Marica Zvekić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
...Dođi noćas preko vode široke
dok ptice barske ševar lome
...Nad rajem nebeskim pretrči
zvezde zlaćane...
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Želela bih ovom svojom prvom i velikom prilikom, kada se moj rad naziva knjigom, u maloj neverici da mi se sve ovo događa, da objasnim neka svoja razmišlјanja.
Pošto danas mnogi pišu knjige da bi postali pisci, ja možda grešim, nemam tu ambiciju. Ja, u stvari, predstavlјam ženu bez ambicija. Nikada ih u životu nisam imala, možda je to greška, ali takva sam.
Priču pričam zato što imam šta da ispričam. Kada je pričam nekome, vidim da me sluša sa posebnim interesovanjem. A moj tata, o kome će ovde biti puno reči, kao i moja mama, zaslužili su da se čuje kroz kakve su muke prošli. Mislim da bi trebalo kroz sve ovakve priče još jednom, i opet, reći, vrišteći, kakva je nesreća mržnja koja neminovno dovodi do najvećeg besmisla u životu čoveka - rata.
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Opet je noć. Odjednom, preda mnom je oživela naša ulica u kojoj sam živela kad sam bila mala, kod majke preko puta. Četiri-pet kuća s jedne strane, pa ćošak, četiri-pet kuća s druge strane, pa ćošak. Mala, kratka, ali sa mnogo lјudi - lјudi dobre volјe, lјudi dobrih, patrijarhalnih, koji znaju da je komšija najveći rod.
Na ćošku Terzini, moj drug Aca Terzin. Ne znam zašto im je nadimak bio Ritarovi. Do njih jedan od današnjih velikih lјudi iz porodice Vlahović, Radovan, pa moji Bešlini, pa Ava Cucin, pa tamo na onom platou gde su nekad, za vreme rata, vešali lјude, drugi Bešlini. Preko puta mlin, a do mlina Budišini, pa tetica Velinka, Tomina i Mitina mama, pa moj deda Bešlin, a onda dve kuće Belića.
To je bila jedna čudna zajednica. Sve dobro ili zlo, u svakoj kući delili su, tugovali su i radovali se zajedno. Tolerisali su sve jedni drugima. Razumeli sve. Najlepše je bilo kad su slavlјa, naročito disnatori, pa veliki praznik 29. novembar, Prvi maj, pa svetac. E, taj svetac je bio malo tiše slavlјen u to vreme, malo tajno, malo javno. Ali komšije, od ćoška do ćoška, dobro su znale gde se sme, a gde ne sme i nisu zamerali, razumeli su. Bili su to složni lјudi jedne ulice, kao jedna velika porodica.
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Kasna je noć, prošla ponoć, a ja ne mogu da zaspim. Boli me glava, a bol ide preko vrata, kičme, do krsnog dela, pa kroz sve ostale kosti. Morala bih da ležim, a ja sedim i pišem.
Sećanja dolaze iz neke daleke prošlosti, otvaraju se vrata i iz izmaglice zimske noći ukazuje se neko lice nikad zaboravlјeno, neke oči koje nikad usahnuti neće u mom sećanju. Ispred mene se smeše dva plava oka. Bele se zubi i plave oči i učiniše ovu mračnu, maglovitu noć svetlom. I zato se meni ne sklapaju oči, bojim se iščeznuće taj dragi lik ispred mojih umornih, neispavanih očiju jedne bake od šezdeset tri godine.
A imao je samo četrdeset dve godine kada se njegov život ugasio i kada nas je ostavio same sa mamom, naš dragi otac, moj mili tata, čiji život je bio smena radosti, pa tuge i bola, pa opet to, ponovo, ispočetka, kada svim svojim bićem osećaš da živiš, da taj život često upravlјa tobom, a ređe ti njime, kao da ti ga je neko isprogramirao.
Noć prolazi polako i neprimetno, a ja pokušavam da iz sećanja na tebe, tata, prepoznam još neke tvoje divne osobine, divne crte tvog karaktera. Trudim se da što bolјe i više upoznam sebe i otkrijem te, velikim delom, u sebi.
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Moj tata nije umeo da bude otac. On je bio tata, brat, drug, prijatelј i sve što ti treba, a nemaš.
Bio je srednje visine, plave, talasaste kose i plavih, krupnih očiju, ali onako nekako najlepše plavih, kao nebo kad je najvedrije i dan najsunčaniji.
