Znam da te nikada neću sresti, ja vernica i nevernica na pustoj cesti. Čula sam tvoj glas i činilo mi se da jato ptica u letu peva baš za nas. Zavolela sam taj dubok zvuk, kao želju, kao muk, kao strele luk. Tvoj glas, kao u omiljenoj melodiji bas.

Znam da te nikada neću sresti. Ja ničija verenica, ni grešnica, ni miljenica tuge, ni sreća pokude, ja sama bez osude, gledam tvoj lik preko velova, preko jela. Put kandelabra sve do sivila, dok ti živiš na brzinu, daleko od romantičnog snežnog keja, negde na trgu, na bulevaru, čekaš lakeja.

Znam da te nikada neću sresti, ja od svilenih niti i Božje biti. Slike tvoje će se nizati u albumu „Ljubavi koje ne postoje". Dok ja pišem ovu običnu pesmu, ti planiraš večernji izlazak sa nekom „otmenom“ damom, na nekom fensi mestu. A, sve izgovorene reči, bile su samo iluzija jednog svetskog putnika, koji zna dobro da zbori, glumi poput Džordža Klunija, a ja sam samo iz varoši neke daleke, što skuplja lekovite travke, Bisenija.

Kako da pitam, mimo sluha svog uma, da li još uvek nečiji pogledi žele da zaspe na radoznalim očima laganog vetra, što nosi nejasne zvuke nekadašnje toplote vrelog leta uz osmehe modrog neba, sa po malo crne boje, i kiše što mirišu na nevine grehe mladih bagrema?

Kako da pitam, mimo lelujavih strepnji svojih očiju, da li nečije ruke žele konačište u nežnosti nagoveštaja misli moga uma?

Da li nas se dotiču misli u budnim nekim zorama ili beže daleko nekuda, u nepovrat iskidanog mozaika savesti i romana života sa bezbroj puta okrenutim požutelim stranicama?

Kako da pitamo tvoj neobično obični mir duše, da li nekad zatreperi uz vatru kamina, dok sluti nestajanje tihih reči iz priče sa po malo naklonjenosti jednostavnom prozeblom maku na poljani života?

U osvetljenoj prestonici, koja kipti od licemerja i zverja, da li bi te trebalo potražiti?

Tebe, koga sam upoznala u polumraku pozorišne sale, volšebnom promšlju ili Božjim duhom i teškom mukom, drhtavom rukom stavila masku raspoloženja inteligentnog klovna. Vrcale su zvezde, osmesi su padali na teme, a mi smo šaputali nebulozne teme. Kamere su bile usmerene ka sceni, ti ka meni, a ja ka nekoj grešnoj ljubavnoj komediji kao temi.

Još se pozorišna zavesa nije spustila, a nas još prevrtljiva strast nije napustila, te smo otišli na piće, s razlikom što sam ja znala da spadaš u mladiće, a ti nisi znao da sam vekovima daleko iz neke druge priče.

Na osvetljenom trgu malog grada, sa više htenja i poštenja, da li bismo se trebali sresti u neko veče, što teče u nevinosti i u grehove pred proleće?

Ovo je pesma pisana za moje drago večno živo plavo mače, koje zna da se smeje i plače. Prošlo vreme ne postoji i ne broji se nijedna kap posmrtne kiše, ni suza više.

Ni večni ležaj ne postoji, jer se otvaraju rajske dveri za dušu od meda i oraha, badema i lešnika, boje tvoje očiju. Ti si moj večni osmeh, sa pomalo jeda, a kako drugačije i može dvoje brodolomnika da se slože?

Voleli smo iste i pomalo različite stvari, ti, mače, koje sve najbolje zna, i da je zemlja čvrsta podloga za život od obloga. Ja žena poezijom zanesena i puna neba i svetlucave srme, koja ne zna da okreće krme.

Sve je sadašnjost, jer si uvek ozbiljnost i šala u mojoj duši od hiljadu velova. Znam da ne bi želeo formalnosti i plač, crne duge i neke druge bezvredne stvari. To kvari, po tebi, svetlost večnosti, radost živuću i kuću punu toplih pesama.

I, ko to kaže da te nema!? Ti spavaš sa mnom u istom krevetu, mala moja svađalice iz inata i lepoto iz Banata. Gledamo iste filmove, vodimo burne dialoge oko značaja politike, guramo se ispod jorgana, a naša velika kuca i dalje te brani od svake ruke i pogleda tek, za neke buduće pouke.

Jer, ti si večno živ! Nevinoga srca i dobre duše, a takvi samo mogu Bogu da služe. Zapevajmo sada: „Ne, ne pitaj“ i zbilja, ne pitajte šta se zbilo, samo nazdravimo za mog dragog od osmeha i hrabrosti. On je tu... Sada će doći. Zvezda će pasti, moja zvezda padalica, moja zvezda smejalica.

Opsena si, možda, moja postao.

Opsena bez sna, bez kraja i bez početka.

Opsena sa lažnim osmehom i tuđim rukama.

Zašto bih čekala, uzalud, te strane oči,

te ruke navikle da miluju bezbroj tuđih stihova,

te reči navikle da, bez mojih usana na njima,

izgovaraju hladne kiše za žednu moju dušu.

Opsena si, možda, moja postao,

skrivena maskom iskustva dalekih sibirskih noći,

opsena skrivena od same sebe,

od mojih snoviđenja što udišu tvoje mirise prošlosti.

Pokidao si mi očni nerv! Ali, ja vidim plavu pšenicu i crnu narandžu. Vidim boje! Oprosti što sam ti to dozvolila.

Isekao si mi dušu na senke nemira. Odleteli leptiri u noći svemira. Osećam svetu tišinu nafore. Oprosti što sam ti to dozvolila!

Kamenovao si mi misli, tankovite bajke bosiljka. Ostala sam Vasilisa. Snove pletem u stvarnost. Oprosti što sam ti to dozvolila!

Ubijao si polen mog postojanja, dugo i grešno. Pila sam med i vino, nevino i čisto. Oprosti što sam i dalje živo živa u tvojoj „presvetoj“ bezvoljnosti moje zlurado visočanstvo.

Tražila sam te u praskozorje, dok je sunce rasprskavalo vatromet svojih zraka od dukata. Nisam ti znala lik, neznanče, ali slutila sam da se kriješ u mašti. Izađi, kada te, lepo moli tvoja orhideja.

Tražila sam te u noćima, po prašnjavim tavanima, sa slikama odsjaja sveće, među starim, požutelim novinama, tankim, skoro providnih stranica, među starim knjigama Emila Zole. Nisam ti znala lik, neznanče, ali slutila sam da se kriješ u mojim obrvama. Izađi, kada te lepo moli tvoja orhideja.

Tražila sam te u cvetovima livada, šarenim i prosutim prahom polena, tražila sam te onako snena, uzbuđena, uzavrlih vena, trčala po detelini da saznam gde si. Na drveće sam se penjala i šaputala listu, podmetalici maloj. Izađi, kada te lepo moli moja orhideja.

Tražila sam tvoj lik, neznanče, u pomorandžinom cvetu, u soku od višnje, u naručju mirisavog bosiljka i ruzmarina posle kiše. Tražila sam te u knjigama, u reči više, u mojoj mašti, u bašti đurđevka, irisa i lavande. Ništa ne beše ni u mojoj mašti. Skrio si se dobro iza maske tajne. Izađi, kada te lepo moli tvoja orhideja.

Tražila sam te, veruj. Tada sam stala pred ikonom Svetog Jovana, upalila kandilo i donela telo nafore i molila se da izađeš ma gde bio, da te moje oči vide, da nam usne spoje trešnje, da nam smeh rasuti sve sete raznese. Izašao si neznano odkud, neznano zašto. Iza prvog ugla našli smo život naš strasno i slasno. Dva lika, dva znanca, dva ljubavnika.

Dvorci Loare. Obala mokra sa puno oblutaka, šara. Ja držim za ruku klošara sa dva franka u džepu blejzera. Držim u ruci poklonjenu lutku od metala, od svog drugara, odbačenog beskućnika. U kontejneru je pronašao žice i napravio njeno lice, tek iz ljubavi prema meni.

