Dva pesnika žive

u mom telu.

Ratuju svakog dana.

Bore se za prevlast.

Jedan je veseli dečak

koji širi ruke ka životu

i vidi sve što je lepo,

drugi je pokisao čovek,

koji živi u sivom svetu.

Jedan želi da voli,

drugi želi da pati,

jedan želi da peva,

drugi želi da tuguje,

jedan voli samoću,

drugi voli da druguje.

Jedan hoće da pliva,

drugi hoće da tone.

I tako,

svakog dana njih dvojica

tvrdoglavo idu svojim putem.

Nijedan neće da popusti.

Ja stojim po strani

i posmatram ih.

Smešni su mi.

Ne mešam se.

Nije moja stvar.

Postoji žena

koju ne mogu da opišem,

ali svaki put kad je vidim

ja se hipnotišem.

Postoji žena

koju da objasnim ne umem,

ali kad razmišlјam o njoj,

ni sam sebe ne razumem.

Postoji žena

što krade moje noći i

boji moje snove,

da,

postoji žena i

Ana se zove.

Zamisli želјe,

neka tišina otkuca

triput.

I kada zvezde postanu krupne,

počeće polako da ti se ostvaruju,

al' jedna po jedna,

svaki put kad prstima puknem.

Ali nemoj da preteraš,

pa da ih brzo stučeš,

moraš polako,

želјu za želјom,

da kao magični

osmeh razvučeš...

Neke od najlepših

pesama mojih

inspirisane su

očima njenim,

to joj nikada nisam rekao.

Ali i dan danas kad je vidim,

ja se zacrvenim.

Možda ću joj to nekada reći,

ako je budem sreo

dok sama šeta kraj reke

ili kad se bude skrivala

u nekom prolazu

od snega il' kiše,

a možda i nikada saznati neće,

da neko pesme joj piše.

Šta bih dao da

sam opet zalјublјen.

Da sa srećnim očima

po snegu se šetam.

Da grizem pahulјice dok

je pratim kući, da veseo

pevam i lupetam.

Da je pustim da me

obori na zemlјu, i da mi

natrlјa nos.

Ma, da sam opet zalјublјen,

iš'o bih po snegu bos!

Ali nisam.

Sam lutam ulicama belim,

noseći u džepu brige teške,

sam patim i sam se veselim,

sam ispravlјam svoje

stare greške.

Ana, ne brojim dane otkad

si otišla, ali danas je

sto pedeset i neki.

Uglavnom su svi tužni,

mada, ponekad se i nasmešim,

ali takvi dani su retki.

Propadam, tonem sve dublјe..

Obaram flaše kao zli

profesor studente,

mrzeći više sebe nego njih.

Žene se sklanjaju kad me vide.

Izbegavaju me, i plјuju

kada se sapletu o mene,

čak i one najgore,

koje se svima podmeću.

Moj život je postao

bezvredan, kao

šaka soli u pustinji.

Bežim od svih.

Povlačim  se

u svoj oklop.

Pretvaram se u

ledeni breg,

koji se nikada

neće otopiti.

Kažu mi,

ne smeš Mitre ovo,

ne smeš Mitre ono.

A šta smem? Pitam ih.

Da li smem da radim

ono što želim od srca?

Da li smem da volim

i lјubim?

Ili i to ne smem?

Da li sam došao na Zemlјu

da živim, il' samo

da pišem pesme?

Ovo je nikakva pesma.

Nema baš nikakvu svrhu

u ovoj knjizi.

Ali to nije uopšte bitno,

bar ne meni.

Čak je i nasuvo s krompirom

bolјe od ove pesme.

Ipak, ovo je moja knjiga

i ja mogu da pišem

pesme kakve hoću.

Čak i nikakve.

Biće ih u knjizi još,

možda čak i gorih

od ove, ali sigurno

i bolјih.

Da bi knjigu shvatio u

potpunosti,

moraćeš mnogo

da koristiš maštu.

Možda ćeš se na

kraju pitati da li sam

genije ili ludak,

a možda i nećeš.

Ne sudi dok ne pročitaš

sve što je napisano.

Ako ti se ne sviđa,

izvini što sam te

prevario da je kupiš,

bar nije bila skupa.

Ako si je uzeo iz

biblioteke, onda si

ti jedan veoma lukav

i pametan čovek i to

mi se sviđa kod tebe.

Šteta što nema više

takvih lјudi,

svet bi sigurno

bio bolјe mesto za život...

Osušen list na vetru,

leti poput leptira,

leprša...

Pleše svoj poslednji ples.

Prošlo je njegovo vreme.

Nekad je bio zelen i lep,

sada odlazi daleko,

ne okreće se,

ne žali što se niko

neće sećati njegovog sjaja...

Ne pati zbog toga

što mnogi misle

da je poražen...

Jesen je tmurna

stigla po njega,

i on veselo pleše

svoj poslednji ples,

jer zna da

sutra će biti

zgažen...

Jednom kad se Deda Mraz

izvuče iz dimnjaka,

kad sneg prekrije

tragove čizama

i kad njegovu magičnu

olovku zameni

hladna limenka piva,

znaćeš da su

sve te pesme,

koje je spuštao

niz odžak,

bile namenjene

tvojim očima.

I kad snovi

postanu crno-beli,

kad sećanje

na njega izbledi,

i kad vetar

odnese sve uspomene,

svaki put kad

sat zagrli ponoć,

ili kad neko spomene

reč lјubav,

tvoje srce će

otkucati

njegovo ime.

Milana, tvoj moćni pogled

je porušio sve suncobrane

na plažama Leptokarije,

kada si svojim nežnim

stopalima kročila

na vreli morski pesak.

