Zanemarivanje autorskih prava i intelektualne svojine – masovna pojava

Darodavni ugovorJoš kada sam prvi put, na otvaranju muzeja Glavaševa kuća (16.02.2009.), video uvećane reprodukcije starih fotografija, bio sam veoma oduševljen, pošto se među njima našla i pokoja za mene neviđena. Kao kolekcionaru posebno mi je bila interesantna ona, na kojoj pored pisaćeg stola sedi jedan stariji gospodin sa perom u ruci, spreman da potpiše neki dokument. Pored njega je sedela žena približnih godina ili starija, i pravoslavni sveštenik, a iza njih su stajali uglađeni muškarci i još jedan pravoslavni sveštenik. Ispod fotografije se nalazio tekst u kome je pisalo darovni ugovor. Nije mi bilo jasno o kom darodavnom ugovoru se radi, ali zbog mnoštva gostiju smatrao sam da će biti bolje da dođem sutra i na miru, detaljno proanaliziram fotografiju.

Tako i bi. Prvo što sam primetio bila je signatura fotografa Konstantina Vukova, koji je došao u Novi Bečej tik posle 1910. godine, što znači, fotografija je morala nastati posle te godine. Druga stvar što sam zapazio bila je električna svetiljka iznad pisaćeg stola, a znamo da je u Vranjevu električna struja sprovedena januara 1927. godine, tako da je i fotografija morala nastati posle te godine. Posmatrajući fotografiju, pravoslavni sveštenik mi se učinio poznatim, kao da sam ga već video na fotografijama iz moje zbirke. Došavši kući, latio sam se posla i počeo sam da pregledam svoju kolekciju starih fotografija. Trud se isplatio. Na jednoj fotografiji za stolom usred velikog društva sedi isti taj sveštenik, čije ime nažalost, još nisam doznao. Na prednjoj strani fotografije je suvi žig fotografa Konstantina Vukova, a na poleđini pečat sa datumom 1940. godine. Uzevši u obzir navedena otkrića i zapažanja, fotografija Darovni ugovor je mogla nastati krajem tridesetih godina XX veka. O tome sam obavestio i nadležne za Glavaševu kuću ali nikakvog povratnog odgovora nije bilo. Ostade tako nepoznanica o kakvom ugovoru se radi i koja je godina u pitanju.Darodavni ugovor

Kasnije u jednom razgovoru sa tadašnjim vranjevačkim sveštenikom Gojkom, kada mi je pozajmio diplomu dr Vladimira Glavaša da skeniram, zapitam ga da li bi dozvolio da pregledam stare fotografije iz arhive vranjevačke pravoslavne crkve. Rekao mi je da mu se obratim za koji dan i biće mi na raspolaganju. Prilikom tog susreta vratio sam Glavaševu original diplomu (plus dva crteža litografije nađene ispod diplome, koje se sada nalaze u Glavaševoj kući, u sobici odmah desno od ulaza u kuću), a ispred mene su se našle stare fotografije, među kojima i fotografija Darovni ugovor, koje sam pažljivo pregledao i zabeležio foto-aparatom. Kada sam kod kuće na kompjuteru uveličao fotografiju Darovni ugovor, sa desne donje strane, pored signature fotografa, jasno je bila vidljiva i godina nastanka fotografije, a to je 1940. Tada sam ponovo intervenisao u vezi sa tekstom ispisanim ispod fotografije, ali usledilo je ponovno ćutanje i tako ugovor i dalje ostaje tajanstven, kao i ličnosti na fotografiji.

Kako su godine prolazile, konačno su zaduženi za Glavaševu kuću obratili pažnju na fotografiju Darovni ugovor i prihvatili gore navedene primedbe za nju, te je odstranili iz postavke. Valja još primetiti da za uvećane fotografije koje se nalaze u vitrinama, pored kratkog opisa nije naznačeno njihovo poreklo, a ni u čijem su vlasništvu.

