Sportska priča Đenđi Kirti, rođene Kiš, počinje u gimnastičkoj sali OŠ „Miloje Čiplić“ gde je ovaj sport bio veoma popularan. Četiri godine je bila, nezamenjivi član školske reprezentacije, da bi u osmom razredu zaigrala rukomet za Jedinstvo, koje se u to vreme takmičilo u Kvalitetnoj ligi Vojvodine. Međutim, putevi sportski su nepredvidivi. Lovac na talente Laslo Makra je među desetak devojčica pozvao u kuglanu i junakinju naše priče. Nova kuglana je plenila raskošom boja i neodoljivom muzikom, plesom kugli i čunjeva. Poput Odisejevih sirena, ovi čudni tonovi, su je u potpunosti opčinili i za njenu sportsku karijeru bili odlučujući.
- Već prvi susret sa kuglanom bio je dovoljan da ostavim gimnastiku i rukomet i potpuno se posvetim ovom sportu, koji je, u to vreme u Novom Bečeju, bio rezervisan samo za muškarce. Najviše me je privlačilo to što u kuglanju sve odlučuješ sam. To je za svakog sportistu veliki izazov, a ja sam se, dok su čunjevi padali, čarobno osećala. Moj prvi trener Laslo Makra je znao na veoma zanimljiv način, da nam otkrije čari i tajne ovog sporta.
Veoma mladi ste debitovali za prvi tim?
- Ženski klub je bio tek u povoju, ostale članice su bile mnogo starije od mene, ali po rezultatima nisu mnogo odskakale, uspešno sam im parirala i ubrzo postala nezamenjivi član seniorske ekipe. Debitovala sam za prvu ekipu sa 13 godina, kugla me je slušala, čunjevi su padali kao od šale, kao da imam čarobni štapić, a ne kuglu od blizu tri kilograma.
Ubrzo su stigli prvi uspesi?
- Da, bila je to 1986. godina, sigurno presudna za moju karijeru. Na juniorskom državnom prvenstvu, a naša zemlja se u to vreme zvala Jugoslavija, koje je održano u Zrenjaninu, osvojila sam prvo mesto sa 852 čunja, iz dva nastupa. Bilo je to dovoljno da stigne poziv za omladinsku reprezentaciju i nastup na Svetskom prvenstvu u Beču, gde sam u mešovitom paru, zajedno sa Vladimirom Goljanićem iz Hrvatske, osvojila evropsku titulu.
Posle ovog ređala su se prvenstva sveta i Evrope kao na filmskoj traci, Nemačka, Celje gde je reprezentacija Jugoslavije osvojila srebrnu medalju. Rezultati postignuti na ovim takmičenjima nisu ostali nezapaženi, ubrzo je stigao i poziv za nastup u seniorskoj reprezentaciji. Na B prvenstvu sveta u Pragu, naša reprezentacija je osvojila srebrnu medalju i time obezbedila povratak u A grupu najuspešnijih svetskih selekcija. Posebno uspešna bila je 1988. godina kada je Đenđi Kiriti osvojila juniorsku i seniorsku titulu u pojedinačnoj konkurenciji.
Koji je najsrećniji trenutak?
- Sportisti su svi uspesi podjednako dragi, jer zna koliko je uložio truda da do njih dođe. Međutim, jedan se ipak ne može zaboraviti, to je Kup Evrope u Skoplju 2000. godine. Tada se ostvario moj mladalački san da se popnem na postolje sa pobedničkim peharom u rukama, da se vijori državna zastava i peva himna. Suze se u tim trenucima nisu mogle zaustaviti i danas kada se toga setim isto osećam.
Da li postoji nešto što ste želeli, a niste uspeli da ostvarite?
- Imam dve titule prvaka države, zlatnu medalju sa Kupa Evrope, srebrnu sa NBC kupa sa Vojvodinom iz Novog Sada, titule omladinske i seniorske prvakinje države i bezbroj medalja. Moglo bi se reći sve što je moglo osvojila sam.
Ove sezone, kada klub slavi jubilej, tri decenije postojanja, zaigrala sam u timu zajedno sa ćerkom Tindom, koja je kao i ja debitovala sa 13 godina. Znači, imam naslednika i mnogi bi rekli, vreme je za odlazak. Ne mislim tako. Sada sam u najboljim godinama, uvek se setim jednog takmičenja gde mi je rivalka bila gospođa, koja je imala preko sedamdeset godina. To je dostižno, zar ne? Ovim pitanjem, uz osmeh, zaključuje našu priču, najbolja sportiskinja Novog Bečeja svih vremena, kraljica kuglaških staza, Đenđi Kirti.