Tvoj topli osmeh je istopio

i poslednje snegove na Olimpu,

a tvoj glas mi je zavrteo mozak

posle samo jedne rečenice.

Sreli smo se prekasno,

te večeri kada sam odlazio.

Nije bilo vremena

da ti poskidam

zvezde s neba.

Noć je bila crnja

nego inače,

Mesec je pokušavao

da nas nasmeje,

ali bezuspešno.

Morske sirene su ućutale...

Rekla si tužno “Ćao”,

koje nikada neću zaboraviti,

čujem ga svaki put

kad zatvorim oči...

Mali je ovo svet,

i Ana, znam da

ti to znaš,

ali samo bar jednom

razmisli.

Razmisli da šansu mu daš,

i nećeš

se razočarati,

to je sigurno,

emocije će

se vaše same isplesti

kada se zalјubite

i isplovite u život, ti i...

(Akrostih krije poslednje dve reči ove pesme)

Kad nemam inspiraciju za pesmu,

ja uzmem nekoliko nebitnih reči

i ubacim ih u lonac ili u šerpu.

Sipam vodu, stavim na vatru

i pustim da proklјuča.

Onda se možda neka nova

pesma otklјuča.

Ako ne, onda ništa.

Jer ipak,

inspiracija za

najlepše pesme

meni dolazi iz snova.

Tada pišem bolјe stvari

nego što je ova...

Zašto nisam robot,

da se štelujem

na dugme?

Lakše bi mi bilo.

Pevao bih mnogo više,

pisao bih mnogo manje.

Dugmetom bih jednim

popravlјao svoje stanje.

Ne bih morao da mislim

šta ima za ručak,

niti za užinu.

Niti zašto sve krofne

jedna na drugu liče.

Hranio bih se baterijama

i ne bih jeo sendviče.

Sijao bih tad u mraku

da me vide noću,

a kad bi me ponudili pivom,

ja bih rek’o “Hoću”

Kakav je to robot

koji pije pivo?

Svi bi se tad pitali.

To je super-robot,

ako niste znali.

Ali ipak sam ja čovek,

a ne robot gvozdeni,

jaoj teško meni,

jaoj teško meni.

Plešeš po mislima mojim

kao balerina

na sceni.

Nežno i smelo.

Tvoje predivne oči

bude nov život

u meni.

A tvoji rumeni obrazi,

kao magneti me privlače.

I ja sam ponovo

zalјublјen,

u tvoj duh

i u tvoje telo.

Kada bi noći postale tiše

i mojih pesama

bilo bi više.

Mada, ima ih i

ovako dovolјno.

Neko ih nema ni

toliko.

Ali ja nisam neko,

Smrdlјivi dim puni

moje nozdrve,

kao iskusna konobarica

krigle.

Brzo i lako.

Tri piva su u meni,

tri mala bensedina,

tri šrafa koja drže

moj nervni sistem da

se ne raspadne.

S one strane pulta,

hipnotisani lјudi

mi pružaju pare

kao da treba hleb

da im udelim.

Guraju se, laktaju.

Skaču jedan preko drugog.

Takav sam nekad

bio i ja.

Možda čak i gori.

Ali sada je to sve

iza mene.

Sada sam samo čovek

s druge strane pulta,

koji više tu ne pripada

i koji želi da pobegne odatle.

Što pre,

dok ne poludi.

Ne volim kad

pobegne dan,

i misli dođu mi ružne,

pa sviram gitaru do

kasno u noć,

i pišem pesme tužne.

A onda kad svane

novi,

opet sam dobar.

Tad Bogu zahvalјujem,

pa uzimam te tužne

i jednu po jednu

spalјujem...

Za mene je život samo igra,

i zato se svakoga dana vrtim

kao fudbalska lopta,

ili kao čigra, ili čak kao ringišpil

na vašaru nekom,

dok maštam o lepšem životu,

za sada,

meni dalekom.

Ali zato kaskam,

lagano,

kao paradni konj,

nogu pred nogu

i idem napred.

Nekad sa srećom,

nekada s tugom,

ali ne mogu nikoga

da ustopiram,

jer idem polako prugom...

Kad septembar dođe

i krenem u školu,

ozbilјno poželim

zbogom alkoholu.

“Marlјivo ću učiti”,

uvek čvrsto rešim.

Dok ne stigne raspust

neću da se lešim.

A kad stigne vikend,

ja se uvek zeznem,

skinem se do pola

i preko šanka legnem.

Pijem vina, pijem piva,

viskija iz Škotske,

'mesto torbe

na leđima nosim

drugarice školske...

A sutradan ujutru

sve me živo boli,

jer sam ipak učenik,

koji školu voli...

Ne volim kad pijan

punim zbirku.

Kad načupan

pišem pesme.

Onda brlјavim.

Pišem razne budalaštine.

Ali dobro, šta sad.

Mora malo i tako.

Pa, napisati celu zbirku

uopšte nije lako.

Hajde, probaj

da te vidim.

Teško je. A?

To ti kažem.

Sazidati knjigu

ne može svako.

A meni je ovo

već druga.

I moram ti

priznati,

da je mnogo

lakše pisati,

kada se pomalo,

pomalo cuga.

Noć se topi k'o

vosak sveće,

olovka beži od mene.

Moje su pesme

otišle nekuda,

prošlo je

moje zlatno vreme.

Presušio sam.

Kao stari bunar.

Ništa više ne mogu

iz sebe da izvučem.

Moj papir je prazan,

sve ideje sad smatram lošim,

u glavi je mirno more,

uzalud prokleto

mastilo trošim.

Nadam se, u meni

i dalјe želјa postoji,

da ovo je samo loše veče,

sutra ću sigurno

biti bolјi,

sutra ću,

verujem opet,

novu

pesmu da skrojim.

