Tipična fauna vodozemaca Vojvodine opstala je na relativno očuvanim vlažnim i vodenim staništima, dok su predstavnici faune gmizavaca više zastupljeni na stepskim i šumskim staništima.
Područje Rusande predstavlja ostatak meandra Tise, ali za razliku od vode u Tisi, voda u Rusandi je zaslanjena. Zaslanjena voda nije odgovarajuće stanište, posebno za vodozemce. Još je Darvin (1859) primetio da skoro sve vodozemce i njihova jaja ubija morska voda i da ona predstavlja ograničavajući faktor za njihovo globalno rasprostranjenje. Ranije fiziološke studije pokazuju da vodozemci ne tolerišu duže izlaganje 30% rastvoru morske vode. Salinitet iznad prosečnih vrednosti za kopnene vode (0-0.5‰) već izaziva različite fiziološke poremećaje kao što su pogoršanje respiratorne funkcije, abnormalnosti u cirkulatornom sistemu itd. Naime, koža vodozemaca je veoma tanka i vlažna što im omogućava da preko nje usvajaju vazduh i vodu iz okoline. Kada se nađu u slanoj sredini, putem osmoze voda izlazi iz njihovog tela, doživljavaju osmotski šok, dehidriraju, i na kraju uginjavaju.
Sa druge strane, eventualna pojava vodozemaca u jezeru, bila bi pokazatelj raslanjivanja vode, odnosno smanjenja procenta soli u vodi.
Na području predviđenom za zaštitu tokom preliminarnih istraživanja zabeleženo je 5 vrsta iz klase vodozemaca Amphibia, što čini 30% od ukupno 17 vrsta koje su zabeležene na teritoriji Vojvodine.
Najzastupljeniju komponentu u batrahofauni čine dve vrste familije Ranidae: zelena žaba (Pelophylax kl. esculenta) i mala zelena žaba (Pelophylax lessonae) koje su i najznačajnije u lancu ishrane barsko-močvarnih staništa. Ove vrste žaba zaštićene su Uredbom o stavljanju pod kontrolu korišćenja i prometa divlje flore i faune (,,Sl. glasnik RS”, br. 31/05, 38/08), a nalaze se i u Prilogu II (Zaštićene divlje vrste biljaka, životinja i gljiva) Pravilnika o proglašenju strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva („Sl. glasnik RS“ br. 5/2010).
Na ovom području zabeleženo je i 3 vrste iz klase gmizavaca Reptilia, što čini 20% od ukupno 15 vrsta koje su zabeležene na teritoriji Autonomne Pokrajine Vojvodine.
PSZDV – Pravilnik o proglašenju strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva („Sl. glasnik RS“ br. 5/2010): Prilog I: strogo zaštićene divlje vrste biljaka, životinja i gljiva (I) i Prilog II: zaštićene divlje vrste biljaka, životinja i gljiva (II). CITES – vrste obuhvaćene Konvencijom o međunarodnom prometu ugroženih vrsta divlje flore i faune: Annex II – vrste koje mogu biti ugrožene ako se njihov promet ne podvrgne strogim propisima; Annex III – vrste obuhvaćene Naredbom o stavljanju pod kontrolu korišćenja i prometa divljih biljnih i životinjskih vrsta („Sl. glasnik RS“ br. 17/1999). IUCN – kategorije ugroženosti: LC poslednja briga, LRnt zavisne od zaštite, skoro ugrožene.
Bern – Konvencija o zaštiti evropskog divljeg živog sveta i prirodnih staništa, Bern,1979: Annex II – strogo zaštićene životinjske vrste; Anex III –zaštićene vrste koje podležu posebnim upravnim merama (regulisanje/zabrana eksploatacije, prometa i držanja). EU – Direktive o staništima Evropske Unije (Directive 92/43/EEC): Annex II – životinjske i biljne vrste od zajedničkog interesa čije očuvanje zahteva određivanje posebnih područja za njihovu zaštitu; Annex IV – životinjske i biljne vrste od zajedničkog interesa koje zahtevaju strogu zaštitu; Annex V – životinjske i biljne vrste od zajedničkog interesa čija eksploatacija podleže posebnim upravnim merama.
Bez obzira na važeći status zaštite, sve navedene vrste predstavljaju, u lancu ishrane, značajnu kariku funkcionisanja postojećih ekosostema i uslov opstanka određenog broja vrsta ptica, a među kojima su takođe brojne vrste strogo zaštićene vrste, svrstane u nacionalne i međunarodne crvene liste kao retke i ugrožene.
