Novogodišnji zločin

Trideset i prvog decembra 1941. godine, opštinski panduri su razneli po selu oko osamdeset poziva za tzv. kuluk. U njima je pisalo: da jedan muški član iz kuće dođe prvog januara ujutru kod Opštine i da sobom ponese ašov ili lopatu.

Meštani su znali da je prvog januara nova godina i da je uglavnom slave katolici (Za pravoslavce je važila ona koja po pravoslavnom kalendaru pada 14. januara). U toliko su pozivi za kuluk predstavljali iznenađenje i čuđenje. Nagađalo se o svemu i svačemu. Pretpostavljalo se da će fašisti na novu godinu streljati pohvatane partizane u novembru prošle godine, pa su pozvani toliki ljudi da ih zakopaju.

Sve do tada na opštinski kuluk je najčešće išla omladina. Stariji bi pošli tek tada ako nije bilo mlađih u kući. Neki organizovani omladinci predlagali su da se ne izađe, ne odazove već da se pozvani sklone negde na nekoliko dana, pretpostavljajući da se ovakav rad neće dobro završiti. Pa ipak od ovog predloga nije bilo ništa jer se veći deo bojao fašističke osvete. I najzad, ako policija i ne bi uspela da okupi omladince na ovaj čudnovati posao, prisilila bi na to starije ukućane.

„Pre svanuća prvog januara – pričaju učesnici –bilo nas je na okupu kod Opštine oko sedamdeset kulučara, među kojima najviše omladinaca. Oko 6 časova policija nas je postrojila i bez poziva povela ka istočnom izlazu iz sela na putu prema Galadu. Jutro je bilo veoma hladno pa smo požurili da se zagrejemo. Usput smo međusobno nagađali gde nas vode: zašto je s nama policija kad to ranije nikada nije bio slučaj. Iako je neko pomišljao da se neprimetno izgubi iz kolone to mu nije polazilo za rukom jer su policajci bili na oprezu i tako raspoređeni duž kolone da im je svaki od nas bio pred očima. Izgledalo je kao da sprovode zarobljenike ili zatvorenike.

Posle dužeg pešačenja od oko dva i po sata kolona snabdevena ašovima i lopatama prispela je na kikindsko-bašaidski drum blizu Kudeljare. Ovde je naređen kratak odmor dok se jedan od policajaca raspitivao nešto od stanovnika obližnjeg salaša. Ubrzo je učinjen dalji pokret  pravcu Kikinde. Ono malo prolaznika usput sa interesovanjem je posmatralo našu kolonu. Posle hoda od petnaestak minuta skrenuli smo s puta ulevo gazeći preko njiva po kojima mestimično već nije bilo snega.

Neko je prvi, iznenada opazio poveću grupu crno-uniformisanih policajaca u pravcu našeg kretanja na udaljenosti od oko 500 metara. U koloni je nastalo komešanje tako da su pratioci morali da intervenišu sa uobičajenim: “požuri, brže“.

Na povećoj njivi  Miloša Popova („Štete”), zasejanoj pšenicom, bilo je na okupu desetak kikindskih policajaca sa šefom sreske policije Veberom, naoružani puškama i automatima, mrgodni, očevidno zlovoljni. Pred postrojenim kulučarima stupio je Veber i pretećim rečima izjavio, da neće ni jednog pustiti kući dok se ne nađu i otkopaju leševi trojice Nemaca ubijenih od strane „komunističkih bandita“. U stroju je mnogima odlaknulo jer smo očekivali da će nas snaći nešto gore, nadajući se ujedno da na pobijene fašiste nećemo naći pa će se ceo posao na tome završiti.

Rasporedili su nas u četiri grupe tako da smo kopanje počeli sa četiri strane zahvatajući blizu 300 kvadratnih metara zasejane njive. Sa prekopavanjem smo počeli oko 9 sati i kopali smo bez prestanka sve do 3 po podne. Iza nas je bila poveća površina do kolena prekopane zemje, ali na fašističke leševe još nismo bili naišli.

Za sve ovo vreme policajci su nam se na preteći i zajedljiv način obraćali: nas iz Popove familije pitali su kakav nam je rođak Miloš Klima; druge „šta misle Srbi da sa velikim Rajhom izađu na kraj! Sve ćemo vas pobiti“. Trećima su se obraćali sarkastično i sa puno pretnje u glasu: „Gde su vam sada partizani? Eno ih na vešala!  Ovo je nemačka zemlja, mi ćemo vas sve dovesti u red“ i tako dalje. Svaki čas razlilo bi se poljem požurivanje od Švaba uobičajenim: „brže, los, los“.

Pred veče se situacija pogoršala. Sunce je već bilo dole na zapadu, a leševi još nisu nađeni. Veber je, kipteći od besa, vikao na sve i svakoga: „Brže stoko srpska! Ako na ovom mestu ne nađete grobove streljaćemo svakog desetog“. Mnogi od kopača bili su već toliko uplašeni da su sve brže kopali smrznutu zemlju, ali iznemoglost je već zahvatala većinu nas.