Lice najčešće nasmejano, sa nizom divnih belih zuba, a najlepša je bila njegova duša, široka i uvek otvorena za lјude, za lјubav, za šalu i pesmu. Bio je čovek posebnog senzibiliteta, u svemu drugačiji, interesantniji od mase kojoj je pripadao. Onako, lepo uvrnut, duhovit, pa su ga svi voleli i želeli da budu u njegovom društvu.
Rođen je 15. juna 1924. godine u patrijarhalnoj porodici koja je pripadala srednjoj klasi.
Tatin otac, moj deda, bio je seoski berberin, a po potrebi i zubar u rodnom selu, Novom Miloševu. Kada nekog usred noći zaboli zub budili su mog dedu, koji je nepogrešivo vadio bolesni zub i olakšavao lјudima muke.
Kao berberin, deda je radio od ranog jutra do kasno u noć, išao je po selu i brijao lјude, jer selo je to, rano se ustajalo da se namiri stoka, a selјaci nisu želeli da ih dan zatekne neobrijane.
Bilo je, valјda, neminovno da i dedina dva sina budu berberi, moj tata i moj stric Joca. Bili su još mladi kada su sa ocem išli po selu i učili zanat. Tako je Joca postao profesionalni berberin.
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
O mami ću, možda, nešto manje pisati jer je mama živa, još je sa nama, na našu sreću, a toliko sam strepela da se njoj nešto ne desi, pa da ostanemo sami.
Mama će sledeće godine napuniti devedeset godina. Čak se nije mnogo promenila. Kuk je slomila kada je pala, pa su se i kolena poremetila, sada je sve boli, ali ona se kreće, kuva, pere sudove, nikome ne da da joj pomogne, jer to neće valјati. Naučila je da sve uradi svojom rukom, jer je samo to dobro urađeno.
Mama je, uz sestru Smilјu, odrasla na imanju grofa Telečkog. On je imao dvorac između Bočara i Novog Miloševa. Kako je grof više boravio u Kikindi nego na svom seoskom imanju, gde je bilo mnogo posla i problema, ali i nezadovolјnih radnika (biroša, mađarski), morao je da postavi upravnika.
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Što se mame tiče, ona se ipak, kod tolike pažnje i nežnosti, ne znajući ni sama kada i zašto, izgubila u plavetnilu uvek nasmejanih očiju moga tate.
Mladost je tek počela kada su se na nebu počeli sakuplјati modroplavi oblaci. Odasvud se širilo neko raspojasano zlo koje će ubrzo zahvatiti celu Evropu.
Veliki su želeli rat da bi uništili nemoćne i male zemlјe. Da im uzmu sve, ali nisu ni sanjali da će, i pored sve sile, naići na veliki otpor.
Naša zemlјa se spremala za odbranu. Nemci iz Miloševa staju na stranu osvajača, Nemaca pod Hitlerovom komandom. U Miloševu se organizuje pokret otpora, uglavnom od mladih idealista, komunista, koji su se digli protiv fašizma.
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Desanka, moja mama je, kao i druge žene, radila u fabrici aviona na sklapanju delova motora. U vreme kada je bila ciča zima gvozdeni delovi su se lepili za ruke, telo se čas treslo od hladnoće, čas gorelo od vrućine, mraz umrtvi sve nerve, a ti moraš da radiš. Jedva se odlepi deo od ruke, nekome je skidao i kožu, pa su se stvarale bolne rane. Sever je to, zime su surove.
Žene su se dogovorile da sabotiraju, da nekako onemoguće motor da radi. Bilo je dovolјno da se deo na kome je radila mama, ne stegne kako treba i avion neće poleteti. To su i radile i radovale su se što će manje aviona poleteti na našu zemlјu, koja je i inače bila u plamenu.
Onda je stigla kontrola koja je jedno vreme nadgledala njihov rad. Tada su se trudile da rade kako treba i što bolјe, da su bile čak i pohvalјene. Čim je kontrola otišla, sabotaža se nastavlјala. Da su nekim slučajem uhvaćene, sve bi bile strelјane.
Za mamu ovo, ipak, nije bio put bez povratka. Stigla je kući sa trideset kilograma. Roditelјi je nisu prepoznali, a oporavak je trajao dugo, uz stalni lekarski nadzor.