Vodozemci i gmizavci su i značajni regulatori brojnosti faune beskičmenjaka, naročito insekata. Insekti zauzimaju dominantno mesto u ishrani Anura (bezrepih vodozemaca). Od unete hrane insekti su zastupljeni sa preko 80%. Preostali postotak čine predstavnici drugih grupa beskičmenjaka i ređe, sitnih kičmenjaka.
Faktori ugrožavanja faune vodozemaca i gmizavaca
Vodozemci su klasa kičmenjaka sa proporcionalno najviše ugroženih vrsta. IUCN 2004 crvena lista ugroženih vrsta navodi da je 1/3 svih poznatih vrsta vodozemaca suočena sa izumiranjem (Cushman, 2006).
Prostor kako neposredne tako i šire okoline jezera Rusanda je pod veoma jakim neposrednim antropogenim uticajem, pa preostala staništa predstavljaju poslednji refugijum, u širem okruženju, za faunu vodozemaca i gmizavaca. Ovaj antropogeni uticaj se posebno ispoljava kroz: uništavanje, odnosno gubitak staništa, fragmentaciju staništa, razvoj poljoprivredne proizvodnje i vodoprivredne radove i zahvate.
Stanje populacija svih vrsta vodozemaca u direktnoj je vezi sa stanjem akvatičnih biotopa koji su im neophodni za normalno odvijanje životnih ciklusa, odnosno za polaganje jaja, izleganje larvi (punoglavaca), i odvijanje metamorfoze iz larvenog u adultni oblik. No, pravilnije je reći da vodozemci za svoj opstanak zahtevaju kombinaciju vodenih i terestičnih staništa. Naime, neke vrste vodozemaca (gatalinka, crvenotrbi mukač, obična krastača) borave u vodenoj sredini samo tokom kratke sezone parenja, dok ostatak godine provode na okolnim terestričnim lokalitetima, gde se hrane i gde provode zimu u hibernaciji, pa je za njihov opstanak veoma značajna i šira priobalna zona oko vodenih biotopa. Ona takođe predstavlja jedino mesto gde sve prisutne vrste gmizavaca mogu uspešno da polože jaja, i jedino mesto gde mogu da prezime.
Plitka, barska i močvarna, staništa su, zbog svoje vegetacije, čak i povoljnija od velikih, otvorenih vodenih površina. Prisutnost vode i odgovarajuće vegetacije su osnovni kvaliteti bara i močvara kao staništa za polaganje jaja, razvoj jaja, život larvi (punoglavaca) i metamorfozu. Takođe, vodena vegetacija je i odlično mesto za lov ili zaklon od predatora. Privremeni karakter bara i močvara, odnosno njihovo isušivanje tokom letnjeg perioda je značajno kao prirodni mehanizam za sprečavanje naseljavanja predatorskih vrsta riba. Otvorena vodena staništa sa stalnim nivoom vode su, za razliku od bara i močvara, povoljna za naseljavanje alohtonih predatorskih vrsta riba koje imaju nepovoljan uticaj na populacionu strukturu vodozemaca (Porej, 2004).
Očuvanje diverziteta tipova vlažnih staništa je od suštinske važnosti za postizanje i očuvanje specijskog diverziteta prisutnih vodozemaca (Porej, 2004).
Posebnu pažnju treba obratiti na predstavnike zelenih žaba, kao najbrojnije predstavnike iz grupe vodozemaca. Ove vrste su najbrojnije i najzastupljenije, i kao što smo naveli čine pored ribe glavni izvor hrane za mnoge vrste ptica. Ove tri vrste imaju veoma složenu organizaciju populacija i pripadaju metapopulacionom tipu. Ovako organizovane populacije u prirodi organizovane su tako da postoji više diskretnih reproduktivnih centara (dema), između kojih postoji protok gena. Problem zaštite ovih vrsta vezan je za uništenje staništa na kojima se nalaze lokalni reproduktivni centri, što može da dovede do nestajanja lokalnih populacija. Nestanak ovih vrsta neminovno bi za sobom povukao i nestanak drugih vrsta, posebno ptica koje se hrane ovim žabama.
Fragmentacija staništa dovodi do inbriding depresije i smanjenja genetske varijabilnosti u malim, izolovanim populacijama, što vodi ka smanjenoj adaptilnosti na promene u okruženju, i na duži rok ka smanjenju vijabilnosti populacija i do izumiranja na lokalnom nivou (Green, 2003.).
