Kad dan prođe, kada legnem,
Pa se smiri sve u kući,
ja sa svojom lutkom odem,
U svet skoro nemogući.
Prvo krenem drumom dugim,
Lutka ispred mene trčka.
Kad nas noge već zabole,
Stignemo do jednog cvrčka.
Sa fenjerom on nas čeka.
Jer drum tamo baš nestaje.
Nastavljamo put kroz šumu,
Tajne znako on nam daje.
Prelazimo jedno brdo,
Sve do zida što se vije.
Samo cvrčak sa fenjerom,
Zna za ulaz gde se krije.
Gurnuo je dva kamena.
A treći je pomerio.
Prolomi se silna jeka,
I prolaz se otvorio.
Svet lutaka tu je bio,
Čudesan i sav u sjaju.
Sa svlh strana lutke trče,
I do neba dižu graju.
Do pred zoru igrali smo,
Sto igara, još i više.
Tad odjednom nesta graje,
Sve se lutke umiriše.
Kraj mene je jedna stala,
Kosica joj plava, meka,
Smešila se k'o da kaže:
“Sa fenjerom — cvrčak čeka!”.
