(Vranjevo, 1799 – Brusnica, 1831)
PRVI NOVOBEČEJSKI KNJIŽEVNIK I PREVODILAC
Biografija
Avram Branković, rođen je 1799. godine u Vranjevu (danas deo Novog Bečeja), u porodici imućnog žitarskog trgovca Atanasija i majke Alke, domaćice. Da je ova porodica veliku pažnju poklanjala obrazovanju govori i podatak da su oba sina, Avram i Vasilije, završili pravne nauke.
Stariji sin Avram, školovanje je započeo u Vranjevu, gimnaziju pohađao u Sremskim Karlovcima, a potom (1815) pijaristički licej humanitarnih studija (filozofiju) u Segedinu. Nakon toga (1818) upisuje evengelistički licej u Kežmarku, varošici u današnjoj Slovačkoj, koja je smeštena u podnožju Visokih Tatri, skoro na tromeđi Slovačke, Polјske i Ukrajine. Licej u Kežmarku (osnovan 1787) bio je izuzetno značajan prosvetni centar u XVIII i XIX veku, a prvi izveštaji o postojanju gradskih škola u ovoj varoši datiraju s kraja XIV veka.
Licej je bio na glasu, posebno kod srpske omladine iz današnje Vojvodine, pre svega zbog širokog i sveobuhvatnog obrazovanja koje se tamo sticalo, pa je kroz njega prošlo preko 350 srpskih đaka.
Kada je svršeni gimnazijalac Branković upisao licej, u njemu su školovanje već okončali poznati srpski intelektualci, novinar, političar i ustavotvorac Dimitrije Davidović (1789–1838) i prvi srpski romanopisac Milovan Vidaković (1780–1841), a potom i srpski komediograf Jovan Sterije Popović (1806-1856), urednik časopisa i publicista Antonije Arnot (1808–1841), izdavač književnog almanaha Georgije Lazarević (1808–1872) i mnogi drugi.
Posle Kežmarka Branković studira mađarsko pravo u Pešti, a potom austrijsko u Beču. Po završetku pravnih nauka vraća se u Peštu, gde je postavlјen za jurata (sudijskog pripravnika). Međutim umesto da profesionalnu karijeru posveti pravnim naukama, njegova životna preokupacija bila je književnost, istorija, kao i prevođenje pesama i knjiga sa mađarskog i nemačkog jezika. (Srpski biografski rečnik, Novi Sad, 2004, str. 779)
Baveći se pisanjem i književnim radom Branković bio je upućen na saradnju sa Josifom Milovukom (1787-1850), trgovcem, ali i poznatim izdavačem iz Pešte, jednim od osnivača Matice srpske. Saradnja sa Milovukom omogućila je Brankoviću, ne samo da izda nekoliko knjiga, nego i da uspostavi kontakt i saradnju sa Vukom Karadžićem (1787–1864), koji je najverovatnije uticao na njega da 1828. godine, u vreme kada je već stekao ime u književnom krugu, pređe u Srbiju.
Zahvalјujući stečenom obrazovanju dobio je mesto sreskog sudskog pisara u Brusnici pod Rudnikom, odakle potiče dinastija Miloša Obrenovića i koja je do stvaranja Despotovice (danas Gornji Milanovac) bila sedište Rudničkog okruga. Pre njega u ovoj varošici boravio je, u to vreme milјenik knjaza Miloša, takođe kežmarski đak Dimitrije Davidović. Posle tri godine boravka u Srbiji, gde se pored redovnog posla bavio i književnim radom, Avram Branković iznenada umire, jula 1831.
Ima više verzija o preranoj smrti Avrama Brankovića, jednu pronalazimo u „Srbskim novinama ili Magazinu za hudožestvo, knjižestvo i modu“(broj 35/1838), gde Arnot navodi: „Proveselivši seza nekim ručkom izusti tako neke nerazumne reči, koje su mu udar (šlog) i smrt prouzrokovale“.
Da ova vest o njegovoj smrti nije verodostojna, navodi anonimni čitalac, koji redakciji Magazina šalјe pismo, koje je objavlјeno u „Srbskim novinama ili Magazinu za hudožestvo, knjižestvo i modu“, broj 53, 2. jula 1838. u rubrici Pisma uredniku.