Konačno, posle godinu dana na sigurnom, bila je u toplom krevetu, kraj oca i majke. I u najvećim nesrećama ima i sreće. Dobro u svemu tome je što joj krevet nije postao sudbina. Oporavila se i opet bila lepa, kao nekad. A šta je ostavilo neizbrisive tragove u njenoj duši, samo je ona znala. I pored svega bila je jaka, pokušala je sve to da ostavi iza sebe i nastavi tamo gde je stala.
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Mathauzen je bio među prvim zloglasnim logorima smrti. Tamo se, slobodno se može reći, proizvodila smrt, najviše u kamenolomu, u kome je i Svetozar radio.
Tu je svaki čovek dobio svoj broj koji je morao tačno izgovoriti i usred noći i to na nemačkom. Na hilјade lјudi bez identiteta. I na strelјanju se prozivaju brojevi, kao na lutriji.
Rad u kamenolomu bio je najteži. Morao si nositi velik i težak kamen duž visokih klizavih stepenica pod stalno budnim okom stražara esesovca. Ko samo posrne, dobija udarac pendrekom, tako snažan da bi padao zajedno sa kamenom, povređen ili ubijen. Za povređene se zna, nesposoban za rad, znači, na gomilu sa leševima za krematorijum ili gasnu komoru.
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Moje su priče malo konfuzne jer pišem po sećanju. Kako se čega setim, tako sednem i zapišem.
Kada je posle dugih, natčovečanskih, muka konačno došlo oslobođenje, u Mathauzenu je zavladao haos. Najpre trka, panika, zaglušujuća buka. Logoraši su se primirili u svojim barakama. Slušali su bez muka. Nada im je govorila to je to, oni beže, ovo je kraj, kraj rata, najzad tišina. Posle nekog vremena čula se škripa nekih teških mašina. To su tenkovi, američki tenkovi, saveznici, oslobodioci. Logoraši su polako izlazili da vide šta se događa. Nasmejani vojnici na tenkovima odjednom su počeli silaziti sa tenkova ne verujući svojim očima. Ti hrabri borci, koji su prošli pola Evrope u lјutim bitkama nemilosrdnog rata, padali su na kolena i sa glavom među rukama, plakali kao mala deca, dok su logoraši lјubili gusenice tenkova. Da li su to lјudi? Da, lјudi, a malo dalјe, na gomili leševa bilo je i živih očiju, koje više nisu tražile spas. Žurile su u večni san, tamo gore, u večni odmor od svega.
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Kad je tata čuo da se Desa vratila skoro se srušio od udara emocija koje su mu protresle celo telo.
Ne znajući šta je s njom, gde je i zašto je tako dugo nema, tata je, družeći se sa svojom tamburicom u dugim, besanim noćima svirao i pevao:
„I dugo sam te ček’o,
Al’ si ti daleko,
Umorno je srce moje.”
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Kada se rat završio i počela obnova i izgradnja zemlјe, u Miloševu je otpočela planska konfiskacija. I tada već, tako brzo, dolazi do rušenja ideala. Tata je bio u neverici: „Pa, lјudi, šta je ovo? Zar sam se ja za to borio, jel’ to taj novi čovek koji će da otima lјudima teško stečenu imovinu? Ne, ja se za to nisam borio! Ja sam se borio da krenemo u izgradnju zemlјe, da sada, kada smo je oslobodili, damo njoj, a ne da uzmemo od nje, da radimo, da je izgrađujemo, pa će i ona nama više dati, da proizvodimo, podignemo razrušeno. Da stvorimo jednog bolјeg čoveka koji će da radi za dobrobit svih nas. Da budemo svi za jednog i jedan za sve, za to sam se ja borio, a ne da otimam i od čoveka i od već ogolele države koja čeka nas, spasitelјe!“
Počeo je glasno da govori na svim zborovima i na svim partijskim sastancima.
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Konfiskacija, ubijanje i progon izdajnika se u Miloševu nastavlјa. Stanje je bilo još gore kad se vratio iz vojske. Razočaranje je bilo veliko, a vizija o novom čoveku i izgradnji zemlјe u miru sasvim je izbledela.
Kad su delili spomenice, onako olako, tata se pobunio i rekao jasno, glasno i pravedno. U Miloševu je spomenicu trebalo da dobije samo Miloš Popov - Klima i niko više.
A kad su se delili stanovi i kuće u Zrenjaninu mnogi Miloševčani postali su Zrenjaninci. I tati su nudili kuću u Zrenjaninu, ali, bez obzira što su mu deca bila mala i pobolјevala u vlažnim stanovima, on je ipak njihovu podlu ponudu s gađenjem odbio.