Jedan, drugi, treći...

Jedan, drugi, treći...

Jedan, drugi, treći...

Kao vozovi

Prolaze

moji dani...

Jedan, drugi, treći...

Jedan, drugi, treći...

Jedan, drugi, treći..

Odlaze nekud

bez mene,

na svome putu

ka sreći...

Jedan, drugi, treći...

Jedan, drugi, treći...

Jedan, drugi, treći..

Ja stojim sam,

na pogrešnom peronu.

Nebitan.

Kao poslednji stih

ove pesme.

U zadimlјenoj kockarnici

moji dani se troše,

pretvaram se u

čoveka-šunku.

Među gomilom

izgublјenih lјudi,

i ja sam jedan od njih.

Zašto i dokle?

To niko ne zna.

To sve tako ide

jer verovatno

tako i treba da ide...

Da to ne treba

tako da ide,

to najverovatnije

ne bi tako išlo...

Ne može svako da piše pesme.

Nisu to jabuke, da ih bereš

kad hoćeš, ili kad je sezona.

Pesme može da piše samo onaj,

kome na dnu stomaka gori vatra,

ili neko drugi, onako, iz fazona.

Ili svako ko tako smatra.

Ali ne može neko iz fazona

lepo da opiše taj

prćasti nos i taj

sanjivi čuperak,

niti taj kovrdžavi pramen.

Te vatre može da zapali,

samo pravi,

pravi

pesnički

plamen...

Kada bih znao da

sviram gitaru,

napisao bih pesmu

o njoj.

2-3 akorda,

bila bi dovolјna

da otope joj srce,

da izmame osmeh,

da razneže joj oči,

da stave joj do znanja

da gorim zbog nje

svake proklete noći.

Ovu pesmu pišem

levom rukom,

ali se to u knjizi

neće primetiti.

Nije lako, ide mi

s mukom,

ali tako je to kad hoću

da eksperimentišem,

pa da pesmu napišem

slabijom rukom.

Ne bih ni započinjao

da sam znao šta

me čeka.

Rukopis je ružan,

a i pesma nije neka.

Olјa, tebe su odneli vetrovi budućnosti.

Ispleli su ti most od želјe i snova,

između kiše i sunca,

između korova i ruže.

Pobegla si od zgaženih pikavaca

pobacanih po podu, prlјavih poker

aparata, propalih tiketa...

Pobegla si

od polupanih flaša i

polupanih mozgova.

Olјa!

Nisu te voleli!

Nisi ni ti njih!

Ali sreća je došla po tebe,

sreća je tebi bacila uže za spas,

a ne njima.

Noć.

Samo zrikavci napolјu

pevaju istu

i dosadnu pesmu.

Kad jednom prestanu,

krenuću da napišem Leli

najlepšu pesmu.

To će biti pesma,

o prošlim noćima našim.

Ne, više se ne plašim.

(Ako pročitaš svako 16. slovo, pronaći ćeš skrivenu poruku. Naslov se ne broji, ni u ovoj ni u narednim pesmama ovakve vrste)

Ja sam brod po moru što plovi,

ribar koji ribu lovi.

Ja sam i oblak i kiša,

i miš i mačka što

lovi miša...

Ja sam i leto i jesen,

tužan, ali i srećan

i zanesen.

Talas i plaža,

lјubav, more i straža,

noć i dan,

java i san.

Ja sam Sunce i Mesec,

nebo i kometa,

ja sam početak,

ja sam i kraj sveta.

Ja sam ti, i ti si ja,

al' to je naša mala tajna,

za koju ne sme niko da zna.

Kada bi rakija tekla

kao voda s česme,

mislim da bi mi

bilo mnogo lakše

da svakoga dana

smišlјam nove pesme.

Mada, veruj mi,

najlepše pesme sam

napisao trezan.

Da, potpuno trezan.

I neću se nalјutiti na tebe

ako mi ne poveruješ,

i ako misliš da te zezam.

Ali, pomoć prijatelјa

uvek dobro dođe,

zato se svakoga dana molim

da umesto vode,

rakija na česmi pođe.

Imam pravo da se zalјubim,

makar i nesrećno.

Niko nije rekao da ne smem!

Ali ja želim da volim,

a ne da pišem pesme.

Pa ipak,

evo ms opet s olovkom

u ruci, dok rana jesen

kuca na vrata.

Možda sam već zalјublјen,

ili samo želim da

rasplamsam ovo

dosadno veče.

A možda i stvarno

iz mog srca,

reka nesrećne lјubavi

ka toj devojci teče...

Ana, ja sam ti takav,

čudan, a zapravo običan,

kao i drugi...

Komplikovan, a u stvari

sasvim jednostavan,

ako znaš da rukuješ

sa mnom.

Dosadan, ali ponekad

umem da budem zanimlјiv,

ako me upoznaš malo bolјe.

Sa mnom možeš u pozorište

ili na fudbalsku utakmicu,

u kafanu ili biblioteku.

Sa mnom možeš šta hoćeš,

samo ja ne mogu

ništa s tobom...

Imam jedno čarobno ćebe,

braon boje,

sa sitnim

belim zvezdicama rasutim

po njemu.

U njega se zamotam

svaki put kad hoću

da pobegnem od sveta

ili od sebe.

Pa onda dugo ležim zamotan

i ćutim, dok ne poželim

da se vratim u stvarnost.

Nekad je nežno,

nekad me grebe.

Ali Ana,

ako hoćeš,

u njega mogu da

zamotam i tebe,

pa ćemo onda

zajedno ćutati

i brojati zvezde...

Kad noći postanu blede,

kad jednom prestanu kiše,

reći ćeš tiho u sebi

ime moje, reći ćeš,

al' mnogo tiše...

