Predgovor

Nikada u životu nisam pisao knjigu. Poznajem nekoliko lјudi koji jesu i prilično sam siguran da prave knjige, one koje se pišu velikim početnim slovom i čiji naslovi odzvanjaju kroz godine i vekove, ne nastaju na ovako haotičan način. Uvek sam zamišlјao pisce kako po vasceli dan i noć sede za radnim stolom i rade na svojim pričama.

Pričama, da, jer to i jeste suština pisanja proze.

Ispričati priču. Umberto Eko je rekao da je „Ime ruže“ napisao samo zato što je, jednom prilikom, poželeo da ubije monaha. Slično tome (samo u pogledu motivacije, ne nužno i kvaliteta), i ja sam poželeo da ispričam priču. Pa, onda, još jednu.

Pa, još jednu. I, gle čuda, shvatio sam da u meni ima mnogo toga da se ispriča.

Ipak, jako je bitno shvatiti jednu stvar: priče koje su ovde objedinjene i, na neki način, čine celinu, nisu ni biografske niti autobiografske.

Likovi i događaji u njima jesu, donekle, inspirisani onim što sam ja doživeo i osetio, ali, niko ne bi trebalo da traži paralele sa realnošću.

Ovo nije alegorija. Ove priče su samo ono što sam u različitim trenucima poželeo da ispričam različitim osobama u mom životu. Jedini likovi koji jesu stvarni i upravo onakvi kakvi su u realnosti jesu reka Tisa i Novi Bečej (manje-više).

Sve ostalo je moja mašta i ekstremno subjektivni doživlјaj stvarnosti koji se graniči sa iluzijom.

Takođe, onima koje to zanima, stil i duh svake priče variraju. To je stoga što su priče nastajale u najrazličitijim periodima mog života i iz najrazličitijih razloga. Zato, prva je „Potiska vila“.

Ona je nastala mnogo pre svih ostalih i od njih se, možda, ponajviše i razlikuje. Naravno, očekujem da se mnogima ova knjiga neće dopasti. To je sasvim razumlјivo. Davno je rečeno da su sve priče već napisane, a da je sve što mi stvaramo ništa drugo do jedna velika stilska vežba u kojoj učestvuje celo čovečanstvo.

U svakom slučaju, uživajte koliko možete, a ja obećavam da neću napisati više ni reč. Dok se ne predomislim.

Prvolјubavna priča

Neke drevne magije utkane su u samu srž ravnice i Tise, koja je deli na dve polovine. Svako ko je rođen ovde i ko živi ovde i ko umire ovde, ne živi samo na površini ravnice i uz reku. Nјih dve vezuju i spajaju svakoga ko kroči blizu njih.

Neprimetno, brzinom klijanja semena u banatskoj crnici, ali neraskidivo, čvršće od šarki koje spajaju Nebo i Zemlјu, istka se ta nit koja veže.

I nigde ta magija nije osetnija nego u varoši na levoj obali Tise.

Nisam rođen ovde. Svetlost dana ugledao sam nešto zapadnije i osetno južnije od Novog Bečeja.

Tog majskog dana sve je slutilo na to da ništa neće biti logično i tipično u mom životu. Od nesrećne babice, koja je skoro propustila porođaj jureći gradski prevoz, preko moje majke, koja se izuzetno šokirala otkrivši da njena dugoočekivana ćerkica ima određeni… suficit koji je čini dečakom.

Kulminacija je nastupila kada su snežne pahulјe počele da padaju iz majskog neba.

Sve to bi nekome malo sujevernijem sigurno ukazalo na turbulentnu budućnost veknice od kilo i četiristo koja je urlala iz petnih žila. Srećom, hiperrealistički pogled na svet mojih roditelјa sprečio ih je da tumače znamenja. Tako se desilo da sam, spletom mračnih okolnosti i igre sudbine, nepunih pet godina od tada, prvi put video Novi Bečej.