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Mladi rukovodilac SKOJ-a, Milenko Milovanov, čvrst, postojan, uporan, vraćao se toga dana sa više sastanaka. To je bilo 20. februara 1944. godine. I pored puno snega i divnog pejzaža, ulice su bile puste, jer su svuda krstarile fašističke patrole, čuvajući svoj sopstveni strah.
Poslednji sastanak bio je kod Svetozara, onda se, izbegavajući patrole koje su se muvale ulicama, vratio kući. Ušao je u sobu i javio se roditelјima koji ga više nisu ni pitali gde je bio, jer su to znali i strepeli od najgoreg.
Nije bio čestito ni sklopio oči od umornog dana, kada iznenada začu tresak dvorišnih vrata. Stao je na prozor. Nije imao kud. Kuća je bila opkolјena.
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Setila sam se ova dva divna tatina druga i saborca, logoraša. Vraćao se zajedno s njima iz logora, polako, pešice, a nisu mogli ni da hodaju. Trebalo je uložiti još taj zadnji, nemogući napor i stići kući.
Tata je bio najslabiji među njima, ali i onaj koji je uvek govorio: „Ja moram preživeti, ja moram stići kući!“, dok se uglavnom moglo čuti ono rezignirano i porazno: „Mi se odavde živi nećemo izvući!“
Jedno vreme Sredoje i Draga skoro su nosili tatu, sve više su ga vukli, jer već nije mogao da hoda, trebalo je sesti i odmoriti se. I dva dobra drugara su posustala, samo su se pogledali i krenuli bez tate. U tom jednom pogledu, u trenu je mnogo priča ispričano. A tata, videvši šta se događa, ne verujući svojim očima, samo im je doviknuo: „Dobro, idite bez mene, pa kad stignete kući, recite mojoj majci da ste me ostavili samog kraj puta, da crknem, kao pas!“.
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Život ide svojim tokom, a mi idemo utabanim stazama. Na lјude koji nam mnogo znače mislimo često, ali izdaleka, a zovemo ih retko, jer život prolazi kao brza planinska reka i ne ide uz, već niz. A kažu da vreme ne postoji i ne prolazi, već postojimo mi koji prolazimo.
Kad se setimo, rešeni da uzmemo slušalicu u ruke, da pozovemo i da se čujemo, da se malo ispričamo, često biva kasno, prekasno.
To se meni juče desilo kad sam nazvala čika Sredoju, strepeći zbog njegovih godina i bolesti, da li je živ. Javi mi se njegova žena i odmah mi jasnim i oštrim rečima probode srce. Čika Sredoje je umro još pre dve i po godine, 29. maja biće tri.
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Mirjan, tatin drug, meštanin, tri puta je, igrom srećnih okolnosti, za dlaku izbegao smrt.
Mirjan je bio dobar čovek, ali kako dobar? Retko dobar: kada te pogleda i pomiluje po glavi, prosto te obuzme milina, pa se za njega udvoji mesto u tvom srcu.
Pošto su logoraši u barakama spavali na daskama, a retko se moglo naći i po neko ćebe, to ćebe je imalo specijalan zadatak. „Kad bi neki drug uz tebe umro“, pričao je čika Mirjan, „ti ga pokriješ ćebetom, tako da ujutro, kad stigne to, dugo želјeno, parče hleba, često i plesnavo, tvrdo, ti dobiješ i za njega, danas dva, jer on, navodno, spava. Najčudnije je da nisu proveravali, jer bi to bilo sigurno strelјanje“.
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Moram se setiti i Slobodana Pavkova iz Vršca, divnog druga, fudbalera, hrabrog čoveka, snažnog, istrajnog, ali možda sa malo više sumnje i neverice, a malo manje vere i nade da se iz tog pakla može izaći živ. Nije mu se dalo, nije izdržao prevelik teret na svojim mladim plećima. Pre nego što je umro, a umro je četiri dana pred oslobođenje, Slobodan je tatu zamolio da ode do njegovih ako preživi, da im se nađe, da ih bar malo uteši.
Znao je tata da tu velike utehe nema. Iako nosilac loših vesti, roditelјi su prihvatili tatu kao rođenog sina. Tražili su da im priča o Slobodanu, o svemu šta je radio, šta je govorio, šta preživlјavao.