U pismu čitalac navodi, da vest koja je objavlјena u Magazinu (broj 35), nije tačna i da je Branković, kada je otišao u Srbiju i u Brusnici radio kao sekretar Suda okruga Rudničkog, bio skroman čovek, u poslu tačan i osobito predusetlјiv, zbog čega su ga i stariji i mlađi cenili i poštovali. Potom navodi verziju smrti Avrama Brankovića:
„Jednog letnjeg dana i to baš u vreme kada je gospodar Jovan (Obrenović, primedba S. Davidović) iz Brusnice otišao bio na prsten ćerke Svetog brata svoga Knjaza Miloša, sunce jošte zajtra pozdravo pripeče, a Branković tjelesan i pun kao što je bio, da bi se razladio otide i okupa se u rijeku Brusnicu. No sunce taj dan još više pripeče, a Branković se i drugi, a zatim i treći put tamo okupa. Na to ga uhvati lјuta groznica (Entzűndungsfieber) i on svake lekarske pomoći lišen, posle tri dana, pri čistoj svesti umre. A to mi je kazivao nedavno jedan Gospodin, koji je i sam u ono vreme važno neko zvanje u Srbiji imao i koga i vi često, a i mi ostali Srbi, izuzetno uvažavamo“.
Da je prerana smrt Avrama Brankovića dugo bila nepoznata njegovoj familiji, saznajemo iz pisma koje je, njegov dve godine mlađi brat Vasilije (Vasa) Branković iz Vranjeva, uputio Vuku Stefanoviću Karadžiću, 2. oktobra 1831. godine:
Ljubazni i Visokopoštovani Prijatelјu
Prišavši ovde žitelј i trgovac Zemunski Mladen Jova ili Dželat, žalosni glas kako meni tako i mojoj celoj familiji preneo da mi je jednoutrobni brat Avram Branković, koji je kao što sam razumeo s vama zajedno u Srbiju prešao, preminuo. Smrt istina ni jednog smrtnog čoveka ne mimoilazi, no čudno mi je i veoma čudno, da kako se ne nađe kogod od prijatelјa njegovih da familiji njegovoj smrt njegovu objavi. Jula vele meseca još je umro, pa niko od toliko njegovih prijatelјa da piše. Molim vas dakle učtivo Gospodine prijatelјu, ako vam je smrt moga brata Avrama poznata ne žalite truda meni prvom poštom javiti. Drugo što ću vas moliti, da ako je umro, da se stvari njegove do Zemuna donesu, a osobito čujem da je Manoscripta neka imao – Oprostite što vas sovim uznemiravam, da mi nije vaš blagorodni karakter još od nekoliko godina poznat, ne bi to činio. Očekujući dakle na vaše skorije pisanije i moleći da biste dobrotu imali slučaj ovaj opširno opisati. Ostajem vaš iskreni prijatelј
U Vranjevu 2. oktobra 1831.
Vasa Branković
kod slavnog Madžarskog kralјa Table zakleti Notar.
Pismo je objavlјeno u knjizi „Vukova prepiska 1787-1864“, knjiga VI, str. 67 (Štampano u Državnoj štampatiji Kralјevine Srbije, 1912).Original pisma čuva se u Arhivi SANU (broj 4123), na kojem je Vuk Stefanović Karadžić stavio zabelešku da je na pismo odgovorio, 15. oktobra 1831. godine. Nažalost to pismo je izgublјeno.
Književni rad
O književnom stvaralaštvu Brankovića, kao i o njegovom životu, nema mnogo podataka. Prve pronalazimo u „Srbskom letopisu“ za 1833. godinu, knjiga četvrta, u kojem urednik Teodor Pavlović objavlјuje, kao uvodni tekst Pregled najnovijih književnika ilirskih Slovena, u kojem nabraja 44 srpska književnika, među kojima su i dva iz novobečejske opštine. Na rednom broju 16 je biografija Avrama Brankovića, a pod 44, Teodora Pavlovića iz Karlova (danas Novo Miloševo). Ipak daleko više o Brankoviću saznajemo iz serijala „Srbsko spisatelјstvo“, koji je urednik Antonije Arnot (1808-1841) objavio u „Srbskim novinama ili Magazinu za hudožestvo, knjižestvo i modu“, koje su izlazile sredom i subotom u Pešti. Bibliografija njegovih dela objavlјena je u nastavcima (1838), u tri broja: 33 (25. aprila), 34 (29. aprila) i 35 (2. maja).