I opet će se nebo obojiti,

i opet će padati

najlepše prolećne kiše,

i opet ćeš reći “Volim te čoveče”,

ali ovog puta,

mnogo,

mnogo više...

Ponovo pišem pesme,

ponovo plešem po

plavoj pučini.

Ponovo prosipam patnju

po poeziji, po paučini.

Ponovo prekopavam prošlost,

pišem posvećene pesme,

ponos penkalom probadam,

ponovo pijan pesmama plačem,

ponovo pogođen propadam.

Zvao sam danas biro za sreću.

Rekli su nema za mene ništa.

“Biće, čekaj još malo”

Ih, baš su mi neki,

kao da im nije stalo.

Izgleda ću morati da

zasučem rukave,

i sam da pronađem sreću.

Verovatno.

Ali, kada bih ja imao

svoj privatni biro,

pa ja bih svima

sreću izbir'o.

Verujte lјudi,

verujte mi na reč.

Kad budeš mogao da baciš

kamenčić u more,

a da ti ne zadrhti ruka,

i da dugo sediš sam na klupici,

u dubokoj crnoj noći,

a da ne spustiš glavu

na dlanove...

Kad budeš mogao da dočekaš jesen

isto kao proleće,

i kad budeš mogao

da slušaš Tomu Zdravkovića,

a da ne posegneš za flašom...

Tada ćeš znati da je prošlo...

Iako i dalјe tinja negde

na samom dnu,

duboko u tebi,

možeš reći da je

prošlo i da je

vreme da kreneš dalјe...

Najviše volim da

pišem noću, u

potpunom mraku,

dok Betoven u uglu sobe

svira za Elizu,

dok sove napolјu huje,

dok psi laju u dalјini,

noću, kada se sve

najbolјe čuje...

Najviše volim da

pišem noću, kad

potonem u sebe ili

se vinem do zvezda

da pokupim šta mi treba.

Kada letim između

zemlјe i neba.

Kada je ceo svet moj,

i ti si moja,

i ja sam tvoj.

Najviše volim da

pišem noću...

Ima tih noći

kada ne volim da čitam,

pišem, niti da

sviram gitaru.

Ima tih noći

kad mislim da

trajaće večno,

a zapravo znam

da brzo će proći.

Ima tih noći

kada i zvezde sijaju

nekim čudnim sjajem.

Ima tih noći

kad mislim da

trajaću kratko,

al' ipak se nadam

da ću još dugo,

dugo da trajem...

Nema više lepih stvari

Gušter u paukovoj mreži,

okrnjen zid,

ponoć u mojoj sobi,

tuga u njenim očima.

Samo još o tome mogu

da pišem.

Moja Tisa je davno procvetala,

i uvela poput sovinog krika

u pustoj noći.

Nema više lepih stvari,

a bilo ih je.

Ima jedan svet,

tu žive srećni lјudi.

Oni znaju sve tajne

o tome kako pronaći put

i kako biti srećan.

A šire priče okolo,

da lјubav je recept.

Taj eliksir večan.

Ima onaj svet

gde svima

uspevaju ruže,

i gde avlije

kriju prelepe žene.

Ali je taj svet,

skriven od mene...

Koliko da čekam?

Koliko još dugih

noći da strepim?

Koliko pesama da napišem?

Koliko stihova lepih?

Koliko rojeva pahulјica,

da ispratim pogledom

setnim?

Koliko još vatru da palim,

želјama mojim vrelim?

Koliko još puta

na zamaglјenom prozoru

da tvoje ime napišem?

Koliko još iskrenih

noćnih pesama,

posvećenih tebi,

da ujutru tužan obrišem?

Kada sedim na

plafonu,

pišem pesme

unatraške...

Pisao bih

možda bolјe,

da ne visim

naglavačke...

Zapamtite reči

Risteskoga Mitra,

kad je puno srce,

puna je i litra.

A kad srce krene

lagano da se prazni,

tada ona litra

dođe da te kazni.

I sva puna srca

najviše se plaše,

da se ne stigne do dna

napunjene flaše.

Jer na dnu su često

one stare stvari,

koje čovek uvek

želi da zaboravi.

Nekad mi je tako lako

da napišem pesmu,

a ponekad moram

malo da povučem,

pa da se u sebe zavučem.

Nekad plivam

po površini,

a ponekad tražim pesme

na dnu sebe u

dubokoj tišini.

Pa ih polako izvlačim,

kao stari ribar,

bez meredova,

samo uz pomoć štapa.

Neke mi pobegnu,

neke izvučem,

isto je kao i s flašama,

nekada ostane neka,

a nekad ih sve stučem.

Nemoj mi reći da

ne voliš noć.

Ko ne voli noć,

ne voli ni zvezde.

Nemoj mi reći

da ne voliš kišu,

jer i ona, isto

kao i zvezde,

dolazi s neba.

A ko ne voli

kišu, noć,

zvezde i nebo,

pa taj da se rodi,

uopšte nije treb'o...

Ja sam pekar,

ali ne mesim kifle

nego mesim pesme.

Kako? Pitaš se ti.

Pa lepo. Evo ovako.

Uzmem dva sanjiva oka,

malo magičnog brašna,

i onda mora da ispadne

pesma strašna.

Pa mesim i mesim,

dok ne umesim,

a onda stavim da pečem.

Ali desi mi se ponekad

da pogrešim dok pravim pesmu,

uglavnom na početku

ili na kraju.

Pa ja sam obično

živo biće.

Zato,

pre nego što stavim u

rernu za pesme da pečem,

ja uzmem i krajeve odsečem.

Onda sedim i čekam

Dok ne bude gotovo.

Kada se pesma ispeče,

to obično bude veče.

E onda mogu mirno

da spavam,

jer znam da sutra ću

nove pesme da stvaram...