Od tada pa do dana današnjeg, moja varoš i ja imamo neobičan odnos. Nekada se volimo, nekada se mrzimo, ali se uvek jedno drugome vraćamo. A kako i ne bismo? Zajedno smo rasli, zajedno smo odrastali, zajedno guramo zemalјske dane. Igrao sam se na njenim ulicama, plivao u Tisi, na keju proveo pola života…

Na keju sam upoznao i Ognjenu. Sasvim prigodno.

Sve bitno u životu desi ti se na keju. Na keju prvi put izađeš „u šetnju“. Tamo prvi put polјubiš devojku, popiješ prvo pivo. Kada se venčaš, na kej se popneš da bi se na slici sa venčanja videla kičma varoši. Jedino još nisam čuo da su nekome opelo držali na keju, ali za sve postoji prvi put.

Dakle, tamo sam upoznao Ognjenu. Tih dana sam bio u posebno mračnom raspoloženju i, da nije bilo obećanja koje sam dao nekim prijatelјima, ne bih tada bio tamo. Verovatno bih sedeo kod kuće, čitao neku petparačku literaturu i isijavao ozlojeđenost na život, vaselјenu i sve ostalo.

Ovako, bio sam primoran da izađem u avgustovsko predvečerje i pridružim im se u čašćavanju komaraca svežom krvlјu. Davno nestali narodi molili su bogove za milost prinošenjem žrtava palјenica, a mi smo poštovali reku prinoseći krv sitnim, močvarnim insektima.

Debeli je nešto drobio o politici i novom svetskom poretku, ja sam mudro klimao glavom praveći se da slušam, a treći član naše male trojke Ilija kolutao je očima Debelom iza leđa.

Interesantno je to. Čim se nađu trojica da šetaju kejom, jedan obavezno priča o zaverama, masonima i politici, drugog to nervira, a treći razmišlјa kako bi negde pobegao. Po mogućstvu, teleportacijom.

Srećom, na platou kod bioskopa, okupila se grupica lјudi. Brzim preletom očima prebrojao sam dva mikrofona, tri muzičara i barem tri direktora javnih preduzeća. Ah, neka ceremonija...

– E, Debeli... Aj' malo pogledamo šta se ovde dešava – vrlo nedžentlmenski sam ga prekinuo usred propovedi. Izgubivši nit, zbunjeno je trepnuo, očigledno ne shvatajući o čemu ja to govorim.

Srećom, Ilija nije sasvim utrnuo slušajući ga.

– Da, da! Deluje zanimlјivo... Ajde, Debeli, pruži korak, garant će sad da počne – rekao je ilustrovavši svoje reči laganim, ali odlučnim gurkanjem dotičnog ka masi.

Kao što sam i mislio, bila je to jedna od onih ceremonija koje se redovno organizuju, ali kojima, naknadno, nikad ne mogu da se setim namene, svrhe ili poente. Dežmekasti rukovodilac dočepao se mikrofona i nemilosrdno ga davio. Priča mu je bila na pola koraka od onih teorija zavere koje je Debeli pominjao.

Nepuna tri minuta po početku programa lutao sam pogledom i mišlјu. Jedina srećna okolnost bila je to što sad bar nisam morao više da slušam mog gojaznog prijatelјa.

Okrenuo sam se ka Iliji, koji je stajao nešto iza mene, da mu to i kažem, međutim, njega tamo nije bilo.

Umesto njega, iza mene je stajala devojka.

Safirno plave oči i medno zlatna kosa su bili sve što sam uspeo da vidim pre nego što je sa razglasa zagrmela nekakva poluklasična kompozicija izvitoperena jeftinim zvučnicima i polovnim kablovima, prekinuvši mi koncentraciju.

Sekundu kasnije, ponovo sam se okrenuo prema Plavookoj, ali nje nije bilo tamo. Spazio sam je kako se lagano udalјava od mase idući niz kej. Bela, letnja halјina činila ju je uočlјivom.

Ugledao sam onu dvojicu nešto dalјe od mene.

Izmakli su se iz ove malene grupe poklonika lokalnih dešavanja i, koliko sam mogao da vidim, Debeli je kupio kokice, koje su obojica proždirala.