Slavlje povodom oslobođenja 1918U istoj prostoriji, samo u drugom panou, nalazila se jedna fotografija na kojoj građani Vranjeva stoje nasred ulice i u rukama drže velike fotografije kralja Petra I Karađorđevića i prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića. Preko uveličane fotografije rukopisom je ispisano Slavlje povodom oslobođenja 1918., a u legendi za tu fotografiju pod brojem 8 stoji: 1918. Oslobođenje u Vranjevu. Pošto tu fotografiju u originalu i ja posedujem (naravno, bez rukopisa preko nje), te se rešim da je malo bolje pogledam. Posle detaljnog i uporednog pregleda fotografija Vranjevčana sa slikama Karađorđevića, uočio sam sledeće: na mojoj fotografiji gore desno odštampan je sledeći tekst: Prva Petrovdanska proslava u Vranjevu. Posmatrajući u kakvoj su garderobi ljudi i deca, jasno mi je bilo da im je odeća odgovarajuća zaPrva Petrovdanska proslava u Vranjevu početak leta, što je i lišće na uličnom drvoredu potvrđivalo. Fotografija nikako nije mogla biti snimljena sredinom novembra, kada je Vranjevo oslobođeno. Zbog te činjenice sam odmah osporio validnost tačnosti rukopisa ispisanog preko fotografije, sa čime sam upoznao i svoje saradnike.

Vratimo se na prvobitnu priču o fotografiji Darovni ugovor. Desilo se da da je Opština Novi Bečej u saradnji sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture Zrenjanin 2012. godine izdala knjugu Kuća Vladimira Glavaša u Vranjevu – Spomen muzej, koju su pisala tri autora. Prelistavajući je, zaustavio sam se na strani 17, kod fotografije Darovni ugovor, sada sa natpisom Potpisivanje darovnog ugovora. Ni u ovoj knjizi nema objašnjenja o kojem darovnom ugovoru se radi i ko su ličnosti sa fotografije. Podrum posle rekonstrukcijeNadalje, ne znam iz kojih razloga su autori knjige isekli naočitog gospodina sa naočarima sa leve strane, a sa desne strane sveštenika koji sedi pored pisaćeg stola. Ponovo sam se latio pregledanja zbirke starih fotografija, koja mi se u međuvremenu obogatila, i vidi čuda, naiđem na veliku sličnost između isečenog uglađenog gospodina i kraljevskog javnog beležnika dr Jovana Pivničkog. Pošto nisam bio sasvim siguran da je to ista osoba, to saznanje sam zadržao za sebe. Ako je potpisivanje Darovnog ugovora u vezi sa srpskom pravoslavnom crkvom, nije mi jasno zašto je sa fotografije odsečen lik sveštenika koji sedi, a posebno kraljevskog javnog beležnika – advokata, dr Jovana Pivničkog. Naime, pored darodavca potpisnika, te dve osobe su ključne na fotografiji. No, listajući knjigu do poslednjih stranica, na 97. strani ugledah kolor fotografiju podruma Glavaševe kuće, na kojoj desno dole stoji natpis: Podrum posle rekonstrukcije. Ovom kratkom rečenicom autori su prosto sugerisali čitaocima da je i rekonstrukcija podruma delo Zavoda za zaštitu spomenika kulture Zrenjanin, što nije tačno. Ko je bio idejni tvorac i ko je izvršio rekonstrukciju podruma, to je jedan od autora knjige vrlo dobro znao, ali nije mu se dalo ta to objavi.  

PrisajedinjenjeSve što se objavljuje o Novom Bečeju trudim se da mi se nađe u kućnoj biblioteci,  pa se tu našla i knjiga Uloga sadašnje opštine Novi Bečej u procesu prisajedinjenja Banata Kraljevini Srbiji. Na gornjem delu korice te knjige se nalazi već opisana (i komentarisana od strane autora ovog teksta) fotografija preko koje je rukopisom ispisano Slavlje povodom oslobođenja 1918, dok je na 4-5. strani uvećana ta ista fotografija, bez ikakvog komentara. Time je autor verovatno prihvatio tačnost poruke preko ispisane fotografije. Možda bi trebalo navesti i stranicu 39, gde autor knjige pod tačku 2 na sledeći način navodi jedan od objavljenih izvoraPozdrav iz Novog Bečeja literature za knjigu:  

Aleksandar Kasaš, Pozdrav iz Novog Bečeja Üdvözlet Törökbecséről, stare razglednice iz kolekcije Karolja Andrea do 1941. godine, Novi Bečej 1994. Ne znam iz kog razloga je autor izostavio upisati i drugog autora, što na 7. stranici pomenute knjige jasno piše.