Mrzim da pišem pesme.

Mrzim da uskačem u

taj prokleti čamac poezije

svaki put kada mi je

potrebna uteha,

a rakija ne pomaže.

Mrzim da slušam

kroz prozor oktobarski

vetar, kako napolјu

čisti lišće i

priprema doček novembru.

Mrzim ovakve noći

kad mrzim ceo svet.

Mrzim i kad pišem pesmu,

a nemam ideju kako

da je završim...

Tako malo mi

fali da poletim.

Jedna pista

i jedna crnokosa

stjuardesa.

I to je sasvim

dovolјno,

da moj avion opet

poleti u nebesa.

Svaki pesnik je

pomalo bolesnik,

znam, i ja sam takav.

Ali ja nisam od oni',

što olovkom srce lomi.

Ne, ja nisam taj.

Ana, ja samo želim da

poklonim ti cvet,

i od kiše da te sklonim.

Ili možda,

od toga malo više.

Al' neki drugi put

o tome,

neki drugi put...

Kad prestanu kiše...

Ja sam samo jedan

mali pesnik,

ne očekujte od mene

velika dela.

Jedan mali pesnik

koji dolazi sa sela.

I to je sve što bi

trebalo da znate

o meni.

Priznaćete,

baš i nije mnogo.

24.8.2020, 19:10

Kada bih mogao

da izaberem jedan

super-talenat,

izabrao bih da

budem slikar.

Ništa bolјe od toga.

Samo bih sedeo,

pio kafu i slikao

njene crne oči, koje su

tako moćne i krupne,

kao da je ceo svemir

skriven u njima.

Ali, na moju veliku žalost,

nisam slikar, i nemam

nijedan super-talenat.

Od mene je talentovaniji

čak i svaki drugi ovan,

ja sam promašeni pesnik,

ja sam čovek netalentovan.

Za lјubav sam pravi doktor.

Prepisujem oduvek

polјupce, svakih pet

minuta.

Znam, to je mnogo,

ali ipak odradite

tako, jer pravu lјubav

nije zauzdati lako.

Ona treba da gori,

da se raspalјuje,

da se u srcima čuva,

i treba da joj se

bar četvrtkom

zahvalјuje.

Eto, to je sve.

Ovde je kraj.

Baj baj.

Ponekad mislim o tebi,

ali ne često.

Samo u onim noćima

kad na prozor pokucaju

sitne kapi kiše.

Nema previše tih noći,

ali bih želeo

da ima ih malo više.

Da li si i ti budna

u tom trenutku?

Pitam se.

Da li se raduješ životu,

il' možda patiš?

Da li misliš da si uspela,

ili si svesna da grešiš?

Da li kad misliš o meni

spustiš glavu ka zemlјi,

ili se nasmešiš?

Svaki pesnik je proklet

i nesrećan,

mnoga ga pitanja muče.

Nјega spalјuju sopstvene vatre,

ali on želi da se iz njih izvuče.

Ponekad je srećan,

ponekad se žali.

Ponekad gasi vatre,

pa ih opet pali.

I tako,

u tom krugu se vrti,

čekajući dan,

kad više neće pisati pesme,

kada će opet biti

radostan.

Kasno je da zaplačeš

kad voz ode,

kad jorgovan prestane

da miriše.

Kad oblak istrese

sve iz sebe,

kad olovka prestane

da piše.

Kasno je,

da pričaš o lјubavi

kada se ugase zvezde,

kada jutro otera noć.

Nemoguće je,

kad jednom padneš

s neba, da opet zasvetliš,

niko, niko nema

tu moć.

Na belom papiru

prosipam reči,

sve ono što izbija

iz mene.

Baš sve.

Nešto malo i prećutim,

tek toliko da ne budem

bezobrazan.

Ali ja sam lukavi pesnik,

svim bojama namazan.

Ima tu žute i plave,

ima i zelene, bilo je

nekad i crne, ali nema je

više kod mene.

Ostali su samo tragovi,

koji otpadaju,

kao kapi vode s česme,

ostalo je sećanje

i neke tužne pesme.

Nikada nismo našli neku

nastavnicu, nalik na Nenu,

neiskvarenu, neopisivu, nestvarnu.

Nikada nećemo ni naći.

Nema.

Nigde nema.

Nena nosi na

Naramenicama

nasmejane noći,

na nosu najlepše

nebeske nežnosti.

Nena nas najmanje namuči,

Nena nas najviše nauči.

Nena, Nena,

najlepša, najbolјa.

Nena, Nena,

naša nevolјa.

Ja mogu da se vratim

u prošlost,

i odatle pesmu da izvučem.

Mogu da odem u detinjstvo,

ili samo do juče.

Mogu da odem i napred,

u budućnost daleku,

gde najlepše pesme

po nemirnoj reci teku.

Mogu da odem gde hoću.

Mogu, ali neću.

Pevaj prijatelјu.

Prolazi poslednja ponoć

popločana porazima.

Pevaj prijatelјu,

porazi prolaze,

pobede ponovo

puteve pronalaze.

Pleši prijatelјu.

Pleši po podijumu pobede.

Pođi putem pravog pobednika.

Pevaj, pleši!

Pesmom porazi protivnike.

ponosom pobedu plati,

pa posle ponovo pogreši,

pa posle ponovo pij,

pa posle ponovo pati.

Kad krenem da

klonem duhom,

kao pas se služim

njuhom.

Pa njušim i njušim,

dok ne nanjušim

nešto lepo...

A onda opet gledam

u zvezde,

i veselo mašem

repom...

Dosadni kladioničar zove telefonom,

dosadni kladioničar šalјe poruke,

dosadni kladioničar ti skače po mozgu.

