Dotakni zvezde

...Dođi noćas preko vode široke

dok ptice barske ševar lome

...Nad rajem nebeskim pretrči

zvezde zlaćane...

I pored mirisnih stogova sena...

...pronađi put...

Dok sanjam vetar... u žurbi tvojih nogu,

...I miris... u uzdahu tvoje duše...

...čujem ti srce.

 

Dođi! Sa nesavladivih te puteva čekam...

...Sapleti moje misli...

...spotakni me u koraku...

...U ponoć gluvu zakorači...

...dok s cveta bagremovog

kaplјe mirisna rosa...

...pronađi san...

 

Opij dušu... varlјivom tišinom noći...

Dotakni lјubav...

...u večnom raskoraku života i smrti

Pronađi put...

Na njemu... zbog tebe...

...kuca moje srce...

Predgovor

Želela bih ovom svojom prvom i velikom prilikom, kada se moj rad naziva knjigom, u maloj neverici da mi se sve ovo događa, da objasnim neka svoja razmišlјanja.

Ni na nebu ni na zemlji

Pošto danas mnogi pišu knjige da bi postali pisci, ja možda grešim, nemam tu ambiciju. Ja, u stvari, predstavlјam ženu bez ambicija. Nikada ih u životu nisam imala, možda je to greška, ali takva sam.

Priču pričam zato što imam šta da ispričam. Kada je pričam nekome, vidim da me sluša sa posebnim interesovanjem. A moj tata, o kome će ovde biti puno reči, kao i moja mama, zaslužili su da se čuje kroz kakve su muke prošli. Mislim da bi trebalo kroz sve ovakve priče još jednom, i opet, reći, vrišteći, kakva je nesreća mržnja koja neminovno dovodi do najvećeg besmisla u životu čoveka - rata.

Ja znam da bi svaka knjiga morala da ima umetničku vrednost da bi se nazvala knjigom. Ne znam koliko će u mojoj knjizi biti umetnosti i da li će je biti, ja samo znam da će moji redovi imati bogatu narativnu vrednost i da će kao takva moja knjiga naći put do onih koji vole da čitaju.

A opet, nažalost, retki su lјudi koji od knjige ili u knjizi traže umetnost. Knjiga te o nečemu obaveštava, knjiga te nadahnjuje, ostavlјajući neki utisak koji te jedno vreme prati, nekako si pun neke čudne energije, nekih novih pogleda na život, lјude oko sebe i zaista razumeš ono da je „knjiga najbolјi drug“.

Još nisam pročitala da je neko pisao o tome šta knjiga čini od nas. A tu bi moglo mnogo toga da se napiše.

Naša ulica

Opet je noć. Odjednom, preda mnom je oživela naša ulica u kojoj sam živela kad sam bila mala, kod majke preko puta. Četiri-pet kuća s jedne strane, pa ćošak, četiri-pet kuća s druge strane, pa ćošak. Mala, kratka, ali sa mnogo lјudi - lјudi dobre volјe, lјudi dobrih, patrijarhalnih, koji znaju da je komšija najveći rod.

Naša ulica

Na ćošku Terzini, moj drug Aca Terzin. Ne znam zašto im je nadimak bio Ritarovi. Do njih jedan od današnjih velikih lјudi iz porodice Vlahović, Radovan, pa moji Bešlini, pa Ava Cucin, pa tamo na onom platou gde su nekad, za vreme rata, vešali lјude, drugi Bešlini. Preko puta mlin, a do mlina Budišini, pa tetica Velinka, Tomina i Mitina mama, pa moj deda Bešlin, a onda dve kuće Belića.

To je bila jedna čudna zajednica. Sve dobro ili zlo, u svakoj kući delili su, tugovali su i radovali se zajedno. Tolerisali su sve jedni drugima. Razumeli sve. Najlepše je bilo kad su slavlјa, naročito disnatori, pa veliki praznik 29. novembar, Prvi maj, pa svetac. E, taj svetac je bio malo tiše slavlјen u to vreme, malo tajno, malo javno. Ali komšije, od ćoška do ćoška, dobro su znale gde se sme, a gde ne sme i nisu zamerali, razumeli su. Bili su to složni lјudi jedne ulice, kao jedna velika porodica.

