Želela bih ovom svojom prvom i velikom prilikom, kada se moj rad naziva knjigom, u maloj neverici da mi se sve ovo događa, da objasnim neka svoja razmišlјanja.

Pošto danas mnogi pišu knjige da bi postali pisci, ja možda grešim, nemam tu ambiciju. Ja, u stvari, predstavlјam ženu bez ambicija. Nikada ih u životu nisam imala, možda je to greška, ali takva sam.

Priču pričam zato što imam šta da ispričam. Kada je pričam nekome, vidim da me sluša sa posebnim interesovanjem. A moj tata, o kome će ovde biti puno reči, kao i moja mama, zaslužili su da se čuje kroz kakve su muke prošli. Mislim da bi trebalo kroz sve ovakve priče još jednom, i opet, reći, vrišteći, kakva je nesreća mržnja koja neminovno dovodi do najvećeg besmisla u životu čoveka - rata.

Ja znam da bi svaka knjiga morala da ima umetničku vrednost da bi se nazvala knjigom. Ne znam koliko će u mojoj knjizi biti umetnosti i da li će je biti, ja samo znam da će moji redovi imati bogatu narativnu vrednost i da će kao takva moja knjiga naći put do onih koji vole da čitaju.

A opet, nažalost, retki su lјudi koji od knjige ili u knjizi traže umetnost. Knjiga te o nečemu obaveštava, knjiga te nadahnjuje, ostavlјajući neki utisak koji te jedno vreme prati, nekako si pun neke čudne energije, nekih novih pogleda na život, lјude oko sebe i zaista razumeš ono da je „knjiga najbolјi drug“.

Još nisam pročitala da je neko pisao o tome šta knjiga čini od nas. A tu bi moglo mnogo toga da se napiše.