Dosadni kladioničar preklinje i moli:

"Uplati mi tiket, molim te."

Dosadni kladioničar pliva u supi,

dosadni kladioničar je u buretu za turšiju,

dosadni kladioničar je tu u jesen,

dosadni kladioničar je tu u proleće,

dosadni kladioničar je tu i leti i zimi.

Dosadni kladioničar je svuda oko tebe,

samo nije u vc šolјi,

plaši se da ne pustiš vodu...

Oduvek sam se pitao

da li je tamo neka devojka

zaljubljena u mene,

ali da priđe mi ne sme,

pa noću dugo misli na mene

i krišom piše mi pesme.

Da li me neka Anja

svakog četvrtka sanja?

Ili me možda Svetlana

spominje svakoga dana?

Možda na mene misli Marija,

koja je od mene malo starija,

ili neka mlađa,

Milica, Ljubica, il' možda Slađa?

Možda i neka Dijana misli na mene

kad je pijana,

ili je u pitanju neka Marina,

možda Mina ili Nina,

Jelena, Dragana ili Karolina?

Da li neka Maja šalјe

polјupce ka meni,

a Olivera sanja

da ću da je ženim?

Al' dobro sad.

Ne bih da lupam glavu

o tome,

jer moje namere

su časne.

Ali šta ako sam slučajno

u mislima neke Jasne?

A možda i nisam.

Možda i grešim.

Možda imam pogrešnu

predstavu o svemu tome.

Možda o njima mislim ja,

a ne o meni one...

Za pravog pesnika,

oktobarsko lišće zlatno

vredi više nego

pravo zlato.

I to je sigurno,

a ne verovatno.

Jer pesnik se večito klati

između lјubavi i bola,

kao neko klatno.

I za njega su lepe oči

vrednije od dukata.

I to je sigurno,

a ne verovatno.

Škrabam.

Tako nešto bez veze.

Ni sam sebe ne razumem.

Kao da pišem pesme,

ja izgleda više ne umem.

Gde mi je nestala moć?

Da li ju je odnela noć?

Ili je neko odvrnuo slavinu,

pa ugasio sve moje

pesničke vatre?

Ili su možda duhovi poezije

otišli kod nekog drugog

i napustili moje

mlado telo?

"Pa on više nije pesnik!"

Sad će reći selo.

Au, kakva nevolјa.

To znači da ću morati da

uradim jednu od dve stvari.

Ili da nastavim da

se usavršavam,

ili da ovu zbirku

lagano završavam.

I tako,

svakog dana

po jednu pesmu

na papir bacim.

Čisto da noć

ne plovi

po reci monotonije,

a i jazajedno

s njom.

Možda bih mogao

pisati i neke lepše,

ali eto,

to mi je

što mi je...

Zaboravite.

Molim vas,

zaboravite tog dečaka.

Zaboravite tog dečaka

koji se nekad

radovao proleću.

Zaboravite njegov osmeh,

on više ne postoji.

Pošao je drugim putem.

Molim vas,

zaboravite tog dečaka,

koji je meredovom

skidao oblake i

delio ih tužnim lјudima.

Molim vas,

zaboravite tog dečaka

koji je Velikog medveda

nosio na leđima.

Zaboravite ga,

on vas moli i

ja vas molim.

Zaboravite njegove

tužne oči,

koje su se nekad

znale radovati.

Zaboravite tog dečaka,

koji je nekad pisao pesme.

Zaboravite ga,

zaboravite ga.

Molim vas.

On nikada nije

ni postojao

i moli vas da

ga zaboravite,

isto kao i ja sada.

Samleven sam u toj

mašini za mlevenje

zvanoj sudbina...

Ljudi-tiketi me grickaju,

njam-njam, njam-njam.

Nјima ne treba dobitak,

njima je potrebna

moja duša...

I zato svakoga dana

dolaze da odgrizu

po jedno parče,

jer znaju da je

moja duša velika

i da će uvek imati

siguran zalogaj,

njam-njam, njam-njam...

Juče sam pisao

bolјe nego danas,

stvarno ne znam

u čemu je caka.

Juče sam pisao

smireno i polako,

a danas sve nešto

mulјam na brzaka.

Možda je to u pitanju.

14.3.2021, 17:21

Odakle više da izvučem pesmu?

Nije moj mozak kaput,

pa da je pronađem na dnu

nekog džepa.

Ili u nekom rukavu.

Ali ne mora svaka

pesma da bude lepa.

Ne mora ni da

se rimuje.

A može čak i da bude

nekoj drugoj slična.

E zato je ova pesma

jednostavno obična.

I tačka.

Kada je loš dan

i kada mi pisanje ne ide,

onda pišem pesme

samo za sebe,

pesme koje neće

moći drugi da vide,

ali kada je dan dobar,

ja se tad zamotam

u zlatnu foliju,

stavim šešir na glavu,

glumim nekog čarobnjaka

i prosipam čaroliju.

4. 4. 2020, 18:02

Mogu da napišem

glupu pesmu, bilo kad.

Mogu da napišem

lošu pesmu, bilo kad.

Mogu da napišem

dobru pesmu, ponekad.

Mogu da napišem pesmu

kad sam hladan

ili kad sam vruć,

ali da opišem njene oči

to ne mogu, jer ipak ja

nisam svemoguć.

5.4.2020, 18:00

Pakujem pribor polako,

prolazi još jedan

novembarski dan,

ako mi pisanje

nije išlo od ruke,

možda će me ići san.

17.11.2021, 20:39

Sve oluje kad prođu,

sve nevolјe kad prestanu,

opet će poneki pogled

da slučajno otvori ranu.

I taman kad misliš

da je gotovo, kada sve suze

u jednu kaplјicu stanu,

opet će poneki pogled

da slučajno otvori ranu.