MilinaDođe i 2020. godina, kada na naslovnoj strani novoizdate knjige Milina zemlja predaka – porodica Pivnički u istoriji Novog Bečeja prepoznam gospodina sa naočarima sa fotografije Darovni ugovor. To više nije bila sličnost, nego apsolutno ista osoba, dr Jovan Pivnički, a autori knjige Kuća Vladimira Glavaša – spomen-muzej okarekterisali su ga kao nevažnu osobu i isekli sa fotografije Darovni ugovor.

Srpska pravoslavna crkva Sv. Nikole u Novom Bečeju str.23Časkom ćemo se vratiti u 2017. godinu, kada je Narodna Biblioteka Novi Bečej u saradnji sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture Zrenjanin izdala knjigu Srpska pravoslavna crkva Sv. Nikole u Novom Bečeju. Vrlo lepo upakovanu knjigu pisala su tri autora. Štampana je u punom koloru, na srpskom i engleskom jeziku (kao da Engleze više nego mađarsko stanovništvo našeg grada interesuju crkve u Novom Bečeju), u 700 primeraka. Listajući knjigu, na strani 23 i na strani 25 prepoznam razglednice Novog Bečeja iz moje zbirke. Od tih 6 razglednica koje se nalaze na tim stranicama, barem 3 su nedvosmisleno iz moje zbirke i nalaze se u mom posedu. Inače, te razglednice su objavljene u knjizi Pozdrav iz Novog Bečeja 1994. godine, kao deo moje kolekcije. Mislio sam da ću u fusnotama naići na trag iz kog izvora su te razglednice ali, uzalud. Tada sam kontaktirao jednog od autora knjige, koji se izvinjavao, ali nije znao da mi odgovori ko im je dostavio taj material. Prosto su se te razglednice našle niotkud.

Kad sam već spomenuo knjigu Pozdrav iz Novog Bečeja red je da se kao jedan od autora te knjige po ko zna koji put izvinjavam za grešku nešeg najpoznatijegPozdrav iz Novog Bečeja novobečejskog istoričara. Naime, na strani 71 nalazi se mozaik razglednica Arače sa početka XX veka. U popratnom tekstu stoji da je Arača pod zaštitom UNESKO-a, što, naravno, nije bila tada, a nije ni sada. Gde je istoričar iskopao taj podatak, to u knjizi nije mogao ni naznačiti. U knjizi Iz Prošlosti Novog Bečeja, izdate 2008. godine, na strani 20 sam objavio original dokument Zavoda za naučno proučavanje spomenika kulture u Beogradu pod brojem 217̸48, na kojem piše: Stavlja se pod zaštitu države Romanska crkva Arača u neposrednoj blizini Vološinova (tadašnji naziv za Novi Bečej).

A koga je to uopšte i briga? Navedeni primeri očito govore da se izvesnima nije dalo primenjivati učenje o autorskim pravima i intelektualnim svojinama, s čim su se upoznali tokom svog školovanja. Za njih nije važno šta se navodi uz izložene fotografije, šta se piše i od koga su uzeti prilozi za knjige, njih rukovodi nešto samo njima znano. Da li su gore opisani slučajevi, slučajne greške, neznanje ili nemar to ostavljam da čitaoci ovog članka zaključe.

Ipak se nadam da će se bar neki od počinilaca spomenutih propusta prepoznati, i neka im služi za utehu, a našem društvu na veliku žalost, što ovakve pojave nisu retkost, nego su masovna pojava.

Tags:

Sadržaj

Da li ste znali...

da je u Vranjevu postojala pivara Herp Adolf Sörgyár Aracs? Zapošnjavala je pet radnika, a proizvodni kapacitet  joj je bio  228 hektolitara piva?

O gradu