Klimnuo sam glavom prema njima i požurio za devojkom, a Debeli je nešto pokušao da promumla kroz zalogaje nedožvakanih kokica, ali nisam razumeo šta. Klimnuo sam još dva puta glavom i, izgleda, razumeli smo se.

Jedino što nikada posle nisam umeo sebi da objasnim jeste: zašto sam pošao za njom? Nisam je poznavao, nisam znao ko je, ali, ipak, krenuo sam za njom.

Ponekad, u životu, suđaje same malo poguraju smrtnike u pravom smeru. Ne znam, i do dana današnjeg nisam siguran da li je to bio pravi smer, ali sudbina je tad umešala svoje prste tu.

Moj korak je blaženo dug, a Plavooka nije žurila, te sam je za tren stigao.

Osetivši da neko hoda za njom, radoznalo se okrenula. Naglo sam stao na tri koraka od nje.

Ćutke smo se gledali.

Podigla je obrve.

I dalјe smo se ćutke gledali.

Postao sam izrazito svestan kako ovo mora da izgleda lјudima oko nas.

– Hoćeš li ti nešto reći ili da ja lepo nastavim kuda sam pošla?

Nekoliko desetinki kasnije, shvatio sam da se meni obraća. Zar mi je mozak uvek ovako sporo radio?

– Sigurno da hoću, samo... Da me ubiješ, ne znam šta...

Nakrivila je glavicu blago na desnu stranu.

– Pa, bar si iskren, ako već nisi rečit... – nasmešila se. – Ja sam Ognjena – dodala je pruživši mi ruku.

– Drago mi je, ja sam...

– Znam ja ko si ti! Išao si sa mojom sestrom u srednju. Čak smo se i upoznali. Ali nemaš ti pojma, zar ne?

Točkići u mojoj glavi počeli su da se okreću normalnijim brzinama. Ognjena... Čudno ime, zašto mi je toliko poznato? Negde, duboko u meni, neka crkva počela je da zvoni. Polako, sasvim polako, počeo sam da se prisećam. Da, Draganina sestra od strica! Nјeni su očekivali dečaka, a kada se rodila devojčica, dali su joj već spremlјeno ime. Ali, ona je imala samo... Koliko godina?

Klinkica od... Sabrao sam godine, mesece i dane, oduzeo razlike i... Toliko? Kad pre, mala? Hm...

Mala? Ne više, očigledno.

– Počeo si da shvataš, čini mi se.

Mogao bih se zakleti da se nasmejala u tom momentu.

– Tri puta si danas prošao pored mene, bila sam tu sa nekim drugaricama. Nijednom me nisi primetio. Posle sam te videla tamo kod bioskopa.

Reko' ajd' da se javim, ali onda... Bilo mi glupo. Znala sam da nećeš znati ko sam... Kad evo tebe za mnom.

Dva beskrajna plava kruga i u njima zvezde trepnula su ka meni.

– I, šta sad?

– Sad? – pitao sam. – Ništa, sad bismo mogli da popijemo kafu u, recimo, Čardi.

Ugrizla se za donju usnu. Dozvolila je sebi tren nesigurnosti pre nego što se odlučila. Pogledala me je pravo u oči, klimnula glavom i rekla: – Povedi me.

I poveo sam je.

Ta kafa potrajala je do sitnih noćnih sati.

Isklјučio sam telefon, spakovao ga u džep i slušao je. Pričala je o sebi, o svojoj majci i ocu, o školi i fakultetu koji je tek upisala. Govorila mi je o budućnosti koju sanja, o stvarima koje želi da vidi i uradi. Govorila je i govorila, a ja sam slušao kadence njenog glasa i gnezdio svoj pogled u njenoj kosi.

Negde u bujici trivijalnih rečenica koje smo razmenjivali, njena ruka našla je put do moje.

Kao da su izlivene jedna za drugu u topionicama Hefestovim, ruke su nam se spojile savršeno, bezgrešno i potpuno.

Mesec je obasjao Tisu.

Ćutali smo držeći jedno drugo. Usidrili smo se u avgustu, u žitnom moru Panonije, jedno u drugom.