Sve vrste vodozemaca se, posle završene metamorfoze, u juvenilnom stadijumu, sele i traže nova staništa. Gatalinka (Hyla arborea) može da pređe do 12.6 km godišnje, a mala zelena žaba (Pelophylax lessonae) koja je bila uhvaćena i markirana, nađena je 15 km dalje (Green, 2003.). Metapopulacije čije je stanište fragmentisano i čiji reproduktivni centri nisu povezani, mnogo su češće i intenzivnije suočene sa nestajanjem lokalnih populacija, u poređenju sa metapopulacijama čije su lokalne populacije prostorno povezane i u kojima se protok genetičkog materijala nesmetano odvija.
Kao što je rečeno, osim reproduktivnih centara (privremenih i stalnih vodenih površina) veoma je bitno i njihovo okruženje. Terestični predeli, pokriveni vegetacijom, koji okružuju bare, močvare i kanale, predstavljaju mesta gde se vodozemci i gmizavci hrane i gde provode zimu u hibernaciji. Novija istraživanja (Semlitsch and Bodie, 2003) pokazuju da vodozemci u proseku migriraju od 159-290 metara od obale vodene površine (minimalno 20-30m, maksimalno do 1600m). Gmizavci migriraju u proseku od 127-289m od obale (minimalno 30m, maksimalno do 1600m).
Ovi tereni predstavljaju i ekološke koridore, a širi terestični pojas minimalizuje i negativni efekat ruba (promene u temperaturi, vlazi, vetru, svetlosti i hemijskom zagađenju) na lokalne populacije.
Moramo razlikovati godišnje migracije u periodu parenja i prezimljavanja koje su kraće i obično koncentrisane oko jednog vodotoka ili kompleksa vodenih površina, od migracija (disperzija) na koje odlaze mlade jedinke u potrazi za novim staništima i reproduktivnim centrima. Ove migracije (emigracija i imigracija) nisu određenih i fiksiranih pravaca, i jedinke obično prelaze mnogo veće razdaljine (Semlitsch and Bodie, 2003). Disperznim migracijama se povezuju različite populacije u okviru metapopulacije.
Postojeći kanali mogli bi se, uz odgovarajuće upravljanje, iskoristiti kao odgovarajuća staništa i ekološki koridori koji bi povezivali lokalne populacije.
Prisutnost vode i odgovarajuće vegetacije su osnovni kvaliteti kanala kao mesta za polaganje jaja, razvoj jaja, život larvi (punoglavaca) i metamorfozu. Takođe kanali mogu biti i mesta za lov ili zaklon od predatora. Odgovarajuće kanale u ove svrhe koriste sledeće vrste: mali mrmoljak, veliki mrmoljak, obična krastača, gatalinka, zelena žaba, mala zelena žaba, velika zelena žaba, barska kornjača, belouška, ribarica (Joke Maes et al.,2008). Odgovarajuće upravljanje ovim kanalima, odnosno njihovim obalama obuhvata: zabranu preoravanja poljoprivrednih površina do same ivice kanala, zabranu upotrebe hemijskih sredstava uz ivice i obale kanala, zabranu odlaganja organskog i neorganskog (odbačena ambalaža pesticida i anorganskih đubriva) otpada uz/u kanale, kontrolisano pašarenje i košenje ivica i obala kanala, kontrolisano i etapno čišćenje kanala. Zahvaljujući ovoj ulozi kanala, okolno poljoprivredno zemljište takođe može da ima značajnu ulogu u zaštiti herpetofaune (Maes et al.,2008).
Neophodno je, znači, očuvati ne samo vrstu ili jedno stanište, već više staništa i reproduktivnih centara jer su upravo oni indikatori trenutnog stanja populacije.
Razvoj poluintenzivne i intenzivne poljoprivredne proizvodnje ima negativan uticaj na Rezervat na više načina: organsko i anorgansko zagađenje vode sa biocidima, odbačena ambalaža pesticida i anorganskih đubriva, fosfati, teški metali u vodi, nafta, naftni derivati u vodi, ispusti kanalizacija i dr.
Uticaj čoveka se ispoljava i kroz vodoprivredne radove i zahvate, koji dovode do promene režima i nivoa površinskih i podzemnih voda. U ove radove spadaju i isušivanje i odvodnjavanje, kao i upuštanje otpadnih voda.