Prolaznici i putnici zanemeli. Dama od svile i somota i muškarac sa zakrpom od papirnog omota vele da je to „grehota". Baciše nam pred noge nekoliko penija i brzo odoše do „Tifanija" gde su lica bogataški sjajnija.

Moj zaljubljeni klošar, aristokratskog porekla, sa diplomom akademskog slikara, tek se nasmeja, jer na blejzeru nema džepa. U tihoj sobi, sa setom lampe, na zidu čežnjivo zuji diploma, kao da mora.

Putnici i prolaznici čedni, nikada nećete shvatiti bedni, da je, mom čoveku i meni, potreban samo pogled sneni, puno volim i jedina slika poklonjena meni.

Bacite vaš peni u fontanu želja, dok budete lutali Rimom, a mi ćemo, sa prvom plimom, već biti u sobičku toplom, sa mislima o „Моnа Lizi", Krivom tornju u Pizi, ili u Crkvi „Sv. Marka".

Klošaru i meni potrebna je samo mašta, barka i jedan dukat žut da krenemo na put i pohodimo ljudske molitve i bogomolje, za sve one tužne i ružne ljudske živote pune pohote u ovom svetu kužne sramote.

Poklanjaćemo slike i Aladinove lampe od čipke!

Žena sam od inata i prkosa, od molitve i rana, od nevinosti i greha, od molitve i pohote. Ako me neki takvu vole, mogu me potražiti na kraju veka, u kolibi od slame, uz romantičnu samoću palme.

Žena sam od dijamanata i blata, od safira i papira, od klečanja i sećanja, od lukavstva i monaštva. Ako me još neko takvu voli, može potražiti na kraju veka u kolibi, sa kriškom hleba i soli.

Žena sam slasna i opasna, žena sam nevina kao čaša mleka, tiha i meka, i zato me ne tražite u kolibi na kraju veka, jer sam sazdana samo za čoveka od ljubavi „na vjeki vjeka“.

Ti za mene možeš postati sve, iako znam da si samo iluzija, a ja za tebe prolazna vezilja ljubavnog vodvilja. Zašto bih se ponovno razbolela od emotivnih čuda? Ja, zeba i grlica, Anakonda i Đokonda.

Na Šekspirovsko sudbinsko pitanje „biti ili ne biti” rešila sam se skriti, dušom pokriti i otploviti na pusto ostrvo svojih snova, poput Robinzona Krusoa, zajedno sa Kevinom Kostnerom u poodmaklim godinama. Samo još čekam da nas ponese plima...

Da li će me neko slučajno sresti na Bulevaru kralja Aleksandra, na nepoznatoj raskrsnici, oči mi ukrasti za tren mali? Neko me hteti kao prozeblu grlicu, za samo sledeću ulicu. Slučajno se saplesti o moju kosu, o nogu bosu i zastati. Slučajno neće.

Pada veče.

Da li će neko nekad proviriti u moju dušu? Tek da ugasi beskrvnu sušu! Uostalom, koga danas interesuje moja duša, kada na prodaju nije. Kiša lije. Ispod trema prepoznajem siluete u svom srcu, staklene marionete. Da li će neko zastati? Da ih kupi, možda? Sigurno neće.

Pale se sveće.

Da li će neko, baš u večeri rane, zakasniti na pozorišnu predstavu. Recimo Ibzenova „Nora“, i onda, kao da mora okrenuti se meni, kao nekoj čudnoj seni i pokloniti dve ulaznice iz sažaljenja. On nije znao da buket kupljenih pozorišnih karata ova duša ima. Da li će mi neko pružiti ruku i povesti me u Pozorišni foaje? Naravno da neće.

Odletelo plišano veče.

Da li će neko danas zapaziti da mi je sunce osmehom ogrejalo maline? Da su mi usne zrele kupine, da su mi ruke tanane breze, a kosu nosi južni vetar kao vremena čeze? Da li će ove noći neko slučajno proći i zapaziti svetlucavu usamljenu marionetu u zamišljenom menuetu?

Da li će doći do mene, poljubiti mi zagrljaj, zavoleti oči kao dva lešnika i toga trenutka sa mnom preleteti Srebrnu kapiju, baš te noći zaigrati sa mnom u sjajnom salonu uz muziku Lista? Samo nečija bista i ja. Nikoga nisam zapazila.

Zavesa se spustila. Svetla se ugasila.

Da li je ovo pozozorišna predstava?

Aplauz je zatomljen na pola puta.

Kada se budemo sreli u sutonu večeri neke, da li ćemo se setiti godine neke daleke, svih meseci koji su čuvali tajnu, po malo sjajnu.

Kada se budemo sreli u praskozorja rosna, da li  ćemo se setiti ljubavi, što je po nama hodala bosa? Svih onih jutarnjih šaum pita uz poljupce sa šlagom na usnama?

Kada se budemo sreli u jesenja popodneva, kad lišće rumeno pod nogama šušti, da li ćemo se setiti parka, kratkih ugovorenih susreta od po pet minuta, dok smo se mimoilazili? Jer, kod kuće te ne čeka niko, osim njenog sata, zatvorenih vrata i odvojenih soba. Ja sam se osećala kao roba na metar, ali to je odneo vetar.

Kada se budemo sreli u zimski hladni dan, kada nam beli sneg poremeti san, da li ćeš se setiti da si me voleo? Bila sam tvoja grlica, koja je tu kada je potrebno, a nema je ako je na grani suvišna. Nisi to priznavao. Bog je sve video. Slave slavio. Do boli sam plakala na tvoje reči zlurade, koje sam kao vino otakala.

Kada se nekada budemo sreli, u našem sokaku, u našoj varoši, nećemo ništa jedno drugom reći, dva tuđinca, iz dva sveta, od zemlje i od kometa. Proći ćemo suprotnim stranama ulice, a na izlogu nećemo videti naše lice. U telefonskom imeniku izbrisane poruke i oporuke. Laže i paralaže. Možda se mi i nećemo nikada sresti... Samo smo hteli, samo smo hteli...

Vaseljeno, poznaješ li reči: volim, verujem, posto jim, umirem i živim? Vaseljena zbori tiho. Gube se reči nad našim nebesima, slovenskim, ranjenim i prostreljenim! Ikona Svetog Jovana, kandilo i miris tamjana - nije vreme za nestajanje. Čudesni nezaborav se uzdiže u damarima duše.

Vaseljeno, umeš li da pevaš: „Tamo daleko“, „Vostani Serbie“, „Bože pravde“? Vaseljena uči prve strofe nerazgovetno, nezborivo. Ikona Svetog Nikole, kandilo i miris tamjana - nije vreme za nestajanje. Čudesni nezaborav se uzdiže u damarima duše.

Vaseljeno, sviraš li na zovinoj nevinoj fruli: „Igrale se delije“, „Pleteš li svilen konac” i ,,Vidovdan“? Vaseljena komponuje čudne neposvečene note još neprepoznatljive na skupim kajdankama. Ikona Svetog Save, kandilo i miris tamjana - nije vreme za nestajanje! Čudesni nezaborav se uzdiže u damarima duše.

Vaseljeno, kazuješ li naizust „Lament nad Beogradom“ da te čuje Crnjanski, „Luču mikrokoznu“ da te lepota Njegoševa zaseni, „Kako zamišljam nebo“ da te čuje Mika? Tvoje nebo u delima crnim, precrnim. Naše nebo još uvek plavo i pravo! Ptice sa srcem u letu i dugine boje slikaju himnu čoveku. Ikona Svete Petke, kandilo i miris tamjana - nije vreme za nestajanje. Čudesni nezaborav se uzdiže u damarima duše.

Zatreperi načas vazduh i razmakne se, Vaseljena prozbori: „Kasno li je učiti pranote, praslova, prastrofe praslovenstva“. Vaseljeno, što vekovima na istom mestu bivstvuješ, koji ton istorije ispisuješ raščovečenim jezikom, kakva li su to bezumna slova pepela?! Ako naučiš samo trideset slova ovog vojvođanskog blata, užičkog kola, vitevštvo junaka kosovskih, možda pronađeš izvor.

Požuri Vaseljeno! Čuješ li!? Đurđevdan će, i Vidovdan, i Ivandan, Preobraženje i Velika Gospojina, a mi ćemo upregnuti čilaše u karuca paradna i svetkovati, ali za tebe više neće biti mesta! Požuri! Čuješ li! Naše nebo u očima čuvaće ikone, porte, patrijaršije i Boga! A za tebe robija navek, bez pomilovanja. Desanka dade pomilovanje čoveku.