I kada se skloniš od lјudi,

i kada kreneš na drugu stranu,

veruj mi, opet će poneki pogled

da slučajno otvori ranu...

25.3.2020, 17:43

Dan je sve kraći,

noć mnogo

brže dolazi.

Još jedno

promašeno leto

laganim korakom odlazi.

Stiže jesen.

Moj život nije baš

nešto zanimlјiv,

u njemu ne teče

ni mleko ni med.

Bože, izgleda da je

previše onih

što čekaju na

tvoju pomoć.

A ja? Kada ću ja

doći na red?

13.3.2021, 16:52

Ne, to nije moj

životni san.

Ne, to nije

moj svet.

Ne, ja nisam čovek

koji će do penzije

da leže u deset,

a da ustaje u pet.

10.9.2021, 20:53

Odmiču dani polako,

troši se mart

u maloj sobi...

Kroz prozor

gledam u nebo,

ulična svetilјka

skromno svetluca,

zavidim pticama

na beskrajnoj slobodi,

one bezbrižno gledaju

zalazak Sunca...

27.3.2020, 17:56

Čas gledam kroz prozor,

čas pogled uperim ka plafonu.

Dva goluba stoje na

telefonskoj žici,

jedna poruka na mom telefonu.

Napišem poneku pesmu,

da ne sedim dokon u kući.

Ovo vanredno stanje

nije loše za nas pesnike,

ali će većinu drugih lјudi dotući...

30.3.2020, 18:03

Ne može se zima sakriti,

kada snegom ulice zabeli.

Ne može se lјubav sakriti,

kada srce kao vatra gori.

Ne može se Sunce sakriti,

visoko na nebu kad stoji,

niti ova čudna sila

što stihove moje tvori...

18.2.2020.

Ponekad samo kane,

ali nnkada ne plјušti.

Sliva se po jedna,

najviše dve,

onda kada

miris jorgovana u

ranjeno srce kroči.

Oh, Omilјena,

potrebna je kiša

da te prebolim,

a ja, ja samo malo

pokvasim oči.

24.4.2020, 21:45

Ne znam da li me

više raduje ili plaši

to saznanje da je

život večan,

i ne znam

kakva je to sila

što me koči,

što mi ne da

da budem srećan.

2.11.2020, 21:19

Ne mogu da pišem

bez tišine,

ne mogu da pišem

bez tihih noći,

ne mogu da stvaram

bez dubokog mira,

ne mogu da pišem pesme,

kada me neko,

kada me neko nervira...

3. 8. 2020, 18:39

Odavno nisam napisao

dobru pesmu,

sva mi je poezija

sad nekako bleda,

pesme više pišem na silu,

tek onako,

radi reda...

2.5.2021, 09:02

Stih za stihom.

Opet.

Ponovo pesme stvaram,

al’ ovaj put tiše,

jer srce ćuti,

a olovka sama piše...

18.2.2020.

Obećao sam sebi

da ću svakog dana

da napišem po dve pesme,

dok traje ovo vanredno stanje.

Mogu da napišem i više,

ali nikako ne smem manje.

Obećao sam,

ali, malo mi teško ide.

Znam, ne moraju

sve te pesme i

drugi lјudi da vide,

al' opet, to nije

nimalo lako.

Obećao sam,

zeznuo se,

sad kažem

„Neću više."

Obećao,

zeznuo se,

sad ćutim i pišem...

24.3.2020, 18:18

Nemirnim morem

ja plovim,

sad mi je već

uveliko jasno,

napred se

ne vidi kopno,

za povratak nazad

je kasno.

8.4.2020, 18:49

Ne znam,

možda je vreme

da prekinem da pišem,

ovakve pesme

lјudi ne žele

da vide,

možda je

vreme za penziju,

jer meni ovo

više ne ide...

16. 11.2021, 17:23

Koliko je čoveku

potrebno za sreću?

Malo, stvarno malo.

Par lepih očiju,

iskren osmeh,

malo kafe, malo Sunca,

malo pokošene trave,

i da po njoj prošeta bos,

makar par koraka,

i malo oblaka

i malo oblaka...

To je sve.

4. 9. 2018, 18:27

Još jedno proleće

bez lјubavi,

još jedna godina

bez blažene kiše.

Jedno srce

ograđeno zidom

i jedan cvet što

na Omilјenu miriše...

2.3.2020, 22:18

Mogao bih danima

sedeti kraj prozora

i gledati kišu,

za mene kiša

ne predstavlјa tugu.

Mogao bih je

danima gledati,

i šarenim stihovima

po komšijskim krovovima

crtati dugu.

12.12.2020, 22:34

Daleko sam od sreće,

daleko od mora,

daleko od života.

Daleko od Boga,

daleko od lјubavi,

daleko od smeha.

Držim se tu negde

na sredini,

klatim se između

vrline i greha.

10.8.2020, 19:08

Znam ja dobro

koliko sam kriv

pred Bogom,

to ne treba

niko od vas

bezbožnika

da mi govori,

ali pre nego

što bacite

kamen na mene,

pogledajte sebe,

zlotvori...

25.7.2020, 15:58

Na dobrom sam putu,

ali se nekako

jedva vučem.

Nadam se da ću stići

do cilјa, pre nego

što se mlad dotučem.

27. 7. 2020, 23:44

Nije to

ono što hoću,

al' dobro,

može da prođe.

Ja sam hteo lubenice,

a dobio sam grožđe.

28.4.2020, 20:57

Kada bih znao

gde sve grešim,

mogao bih mnogo lakše

i mnogo brže da

ispravim greške,

ali ne postoji

autobus za raj,

tamo se, prijatelјu,

ide peške...