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Rodilo se u Novom Miloševu, jednom davno, sedam devojčica u jednoj porodici, sve jedna za drugom. Jedna od njih se posebno isticala prilikom odrastanja. A kada je odrasla bila je muškarac-žena, snažna, postojana, uporna, sa onom neverovatnom inteligencijom, te je u sebi gajila snažno samopouzdanje. Ništa je nije moglo slomiti, a ni ostale sestre nisu baš mnogo zaostajale za njom.
Otac im je otišao u rat, uhapšen je i odveden u Mathauzen i nije se nikada vratio.
Stasala Milena baš u vreme rata, uhvatilo je vreme opredelјenja, vreme kada se zbog drugačijeg mišlјenja, druge ideologije, gubila glava.
Milena je uhapšena kad i moja mama i odvedena u Ravensbrik. Ona se baš nije mirila s logorskim životom. Pokušavala je i često uspevala da ih nadmudri.
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Kuća u kojoj smo mi živeli dok sam još bila mala bila je kuća gospođe Velinke Ratković. Nјenog su sina za vreme rata Nemci strelјali. Želela je da nešto da mrtvom sinu, kad već ne može živom. Odlučila je da podigne spomen-česmu ispred svoje kuće, što je i uradila. Tatu je zavolela kao svog sina, pa je želela da baš on otkrije taj spomenik.
Bila je to ograđena spomen-česma, odakle se uzimala voda. A na spomeniku, i sad se dobro sećam svake reči ispisanog teksta koji sam čitala kad god dođem da pijem vode ili kad prođem tuda.
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Tata je posle rata završio bibliotekarsku školu. Radio je u biblioteci, a svake godine prva upisana bila je naša porodica: tata Svetozar Bešlin, mama Desanka Bešlin, sestra Marica Bešlin, brat Slobodan Bešlin i ja, najmlađa, Vera Bešlin.
„A knjiga je najbolјi drug.“
Dugo sam tražila neku kratku, ali bogatu i rečitu definiciju koja bi objasnila zašto treba čitati, jer meni je to vrlo važno. U jednom razgovoru sa mojom kumom Dušankom Nešić iskrsnuo je odgovor: „Znaš, Vera, knjige treba čitati jer je u njima SVE.“ Evo definicije, lјudi, deco, čitajte knjige, jer u knjigama je SVE.
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Tata se jednog jutra brzo vratio sa posla, nije mu bilo dobro, pa me je pozvao da ga zamenim u biblioteci, što sam ja s radošću prihvatila. Imala sam tada osam godina.
„Samo otklјučaj, uđi, raširi novine po stolovima, lјudi će doći da čitaju, a ti sedi za moj sto i čitaj one nove slikovnice o Mikiju i Paji Patku.“ „Dobro“, rekla sam ja, uzela klјučeve i otišla skakućući. Uradila sam upravo tako kako je tata rekao. Ljudi su dolazili, čitali novine i odlazili. Ja sam se zadubila u čitanje kad me je prenuo jedan duboki muški glas. Glas je bio zdravo crn i imao je dugačke brkove.
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Kao Slobodana iz Vršca, kojeg su zvali Braša, tako smo i mi našeg zvali Braša. Moj brat Braša je još kao dete voleo da igra fudbal, a bogami i da prati fudbalske utakmice zajedno sa tatom. Navijali su za Vojvodinu iz Novog Sada. Sećam se njihovih glava, tik uz radio, tu novu, čudnu spravu. Nešto se uzbudlјivo događa. A onda, tata je lјut, viče, nervira se, a Braša plače. Od nemoći. Izgubio im tim, a to je bila velika tragedija. I tako iz nedelјe u nedelјu.
Braša nikada nije postao fudbaler, već kad je izrastao u visokog momka a košarka bila popularna, igrao je košarku, što mu je baš dobro išlo.
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Svake godine kada se približavao 29. novembar, baš na taj praznik, klali smo svinje. Sada mi ovo „klali“ zvuči užasno. Moglo je mnogo nekih stvari da ne bude u našoj kući, ali hrane je moralo biti u izobilјu. I to raznovrsne, i u velikim količinama.
Toga dana se puno radilo. Bilo je gostiju, žagora, a naravno, i šale i pesme.