Vaseljeno, neka gori kandilo, neka se širi miris tamjana - nije vreme za nestajanje. Čudesni nezaborav se uzdiže u damarima duše.

Garava mi duša u garavim stihovima.

Garava lutalica u garavim čergama.

Samo vatra narandžasta i samo pesma bela,

od sećanja, od čekanja, od ljubavi, možda.

Senko moja od damara, daj mi gutljaj vina

iz prašnjave olbe i komad hleba, da zapevam

tugu večnosti i sreću slutnje, od ljubavi, možda.

Garava mi kosa i meka od drhtaja čežnje,

u garavim obrvama, od ruku što tumaraju

nepoznatim svetovima garavim od nevinih dana,

samo mi lice belo od straha svemira.

Lepoto čergi, u noćima, u proleće,

zanesi oči moje garave u daljina zvezda pune,

u pesme razbuđene plačom i smehom violina.

Brate moj garavi, u pesme bele, od sećanja, od čekanja,

od ljubavi, možda.

Moj život je iznenadila mladost...

Zagrlila me iznenada, istinski i ne znajući da je to, možda, prevara života.

Ja sam znala i rekla sam da je to, možda, prevara života. Ne pitajte me zašto! Divno mi je mirisala sočna pomorandža na reveru ljubavi, a na usnama kapi višnje.

Delili smo ukus tajne, malo sjajne, malo kratke, u sobi lepršavoj od mojih mirisa, na nekoliko trenutaka, poput oblutaka, beležeći svilena mesta i maštajući da ćemo dočekati zrelo grožđe nekog tamo daleko avgusta.

Kaljeva peć je razlivala toplotu po razastrtim ćilimima, po našim zanesenim sanjama, po mojim slutnjama, kao ćutnjama, i po tvojoj dragosti. Čaše sa do pola otpijenim vinom mutile su um... Da li da se sasvim damo htenju, žudnji, strepnji kao sudbi. Bože, prosvetli mi dušu, molim te, moja ikono, neka se oseti miris tamjana da ne ostanem srna napuštena!

Ovaj sumrak, ipak, moram odgonetnuti sama. Proživeli trenutak do kraja nezaborava. Kajati se, ili smejati?! Povela me misao svetice, ružine bele latice. Već sam videla čipkasto staklo starih vrata i nežne ruke anđela. A onda sam osetila obraze tvoje vrele i postala grešnica kose raspletene u sobi toploj od aprila i avgusta, ili vatre zanesene od nesanice.

Da li se kajati, smejati, plakati? Osećam da ću se kajati, a ti ćeš otići, ili ostati. Bajka bi to bila koja se prvi put meni dogodila! Ali, meni se bajka nikad ne dogodi! Zato ti sam odluči i pogodi kraj?!

Odlutah noćas u nepoznat grad sa upaljenim svetiljkama i velikom vatrom u nekoj zabačenoj siromašnoj ulici. Obični ljudi gledahu me nekako blagonaklono, po malo čudno uranjahu svoje poglede u moje zanesene oči, prazne ruke što tražiše tople dodire. Tihi vetar nosio je miris pečenog kestenja, koji se mešao sa mirisom poljskog cveća u mojim mislima.

Sretoh tada nepoznat pogled, čuh glas svoje plave ptice i pružih joj svoje misli da trepere u toplo veče prolazećeg marta. Trčali smo ulicom, sa smehom nekog divnog tajnog greha, kome sami dadosmo oprost. Ljubi mi dušu moja plava ptica, a duša mi tek neispisane pesme žica.

A, onda u priču upletoh odaje, opet nekako modroplave i veliku postelju od nesna noći. Na podu rasute zvezde i dve čaše crnog vina, po koji uzdah ljubavi i prijateljstva, pomešanih nejasno u mojim raspuklim mislima i poklonjeni mesec za uspomenu nikada završene priče, koja više ne niče.

Znam, sledećeg dana plava ptica će odleteti u svoju sigurnu luku. Ostajem sama u zvezdanim odajama sa mesecom u ruci i dve čaše na podu izgubljenih iluzija. Dozivam pticu, dozivam jelena da nastavimo lutanja do izvesnosti vremena. Ničega nema!

Nikada se više neću vratiti u nezaborav jednog grada, u velike vatre, u siromašne ulice. Voleću ove obične ljude i u skromnoj crkvi nekog udaljenog sela, zajedno sa plavom bezimenom pticom započeti novu bajku, sa lepšim snovima i dragim pesmama mladog Jesenjina, ponetih iz davnih trenutaka odlutalog vremena.

Svirajte noćas, pod otvorenim krovom od zvezda, po lepotom usuda neba, dok se toči najbolji šampanj za opljačkane damare srca, za rastrzanu dušu grča, što je predah namerno, a smerno tebi, jer šta bih sa njom u trenutku tom zaludelom i bludnom, emotivno čudnom. Mogla sam bežati i nikada ne čuti, ti si tako lepa, ti si tako mlada „ты не смотри на менја, ја не шоколада“. Sneg je padao.

Svirajte noćas, pod otvorenim krovom od zvezda, pod lepotom usuda neba, dok se najbolji šampanj toči za precvarene oči, za besane noći, za ukradene osmehe i milovanja i lažna šaputanja, jer sam baš to želela, emotivna „luda“, puna čuda. Mogla sam bežati i nikada ne čuti, ti si tako lepa, ti si tako mlada „ты не смотри на менја, ја не шоколада“. Sneg je padao.

Svirajte noćas, dok mi se blještava nebesa smeju i nek se šampanj toči, jer sam znala da sam krala svoju radost, svoje moći pretočene u nemoći, da sam krala okrajke iluzije i osmehe zatomljene u grcaju tame, da sam sve krala od sebe same i tebi dala. Krao si i ti, ali nisi znao da ljubav je uspomena i kad kiše tuku, da ne moraš da me držiš za ruku, niti da uhvatiš korake moje. Zaboravi, ukradene godine se ne broje. Mogla sam bežati i nikada ne čuti, ti si tako lepa, ti si tako mlada, „ты не смотри на менја, ја не шоколада“.

Bila je to nema soba. Reći su zastale u grlu, kao ptica u letu, gledali smo se kroz čudno neko ogledalo, nas dvoje sami na svetu.

Ljubila sam ti oči boje lešnika, usne boje višnje, a ti si spretnim rukama oblikovao moje telo.

U mislima mi tekla muzika Ravelovog „Bolera", tek da u meni prekine tišinu slutnje. Nikada se više nećemo sresti, znao si već danas, ali si ćutao kao i juče.

Možda bi postojalo sutra da je volje više bilo, ali si ti morao otići u svoje dane, u svoje noći.

Zaboraviti ta bela nedra, te usne, pogled i ramena čedna, vrat labuda, kao na nekom jezeru na kraju sveta i reći svojima „Dobro jutro, kakav običan započe dan".

Nisam smela više gledati tvoje usne, ruke, prodirati u dušu. Bolje da odživim sušu budućih godina i nikada ne zaboravim malu priču na najneobičnijem mestu na svetu, odselim se na drugu planetu, ili nestanem u nebo nevina znajući da za nas nema volje, ni biće bolje i ko zna šta može da se desi da bismo ponovo bili sami, samo nekoliko dana u tami neke nerođene zemlje.

Hvala ti za rana jutra, za poklonjenu nadu, za ljubav koju ću poneti kao serenadu koju mi nisi uspeo otpevati.

Nismo čuli glasove, ali ostaje da slutimo da su takvi, kakve smo zamišljali mi, dva putnika, dva različita koloseka.

Nismo se uspeli pozdraviti, ali ti poklanjam pesme, jer to se srne, baš srne u ovoj ludoj noći nesna, dok nestajem među zvezdama, bez broja telefona, jer ti neću trebati, a ovde me ne smeš imati.

Ljubavi moja mila, poneću i krila da brže odletim i bol ne osetim! Ostavljam ti kristala suzu, svilenu bluzu, iluziju usana i belih nedara, a čuvaću tvoju sliku skrivenu u svemiru.

