmice u nastupajućoj takmičarskoj godini. Ljubav pak prema Gradištu nije davala ni da se pomisli, da se igralište premesti na neko drugo mesto. Bila je neprekidna bojazan, da bi na svakom drugom mestu utakmice bile slabije posećene.
Danas, kada je skoro cela obala Tise u okolini Novog Bečeja obrasla topolovim šumama, nije lako objasniti draž koju je Gradište pružalo Novobečejcima. Ali u ono vreme, pa sve do drugog svetskog rata, Gradište je bilo medu najvećim šumama, ako ne i najveća, u Severnom Banatu, te je stvarno predstavljalo izuzetak u čitavoj okolini.