Talasi beskrajnih mora lomili su se u njenom oku. Oluja pitanja lomila je krošnje mojih misli čupajući ih iz korena. Strašan tutanj ispunio me je sasvim.

A onda, kao pucanj biča, odjeknuo je polјubac.

Mora su se utišala, oluje utihnule, bili smo sami. Bili smo svoji. Tiho lјulјuškanje Tise jedini je svedok onoga što se dešavalo te noći. Nјena magija sačuvala je svaki detalј od zaborava. Te noći bili smo više nego što jesmo. Umesto mene, srebrnkasta izmaglica obavila ju je celu, a ona više nije bila ona. U tišini i mraku, mesečina ju je krunisala kao kralјicu leta. Prestala je biti Ognjena, umesto toga zasijala je belinom i čistotom.

Davno zaspali bogovi Slovena vratili su među smrtnike vilu u Potisju.

Posle, otpratio sam je kući sve vreme je držeći za ruku.

Moja ruka u njenoj i njena ruka u mojoj. I sve je bilo kako treba.

Do kraja leta, bezbroj puta pratio sam je kući.

Korak po korak, teglio sam te male svršetke naših druženja. Najslađi deo uvek dolazi na kraju.

Istina je da koliko god vremena proveo sa njom, uvek mi je falilo još samo dva minuta. Nikada joj to nisam rekao, ali je ona to uvek znala. Kao što je znala da sam najmirniji kad odmorim usne u jednoj skrivenoj laguni tik iza njenog uha. Znala je i da je volim, čak i pre nego što sam joj to rekao jedne olujne noći kada smo mokri utrčali u kuću.

Za Božić sam joj poklonio knjigu, a ona meni parfem. Voleli smo se tad. Siguran sam u to.

Na njen rođendan plesali smo uz neki lagani džez, koji je ona toliko volela, a ja nikada nisam razumeo. I tada smo se voleli.

A onda, krajem proleća, novo leto je već bilo u vazduhu, sedeli smo na stepenicama katoličke crkve kada mi je rekla (onim njenim smrtno ozbilјnim glasom) da ovo više ne ide. Rekla je da mora da se posveti sebi, svom fakultetu i nekom životu što dalјe od banatskih žita i silaznih akcenata na poslednjem slogu.

Konačnost njene odluke odzvanjala je svakim slogom i rečju. Nije se lomila. Odlučila je.

Ćutao sam.

Maturanti su samouvereno paradirali oko Srednje škole. Svaki od njih bio je gospodar sveta krajem maja.

Najduži i najkraći maj u njihovim životima, koji će proći prebrzo, ali kojem će se uvek vraćati. (Zar sam i ja nekada bio takav?)

Ustala je, otresla prašinu sa suknje i još jednom me pogledala.

– Znaš da moram... Izvini, ali... Moram.

Znao sam. I dalјe nisam ništa rekao. Šta bih i mogao reći? Razumeo sam je. Niti koje su mene vezivale za ovu varoš i činile me slobodnim, nju su vezivale i gušile na najstrašniji način.

Zatočena između mene i sebe, odabrala je sebe i nisam mogao da je krivim. I ja bih odabrao nju.

Nagnula se, polјubila me u obraz i krenula kući. Ćutao sam kao zaliven plašeći se da otvorim usta.

Napravila je nekoliko koraka pre nego što se okrenula.

– Sve ovo vreme... Nisi mi napisao nijednu priču. Stalno nešto kuckaš, pišeš, objavlјuješ, ali meni nisi nijednu posvetio.

Kiselo se nasmešila.

– Sad nije ni bitno, zar ne?

Otišla je.

Sreo sam je nekoliko puta tokom godina. Nije se promenila ni za jotu. Gorda, ali, uvek, pomalo, nesigurna, kroči kroz život uverena u sopstvenu nepogrešivost i pesimistična prema svetu.

Kada se vidimo, pravimo se da se ne poznajemo.

Možda je tako i najbolјe. Prva lјubav i prve boginje moraju da se odboluju. U suštini, postoji samo jedna stvar koju bih morao da joj kažem.

Postoji priča o njoj.