Prvi veći književni poduhvat Brankovića datira iz 1826. godine, kada izdavači Josif Milovuk i trgovac Gavrilo Bozitovac, zajedno sa autorom, 26/16 oktobra 1826. godine, potpisuju Objavlјenije da će o „Jozefskom vašaru peštanskom, to jest marta meseca 1829. godine izaći knjiga Karakteristika ili opisanije naroda po celoj Zemlјi živećeg, koju je iz verodostojnih pisanija sakupio Avram Branković“.
Uz poziv na pretplatu navodi se da će čitaoci saznati: „Kako Indijanci žive i trošne svoje kolebe prave, kako Grenlandezi u kožne čunove svoje po moru love i u dimnoj kolebi večeru gotove, kako Agavi robove svoje peku i meso njihovo jedu, kako Kinezi decu prodaju i kako Hindusi u Adžiluke idu, na kratko sve što u podnebesnom svetu među prosvećenim i divlјim narodima biva, sve će blagonakloni čitatelјi ovde kao u nekom ogledalu videti moći“. (Objavlјenije Biblioteke Matice srpske 1791-1866, Novi Sad, 2008).
Objavlјenije je stiglo i na adresu notara Dionisija Grujića iz Karlova (danas Novo Miloševo), učitelјa Jevtimija Sekulića iz Kumana i đakona Jeremije Popovića iz Vranjeva, koji su bili zaduženi da obezbede pretplatnike.
Državni cenzor knjigu Karakteristika ili opisanije naroda po celoj Zemlјi živećeg odobrio je, 12. oktobra 1826. godine, a iz štampe je izašla, kako je i najavlјeno, 1827. godine.
Na početku knjige štampana je Želјa izdavača (stranice numerisane rimskim brojevima od I – VIII) koju potpisuju Josif Milovuk i Gavrilo Bozitovac. Zatim sledi sadržaj, a potom tekst sa karakteristikama mnogih naroda, kako je u naslovu rekao autor, „po celoj Zemlјi živećeg“. Knjiga je podelјena na pet poglavlјa: Evropejci (od 3. do 26. strane), Azijatski žitelјi (27-85), Afrikanski žitelјi (86-106), Amerikanski žitelјi (107-145) i Žitelјi ostrva u južnom moru (146-160).
Spisak prenumeranata (ukupno 563) dat je na kraju knjige, na 20 strana (161-181), a bilo ih je iz 42 mesta austrougraske carevine, ali i iz Beograda Srbskog, Dubrovnika, Zadra, Trsta, kao i Kragujevca, kako se navodi, „prestonice njegove svetlosti Miloša Obrenovića kneza u Srbiji“. Među poverenicima je ime Jovana Gavrilovića, koji je u Vranjevu obezbedio 17, a Novom Bečeju 10 prenumeranata.
Izdavač listu pretplatnika zaklјučuje Napomenom da svakom mestu, iz kojeg ima pretplatnika, šalјe i jedan primerak na poklon za školsku biblioteku, uz obavezu da se knjiga zavede.
Istoričar
U knjizi Pregled i lјetočestveno označenije u carstvu istorije svemira, od početka sveta do danas, koja je svetlost dana ugledala, 2. februara 1828. u Budimu, Branković se predstavio kao dobar poznavalac istorije. Knjigu je izdao zahvalјujući pomoći, kako navodi autor „Ljubaznom i poštovanom prijatelјu Sofroniju Čičovcu, građaninu varoši somborske“.
Predgovor Branković potpisuje, 12. januara 1828. godine, a potom u knjizi ređa istorijske događaje po godinama, razvrstane u dva stubca, na 130 strana. Prvi vremenski prostor, obuhvata Najstariju istoriju i vremensko razdoblјe od 2200. do 555. godine pre Hrista, u 8 vremenskih celina. Potom sledi Nova istorija, od 1517. do 1824. godine. U ovom delu deveti vremenski prostora nosi naslov, Od Karla V do Francuske revolucije 1789, a deseti Od Francuske revolucije do 1824. godine.
