Recentna istraživanja, obavljena u dva navrata – 2001. i 2011. godine, pokazala su prisustvo insekatskih vrsta iz redova vilinskih konjica (Odonata), pravokrilaca (Orthoptera), riličara (Hemiptera), tvrdokrilaca (Coleoptera) i dnevnih leptira (Lepidoptera). Zaslanjenost zemljišta prostora pod zaštitom u najvećoj meri uticala je na sastav faune insekata. Preko biljaka hraniteljki larvi kopnenih vrsta, određena količina soli ugrađuje se u organizam insekata. Takođe, spiranjem zemljišta so dospeva u jezero Rusanda i Mala Rusanda, kao i manje efemerne i trajne bare, zbog čega su akvatične vrste takođe u izvesnoj meri otporne na alkalne uslove sredine.
Insekti slatinskih staništa
Slatinska staništa su okružena poljoprivrednim površinama. Za veliki broj vrsta koje se smatraju štetočinama u poljoprivredi neophodna su prirodna i poluprirodna staništa u neposrednoj blizini, radi ishrane u periodu mirovanja poljoprivrednih kultura i prezimljavanja. Na slatinama nisu zabeležene retke i ugrožene vrste insekata. Uglavnom su to upravo vrste koje se smatraju poljoprivrednim štetočinama (Aelia, Eurigaster, Gryllotalpa gryllotalpa i dr.). Zaštita ovakvih prirodnih staništa od izuzetne je važnosti, kako za očuvanje entomofaune samih prirodnih staništa, tako i za predatore štetočina i polinatore poljoprivrednih kultura (Starý & Pike, 1999).
Prostorni raspored prirodnih, poluprirodnih i veštačkih staništa je veoma važan za svaku vrstu oprašivača u prostornom i vremenskom smislu, radi obezbeđivanja hrane, formiranja gnezda, prezimljavanja i mesta za reprodukciju (Kremen & Chaplin-Kramer, 2007). Upravo prirodna staništa okružena monokulturama naseljavaju pretežno karakteristične vrste za te poljoprivredne površine, uz u manjoj meri prisutne vrste vezane za prirodna staništa pritisnute ekološkim faktorima koji dospevaju sa veštačkih staništa. Površine pod poljoprivrednim kulturama, zbog favorizovanja jedne biljne vrste, naseljene su manjim brojem vrsta insekata sa većom brojnošću populacija (Starý & Pike, 1999). I prirodna staništa u okruženju pod dejstvom su pesticida i fertilizatora koji se upotrebljavaju u gajenju i zaštiti monokultura putem zemljišta, spiranjem i širenjem vetrom. Na ovaj način ugrožene su i predatorske vrste poljoprivrednih štetočina, kao i polinatori (Neher & Barbercheck, 1999).
Utvrđeno je da je bogatstvo vrstama na rubnim staništima mnogo veće nego na prirodnim staništima (Batáry et al, 2009). Zeleni koridori (pojas prirodne vegetacije uz njive, živice) obezbeđuju i kretanje ka biljkama koje su izvor nektara i polena u neposrednoj blizini, ali i stanište insektima čiji je period leta duži od perioda cvetanja određene poljoprivredne kulture. Na nivou predela, očuvanje prirodnih i poluprirodnih staništa može da poveća brojnost i raznovrsnost insekata oprašivača useva (Kremen et al, 2007; Kleijn et al, 2009). Mozaičan raspored različitih staništa pozitivno utiče na diverzitet insekata polinatora.
Insekti vodenih staništa
Sagledavajući prostor pod zaštitom, entomofaunistički su vrednija vodena staništa. Kao dominantna grupa vodenih insekata izdvajaju se vilinski konjici (Odonata). Zabeleženo je 13 vrsta iz familija Aeshnidae, Coenagrionidae, Lestidae i Libellulidae.