Samo je ona neće pročitati.

Bdenje

Sa jeftinih zvučnika u uglu sobe Leonard Koen pevao je o lјubavi „hilјadu polјubaca dubokoj”.

U metalnoj pepelјari ukradenoj iz neke kafane sa kariranim stolnjacima jedanaest opušaka počivalo je u miru.

Dvanaesta cigareta zapalјena tog dana meškolјila se među mojim prstima. Lenjim pokretom ruke prineo sam je usnama i povukao. Odvratni dim ispunio mi je usta i grlo otuplјujući na tren hladnu prazninu koja me je ispunjavala do vrha.

Klateći desnom nogom, ležao sam ispružen na krevetu koji mi ni u najbolјim danima nije bio udoban. Četiri zida savesno su izvršavala kaznu koja je tek nedavno izrečena. Izolovan od sebe, izolovan od tebe, izolovan od onih koji bi me izolovali, posmatrao sam igru senki po zidovima čekajući da prođe.

Sve prođe. Od trenutka kada se sluzavi izvlačimo iz utroba majki, pa sve dok se sasušeni i isceđeni ne vratimo u utrobu Majke, mi čekamo da prođe. Dan, mesec, doba, bolest, tuga, bol...

Sve prođe. Prva lјubav, druga, peta... Žene bez kojih ne možeš, žene koje ne mogu bez tebe, žene koje si želeo... Ništa ne traje i niko se ne zadržava.

Reci, da li će ti nedostajati ta maskara i par minđuša koje si zaboravila na komodi? Znam da su minđuše čista bižuterija, ali ne bih voleo da ti išta fali.

Gledao sam te dok si pedantno pakovala kofere.

Svakoj stvari si našla mesto. Tvoj Dostojevski ugnezdio se među svilenkastim rublјem. Umberto Eko smešten je na dno najstarijeg kofera, desetak diskova sa tvojom omilјenom muzikom rasula si na tri odvojena mesta vođena nekom logikom samo tebi znanom. Odeća letnja, odeća jesenja, odeća zimska... Ko bi rekao da je sve to stalo u samo četiri velika kofera? Kada si donosila sve te stvari u stan, pena mi je na usta udarala od pomisli da iko poseduje tako mnogo odeće. Besneo sam sabirajući novac koji si potrošila. Bila mi je to jedna od najvećih muka. A sad, sve stade u četiri kofera.

Mirno, staloženo, i klinički hladno, spakovala si život u četiri velika kofera, odvojivši svoje stvari od mojih, nesvesna da time vršiš obdukciju naše tragično preminule lјubavi.

Dobro, pokojnica nije baš iznenada umrla.

Prvi simptomi bolesti javili su se odavno, mučila se godinama. I, kao i uvek u ovakvim situacijama, ožalošćeni ne može da poveruje da se desilo ono što je još odavno znao da će se dogoditi.

Pametniji od mene rekli bi da je trebalo da vidim šta sledi. Prvi put kada si se u kupatilu zadržala duže nego inače, trebalo je da znam da si pustila prvu suzu. Prvi put kada si zaćutala umesto da mi odgovoriš sa onim žarom koji te celu prožima, trebalo je da znam da nisam u pravu, već da odustaješ. Prvi put kada sam na tebi osetio miris cigarete kakvu ja ne pušim i muškog parfema kakav ja ne koristim... Trebalo je, trebalo.

Ali nisam. Lakše je ne videti, lakše je ne znati i ne razumeti. Čak i kad si mi rekla da sednem malo za sto da porazgovaramo, odbijao sam da prihvatim neizbežno.

Iznela si kofere u hodničić, obula svoje crne čizme. Kao i uvek, pridržao sam ti kaput.

Popravio sam ti maramu, pomerila se otkrivajući previše grla. (Uvek ti se to desi, prehladićeš se.) Dotakao sam ti obraz rukom, a ti si okrenula glavu trepćući. „Hajde, zakasniću“ – rekla si – „Pobeći će mi taksi”. Rekoh da nije bitno, odvezao bih te ja. Samo si odmahnula glavom i požurila da izađeš.