Da bi psihoza bila još više napeta neki kulučari su pošli do obližnjih kupa kukuruzovine radi sebe odakle su potrčali ka selu s željom da se izvuku iz opasne gužve. Fašisti su za njima otvarali puščanu vatru, ali na sreću niko nije bio pogođen. Ovo je više razdražilo Vebera i ostale fašiste pa su otpočeli i sa batinjanjem.

Već se počeo vatati suton kad je jedan od Švaba uzviknu „alt“. Svi smo digli glave upravivši poglede u pravcu odakle se čuo glas. Tamo su već bili policajci na okupu. Leševi pobijenih fašista bili su nađeni.

Opet je neko od kulučara počeo da beži, fašisti su ponovo otvorili vatru, vikali, pretili tako da je nastala opšta gužva. Jedan od kikindskih policajaca naperio je automat na poveću grupu kopača koja je stajala po strani i vičući zapovedio da se niko ne pomakne s mesta jer će u protivnom pucati.

Najzad kad se sve ovo malo stišalo Veber je naredio postrojavanje u dve vrste. Zatim je jedan policajac odbrojavao svaki deseti par i izdvajao ih u posebnu grupu. Strojem se poneo šapat: „sad će streljati svakog desetog“. Nastalo je podgurkivanje jer je svako težio da ne bude deseti. Onda su izdvojenu grupu zaposlili na vađenje i čišćenje leševa a nas ostale su pustili kućama sa uzvikom: „kući majku vam kumunističku“. Za trenutak oko šesdeset ljudi jurnulo je prema selu spotičući se o busenje na njivama, a još kad su fašisti pripucali trka se udvostručila“.

Iskopani leševi fašista predstavljali su i suviše ubedljiv dokaz da su to delo učinili dragutinovački partizani. Ovako nešto je i trebalo fašističkoj policiji bez obzira što ih je Milan Trajlov o svemu ranije upoznao. Puštena je u saobraćaj poznata fašistička propaganda: „da partizani ubijaju mirne i poštene građane; da su plaćeni komunistički teroristi i ubice nevinog stanovništva“ i tako dalje i drugo. Međutim, okupatoru je ovo bio mnogo važniji povod da bi nekoliko dana kasnije uništio na stotine života banatskih rodoljuba, a pod izgovorom odmazde i „sprečavanja, suzbijanja komunističkog terora nad stanovništvom“.

Ranije „izrečena“ smrtna kazna nad dragutinovačkim partizanima ostaje još samo da se izvrši. I ovog puta, što je retko praktikovano, fašisti su tražili „materijalne dokaze“ jer je bilo neophodno da se u akciju masovnog uništenja slobodarskih raspoloženog stanovništva uđe sa pripremljenim materijalnim i formalnim dokazima za „njegove zločine“. Kasnije godina ovaj posao je išao mnogo lakše. Bilo je dovoljno da nekoga označe prstom da je komunista ili partizan pa da posle nekoliko dana, bez naročite istrage, bude smaknut. Tako je nalagala fašistička koncepcija masovnog uništenja ne arijevaca, a moralo se požuriti jer vremena nije bilo na pretek.

Za treći januar 1942. godine Švabe su sebi pripremali veliku svečanost. Taj dan bio je određen za uništenje devetorice „karlovačkih“ partizana. Brižljiva priprema vršena je nekoliko dana, dok je Kulturbund agitovao kod svojih članova iz okolnih mesta i u Kikindi da u što većem broju prisustvuju „krisbaumu“ za nastupajuće srpske božićne praznike. U ovoj propagandi naročito je isticano, da će određenog dana streljati sve one Srbe, komuniste koji su učestvovali u „mučkom ubistvu“ trojice “hrabrih“ pripadnika velikog nemačkog Rajha. Da će ovaj dan predstavljati u neku ruku „akt u manifestaciju privrženosti velikom Fireru i velikoj Nemačkoj“.

Uoči  trećeg  januara osuđenici su prebačeni iz petrovgradskog u kikindski zatvor. Poslednja noć u životu provedena je u Kuriji bez sna. Iako im još nije bila izrečena presuda bili su načisto da će ih uskoro pobiti. To su zaključili i po držanju stražara, a i po tome što su iznenadno prebačeni u kikindski zatvor. Pa ipak takva jedna noć provedena je mirno, sa malo reči kao da je svaki od njih imao želju da te poslednje trenutke u svojim mislima bude daleko od zatvorskih zidova, kod svojih najmilijih: u kući, u porodici, sa prijateljima sa drugovima.

Poslednja noć bila je dugačka a ipak je brzo prošla. Svanulo je hladno, natmureno januarsko jutro. Već oko osam sati saopšteno im je da se spreme. Oko devet sati stražari su došli do njih. Izlazili su napolje jedan, po jedan a nisu se ni pogledali, ni međusobno pozdravljali. Izveli su ih u zamrznuto dvorište zloglasne Kurije. Dočekala ih je masa Švaba i Švabica načičkanih po prozorima zatvorske zgrade, čiji se žamor stišao pri pojavi „živih partizana“.