A ulicu krasili predivni visoki jablanovi. Pa kad padne sneg i dođe Božić, pa Nova godina, sneg kad počistiš do prozora ne vidi se preko puta. Vuku se badnjaci, deca prave Sneška i svako pomalo svuda zaviri, bar da u slami kod komšije iščeprka neki orah.

A kod komšija, kod Belićevih, dolazila devojčica iz Kikinde kod svoje bake. Mog uzrasta. Mi smo se baš lepo družile. Ako se dobro sećam zvala se Ljubica. Kad god odem kod njene babe za Božić sve teče po običajima, njen deda je bio crkvenjak.

Kad odem kući ja pitam zašto i ja ne recitujem neku pesmicu, ne znam koja je pesmica, završava se na GO. Kad ona to otpeva, svi joj daju pare. Ne sećam se kako su mi to objasnili. Sad znam. Mi smo bili ateisti i nismo slavili Božić. Deda i baba ipak jesu, ali drugačije.

Najuzbudlјiviji doživlјaj bio je kad Vlasta Vlahović, zvani Kalјuga, uzjaše konja. Ja sam konje volela, bili su mi prelepi, veličanstveni, ali sam ih se bojala. Uvek su jurišali bez osećaja za putanju, il’ se to meni samo činilo. Pa, kad Vlasta uzjaše konja, a ja se nađem na ulici, konj krene prema meni, ja brzo zagrlim jednog od mojih saveznika, jablana, pa u njegovom okrilјu budem zaštićena.

Kad sretneš nekog iz detinjstva koga dugo nisi sreo odjednom i snažno kreću uspomene, pa još ako su one lepe prosto se u tom trenu preseliš u ono vreme i prodrmaju te neki nežni osećaji.

Tako smo se Vlasta i ja sreli posle dužeg vremena. Vlasta gleda u mene, a ne vidi me, suza suzu stiže. Neke nežnosti ispune ti dušu, neka sećanja, neka lјubav podseti na davno i divno ispunjeno detinjstvo.

Pre spavanјa

Kasna je noć, prošla ponoć, a ja ne mogu da zaspim. Boli me glava, a bol ide preko vrata, kičme, do krsnog dela, pa kroz sve ostale kosti. Morala bih da ležim, a ja sedim i pišem.

Sećanja dolaze iz neke daleke prošlosti, otvaraju se vrata i iz izmaglice zimske noći ukazuje se neko lice nikad zaboravlјeno, neke oči koje nikad usahnuti neće u mom sećanju. Ispred mene se smeše dva plava oka. Bele se zubi i plave oči i učiniše ovu mračnu, maglovitu noć svetlom. I zato se meni ne sklapaju oči, bojim se iščeznuće taj dragi lik ispred mojih umornih, neispavanih očiju jedne bake od šezdeset tri godine.

Pre spavanјa

A imao je samo četrdeset dve godine kada se njegov život ugasio i kada nas je ostavio same sa mamom, naš dragi otac, moj mili tata, čiji život je bio smena radosti, pa tuge i bola, pa opet to, ponovo, ispočetka, kada svim svojim bićem osećaš da živiš, da taj život često upravlјa tobom, a ređe ti njime, kao da ti ga je neko isprogramirao.

Noć prolazi polako i neprimetno, a ja pokušavam da iz sećanja na tebe, tata, prepoznam još neke tvoje divne osobine, divne crte tvog karaktera. Trudim se da što bolјe i više upoznam sebe i otkrijem te, velikim delom, u sebi.