Tatina sestra Vida živela je u Beogradu sa mužem koji je bio mesar. Imali su dvoje dece, sina iz njegovog prvog braka, i ćerku iz njenog prvog braka. Zajedničke dece nisu imali. Mi to dugo nismo znali, jednako smo voleli i Zagicu i Branka i gledali ih sa obožavanjem. Donosili su nam iz Beograda novosti iz sveta muzike, mode, filma.
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Imali smo u dvorištu puno kokošaka. Bile su to koke, nekako, mahagoni boje. Prelepe, mi smo ih pripitomili, tako da nisu bežale od nas, pa je često bio problem da li će se neka nedelјna supa jesti ili neće. Tada smo još stanovali preko puta dede i majke, u kući pred kojom je stražario Borislav Jegorac.
Među kokama je bio i jedan predivan kočoperni petao. Sigurna sam da je znao da ga volimo. Ali, jednog dana kunja petao, ne može da diše, zviždi mu u grlu, muči ga, ugušiće se.
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Mama je četiri puta premeštala vrata, šetala ih oko kuće, ali odasvud duva, pa duva, dok nisu stigla taman tamo gde treba.
Tu je, čim se izađe iz predsoblјa, bio zabetonirani plato, gde smo leti iznosili sto i tu, u dvorištu, ručali.
Leti se i kuvalo u letnjoj kujnici, u dvorištu. Te ručkove smo i brat i ja dobro zapamtili, naročito kad se pekla riba, od čijeg si mirisa (smrada) mogao da se skloniš samo u vrh bašte.
Grašak, boranija i spanać su jela iz naše bašte, a čušpajzi od ovog zeleniša bili su svima omilјeni, osim bratu i meni.
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Stigla u Miloševo pevačica, kafanska, naravno. Tatina biblioteka je bila u centru sela i to odmah pored kafane.
Gospođica pevačica svraćala je i u biblioteku, ali, svakako, ne zbog knjiga. Kružila je oko tate kao ptica grablјivica.
E, ali jednom se, baš nekako u to vreme, u biblioteci našla i moja sestra. Kada je videla ovu tip-top obučenu i očešlјanu pevačicu, počela je da kipi. Pevačica je baš pitala tatu da malo prošeta sa njom, ali je tata to odbijao na lep i kulturan način. Ona je insistirala govoreći: „Šta je, bojiš se žene?“ Tata je sve to prihvatio kroz šalu, ali je, u isto vreme, video crne smrtonosne oblake na ćerkinom licu.
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Moj brat Braša bio je živo i veselo dete. Čini mi se da je to dete u sebi i dan danas sačuvao. Što je dobro.
On je, kao mali, voleo decu, pa ih je sakuplјao po komšiluku i sa njima se igrao.
Voleo je i sa mnom da se druži. Bili smo kao blizanci. Događalo se da sa dve različite strane dotrčimo do mame da joj nešto kažemo. I govori on, istovremeno govorim i ja, potpuno iste reči, istim sledom ređaju se s dve strane i stvaraju jednu jedinu rečenicu.
Po kući je bilo i čupanja i grebanja i udaranja i čvrga, a kad idemo negde zajedno, mi idemo zagrlјeni.
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
(Intervju sa Bešlin Svetozarom, objavlјen u listu „Novo Miloševo”, broj 2-3, 1959. godine)
Od 100 komada pilića rase „Nјuhemšir" koliko ih je dobio od Zemlјoradničke zadruge, Bešlin Svetozar je uspeo da othrani 95 komada (od toga 41 kokicu i 54 petlića). Nјegovi petlovi su toliko lepi i napredni da ih je Zemlјoradnička zadruga otkupila po 100 dinara plus 4 kg domaće za jedan kg i dala drugim domaćinstvima za priplod.
Svakako, najveće priznanje je osvajanje prve nagrade za uspešno odgajivanje rasne živine u iznosu od 5000 din.
Interesantno je napomenuti da ovaj odgajivač rasne živine vodi evidenciju o utrošku hrane, a vodiće je ravno godinu dana da bi video rentabilnost ovog posla. On već sada ima čistu dobit od 20.000 din. Ne računajući kokoši.
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Kad god sam sama i kad mislim na tatu, ja se sećam. Ređaju se slike mog detinjstva dok je bio živ.