Na kraju knjige je spisak prenumeranata iz 34 mesta, među kojima su i 22 (od njih 7 žena), koje je prikupio poznati trgovac Dimitrije Servinac iz Vranjeva, koji se predstavio kao „žitelј Vranjevački i građanin Temišvarski“. Trgovac Servinac je bio zalјublјenik u knjigu, a ostao je poznat i po tome što je (1833) finasijski pomogao Milovanu Vidakoviću da štampa knjigu „Ljubezna scena u veselom dvoru Ive Zagorice, pripovetka iz srpske istorije“ (jedan primerak ove knjige čuva se u odelјku „stare i retke knjige“ novobečejske Narodne biblioteke, primedba S.D.).
Brankovićev istorijski rad nije prošao nezapažen, tako u kraćoj studiji „Jakov Gerčić prvi srpski pokušaj velike opšte istorije“, koju je napisao dr Nikola Radojčić o Brankoviću kao istoričaru piše: „On je znao da Srbi žele opširnu istoriju sveta, na naučnoj osnovi, ali je osećao da još nije prispelo njeno vreme, pa je pokušao dati privremenu zamenu u svojoj klјizi Pregled i lјetočestveno označenije u carstvu istorije svemira, od početka sveta do danas (1828). To je zanimlјiva hronološka tabla u dva stubca na svakoj strani, u prvom je pregled događaja iz politike istorije, a u drugom iz kulture.
Uvod je oduševlјena pohvala istoriji, puna visokih nada o koristi istorijskog znanja. Nјegova knjižica – on je to znao – nije bila podesna da ispuni te smele nade, nego je on u njoj gledao samo preteču velike srpske opšte istorije koja je postojala mio san svih učenih Srba“. (Godišnjica Nikole Čupića, Beograd, knjiga XXXII/1928. strana 64-65)
Prevodilac
Avram Branković se bavio prevodilačkim radom, od kojih je najznačajniji prevod sa nemačkog na srpski, „Boj kod Navarina ili Razorenije Turske flote“, ali ne manje važan je i prevod austrijske državne himne „Otečestvena pesma“ (Patriotisches Volkslied „Gott erhalte Franz den Kaiser”), koju je izdao Josif Milovuk u Pešti, 1830. godine, uz napomenu da je „Posvećena najradosnijem našem danu 31. januaru kada je rođen njegovo veličanstvo Franc prvi“. Note je zapisao Josif Milovuk, a sa nemačkog na ilirski preveo Avram Branković.
Branković je preveo sa mađarskog pesmu„Ljuta nevolјa“ koju je Vuk Karadžić uvrstio u građanske pesme, a prvi put je objavlјena u Vinka Lozića šalјivom Kalendaru, u kojem se svašta nalazi, ali samo onoga nema šta se traži (Budim 1830, strana 32) bez navođenja autora.
Pesmu osam godina kasnije štampa A. Arnot u „Srbskim novinama ili Magazinu za hudožestvo, knjižestvo i modu“, broj 35/1838, na strani 143-144, uz navod da je to „Brankoviča bivšeg onda jurata u Pešti sa mađarskog jezika prevod i to Kalendar Vinka Lozića štampao ne navodeći autora, pa mnogi misle da je original...“
Boj kod Navarina
Bez sumnje Brankovićevo najznačajnije delo, koje je sa nemačkog preveo na srpski jezik „Boj kod Navarina ili pazorenije turske flote“, štampano je u Budimu, 1829. godine. U Objavlјeniju za ovu knjigu štampanog (10. oktobra 1828) piše da knjiga „nije ni roman ni zagonetka no istina koja se lane u pristaništu Navarinskom dogodila“.
Knjigu je posvetio Petru Asi Markoviću (Baja, 1770 - Budim, 1884), piscu i prevodiocu, meceni srpskih spisatelјa, izdavaču i sakuplјaču pretplatnika za mnoge srpske knjige. Marković, koji potiče iz plemićke somborske porodice, bio je odbornički sudija u okruzima (vermađama) Bihar i Čanad (danas u Rumuniji). Branković u posveti navodi: „Blagorodnome gospodinu Petru Asi Markoviću slavne Biharske vermeđe...koji je mnogo doprineo obrazovanju Srba, da želi „celom svetu pokazati kako se čestitost i pravda na učinjena dobra nigde ne zaboravlјa“. Kao pobornik opismenjavanja svog naroda Marković i sam pisac, uporno je pokušavao da u Budimu i Novom Sadu osnuje srpsku knjižaru.