U dvorištu je grupa fašističkih funkcionera: Beber Antal šef srpske policije, Nikols Štefan šef krivične policije, Štrajgervald Eduard gradski fizik i drugi zlikovci banatskog naroda. Desetina policajaca pod komandom Alt Alojza stajala je postrojena spremna za izvršenje svog zadatka  „justifikacije“, kako su fašisti bezobrazno i drsko krstili izvršenje smrtne kazne – zločin.

Na znak šefa Vebera, Alt Aloja prilazi osuđenicima i naređuje im da se okrenu nužniku, vezujući im ruke međusobno. Komandu nad desetinom fašističkih policajaca preuzima Nikols Štefan, iskusniji u ovom poslu. Za trenutak je zavladala mrtva tišina, a onda je između visokih zidova Kurije odjeknula komanda...

Partizani su se međusobno pogledali u znak pozdrava a onda se stroj primetno zaljuljao. Klicanje slobodi, komunizmu, Crvenoj armiji, izmešalo se sa plotunom fašističkog oružja i devetorica dragutinovačkih boraca bilo je već na zemlji, u poslednjem smrtnom ropcu.

I dok su Švabe i Švabice pljeskali sa kurijskih prozora očito zadovoljni  sudbinom partizana, Srba a još više pod uticajem primljene „moralne injekcije“, dotle je policajac Nikols Štefan prilazio žrtvama i ispaljivao im po metak, dva u glavu. Za njim je gradski fizik Štrajgervald konstatovao, „da su zaista svi mrtvi“.

Pobijeni partizani ležali su jedan preko drugog, razmrskanih lobanja iz kojih je curio mozak pomešan s krvlju. Prinudno dovedeni Cigani vezivali su im užad oko vrata i kroz širom otvorenu kapiju zatvora vukli jednu po jednu žrtvu zamrznutim betonom do trga ispred crkve. Ovde su ih onako svezane i izmrcvarene obesili o drveće okićeno injem.

Širok i dugačak krvavi trag ostao je na zemlji od Kurije do trga ispred pravoslavne crkve koga su slučajni prolaznici toga dana zaobilazili na daleko.

Fašističke žrtve ostale su da vide dvadeset i četiri sata što je trebalo opominjuće i demorališuće da deluje na mesno stanovništvo.

Idućeg  dana opet su doterani  Cigani. Njima je naređeno da skinu žrtve sa drveća i da ih natovare u mobilisana seljačka kola. Pošto je sve ovo učinjeno veoma brzo jer su Cigani „sevali“ pod vikom i pretnjom fašista, povorka od dvoje kola smrznutih partizanskih leševa sa Ciganima koji su ih pratili, krenula je prema stočnom groblju idući srpskim sokacima kako je naređeno. Usput su Cigani naterani da pevaju pesmu „Jel ti žao što se rastajemo“. Stanovništvo se sklanjalo s ulica, zatvaralo prozore i vrata ne želeći da vidi ovaj prizor priređen od strane inkvizitora dvadesetog veka.

Na praznom mestu iza katoličkog groblja kola sa leševima su zaustavljena. Opet su Cigani naterani da poskidaju žrtve s kola, da ih, po izričitom naređenju policije, pobacaju kao cepanice u iskopanu rupu. Zatim da ih pospu negašenim krečom i zatrpaju. Ovo je ujedno bio i kraj dvodnevnim švapskim ceremonijama. Nedužni Cigani najzad su pušteni svojim kućama, umorni, preplašeni i ogorčeni na „čuvare reda i poretka u novoj Evropi“.

Još istog dana kada je izvršeno streljanje dragutinovačkih rodoljuba istaknute su plakate po čitavom Banatu, koje su obaveštavale stanovništvo – Srbe – „o izvršenju pravde nad komunističkim banditima“ u znak odmazde za trojicu ubijenih pripadnika „Velikog nemačkog Rajha“. Na ovim plakatima bila su ispisana imena devetorice dragutinovačkih partizana i aktivnih učesnika u NOP-u:

1. Laze Pajića,

2. Drage Stanaćeva,

3. Sredoja Veskova,

4. Dobrivoja Popova – Goce,

5. Drage Živančeva,

6. Vlade Dragomirova,

7. Rade Đuričina,

8. Milana Pavlovića i

9. Milana Trajlova.

Naše novine

Za NAŠE Novine

To što sajt novibechej.com ima prilike prezentovati NAŠE Novine od prvog do poslednjeg broja, prvenstveno treba da smo zahvalni Aleksandru Radakoviću - Aci (1939-2019), koji je sačuvao sve brojeve i ukoričio ih u štampariji 1 Maj, gde je jedno vreme bio u stalnom radnom odnosu. Zahvalni smo i Acinoj supruzi Vidosavi (Mijatov) Radaković, što nam je dozvolila digitalizaciju ove za Novi Bečej vredne zaostavštine kako bi bila dostupna svim zainteresovanima.