I kad u letnjim večerima izađemo na ulicu da se igramo, on nas motri sa prozora. Skupi se tu puno dece. Tih godina noći su bile osvetlјene samo mesecom. Mesecom i vedrinom sparne noći. A tata na prozoru. Ne vidi se, a on vidi sve. I kad mi, naravno, zaboravimo na vreme, pa dođe ponoć, samo se čuje njegov glas, a iz glasa se oseća da su mu usne nasmejane: „Hajde, deco, jel’ dosta tog lјublјenka?" Svi se smejući razbežimo kućama rumenih obraza, jer smo igrali „fote na lјublјenje".
Kod svojih baba i deda dolazili su unučići iz Novog Sada, Beograda, Kikinde. Oni su svima bili interesantni. Odmah se sve devojčice utrkuju koja će biti zanimlјivija gostima.
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Tata se dugo mučio, sve teže disao. Sve češće je dobijao upalu pluća, kada se, bukvalno, gušio. Kada izgubi vazduh, teško dođe do njega. Nјemu se od onog sitnog peska iz kamenoloma u logoru zatvorio prolaz prema srcu. Morao je na operaciju.
Operisao ga je u Beogradu, na VMA, u to vreme najčuveniji i najbolјi lekar, doktor Isidor Papo, ali iz duboke, postoperativne kome nije se vratio.
Tatina rođena sestra iz Beograda prva nam je javila da je tata izgubio poslednju bitku.
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Sećam se jedne tužne epizode. Bila sam već udata, imala sam i dosta veliku ćerku, jedan od članova one komisije koja je htela tatu da pošalјe na Goli otok, zaželeo je da nas vidi sve troje, Svetozarevu i Desinu decu.
I, jedne nedelјe pozvala sam ga na ručak. Kada je došao, lepo smo ga dočekali i odmah primetili da je, u međuvremenu, doživeo ili izliv krvi u mozak, ili infarkt. Jedna noga mu je bila ukočena. Imao je palicu i teško hodao.
Ako je ikad imao savesti, izgleda da ga je sada malo jače poterala.
Primili smo ga lepo, kao najdražeg gosta, što je, verovatno, doprinelo da odjednom pukne, a onda su se prolile teške i gorke pokajničke suze. Svima nam je bilo neprijatno i žao, a i tata bi mu sigurno sve oprostio da je mogao biti tu na tom ručku, na kom su se pažlјivo birale reči, kroz evociranje uspomena na Svetozara Bešlina, mog tatu.
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Tata nas je, uvek, svemu lepom i dobrom učio, da volimo prirodu, da je crtamo, da budemo puno u njoj i da je poštujemo, jer sve je poteklo iz prirode. Pevao nam je i pričao poučne priče.
A ono što je bilo najlepše u prirodi, nalazilo se duž cele naše ulice, sa obe strane puta - jablanovi. Kažu, bili su stari, a izgledali su kao mladi prinčevi, visoki, vitki, zeleni, elegantni, čuvali nas od prejakog sunca, jedan pored drugog.
Visoke krošnje su pri snažnim vetrovima šumele tamo gore, čuvale nam strah, a u mirnim noćima tiho šumele najlepše uspavanke.
I odjednom, ogoli selo. Neko je odlučio da se jablanovi moraju poseći da bi se posadilo novo, mlado drveće.
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Oče moj mili, zašto Te nema više
da Ti kažem koliko srce boli,
da Te pitam, zašto su otišle kiše,
i zbog čega nikog ne mogu da volim?
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
I kad bih se ponovo rodila, volela bih da živim u nekoj šumi, ali pitomoj, na nekom svom zelenom proplanku, gde stalno sve cveta, gde je sve zeleno.
Da imam kućicu na drvetu i pravim od granja i grančica nastrešnice gde bi bilo puno cveća, visećih puzavica, a ispod te nastrešnice napravila bih sto i stolice od granja, gde bih legala kad sunce zalazi, a budila se pre izlaska da mu poželim dobrodošlicu i srećno ponovno rađanje.
Znači, opet bih ja bila tu, ni na nebu, ni na zemlјi, ali ne bih želela da imam sat. Volela bih da nikad ne čujem za vreme i da nikad ne znam koliko je sati.
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Jednog lepog letnjeg dana bila je u domu kulture neka predstava, pa sam krenula da je vidim. Na ulazu u naš Radnički dom sretnem mog druga iz detinjstva, Radovana. Nije bilo baš: „Ruke šire, u lica se lјube“, ali ja znam da sam se baš obradovala kad sam ga videla.
Poveo me je na terasu, gde su sedele njegova supruga i ćerka. Ćerku sam mu sada prvi put videla. Izvini, Radovane, ali prava Hercegovka, kao majka.