Od kafane do kafane, od tambura do tambura, od pesama do pesama, sve od čardi i do čardi, proleća akordi ljubavi gladni, tamo negde iz ravnice one srednje, one puste i široke, gde je reka usred grada večno mlada i otmena, gde umire uspomena na birtaša, аl' bez čaša i bez flaša, samo bure puno vina i poneka cura fina za jedan sat, il' dana mesec, da se sruši zid od vlage, da se duša ne uplaši, da se srce ne osuši od čarobnih osećaja, što ih neka kosa meka donela u predvečerja.

Od tamnih noći do belih zora, od kajsijevače do čiste komovice, od starog gosta do novog gosta, od „Rjabinuške" do „Kazačoka", umiru negde dva crna oka, onako, iz čista mira, jer znaju da birtaš nema obzira prema osećajima nežnog svemira, tek, voli samo društvo staro u osvit zore, dok se pijane misli broje i postelje bezdušnog sna same kroje. Tu damarima ljubavi nema mesta, tu se nikada ne pravi greška.

Od poruka do oporuka, od znanih pesama do ne¬znanih ćutanja, od večnog stajanja do bezgraničnog lutanja, sve od bakšiša do bakšiša, izgubila se kiša čekanja, pojedena je poslednja mrva strpljenja. Tamo negde u ravnici onoj srednjoj, onoj pustoj i širokoj, zelenoj i garavoj od zapretenih sazvučja, od basa i prima do tamburaškog čela, što sakuplja dukat više. Nema tu ničeg lepšeg da se piše, ni usana da ljubav zbore. Kao kristal jasno beše mi odavno, da tvoja duša u kavezu uzdiše, da srce beskrvno krvari, da smeh lažni nesrećnu sreću ostvari. Nema tu mesta decentnoj dami, ni šekspirovskoj drami. Samo se čuju kafanske pesme, pred fajront, za goste sa dubokim džepom, malo proste, ali neka... „Na kraj sela čađava mehana" pa nek dama i ostane sama.

Zamak! U zamku ptica. Kavez!

U kavezu uspavani slavuj. Pesma!

Ne čuje. Nisu joj potrebne reči. Tišina!

Slutnja bez kraja i početka. Vetar!

Lagano trepere nagoveštaji. Sumnja!

Modre oči zaspale u talasima nekog bića. Strepnja!

Nejasni zvuk koraka koji se neprimetno udaljavaju.

Lepota!

Miris nečije duše u mojim očima. Mir!

Upaljena sveća na oltaru stare crkve. Radost!

Odletela ptica iz zamka. Sreća!

Pesma slavuja u mojoj čistoj ljubavi prema nepoznatim

dubinama sutrašnjeg dana. Reči!

Kafkin „Proces" i Kundrera zapreteni u mojim mislima.

Izlaz!

Oproštaj crnom leptiru.

Milost za izgovorene rečenice i tiho življenje do jasnog poimanja vrednosti moga bića i moga uma, paralelnih koloseka za odlazeće vozove.

Ljubav! Tvoje oči od cimeta, tvoje usne od vanile, tvoja duša od bosiljka, do ružmarina, svile!

Ljubav! Osunčana pusta polja, grlo tvoje od ptice poja, modri somot od našeg spokoja!

Ljubav! Proživljenih dvadeset i sitnica godina, kada znamo kada će kiša pasti, a kada meka trava izrasti!

Ljubav! Tvoja ruka na mom obrazu, tvoje oči na mom ramenu, moja tuga na tvom reveru!

Ljubav! Rasprskavanje radosti što nismo samo dva pusta druga, već isti, želji duša, ljubavnici iz prvog životnog kruga!

Setiću se, još me suze služe, da sam te imala u lepom vremenu nekom, pospanom i dalekom, malo duže.

Godine su bile mlade, vezle priču, letnje vruću, ljubavnu, ili njoj sličnu. U to vreme, tada je još ova dama bila lepa, privlačna i pomalo sama.

Ujutro smo pili kafu, na poslu, naravno, tursku i običnu. Potom smo poslom žurno završavali i potpisivali rešenja, hodnikom jurili, tek da bi se dotakli i sreli.

Ako me moje suze još služe, sreli smo se u aprilu, kao u nebeskom plavetnom krilu. Do tada smo se gurkali samo, pili sokiće o rođendanu, zaključavali neku godina zabranu.

Hteo si mene, hteo si samo vreme da stane, a sve da ostane isto tako, da se i dalje smejemo lako, drugarski gledamo u oči badema pune, a bili smo napeti kao strune.

Krajem aprila bila sam tvoja verna vila, a svaki put plakala izlazeći iz automobila i male sobe elegantne, kao za prijem crne leptir mašne.

Trajalo je to duže, nije mi rekao da sam ličila na nekog naturščika u Kusturičinom filmu.

Nije hteo doktorat, nisam htela magistraturu, i ko zna koliko bi trajalo, jer je dopadanja itekako bilo, da me put nije razvejao u neki drugi grad da započnem novo štivo.

Nema brige šta će dalje priču da stigne.

Nemojte mi danas reći da u bajke ne verujete! Da nema livada, leptira, cveća, nepoznate Zemlje daleke sa velikim dvorcem, malenom princezom i vitezom princem!

Nemojte mi rušiti snove da bajke ne postoje.

Nemojte mi reći da na aerodromu Orli nisam videla čoveka iz bajke, koji je u mislima živeo moj život! U mojim sanjama, u mojoj duši, u mojim rukama! Mirisao je „Chanel 19", „Nina Ricci", pa „John Richmond" i... Smejao se, mazio me pogledom. Kupio je ogrlicu za beli tanani vrat, ili mi se čini...

Možda je pored njega bila druga tankovita žena, ali u očima njegovim odsjaj je svetleo meni.

Šetali smo trgovima, Jelisejskim poljima, kupovali na skrivenim mestima egzotične ešarpe za mene tankovitu ili ženu tananu, ili mi se čini? Nemojte reći da ne postoji bajka, jer smo zajedno večerali u tom Parizu posebne karme u hotelu „Prinzeza Karolina" blizu Trijumfalne kapije i pili vino iz Bordoa za sve što do tada nije bilo. Boemsko vreme. Bajka za tebe i mene u mašti snenoj.

Potom sam te sa sobom nosila u duši, živeći jedan život pomalo lep, pomalo prosečan, pomalo običan. Skrivala sam te u kutku sobe, u čitaonici, na klupi ispod jorgovana, šetali smo obalom, dok je tama padala rana. Plela se bajka. Živela sam u njoj, verujte! Mada je moj lik, možda, bio u Londonu, na Temzi, ali tamo ga nisam srela, samo sam ga ponela u svojoj torbi života.

Nemojte reći da ne verujete u bajke, jer sam ga ponovo srela, na volšeban način. Kao „mačka na usijanom limenom krovu", kao u nekom dobrom filmu „Top gana", ili nekom sličnom, nije ni bitno, ali za nas je to svršena stvar. Da li će se desiti oltar ne znam, ali miris ruzmarina i bosiljka sasvim je dovoljan.

Zavet na večnu ljubav, ljubav, lepo zvuči u Bogorodičinoj crkvi, ili nekoj malo seoskoj sa ikonama, kandilom i svećom. Ali, biće sve bez toga. Nemojte mi reći da ne verujete u bajke, jer, možda, ne verujem ni ja. Probudila sam se iz sna.

Večernja pesma jeseni, mir polutame sna, iskra plamena sveće na zidu.

Znaš li koliko u ovoj noći želim da želiš zenicu mog postojanja, dugu u snovima, reči u satenu balske haljine?

Znaš li koliko u ovoj noći volim da volim kap moga nemira zbog tvoga nesna, miris iskrenosti snega što treperi u vazduhu, poetu sa zapretenim granama platana?

Znaš li koliko u ovoj noći hoću da hoćeš izgovorenih reči zaključanih u kutiju tajni tvoje duše, koje nikada ne osetiše toplinu mog osmeha, lepotu mojih strepnji?

Ne boj se moje snage nadanja. Neću ti reči uplesti u moje postojanje.

Neću narušiti mir tvoga mira. Samo hoću da hoćeš. Hoću da voliš, hoću da želiš i samo jednom izgovoriš reči jače od obične naklonosti, reči za Ciganku, koja će već sutra, možda, odlutati pustim putem mesečine.