Količina soli u okolnoj vodenoj sredini ima uticaja na osmoregulaciju hemolimfe vodenih insekata (Edwards, 1982; Kefford et al, 2004). Ona se menja u zavisnosti od različitih faktora. Jače atmosferske padavine mogu značajno smanjiti salinitet vode. Sa druge strane, isparavanje vode tokom letnjih perioda povećava salinitet (Donini et al, 2007). Kada se larva nalazi u normalnim uslovima saliniteta vode koju podnosi, ista količina soli koja ulazi u organizam kroz kutikulu i putem gutanja, izlučuje se iz organizma (Shaw, 1955a). Kefford et al. (2003) navode vilinske konjice kao najtolerantniju grupu insekata prema alkalnosti vode u kojoj se larve razvijaju. Takođe, Chessman (2003) navodi različitu prilagođenost i na nivou familija. Tako, sve vrste odonata zabeležene na Maloj i Velikoj Rusandi svojim prisustvom to i potvrđuju. Među njima izdvajaju se četiri vrste iz familije Lestidae kao izrazito tolerantne. Sve registrovane vrste iz ove familije naseljavaju efemerna vodena tela, najčešće suva tokom letnjeg perioda. Posebno se izdvaja po svojim ekološkim zahtevima Lestes macrostigma kao stanovnik zaslanjenih vlažnih područja, kao što je to slučaj sa Rusandom. Izuzev Lestidae, ostale vrste vilinskih konjica karakteristične su i za druga očuvana vlažna područja Vojvodine. Uglavnom su to vrste karakteristične za stajaće ili sporotekuće vode.
Retke i ugrožene vrste insekata
Na prostoru predviđenom za zaštitu nisu registrovane zaštićene vrste insekata.
Međutim, na osnovu Crvene liste vilinskih konjica Evrope (Kalkman et al., 2010) kao ugrožene navode se svih 13 zabeleženih vrsta. Izuzev gore pomenute Lestes macrostigma, koja ima status ranjive (VU), ostale vrste imaju status najmanje brige (LC). Ovo je vrsta mediteranskog rasprostranjenja, uglavnom karakteristična za priobalne delove. Međutim, zabeležene su stabilne, kontinualne populacije ove vrste u Mađarskoj (Bedjanič, 1995; Dijkstra et Lewington, 2006; Kalkman et al., 2010). Na evropskom nivou, staništa su joj geografski odvojena, veoma fragmentisana. Sreće se na vodenim staništima gde se javlja
Bolboschoenus maritimus.
Vilinski konjici (Odonata) mogu biti obrađeni kao predstavnici veće grupe vodenih makroinvertebrata kroz zahteve prema stanišnim uslovima i reakcijama na dejstva ugrožavajućih faktora. Prema Dijkstra & Lewington (2006) 15% evropskih vilinskih konjica su ugroženi u Evropi, dok su 11% skoro ugroženi. Populacije oko četvrtine evropskih vrsta su u opadanju. Većina ugroženih vrsta su teritorijalno vezane za južnu Evropu. Ovakva dramatična situacija kada su vilinski konjici u pitanju nastala je regulacijom reka i izgradnjom brana, pre svega. Najveći diverzitet vrstama i endemizam prisutni su unutar tri regiona Evrope, od kojih je jedan Balkansko poluostrvo.
Isto tako, dve vrste strižibuba (Coleoptera: Cerambycidae) imaju status najmanje brige na evropskom nivou: Chlorophorus varius i Chlorophorus sartor (Nieto & Alexander, 2010). Nisu retke u Srbiji, ali se razvijaju u drvetu zahvaćenom procesom raspadanja.
Ocena ugroženosti
Sama jezera Mala i Velika Rusanda pod uticajem su difuznog zagađenja koje dospeva u njih sa poljoprivrednih površina u neposrednom okruženju, što negativno utiče i na vrste koje se razvijaju u vodenim staništima (vilini konjici i dr.). Postojeći pritisak se ogleda i kroz pronalaženje insekata koji se smatraju štetnim u poljoprivredi (Tanasijević & Ilić, 1969). Mnoge vrste, koje nisu uspele da se s vremenom prilagode uslovima staništa u poljoprivrednim monokulturama, danas su ugrožene vrste u Evropi (Caliptamus italicus, Locusta migratoria).
Neophodno je uticati na zaustavljanje smanjivanja površine pod slatinama u kontaktu sa poljoprivrednim površinama. Iako se kao najdominantnije ovde sreću vrste koje se smatraju štetočinama u poljoprivredi, nesumnjivo su upravo ova staništa severoistočno od Kumana ekološki koridor od Okanj bare ka slatinama i vlažnim staništima kod Ostrova i SRP „Slano kopovo“. Vodenim insektima neophodno je obezbediti očuvanu flotantnu, submerznu i priobalnu vegetaciju da bi se omogućio život larvama na vodenoj vegetaciji i parenje adulata i polaganje jaja na priobalnu i flotantnu vegetaciju. Neophodno je sprečiti dospevanje fertilizatora i pesticida sa poljoprivrednih površina u vodu Male i Velike Rusande i drugih bara u obuhvatu zaštite. Takođe, životni ciklusi vodenih insekata traju i do 3 godine, što treba obezbediti kao vremensko rastojanje između dva čišćenja istog kanala od mulja i vegetacije.