Nismo te dobro ni poznavali kada si umro, a ja sam stalno očekivala da ćeš se vratiti, jer ti nisi bio od lјudi kome može da se desi da umre. Ljudi poput tebe ne umiru. I mislila sam kad god neko otvori vrata da se to ti vraćaš, istovremeno potpuno svesna da je to nemoguće.

Strašno je kad svog oca upoznaješ preko sećanja ili kroz sećanje petnaestogodišnje devojčice. Sa mnogo više godina danas, ja tačno znam da si ti ceo u meni, a ono zajedničko u nama je saznanje da, što se čovek više upinje da čini dobro, da pomogne, sve više „čini zla“, sve više je omražen i odbačen. Niko ga ništa ne razume ili neće, bolјe reći - ne može, jer ipak smo svi mi lјudi različiti i to je tako, drugačije ne može biti. Dobro, u toj borbi sa zlom uglavnom gubi bitku. A ta gorčina koja ostaje u tebi ostavlјa duboke tragove i nemir koji potresa celo telo.

Tata, ti sigurno znaš da je ovaj moj pokušaj da napišem priču o tebi, u stvari, ono: „Gde ja stadoh, ti produži." Malo si stigao, a želeo si. Ne brini, tu sam još uvek, na ovoj strani života i pokušavam da te nastavim, da te produžim, kao što potomci treba da se nastave na nedovršene poruke svojih predaka.

Napisaću istinitu priču o tebi, o mami, a ja ću se negde progurati kao vaše treće dete.

Tri sata je. Moram nekako da zaspim, sutra me čeka naporan dan.

Moj tata Svetozar Bešlin

Moj tata nije umeo da bude otac. On je bio tata, brat, drug, prijatelј i sve što ti treba, a nemaš.

Bio je srednje visine, plave, talasaste kose i plavih, krupnih očiju, ali onako nekako najlepše plavih, kao nebo kad je najvedrije i dan najsunčaniji.

Moj tata Svetozar Bešlin

Lice najčešće nasmejano, sa nizom divnih belih zuba, a najlepša je bila njegova duša, široka i uvek otvorena za lјude, za lјubav, za šalu i pesmu. Bio je čovek posebnog senzibiliteta, u svemu drugačiji, interesantniji od mase kojoj je pripadao. Onako, lepo uvrnut, duhovit, pa su ga svi voleli i želeli da budu u njegovom društvu.

Rođen je 15. juna 1924. godine u patrijarhalnoj porodici koja je pripadala srednjoj klasi. 

Tatin otac, moj deda, bio je seoski berberin, a po potrebi i zubar u rodnom selu, Novom Miloševu. Kada nekog usred noći zaboli zub budili su mog dedu, koji je nepogrešivo vadio bolesni zub i olakšavao lјudima muke.

Kao berberin, deda je radio od ranog jutra do kasno u noć, išao je po selu i brijao lјude, jer selo je to, rano se ustajalo da se namiri stoka, a selјaci nisu želeli da ih dan zatekne neobrijane.

Bilo je, valјda, neminovno da i dedina dva sina budu berberi, moj tata i moj stric Joca. Bili su još mladi kada su sa ocem išli po selu i učili zanat. Tako je Joca postao profesionalni berberin.

Tatina i Jocina rođena sestra, a moja tetka Vida, živela je u Beogradu. I Joca je jedno vreme živeo i radio u Beogradu i tamo imao i svoju berbernicu. A njegov život sveo se na: pio, brijao i ženio se. Bio je uglavnom poluotrežnjen, što se kod nas kaže upolovačen. Jedino kada je u toj fazi, skoro otrežnjen, lјudi su sedali da ih brije. Kažu da mu je tada ruka bila najsigurnija.

Između pića i brijanja on se ženio. Oženi se pijan, pa se trezan raženi. Samo sa prvom ženom nije bilo tako. Nјu, Zoricu, baš je voleo, ali mama je imala stotinu primedbi. Mami se nije sviđala, ni kakva je, ni od čijih je. Tu se Joca razočarao, promenio ih je još dvanaest, ali nijedna nije bila kao ona prva.