Večernja pesma jeseni, mir polutame sna, iskra plamena sveće na zidu.

Beše to hladno jutro u sobi promrzlog nekog hotela, u tihoj vojvođanskoj varoši, kada poslednji san obuzima polupijane zore i kada sanjive oči žmirkaju na toplom licu noćne lampe. Košmarna beše odlazeća noć, sa kapima sna, preletelim pahuljama snega kraj moga prozora. Beše to prvi sneg, pao te čudne bajkovite godine posute izmaglicom. Komadi iščekivanja i nekakve neodređene želje, sa crnim pegama slutnje, presecaše tu istu beskrajnu noć.

Rasanjeni dan, ne donese ništa drugo, do sveže oprane lepršave kose, nekokoliko kapi „Chanela" i čaše običnog konjaka na staklenom stolu. Bude li to nešto u meni zvuči sa radiija „Night in white satin", prazan peron na sluđenoj tvojoj neveri, bez koraka, bez reči, bez sna...

Zvuk telefona na rustičnoj smeđoj komodi, jednom, drugi put... „Izvini, loše je vreme.... Autobus je zaspao jutros na nekoj seoskoj ledini... Možda popodne" Možda.

Da li da popijem, ipak, šolju jake crne kafe ovog tako ironičnog jutra, potražim oči sa sličnim pogledom, oči što nešto traže, poput mojih, a očito nam ova zora zatvara vidik.

Ipak, ostajem u ovom svom sigurnom prostoru, u ovoj udobnoj fotelji, sa beležnicom ispred sebe, u kojoj su preliveni svi datumi bez imena, sve iluzije bez sna, sa pomalo kiše u očima, pa onda melodije moje naivnosti, netačni redovi vožnje i autobus upravo iz filma „Ко to tamo peva". Zvuči gitare Tarege, pa čekanje tako nestavarno i opet, tako nekako stvarno, teško i stvarno, ranjivo ovog prepodneva.

Zvonik stare crkve otkucava podne. Sneg je već zavejao tihe ulice. Još uvek na stolu drema ista čaša sa istim konjakom u njoj. Jedino ja odlutah u neko prošlo vreme, staru kafanu, sa veselim plamenom bubnjare u uglu, kada sam ljubila srećnije oči i lepšu dušu, koja je tako divno neodlomljena spavala u damarima moje jave i mojih snova.

Utonuh u neku lažnu nirvanu tog popodneva kada na vratima sobe, promrzlog nekog hotela u tihoj vojvođanskoj varoši, ugledah najpre oči nečije, koje mi tada značiše sve leptire mog malog sveta, kaput posut konfetama snega, ruke koje me dotakoše samo za tren, i ništa više.

Ali, beše te tužne večeri i ljubavi neba, i osećaja anđela, i „Pandorine kutije", i nikad izgovorenih reči i bajki, i basni, i jedno zastalo u grlu „zbogom" i jedna ptica zastala u letu, i jedna pesma Reja Čarlsa, a ja još uvek ne znam da li je „Time to сгу" daleko iza mene, ili me čeka, tu negde uza prvog ugla.

Hej, budne ciganske noći plave, noći lude, noći setne!

Hej, ciganske noći ravnice, što plaču tugu ljubavi moje

za čilašima upregnutim u karuca paradna,

za sreću neke tuđe breze.

Hej, ciganske noći magle pune, i tambura, i vina.

Magle neke paučinaste, tek vidljive oku crnom.

Hej, ciganske noći banatske, što vajate neslućenu suzu

za žutim dukatom koga izgubih.

Hej, ciganske noći moje, šarene i pospane, i razbuđene

od smeha zelenoga sa crnim tačkama neba.

Hej, noći moje ciganske, od sreće nasmejanih obrva

i žalostive od ruku što nazirahu samo čerge

sa kosama nekim plavim, kao u anđela.

Ja ostadoh u noćima ovim belim,

crnokosa ciganka bez čilaša i dukata,

sa dušom neba ljubavi i pijanom pesmom vina, ali neka...

Hej, nek mi noćas strune violina i tambura jecaju

i pevaju ceo život u jednoj ciganskoj noći plavoj, noći ludoj.

A, možda ti je malo i dam!

U muzeju muzeju „Madame Tussauds” potraži svoju damu iz snova.

Beskrajno lepa, beskrajno nepokrtena, beskrajno tiha. Tako voštano pokorna. Ne govori, ne diše, ne peva. Ali, postoji uvek, samo za tebe, vekovima.

Obučena u odoru koju voliš. Sa osmehom koji obećava, sa rukom pruženom na rukoljub.

Dama koja miriše na izbledele tomove krstaških ratova, iskustvo renesanse, istorijske pohode pobede i poraza, i nema, nema predgovora ni pogovora. Ona ćuti i sluša. Pognuto odobrava. Shvatio si! Postaćeš divna voštana figura! Klanjam vam se vaše pospano visočanstvo! Ovo je divna prilika za dobar odmor i za vasionsku ljubav bez reči i to u Londonu, na Temzi.

Tiho zatvaram vrata. Ispred muzeja „Madame Tussauds” ostajem, tek da izgori voštanica tebi za sreću. Ja odlazim grešna, da lutam onom ludom četvrti Sohoa. A, potom sa svežim mirisom ruzmarina prvim vozom za Balkan!

Plači, ciganska dušo, u meni!

Smej se, moja ciganska dušo!

Bela dušo! Neka te odjednom, sada, ispije celu crno proviđenje da bi mu duša pobelela, a, neće!

Nije to Jesenjinova duša, nisu to Mikina nebesa.

Ni violina sa žicom sete, ni balalajka pustih stepa, ni taktovi španske gitare.

To je samo obična opsena.

Zaboravila je ona vetrove, što šapuću vatri u noći lotosa, zaboravila je ona svilene marame, šatore od purpurnog satena.

Hajde malo da se lažemo!

Zaboravila opsena srce.

Hajde, brate, istinu da govorimo! Srce licidersko usred banatskog blata.

Pesmu zaboravila: „Ciganko malena, bila si moja jedan dan, jednu dugu, dugu noć...".

Dukat zaboravila. Ikonu svete Petke zaboravila i Đurđevdavski venac i... opseno tamna duša uvek biće ti crna!

Dočekala sam Ciganina.

Doneo ga novembar. Sneg od srebra. Ukrao dukat za mene.

Poklonila sam mu dunju žutu, ukradenu ispod drveta sa dušom belom.

Pesma duše je bela. Konj je beo. Samo je nedođija, koja nam sprema čeze, šarena. „Ciganko malena... moja... bila si... duga noć..." Ceo život sam tvoja! Duša ti san, meko perje belo, belo...

Vodi me u beskraj ljubavi! Vodi me ludo! Rečima i rukama, željom i usnama! Vodi me odmah, jer rekao si „Volim”!

Ako mi ukradu samo mintut pruge, zastaću na tuđem peronu! Ući ću u pogrešan vagon! Dotaći ću ruku strancu!

Kako ćemo tada stići do naših zvezdanih zvezda? Ne čekaj da se rasklopi nebo! Upregni čeze od oka sunca i vodi, i vodi, vodi me odmah u beskraj ljubavi dok je trava još zelena od tvojeg „Volim“ i mojeg ,,Volim“! Dok je u meni još poverenja!

Tamna je noć. Na magiji daleke poljane, od buketa svitaca, sazdasmo šator od purpura. Sami smo pod ljubičastim nebom, ti, gitara i ja. Toplo je leto. Samo povetarac sa reke donosi svežinu prohladnih bisera od tišine iščekivanja. Započinješ igru žicama gitare.

Telo se izvija u ritmu opasnog plesa. Lice mi zaklanja svilena japanska lepeza, a mislimo, kako je daleko Odesa. Možda bi nam tamo bilo lakše, uz votku i balalajke, da ostvarimo grešne ljubavne bajke i da ostanemo za sva vrema, iza nekih uspomena.

Tamna je noć. Ravnica, u pravednom snu, ostavlja nam svo svoje vreme da napišemo našu priču. Kao da je nama pisati lako?! Jer, tek tako, ti si Onjegin iz jedne balade, a ja sam Ana, iz sasvim drugog romana. Gitara i dalje opijene tonove šalje.