Branković nakon posvete u predgovoru (strane numerisane rimskim brojevima od I do XII) daje objašnjenje o značaju boja kod Navarina za hrišćanski svet, posebno za grčki narod u borbi za oslobođenje od Otomanskog carstava.
Pored toga on ovaj boj povezuje sa sukobima na istom prostoru, kod starogrčkog grada Pilosa (na italijanskom Navarin) 425 godine p.n.e. za vreme Peloponeskog rata između Atine i Sparte, koji je trajao 27 godina, a koji je završen pobedom Sparte.
U knjizi je (na 38 strana) opisana pomorska bitka kod grada Navarina (Pilos), koji se nalazi na zapadnoj obali Peloponeza. Boj se odigrao, 20. oktobra 1827. godine, između udružene britanske-francuske-ruske eskadre (jedinice bojnih brodova pod istim zapovednikom, koja je premala da bi se mogla svrstati u flotu, primedba S.D.), kojom je komandovao britanski admiral Edvard Kondrington i tursko-egipatske eskadre pod komandom Ibrahim paše. Posle više od četiri sata borbe bitka se završila velikim porazom Turaka, što je bio ujedno i početak Grčke borbe za nezavisnost, koji je vođen uz pomoć velikih evropskih sila, protiv Otomanskog carstva.
Prenumeranti
Na kraju knjige (od 39. do 54. strane), kako je u to vreme bila praksa dat je spisak pretplatnika (prenumeranata). Za ovu knjigu vladalo je veliko interesovanje i ona je svoje čitaoce pronašla u 34 mesta austrougarskog carstva, ali su je kupila i tri trgovca iz „Beograda srbskog“.
Prenumeranata je bilo i iz Vranjeva i Novog Bečeja, tako je Dimitrije Servinac, trgovac iz Vranjeva, obezbedio 23 pretplatnika, među kojima su: žitarski trgovac, otac autora Atanasije Branković, trgovac Naum Nedić, otac Eugena Nedića, potonjeg sveštenika i istoričara dr Jenea Sentklaraia (Vranjevo, 1843 – Temišvar, 1925), paroh Jovan Gavrilović i njegova gospođa Ekaterina Gavrilović, rođena Bulić, učitelј Jovan Madžarević i čizmar Orestije Janković. Pretplatnike iz Novog Bečeja, njih ukupno 12, obezbedio je Dimitrije Molenc.
Branković se na kraju knjige (strana 55) zahvalјuje svima koji su pomogli da ova knjiga stigne do čitalaca, posebno je izdvojio Dimitrija Nikolića iz Zemuna i Stanoju Stankovića iz Sremske Mitrovice, koji je obezbedio 102 prenumeranta.
Pouzdano se zna da nisu štampane, zbog zabrane, njegove knjige: „Sokrat i njegova čaša otrova“ i „Carigrad ili Istorija rata sa Turcima“, kao i dela koja je napisao u Srbiji, a nisu pronađena. O tome Borivoje Marinković, u raspravi Iz naše stare prevodilačke književnosti („Književne novine“ br.101/1959) piše: „Za nas je najdragoceniji podatak da se Avram Branković za vreme svog trogodišnjeg bavlјenja u Srbiji ozbilјno zanimao književnim radom. Nјegov brat nas je mnogo zadužio podatkom da je Avram Branković posle smrti ostavio u Srbiji, kod prijatelјa, neka svoja „manuskripta“. Sudbina tih rukopisa nije nam poznata, u ostalom kao i mnogo štošta drugo iz njegova života i književnog rada“.
Literatura:
Srpski biografski rečnik (Novi Sad, 2004, str. 779)
Leksikon pisaca Jugoslavije (Matica srpska, Novi Sad, 1972)
Godišnjica Nikole Čupića (Beograd, knjiga XXXII/1928. str. 4-65)
Objavlјenije Biblioteke Matice srpske 1791-1866 ( Novi Sad, 2008)
Vukova prepiska, 1787-1864, knjiga VI, str. 67 (Beograd, 1912)
Srbska novina ili Magazin za hudožestvo, knjižestvo i modu (Pešta, br.33, 34, 35/1838)
Književne novine, Beograd, br.101/1959.
www. digital.bms.rs