Bio je dobra i osetlјiva duša. Umro je u šezdeset prvoj godini života, razočaran, u moru alkohola i ostavio ožalošćenu familiju.

Moj tata Svetozar Bešlin

Sećam se da me je čika mnogo voleo. Kada sam bila mala, on se vratio iz Beograda i radio u Miloševu. Preko puta Mlina, na samom ćošku, imao je svoju berbernicu. Tu sam ga ja često posećivala. On nije imao dece, pa sam mu ja, kao bratanica, bila adekvatna zamena.

I ja sam njega mnogo volela. Dođem tako u berbernicu, stanem kod kase i grdim čiku što ne prestane da pije. Vidim, svi to rade, pa ću i ja da probam. A čika otvori kasu, izvadi pet dinara i kaže: „Idi ti lepo kod čika Bandike i kupi bombone.” Ja jedva dočekam, povedem komšinicu Žužiku i nas dve se lepo najedemo bombona.

A moj deda, Dragomir Bešlin, ime mu je na spomeniku u miloševačkom parku, bio je mobilisan u austroutarsku vojsku. Mnogi mobilisani dogovorili su se da pobegnu iz vojske i da se predaju Rusima, jer nisu želeli da ratuju protiv svoje braće Rusa.

Bili su tamo, neko vreme ruski zaroblјenici, a onda je moj deda s ruskom vojskom, kao dobrovolјac, krenuo u rat.

Kad se vratio sa Solunskog fronta, izdržavši sve zime, bitke, strahove, neizvesnost, iscrplјenost pešačenjem i glađu, ni sam nije mogao da poveruje da je živ. Stalno nam je pričao, čudeći se, da je kroz rat prošao kao mačak. Pored devet smrti koje su ga zadesile, preživeo je, metak ga nije hteo. Vratio se sićušan, namučen i istrošen.

Bio mi je dugo bolna tačka. Kada su mu javili da sam rodila devojčicu i dala joj ime Jelena, kažu mi, bio je srećan, jer se i njegova sestra zvala Jelena. Sutradan mi stigla vest da je deda te noći umro u osamdeset osmoj godini života. Još sam bila u porodilištu, gde sam tada pustila prve suze.

Moja baba, kao devojka Desanka Kapić, udala se za dedu jer je deda imao lepu vatrogasnu uniformu, jest da nije bila oficirska, ali lepo mu je stajala. Baba je bila obrazovana žena. Završila je građansku školu, imala je šnajderski zanat, šila je lepo i brzo, tako da je čak i izrađivala košulјe za jednu fabriku košulјa. Šila je midere, suknje, halјine, odela, pored toga je tkala krpare. Ponosna sam što sam i ja sedela za tom čudnom spravom - razbojem i tkala krpare, a bila sam mala. Majka, kako smo je zvali, mnogo nas je volela i želela je svemu da nas nauči. Gledala sam je, često, kako prede i držala joj štrenglicu vunice da se ne zamrsi. A kako je tek pravila vasilice!

„Šuškale su lјuštike u belim

perinama, ulegalo se perje meko

u jastucima...

...Mirisala je noć na sneg,

na ukađenu peć,

na njenu kecelјu tamne boje

od „farbara“.

Kao u pesmi nad pesmama,

kisnuo je hleb u pletenim

korpicama na zapećku...

...te noći umešen i osvećen.

Nebo je bilo čisto i daleko,

al` se još sinoć setio neko

da upali zvezde, ta kandila

nebeska što su svu noć namigivala

na moje sanjive oči.

Nikad nisam dosanjala taj san,

mirisao je na vasilicu, pre zore

umešenu...

Zakukurikali su petlovi i

čula se škripa snega

pod nečijim nogama...

na tek izvađenu iz peći vasilicu

mirisala je moja duša...