Opasan ples u opasnoj noći prestaje. U dugoj crnoj haljini, što se vuče po prašini, nosim sveću.

I odlazim da tražim sreću i svog pastira, što frulu svira. Možda dođem do manastira, što grehe spira i uspomene briše na purpurnne šatore, svice i kiše. Ući ću smerno i reći: „Bože, nikada više“!.

Tamna je noć. U daljini čujem vezene akorde gitare, frule i balalajke, a ja samo žena od mašte i bajke, okrećem se i trčim opet ka baladi i pastorali. Čekaće me, znam, život stari. Sa nekim ljubavima novim i pričama mekim, jer šta mogu kada moram, u tamnim noćima, divlje kupine da lovim.

Ne verujte večeras, ako iznenada nestanem iz ovog tihog prostora prepoznatljivih mirisa nostalgije Nataše Rostove, Džejn Ejr, Emine, pa Kore Potočnik i Ines.

Ne verujte, ako čujete šapat strepnje i opomene Desankine i raskošni smeh Laure i tihi šapat „indolentnog mužika" među stranicama „Registrature". Ako se lomi hleb i pije vino cigansko Mikine „Vojvodine", ako slutite da sakupljam krpice neke Preverove „kada mi lepo kaže". Ne verujte...

To je leptir sleteo tiho u svet večnih reči da sluša iz prikrajka imena nezaborava.

Velim vam, prijatelji moji, ne verujte ni sutra zraku sunca na vašem prozoru. To je samo crni leptir sleteo po naslov za po neku večerašnju pesmu, ako je možda neki drhtavi stih zaspao u vašim damarima „pomilovanja".

Hvala vam, prijatelji, za tišinu poštovanja stihovima baršunaste bisernice, dok rasprostirala sam plavo od mojih trepavica noći do lepote vaše duše, koju sam osetila kao pticu.

Večeras sam tiha i budno snena.

Budi sa mnom i ćuti.

Zatvori oči i ne spavaj.

Ispijmo vino u ime elegije, žene koje više nema.

Žene, koja je u sumraku izgubila reči,

da bi je ti voleo.

Žene koja voli ćutnjom usana.

Žene koja voli nepokretom prstiju.

Žene koja voli bosiljkom duše.

Večeras je za tebe ona pesnička tema,

mnogo je lakše voleti ženu kada je tiha i budno snena.

Izgubljena žena u tvom svetu kapilara i vena.

Ispijmo vino u ime elegije, žene, koje više nema.

Prosjaci ljubavi plaču na trgu Konkord u Parizu,

sa osmehom rasutih dijamanata,

glamurom zvezda nad Monmartrom

i tihom patnjom gladnih klovnova

ispred istrošenih pozorišnih foajea.

Prosjaci ljubavi mole komad nežnosti svilenih reči

sa beskrajnim tajnama Jelisejskih polja.

Samo tišina i zvona Bogorodičine crkve

lelujaju u mirisu savesti.

U šeširu,

pored nekakvog dostojanstva,

niti jedna kriška rečenice sa zarezom ljubavi,

niti jedan žuti dukat lepota pramena nečije duše

Samo se polako sustižu tonovi jedne violine

propalog muzičara, propalog ljubavnika.

Samo tonovi violine čoveka sa strpljenjem bledog straha.

Pariz,

moj grad nevinosti, širokih bulevara, latinske četvrti,

ljubavi za večnost memoara Iv Montana,

nestao je u nezaborav šešira

sa čijeg ruba je upravo odleteo leptir.

Balkan,

moj drug prašnjavih cipela, smeha do neba,

„Drine" bez filtera i šešira,

šešira punih snova,

ljubavnih reči sa po kojom belom parom.

Ali leptir se raskrilio na njegovom rubu

prvog martovskog sunca,

onako zauvek, još uvek drema na starom mestu.

Ljubavi moja,

ne putuj nikada iz balkanskih sokaka,

što mirišu na jorgovan,

jer u njima ne plaču prosjaci ljubavi.

Bosa deca trče za srećom, i stići će je,

tu odmah kod kafane

sa kartonskim natpisom „dolazim odmah"...

I doći će.

Oktobarska noć u meni diše. Ja nemam vazduha ni za delić odlutalih misli, da ih vratim i poklonim onima što traže odgovore koji se u ovoj tišini ne rađaju.

Miris tamjana u mojoj kosi, nestaje u daljini ruku, pogleda, nesnu noći, a ostaju tornjevi crkava i zvona da lelujaju u mojim nervima.

Hiljadu treptaja snova u jednoj noći, hiljadu godina iščekivanja duge, a ona će, ipak, nestati, tu iza prvog oblaka neba i ostaviti mi samo pramenove sećanja i kameno lice izgubljene nade.

Zaplovi danas u svoju stvarnost, u svoju luku! Pogledaj u oči i Boga!

Tu završi noć i priču! Ostaje cvet da zamiriše u neko novo jutro, u nekim novim ćutnjama, u nekim dragim daljinama.

Ostaje samo miris tamjana u mojoj kosi.

Možda ću... Možda ću jedne čarobne noći purpurno-crne poverovati drhtaju tvoje duše - da drhti za moju želju.

Možda ću... Možda ću u neko grešno svitanje poverovati tvojim tankovitim prstima - da miluju moju nevinu kosu.

Možda ću... Možda ću u neka raskriljena podneva poverovati tvojim očima - da mi dotiču dugu srca.

Možda ću... Možda ću u najsetnija ruzmarinska predvečerja poverovati tvojim rečima da me voliš od Banata do kraja sveta, i još dalje, ako ti osetim srce u rečima.

A... možda i neću!

U noći su dve grlice ćućorile reči nežne, reči snežne, ljubavne i neizbežne.

Volele se na daljiinu dve grlice padalice, a ime im beše „ljubav" iz ravnice.

U toj noći, modroj, beloj, nisu znale, šta će biti kada sutra sunce svane i ogreje stare platane.

Raskošno se nadvisili i prosuli zrake sunca, plavetnila, ali grlice više ne ćućore.

Ostale su u svom domu, pišu neku pesmu novu, niti radosne, niti tužne, dve grlice, tek, nedužne.

Opijena vetrovima dušu posipam pepelom sakupljenim na groblju proplalih iluzija. Ne nalazim više mimoze u ludosti svog postojanja. Grči mi se misao na pomisao na ponovno maglovito svitanje i reči što ću bacati reci da ih nikada više ne vrati raspuklim mojim mislima.

Sakupiću poslednje bačene kestene i negde u novembarskoj zori, ostaviti ih u nekom starom ormanu da, umesto moje, neobične duše, odžive snove nekih davno palih kiša. Neću zaboraviti da vratim davno izgubljene mirise umiruće jeseni, svece na oltaru što se gase sa poslednjim drhtajima bola mog neveštog uma da poimi ptice davno odletele toplim i ustaljenim putevima.

Sećam se samo mekoputog predvečerja, nekog odbeglog avgusta.

Naslutila sam korake tuge. Senka nemira mi oslikala oči.

Poklonio si mi ljubičasti grozd.

Više od toga nisi mogao. Ja ti nisam mogla pokloniti maleno, živo, nestašno sunce. Duša duši postaje tuđa.

Moji svileni mirisi polako su napuštali moje suščastvo. Ostao si govorljiv i nepokoran.

Ostala sam uz čipkane uspomenene pokorna i nema.

Ljubičasti grozd je uvenuo i onako osušen podsećao na nešto naše.

Ponovo će nas zateći avgust, zreo i plodan. Ja ti ponovo mogu pokloniti samo „Volim”, sa suzom bez mašne. Ti meni svež ljubičasti grozd.

Ako duša duše bude naša, možda ljubičasti grozd nikada neće uvenuti?

Možda u mekoputo predvečerje zasadimo svoj vinograd.

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Pisana stihovima od svežih dunja i žutih mirisa. Vezena tvojim noćnim bdenjem, kao htenjem rumenih nebesa, dok sam bolove bolovala i srmu trnja tkala, dok sam plakala do praskozorja za sva naneta zla. Tvoja mi ruka suzu brisala i čudno uzdisala, mislim, od osećaja.