Nismo se pogledali u oči.

Složio sam tvoje stvari u prtlјažnik crnog taksija. Iznenada sam postao svestan da su mi ruke prazne. Ovoga puta, međutim, nismo ispunili tu prazninu tvojim telom. Pružila si mi ruku prijatelјski i rekla da se javim kad budem mogao.

Nema razloga da ne ostanemo u kontaktu.

Nekoliko večnosti prošlo je u tom glupom, besmislenom trenutku ravnoteže. Ni tu ni tamo, ni moja ni njegova, ni otišla ni ostala, sve se skupilo u tih nekoliko sekundi. Ni tad se nismo pogledali u oči.

Klimnuo sam glavom i u sledećem trenutku gledao svetla taksija koji te je vozio ka Velikom Gradu i ka aerodromu sa kog si odletela Tamo Negde sa Onim Tvojim.

Tek kad sam se popeo nazad u stan, primetio sam maskaru i minđuše. Ta tri predmeta stajala su nespakovana na komodi, svaki od njih svetlucajući inatom prema mojoj praznini. Poslednji tragovi Tebe u stanu, kao poslednja zrna soli koja se zadrže u kosi kad se vratiš sa plaže.

Posmatrao sam ih ležeći.

Prokletnici...

Udahnuo sam još jedan oblak dima.

Kada završim cigaretu, spakovaću ih u malu kartonsku kutiju i pokopati negde među mojim knjigama.

Sloj po sloj prašine pokriće ih, i tom malom sahranom velike lјubavi završiće se ova priča.

Još jedna predivna lјubavna priča spuštena na večni počinak.

Gotovo. Prah prahu, pepeo pepelu, a ti i ja zaboravu.

Samo da završim ovu cigaretu.

I... Možda... Samo još jednu.

Pismo za Izabel

– Nenapisano pismo neostvarenoj lјubavi –

(Decembra, pred zoru)

 

Najdraža Izabel,

Ponovo ti pišem. Kada ne znam šta ću sa sobom, ja sednem za sto, uzmem list hartije i pišem ti. Kako i ne bih? Prečesto si mi u mislima. Kuda god da pođem, nosim te u sebi. Prepričavam ti svoj dan, ti me slušaš i uvek imaš neko britko pitanje. Sva tvoja pitanja britka su. Nisam još čuo da si ikada rekla išta tupo i besmisleno.

Maštarije, ništa drugo, znam! Opet, šta mi na kraju dana i preostaje sem da te sanjam?

(Sećaš li se kako smo se upoznali? Sasvim slučajno, sedela si u prvom redu u pozorištu. Nekoliko stotina kilometara daleko od svoje kuće, imala si svu eleganciju ruske balerine i prefinjenost francuskih dvorova.)

Digresiram. Uvek to radim kada se primaknem nekoj iole ozbilјnoj temi. A ti si mi uvek ozbilјna tema.

(Dva dana kasnije)

Sinoć sam te opet sanjao. Primakla si mi se, obujmio sam te rukama, a ti si spustila usne na moj vrat. Voleo sam te u tom snu. Ne usuđujem se da to izgovorim na javi, ali... Negde u meni je začetak jedne velike lјubavi, koji nikada neće procvetati.

Bacajući kockice sa lјudskom sudbinom, dokona božanstva koja sede na svojim paperjastim oblacima, postavila su stotinu puta po stotinu prepreka između nas dvoje. Zid od leda su podigli među nama ostavivši nam tek tolicne otvore da možemo jedno drugo da naziremo, ali nikada da se ne vidimo u celosti.

Nedostaješ mi. Nikada te nisam imao, ali mi nedostaješ. Rekla si jednom prilikom da je to preteška reč i da preterujem. Siguran sam da si u pravu. Ali, to što je reč teška, ne znači i da je neistinita.

Ponekad mi se čini da si ti ona druga polovina mene. Čini mi se da si ti razum namenjen mom haosu i da samo ti umeš da pružiš ravnotežu mom životu.