... Nikada nisam dosanjala ovaj

daleki san... moje selo, u selu

kuća... u kući kandilo, miris

vasilice pre zore ispečene, medom

i šećerom zaslađene, u beli

uštirkani salvet uvijene spremne

za put...

Treba da krenem, da ponesem

vasilicu, da uđem u kratku

ulicu, da prođem desetak

kuća i da u pravu uđem

pre zore...

U rukama mi vasilica vruća...

Obrazi od mraza i radosti

gore...“

Marica Zvekić Bešlin

Posle mnogo godina, kada se deda još smanjio, kada je ostario, a ja sam već odrasla, čula sam majku kako se buni: „ E, da sam opet mlada i za udaju birala bih muža na plaži.“ Gledala ga je pri tom sažalјivo i pomalo besno.

Majka i deda izrodili su sedmoro dece. Vasa, Milka i Jelka umrli su još kao mali od, tada neizlečivih, dečjih zaraznih bolesti. Kažu da je Vasa bio izuzetno inteligentno i pametno dete. Imao je pet godina kada ga je pokosila difterija. Lekovi mu nisu pomagali, pa je njegov dosta stariji brat Joca odjurio u Kikindu da kupi injekciju koja je trebalo da mu spasi život. Vasa je samo govorio: „Ajde, požuri bato!“ I bata je doneo injekciju, ali je tadašnji lekar rekao da ta injekcija Vasi neće pomoći, pa je dao nekom dugom detetu, kome je pomogla, a Vasa Je umro. Tako su umrle i Milka i Jelka.

Ne znam i ne bih volela da znam kako je kad izgubiš svoje rođeno dete. To je valјda najveća nesreća koja može da zadesi roditelјe. Tuga je zavladala u ovoj kući, duga i neprebolna, a moraš da nastaviš da živiš. U svakodnevnoj kolotečini radiš što više, što napornije, da ne misliš na ono što obara, usporava, ono što boli, a bol ne prestaje, gubitak je ogroman.

Ostali su majci i ocu Svetozar, Joca, Danica i Vida. Tu su crpili snagu za dalјe, za napred. Ne, ne okreći se, ne osvrći se, da ne potoneš.

A onda, posle dosta godina, opet nesreća - smrt u porodici. Danica je tada imala dvadeset dve godine. Pala je s kola, glavom udarila o kamen i na mestu ostala mrtva. Ostali su još Svetozar, Joca i Vida. Od sedmoro dece troje, sve do tatine nesreće, a kasnije i smrti.

Svetozar je kao dete bio jako živahan i ne- stašan, ali mu je bog dao bezbroj talenata, niko ništa nije mogao bez njega i pre njega. Pravio je ra- zne, vrlo maštovite, nestašluke, pa je i to, između ostalog, bio, verovali ili ne, razlog da ga lјudi zavole, sve što je uradio bilo je, koliko nepoželјno, toliko i smešno. Bio je simpatično dete.

Kao mladić već je dobro ovladao svojom tam- buricom. I u Miloševu se osniva tamburaški or- kestar u kome je i on svirao. Imao je savršen sluh. Sećam se da je bilo dovolјno da jednom čuje neku novu pesmu i da je odmah otpeva i odsvira.

Igrao je u amaterskom pozorištu, divno crtao i život mu je krenuo nekim veselim stazama, samo ga je mučila ona - devojka iz snova koju je morao da osvoji, jer, mislio je, bez nje mu nema života. Ta devojka bila je moja mama, Desanka Šijački.

Moram ovde dodati koliko nam je svima bilo žao što niko nije naučio da svira tamburicu.

Ja se sećam da sam pokušavala, ali toliko su me boleli prsti da sam samo zbog toga odustajala. Ali zato, pošto iver, ipak, ne ide daleko od klade, talenat za glumu nasledila sam ja, a posle mene moja ćerka, Jelena.

sr SR en EN hu HU

Kontakt

060 013 01 01
salevidak@gmail.com

Pišite nam