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Naslikana stihovima boja od mog nespokoja od straha da ću izgovoriti pogrešne reći u pogrešno vreme. U tvojoj duši otvoriti teme, za mene teško breme, da sam rođena za neko drugo vreme i čoveka ovenčanog vencem lovorika. Da ljubavi više nema, jer ona odavno drema, podno našeg kućnog trema. Ti dobro znaš, mene tada kao da nema.

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Pisana stihovima od višanja i trešnjevog cveta. Ovo je, ipak, naša planeta. Ipak sam tvoja mala „jadikovka" sva od napetog nerva, od damara srca što za tebe kuca i kada pohodim šume sama, jer ko bi bio tvoj jed i tvoj med da mene nema. I kada ćutiš, znam da me ljutiš i nećeš reći da me voliš, ali osmeh te izda - ne vredi ništa.

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Od mojih nerava kao strune i drhtaja male srne, od oprosta tvojih - greškama mojim i zato je sačuvaj negde na tavanu, kada me večnost ponese „malenu", jer znam da ćeš upravo tamo nameštati TV antenu. Za razliku od nestašne mene koja je stvarala buru, poslaću ti „finu" staru curu, pravu milinu, samo ćuti i svira violinu.

Mesec od žada u vremenu najlepšeg lutanja smeha i čežnje.

Nikada nebo nije bilo tako toplo narandžasto, niti more tako modro plavo i tajnovito kao tišina nad oltarom.

Tvoje oči kao odsjaj kamina, u poznim satima marta, jednog proleća, dole na jugu, ljubile su mi misli drhtavo i nevino.

Ruke su mi odslikavale krila leptira i bojile ga tvojim mirisom sna i čežnjom skrivenom palmama mediteranske magije.

Bilo je to vreme bez kompasa i tuge!

Samo pomalo nemira, zanesenog nesna.

Jedrilica bez vetra.

Vreme stalo za naše damare.

Hvala za oblutak zaspao u našem spomenaru nostalgije, ludim snovima dva galeba i staroj muzičkoj kutiji sa opojnim mirisom lavande.

Lažeš li ti to večeras sebe? Lažeš li ti to večeras mene, dok mesec miriše na lipe? Trenutak iluzije lepote i igre? Časak magije trenutka? Lažeš li ti to iste slike poredane na zidu svoje sigurnosti? Pogled lažne požude! Preleteo poljubac preko obične komode! Ukradeni stisak ruke! Ništa više! Za mene nema čarolije!

Kada ponovo nekada, u nekoj kratkoj rečenici, izgovoriš reč ljubav, promisli da li je to, možda, pregršt suvog livadskog cveća u mojim rukama, poljubac na obrvi mog postojanja, ili, jednostavno, spuštena ruka na mom ramenu?

Pogledaj ponekad ogledalo na tvom zidu sigurnosti, pogledaj u ženice svoga života. Reci mi tada da li je laž, ili istina ova noć u kojoj mesec miriše na lipe tople kiše.

Nije važno da li će tvoje usne izgovarati reči za mene, ili prozaičnost stvarnosti za neku drugu dušu. Reci konačno ostatak vernosti ženi sa licem tvoga lica, ili nikada više nemoj pokušavati da spavaš u bajci jednog poete, u duši jednog leptira i pesmi jednoj bez kraja....

Pevao si pesme neke i svirao u tambure, noćio si po svadbama, mehanama, ulicama, a duša ti, stara kučka, spavala sve do nekog ručka u birtiji nekoj „finoj“, gde se skuplja društvo „sjajno“, da zborite o ,,tezgama“, o ženama, prevarama, o životu tako dugom, tako trajnom, 'al bez mašte i bez bajke, bez brezinih osećanja, jer sve su to samo nepotrebna stanja.

Pisala sam pesme neke, pune plime i oseke, nekih teških osećaja, što ih moja duša zbraja. I otkuda da se nađem u pauzi tvog beznađa, skrivenog od samo tebe, a kamoli od slučajnih prolaznica bez kupljenih ulaznica.

Ja od pesme Jesenjina, Majakovskog i Bodlera, duša struna, zlatna srma, što se kida i od reči, a kamoli od bezdušja tvoje ruke k'o utoke. Ona neće ni brojeve da otkuca, od tišine tvojih reči, kada zvuci zatrepere u tvom stanu kao hanu.

Ćuti ćutnja, kao slutnja nekog tako kobnog mira, kao pastir pred noćnu oluju kad frulu zasvira. Ti ne sviraj više reči, niti lažne, niti vlažne, meni više nisu važne. Nisam dama sa reklamom glupog lica, glupog uma. Malo više sada vrede moje oči, moja kosa, izvajana noga bosa, a pamet me ne izdaje.

Ona traje tako krhka, tako jaka, kako-kada, al' ne daje da je tamo neki frajer velegrada, sa maskicom prostog garda, nagna lako i olako na životne promašaje.

Ako možda nisi znao svirati u tambure, smejati se raskalašno, onda samo da ti šapnem putem neba, kao zeba, da ljubav zna i da traje kada saznaš iznenada i za takve običaje. Biće kasno da se kaješ, moj derane.

Zašto se nikada ne dodimu svila i leptir crno-srebrni.

Na tkanju moje duge, nežne i samotne, tamno plave i ljubičaste?

Zašto mi neko sa dušom dubokom, kao u pesnika, ne ukrade krišku bajke, nevinu i belu, bosonogu poput ovih oblutaka na kojima stojim i gubim minute odlazeći u zaborav?

Zašto više nema pesnika sa kosom od zvezda, sa rečima maga, pomalo lažnim i čudnovato lepim, sa rukama dragim što dosežu moje daljine?

Vratite mi pesnika od svilenih snova i leptira crno-srebrnog, i dušu njegovu nevinu i belu. Vratite mi moju krišku bajke, jer ja je ne umem ukrasti.

Noćas ću da volim samo ove snežne drumove, što me vode izvan neizvesnih pogleda, nedovršenih rečenica, nerazumevanja cvetova što savijaju samo stabljike pod naletima vozova života.

Otići treba daleko, nekude van domašaja hladnih prašnjavih stanica, stalnih odlazaka sa kratkim pozdravom nekim sasvim tuđim glasom, što ostavlja znane prazne ruke i neku usputnu epizodu pokretnog umornog pozorišta.

Noćas ću da volim samo ove moje snegom posute platane, i pokušaću se sviti u krilu bliskih mi svetiljki zvezda, na svom komadu neba, da otuda ispratim sve odlazeće vozove, a neotpozdravim ni jednom od njih.

Noćas ću da volim i ove snežne drumove, i bele tihe platane i sve odlaske zakasnelih vozova, i sva zadovoljstva zbog nesna moje duše i paperja damara mojih misli.

Večeras ću da volim prašnjave mirise prošlosti. Neću pozdraviti povratak nostalgične iluzije vetra, tako retko mog, deliće mozaika savesti. Kazaljku sata večeras ću da volim. Neka zastane u svom krugu tačno u ponoć i ostavi samo usputnu epizodu pokretnog umornog pozorišta izvan svoje uvek znane putanje.

Čuješ li, večeras u našem gradu gostuje poznati cirkus! Veliki šatori, izdresirane zveri, tužni klovnovi. Čuješ li? Povedi me! Večeras u našem gradu gostuje veliki cirkus života. Otići ću sama, ako te noćas opet ne bude bilo.

Hoću da gledam igračice na žici, na rubu njihove izvesnosti. A, vi, pajaci, polako, udišite život, komad po komad, samo ne odjednom i ne sav. Ostavite ga malo i meni. I ja volim miris pokošene trave, gutače vatre, umrtvljene zmije, ali ne klovnove, ni one tužne, ni one vesele. Samo ne klovnove!

Staviću masku arlekina i ući na glavni ulaz, bez kupljene karte, jer, život je velika cirkuska predstava i ja ću ga glamurozno odživeti. Možda ću biti lepa dama gospodinu iluzionisti i možda ću izaći iz crne magične kutije sa glavom, ili bez nje.

Ostaviću vam iluziju svog bezglavog tela. Ako vam nešto zatreba od te treperave iluzije, uzmite slobodno, kao amajliju za sreću, za neka lošija vremena.