(Kasnije)

Zašto li se, uopšte, i trudim? Oboje znamo da ja nikada neću završiti ovo pismo. Nikada ga neću poslati. Zašto ga pišem? (Pišem, jer šta bih znao bolјe? Ma, hajde... Nit' sam ja Tatjana, nit' si ti Onjegin. Gluposti!)

Čekao sam ono tvoje pismo. Dan, dva, tri, deset...

Nije stiglo. Na pošti nisu znali ništa o njemu.

Nisam se razočarao. Razočarati se bi značilo da sam se nadao i očekivao ga. Ali, nisam. Samo sam klimnuo glavom i osmehnuo se. „Ma, garant će stići za koji dan“ – rekao sam dok me je lјubazna žena na šalteru sažalјivo gledala.

Vrativši se kući, intenzivno nisam mislio na tebe. Razmišlјao sam o Hansu Kelzenu, dnevnoj politici i uzgoju svinja mangulica. Na tebe nisam ni pomislio! Baš jako nisam mislio na tebe.

Toliko jako nisam mislio na tebe da je malo falilo da se onesvestim.

A, šta i da je stiglo? Šta bih ti odgovorio?

Imam li ja dovolјno reči da premostim tolike kilometre koji nas dele? Da li bi mi verovala kada bih sipao bujicu svojih reči na papir zahvalјujući ti se?

Ma, zajebi sve to...

Milion reči znam i ne plašim se da ih upotrebim.

Ali, ne želim. Ne želim da ti pišem na srpskom, engleskom i nemačkom. Ne želim da ti citiram mrtve Ruse i umrtvlјene Britance. Prezirem ideju da ti na papir stavlјam sve te smešne, slabašne reči. Pomalo prezirem i sebe što sam toliko slab.

A istina je, draga moja Izabel, da se cela ova apsurdna priča svodi na samo dve reči: volim Te.

(Tebe uvek pišem velikim slovom, čak i kada te zamenicom označavam.)

I nikada ti to neću reći. Nikada ti to neću napisati i nikada ti to neću reći, ali ti to već znaš. Zato, valјda, tako retko i pričamo.

Samo bismo se rastužili.

Nadam se da će neka trunka ovog pisma, koje ću spaliti čim ga dovršim, nošena dahom severnog vetra, sleteti i na tvoju usnu, vrh nosa, ili na ono magično mesto tik ispod tvog levog uha. Možda i čuješ pokoju reč u dahu tog istog vetra. Ne znam, ništa me više ne bi iznenadilo.

Dosta, dosta sam Ti pisao.

Barem do sledećeg trenutka slabosti.

Budi dobro i budi srećna, Izabel.

Voli nekoga onako kako ja nikada neću voleti Tebe.

Zbogom.

D.

Uz šank

Pa, znaš kako to ide, buraz...

Postoje priče koje imaju uvod razradu i zaklјučak.

Postoje priče koje imaju zaplete, rasplete, obrte i slično. A postoje i priče koje nemaju strukturu, razlog i objašnjenje. One samo počivaju u umu tako nesavršene i bezrazložne i tek poneka od njih ispliva na površinu. Haotične priče o haotičnim ženama, iskrivlјene i osiromašene sećanjima.

Ništa njeno nije jeftino. To je bila prva misao kada sam je ugledao. Kročila je u tu zadimlјenu rupu punu zakrvavlјenih pogleda i prosutog piva i, istog trenutka, zasijala među stotinama drugih.

Prvi dodir njene štikle sa hladnim, betonskim podom, poslao je put neba varnice koje su oprlјile i krila anđelima.

Video sam je, dakle, prvi put sasvim slučajno.

Obreo sam se na mestu na kom se nikada ne bih obreo radeći stvari koje inače nikada ne bih radio i sreo sam nju, koju nikada ne bih sreo. Veliki Arhitekta se zadovolјno kikotao posmatrajući sa paperjastih oblaka, uveren sam. Nema li veće ironije, nego kad vrhunski nevernik, u trenu, shvati da sudbina postoji i da je vrlo prijatna oku?