Moj komšija, pisac, pesnik, istraživač, avanturista, duša veća od njega, a i on povelik. Ne znam kako je toj duši u tom telu koje je hrabro poklonio životu. Radovan je svima pokazao kako se život živi svakog dana, kako se ništa ne ostavlјa za sutra, pa sutra opet tako, jer njegovoj raznolikosti nema kraja. Zato on zna i šta je uspeh i šta je neuspeh i šta je rizik, koji ili donosi ili odnosi, što zavisi od procene.
Ako je neko živeo svaki dan kao da je poslednji, onda je to Radovan. Bog mu dao sreću da razume život. U vezi sa tim, Ivo Andrić je rekao nešto ovako: „Toliko smo se plašili u životu nekih stvari, a nije trebalo, trebalo je živeti.“
Vera Budić Bešlin
Ni na nebu ni na zemlji
Još kada sam se ja rodila pričale su se bajke o vilama, princezama i prinčevima. Uglavnom se u njima govorilo o dobru i zlu, pa je živela i jedna vila Grdana, simbol pakosti i moćnog zla. Ja se nisam rodila kao princeza, ali je ipak bila velika sreća što je Grdana tih dana bila smrtno bolesna. A Bog je, prolazeći tuda, čuo moj plač i došao da me smiri. Pa sad, kad je već došao, a on je ipak Bog, odlučio je da mi nešto pokloni, red bi bio.
Čim sam počela da budem svesna sebe, da spoznam ko sam, shvatila sam da sam dobila poklon neprocenjive vrednosti. Isti onaj kojeg je i tati dao. Bio je to dvorac, ni na nebu, ni na zemlјi. Tu negde blizu onih gore, a i onih dole. Izgleda da sam morala biti dovolјno blizu da čujem božja šaputanja. I tako me je kroz ceo život vodio njegov glas.
U tim visinama, ni na nebu, ni na zemlјi, u tihim večernjim satima, kad god sam bila sama, ja sam razgovarala sa Bogom. Nesvesna toga, znala sam samo da su ti sati samoće uvek bili nekako čarobno lepi.
Radovan Vlahović
Ni na nebu ni na zemlji
Katarzično oboženje kroz knjigu ispovesti
Postoje tako neki periodi u životu kada, nakon što oživimo njegov dobar deo, emocije i sećanja nam se sliju u jednu tačku koja postaje priča i koja nam više ne da da ćutimo, već se ište i vrišti prosto iz nas, i mi onda počinjemo da je beležimo, a ona se kao veliko nepregledno klupko odmotava prostirući svoje slike, boje, mirise, ukuse i melodije u oživlјenu knjigu sećanja na naše najmilije.
Vera Budić Bešlin u svojoj prvoj knjizi „Ni na nebu ni na zemlјi” koja je pred tobom, poštovani čitaoče, iznosi autobiografske priče o svojim najbližima, a ponajpre o rano preminulom ocu Svetozaru Bešlinu, čiju smrt ona kao devojčica nikako nije mogla da shvati budući da je bila najmlađa u porodici i tatina milјenica. Svetozar je bio jedan od onih lјudi kojeg su svi voleli. Kako porodica, prijatelјi, komšije, tako i oni, mada ih i nije mnogo bilo, koji se nisu sa njim ideološki slagali. Vera je autorka koja je čitavog života u sebi imala uspavanog i pritajenog pisca i pripovedača koji je čekao i vrebao trenutak da se iskaže, što je u ovoj knjizi i učinjeno. Pored autorkinog Predgovora, već na samom početku nalazimo kao prolog za ovu knjigu sećanja pesmu Marice Zvekić Bešlin „Dotakni zvezde”, koja nam na jedan poetičan i idiličan način, a budući da je ona starija Verina sestra, daje intonaciju za sve docnije priče koje ćemo u knjizi pročitati.
Pomoć
Kontakt
060 013 01 01
salevidak@gmail.com
Poslednje postavljeno
- Režim zaštite III (trećeg) stepena 17 Mart 2023
- Režim zaštite II (drugog) stepena 16 Mart 2023
- Turističke vrednosti 15 Mart 2023
- Značaj i funkcija zaštićenog područja 14 Mart 2023
- Ispunjenost uslova za zaštitu 13 Mart 2023
- Temeljne vrednosti zaštićenog područja 12 Mart 2023
- Ocena ugroženosti 11 Mart 2023