Ušetaću, možda, u crvene boje šatora, kao Ciganka, sa šarenom maramom i promuklim zvučim gitare. Samo mi upalite sve vatre, da vidim plamen. Da ti gatam da te čekaju neka putovanja, smeh dece iza nekih vrata, sigurna savest tvog sasvim udobnog života, ali nikada više neće te čekati krhko telo plavičastog plamena, ni nedovršene pesme, ni ludi snovi od tri po podne do devet ujutro nekog narednog buđenja.

Vidiš li plakate?! Večeras, ja nastupam u mirisima velike cirkuske predstave života!

Završismo priču sa po kojim vozom između nas i rečenicom. Ja započeh da igram savršenog leptira u ovom čudnom životu, gde videh samo stope u sveže palom snegu koje se zaustavljaju na glavnom ulazu šatora. Njih će pokriti sneg, A ja, ja ću glamurozno odživeti sve arlekine, pajace i Ciganke, što gataju samo srećne ljubavi, ali nikada ne klovnove, ni one tužne, ni one vesele. Samo ne klovnove sa plavičastim plamenom.

Ne dodiruj ovu dušu od somota neba, od šapata poznog leta, od svilenih damara violine! Dušu od borovih tajni. Ne dodiruj nit drhtavu, dok ti oči ne proniknu ljubav nevinu, neiskazanu strahom tvog čudnog svemira.

Ne gledaj oči moje ciganske, oči od uroka leptirovog krila, oči od pesama što gore tugom, što gore smehom, oči bosonogih čergi i osedlanih konja.

Ne gledaj mi oči garave u kojima zaspa mesec, dok ti ruka ne naslika obrvu moju od ritma daira.

Ne sanjaj nikada u uranku milosrđa kosu moju od čempresa i vetrova, kosu moju crnu kao dar bogova, dok bela paučina polako naslanja usne na njene mirise.

Ne sanjaj moju kosu u zabludi nežnosti, u trenutku osmeha, ne sanjaj, dok ti htenje ne dotakne pramen nežnošću belom.

Noćas, gitaro, veselo sviraj, tužno jecaj, pleti te žice

- noćas ja plaćam ceh! Neka se zamrse šarene haljine, neka šušte suknje široke, raskopčane bluze neka zapene, osmeh neka pokaže zube, ali samo da suza ne kane za poderane moje uspomene. Molim gospodo - bez zakrpe.

Noćas, gitaro, veselo jecaj, tužno sviraj, pleti te žice

- noćas ja plaćam ceh! Neka vri grožđe u buradima, neka se vino toči za sve moje promašene noći, za sve moje proćerdane noći. Za dane uzalud budne, za moje od suza sjajne oči, naivno čudne, za sve dane svirepe i nek suza ne kane. Molim gospodo - bez zakrpe.

Noćas gitaro, tužno titraj, veselo drhti, pleti te žice

- noćas ja plaćam ceh! Neka procvetaju svi osmesi, neka zaplaču tuge sve za moje večne nesne, za radost slutnje, za srca mi žudnje, za uzdisaje od strasti i bola. Lipa i pelin, grožđe i oskoruše, sav taj život žedan - meni pripasti mora. Samo da suza ne kane na žalosti vrbe. Ali, gospode

- molim bez zakrpe.

Nek se napije smeh! Noćas ja plaćam ceh!

Nauči me životu. Onom pravom, što stoji naglavačke, što ga posmatram naopačke.

Nauči me da ne stojim u tramvaju. Nauči me osmehu - grubim rečima i hodanju.

Nauči me da ne volim do nepogleda očiju.

Nauči me da ne ljubim do pobeglog poljupca.

Nauči me da da ne zborim istinu srca do poslednjeg damara.

Nauči me životu, prijatelju! Onom pravom, što stoji naglavačke, što ga posmatram naopačke. Ne, prijatelju, zastani! Pogledaj mi oči. Ta lekcija nije u mom rasporedu časova života.

U nepoznatom gradu, na nepoznatom trgu, pala je zvezda.

Pojavio si se, neznano otkud, neznano kako, sa tajnim „Slovom ljubve".

Duše su damarale, ruke se tražile, čežnja je našla utočište u našim rečima.

Vajali smo i maštali život, na Badnje veče.

Mladost se ljubila, kosmos se okrenuo za jedan vek slušajući tiho naših hiljadu budućih razgovora o našim ispovednim zajedničkim danima.

Od iluzije sanjalice do stvarnosti dešavalice. Slutim.

Proći će još koje Badnje veče...

Da li si nekada voleo pijanu pesmu kafana,

onako iz duše?

Da li si nekada voleo sokake u noći, što mirišu na jorgovane,

onako iz duše?

Da li si nekada voleo avgustovsko grožđe, rumeno,

onako iz duše?

Da li si nekada voleo čilaše sa grivom u oblacima,

onako iz duše?

Da li si nekada voleo toplu kišu, eteričnu, u proleće,

onako iz duše?

Da li si nekada voleo ženu, opsenu, pesmu, magiju,

onako iz duše?

Bože, imaš li ti uopšte dušu?

Tako duboko boli što je imam,

a tako sam srećna što ti mogu odlomiti krišku.

Ukradi je neprimetno, zbog mene,

onako iz duše.

Ljubavi, sećam se nekog vremena davnog, dok nam se oči još nisu znale. Bila sam tek svršena maturantkinja gimnazije, a ti možda brucoš na nepoznatom fakultetu! Ljubavi, znaš, ipak, smo se volšebno znali! Ostavili smo svoje stope u proleću, dok smo, možda, u isto vreme koračali drugim arondismanom Pariza zdanjem Rišeljea. Ti si imao devojku, verovatno, ali hoću da verujem da si na mene mislio, kako sam raskrilila pogled ka prostranstvu Jelisejskih polja, a tebi su se oči odmarale na Mona Lizi u Luvru. Možda smo se miomoišli baš kod Rubensove slike „Tri gracije". Stope su ostale.

Ljubavi, sećaš li se da si se divio Katedrali „Notr Dam" i hodao upijajajući njezinu tišinu, a ja sam koračala po Monparnasu i čudila se kontraverznom oblakoderu. Potom si došao. Izvesno, ćutali smo svako u svojim mislima, a stope nam ostale razbacane svuda i na Monparnasu dok smo slikali Trijumfalnu kapiju i pričali sa umetncicma u Latinskoj četvrti. Ljubavi, otišla sam na groblje „Рег Lašez" i pustila suzu za Balzakom, Šopenom, Oskarom Vajldom. Tvoje stope me sustigoše kasnije i tu ostaviše trag. Bezbroj bezimenih godina je prošetalo i mi se upoznasmo u nekom gradu - ljubavnici sa prošlošću.

Ljubavi, veruj, u godinama zrele pomorandže doputovaćemo vozom ponovo u naš Pariz, sada paralelnim stopama, koje ćemo u zastalom trenu ostaviti najpre u crkvi „Sakre ker", „Sveto srce", držeći se za ruke! Dok ljubav bude šumela našim bićem, jednim u drugom, a zatim stopu po stopu do Bulonjske i Vensenske šume. Veruj! Ponovo Pariz u doba lišća koje pada.

Vatra. Ciganska čerga. Razigrani konji. Sama. Gitara jeca.

Razbacane karte po šarenim maramama. Mrak, samo dim crne orhideje. Nebo, vizantijsko plavo.

Da li cigani lete u nebo ove čarobne noći? Magija. Idem li sa njima? Beli anđeo, ili veštica? Ostao si. Odlutala sam, tamo negde gore, u modro mirno, u modru tišinu. Noćas ti plavi saten iskliznuo iz duše, zauvek.

Jesen je. Tuga i posle tuge. Plač i posle plača.

Jesen je. Odlazak i posle odlaska.

Savest i posle savesti. Greh i posle greha.

Jesen je, a posle... Zarobljen osmeh u kavezu.

A posle... Zaustavljeni koraci u prašini.

A posle... Duša u smiraju rumeni više ne diše.

Nikada ovakve jeseni.

Jeseni u kojoj, plač i tuga, nevera i odlazak,

greh i savest odagnaše sanje.

Ovo je samonikla jesen!

Osmeh ti - radost nemanja sna za moje oči.

Toplina dodira - tuga mi zgrčena u čekanju.

Glas ti - ptica zastala u mojim damarima čežnje.

Slutnja ti - iluzija bez pokrića mojih godina.