Ne sećam se posle šta se dešavalo. Jedna od onih beskrajno nezanimlјivih žena koje mi povremeno prave društvo nestala je negde u masi, a ja sam ostao sam sa svojim džin-tonikom, koji se polako zagrevao.

Teško je reći zašto sam odvojio oči od telefona.

Nisam ni čuo ni video da mi se neko približio.

Ipak, podigao sam pogled i ugledao je na nešto manje od metra od mene. Kad li se toliko primakla?

– Deluješ kao da ti treba društvo...

Dok je to govorila, grickala je slamčicu kojom je pila to neko šareno piće i nisam mogao da se otresem ideje da je tim usnama mesto na mojima.

Zar žene još koriste tu nijansu ruža? Grimizno crvena donja usnica blago je podrhtavala, ali to nije umanjivalo utisak carske raskoši koji je ona ostavlјala svuda oko sebe.

– Društvo? Sačuvaj bože! Ali, ako si mislila na sebe... Možda bih mogao da učinim ustupak...

Trepnula je tri puta tim beskrajnim trepuškama.

– Ana, drago mi je.

Dlan joj je bio suv i topao. Podsetio me je na sve lepe stvari u životu. Uhvatio sam ga čvrsto i nisam puštao. I to je bilo sve što je potrebno.

Ostatak večeri bio je njen, samo njen. A, kako se tada činilo, i ostatak svega ostalog.

Mnogo kasnije, i dalјe sam držao njen dlan.

Ležala je pored mene sklupčana. Postoji nešto praiskonski umirujuće u dodiru nagog ženskog tela u mraku noći. Nјen miris bio je svuda oko mene, a taj žar preostao od noćašnje vatre grejao je mnogo više nego samo dušu.

Nosevi su nam se dodirivali i, po milioniti put te noći, zahvalio sam se svim bogovima, koje sam poricao, što su mi je poslali.

Gledala me je. Dijamantski oštar pogled klizio je duž mog lica. Čitala me je. Kao što drugi, obični lјudi čitaju knjige, tako je ona čitala mene.

Izvukla je ruku iz moje i spustila je na moj obraz.

– Nikada me niko nije gledao kao što me ti gledaš.

Glas joj je klizio kroz tamu sobe poput svilene halјine koja pada niz leđa na pod. I, baš kao takva halјina, utisak je bio opčinjavajući.

– Kako to misliš?

Nisam je potpuno razumeo. Uz to, svaki sekund njenog glasa bio je čist užitak, pa što sebi uskratiti još koju sekundu baršuna?

– Pre tebe... Muškarci su me uvek gledali kao da sam... Sporedna. Godinama sam se osećala kao da sam sitna, nebitna, mala...

Dopustio sam sebi kratak uzdah u iritaciji.

– Daleko si ti od beznačajne. A to da li si mala... – igrao sam se uvojkom njene kose – nije bitno.

I „Kartijeov“ nakit je možda mali, ali je prelep i dragocen.

Trepnula je, zakikotala se i polјubila me.

– Nemoj sad stati. Jedan je malo...

Razmislio sam na tren i privukao je bliže sebi.

– Ne, grešim.

– Grešiš? – nije uspela da sakrije nijansu zle slutnje u glasu.

Duboko sam je udahnuo ispunjavajući pluća mirisom te neverovatne žene.

– Da, grešim. S tobom, i milion je malo.

Razvukla je usne u osmeh i... Ostala zauvek urezana u oku mog uma.

Takvom sam je zapamtio.

Takvu sam je pamtio i kad smo se svađali. I kada je odlazila. I kada sam čuo da se, nekoliko godina kasnije, udala, setio sam je se takve.

Ne znam zašto je otišla. Zašto iko ikada ode?

Srećom, brzo sam je preboleo i retko je se setim u poslednje vreme. Sve to potone u zaborav. Razlozi su nebitni, rezultat je uvek isti.

Noć, šank i ja...

Al' ajd', da ne dužim.

Naspi mi još jednu, ima još do svitanja.

Neće se ova noć sama ubiti.

sr SR en EN hu HU

Kontakt

060 013 01 01
salevidak@gmail.com

Pišite nam