3.4. 2020, 18:27

U mojoj glavi je

ponekad plima,

a ponekad oseka.

Zato nekad pišem

dobre pesme,

a nekad ispod proseka.

11.5.2020, 21:27

Blenem,

malo kroz prozor,

malo u svesku,

u prazan list.

Danas nema inspiracije,

danas će papir

ostati čist.

4.4.2020, 17:37

Stojim

ukopan u mestu,

moje noge su teže

od olova.

Stojim,

al’ znam da

utakmica još

nije gotova,

biće još

mnogo šansi,

biće još

mnogo golova...

11.5.2020, 21:12

Pišem dosadnu poeziju,

iako me više ne zanima.

Pišem jer nemam šta

drugo da radim.

Eto, to mi je zanimacija

u ovim kišovitim danima.

5.7. 2020, 00:10

Nije bitno

da li će ova pesma

biti dobra ili loša,

da li će biti spalјena

ili će ući u knjigu.

Ova pesma je samo

lakši trening,

par stihova da

razbijem brigu...

9.12.2019, 20:37

Ostavite me samog

negde na kraju sveta,

i samo me pustite da

gledam u nebo i zvezde da brojim,

i ja ću biti srećan što sam živ

i što još uvek

u svetu postojim.

23.9.2021, 20:28

Uvek sam tako

blizu pobede,

ali nikada ne stižem

do nje, večito mi jedan

korak fali.

E, kako sam nekad

mnogo više verovao

u svoje snove, onda,

kada sam bio mali...

Moja mašina melјe!

Moja maštovita mašina

melјe, melјe!

Moje misli mrdaju.

Moja mašta

misli mobiliše,

moja mašta majstoriše.

A Milica, mala Milica,

mirisom maja miriše...

Dobro podnosim ove dane

kada smo svi zaklјučani.

Malo prošetam

po dvorištu,

napišem pesmu-dve

i tako svakog dana.

Sad sedim za stolom,

gledam muvu kako

na prozoru kuca

i mislim da napišem

pesmu jednoj maloj,

pa neka celu noć štuca...

27.3.2020, 18:19

Kasnim,

možda deceniju

ili dve.

Toliko malo reči

sam iskoristio u

ovoj pesmi,

a rekao sam sve.

2.5.2020, 20:35

Teško je biti pesnik

u ovom svetu prepunom glume,

teško je uklopiti se,

kada te niko

ne razume.

Teško je sanjati

velike snove,

kada su svi oblaci

oko tebe prepuni kiše.

Danas sam samo to

hteo da vam kažem,

samo to

i ništa više.

6.4.2020, 18:24

Ne dirajte me danas,

danas sam mnogo lјut.

Ne mogu ni da spavam,

ni da jedem,

a ni da pišem.

Možda,

možda neki

drugi put.

2021.

Negde duboko

u meni

postoji tračak nade,

da će se jednom

anđeli spustiti

na Zemlјu

i izvući me odavde.

Iz ovog pakla.

23.8.2020, 00:57

Ako nema inspiracije

onda je vreme

za krevet,

ali šta ću tako rano,

kad još nema

ni pola devet.

Potrošio sam

sve kečeve iz rukava,

ne mogu više da varam

ni Boga ni lјude,

pustio sam kola

neka idu nizbrdo,

pa neka bude

šta bude...

15.11.2021, 17:16

Sve su to

uzaludni pokušaji,

jedan za drugim.

Izgleda da

džaba pokušavam,

izgleda da

džaba se trudim.

21.3.2021, 14:45

Ja sam najsrećniji

kada ležim

na oblacima

ili kada skačem

sa zvezde na zvezdu,

kada gledam

u pun mesec

i kad slušam nebo

kako me mojim

imenom zove.

Molim vas,

nemojte mi reći

da je to nemoguće,

molim vas,

nemojte mi

rušiti snove...

2.10.2021, 21:08

Ne družim se

mnogo s lјudima

preko dana,

ne družim se

mnogo s lјudima

ni noću.

Ne volim

da vodim

prazne razgovore,

zato često

preferiram samoću.

20.11.2021, 16:49

Loše,

sve je to loše, Bože,

svaka pesma mi je gora

od prethodne.

Moj dar se negde zagubio.

Sada sam samo

prosečan pesnik,

koji se ponovo

nesrećno zalјubio.

5.7.2020, 00:14

Čini mi se da

nema izlaza iz

ovog mog

začaranog kruga.

Mogu samo da se

vozim u njemu,

i da menjam brzine,

prva-druga, prva-druga.

I tako do kraja.

22.8.2020, 23:33

Ne znam kako

je drugima,

ali meni vreme

prebrzo teče,

kao da je

malopre bio petak,

a sad, evo već

nedelјa veče.

14.11.2021, 18:24

Podelјen sam,

između lјubavi i mržnje,

između svetlosti i tame,

između zemlјe i neba,

između pakla i raja.

To traje već dugo,

predugo,

i čini se da

tome nema kraja.

3.1.2021, 21:20

Moglo bi to

malo i bolјe da ide,

ali ne žalim se

i da nastavi ovako.

Nije mi teško,

ali prijatelјu,

nije mi nimalo lako.

31.8.2020, 16:02

Zaletela se

moja olovka,

ponovo po

papiru škripi.

O, kako volim

ovu jesen,

i tu kišu

kada lagano sipi.

Čini mi se,

da što više pišem,

postajem sve lošiji pesnik.

Moglo bi se reći

da postajem amater.

Kao da više ne znam

da zidam pesme,

kao da sam izgubio

te pesničke cigle

i taj pesnički malter.

Bilo bi lepo

kad bi mi svaka

treća pesma

bila dobra,

ili bar svaka peta,

a ovako,

jedna što valјa,

pa deset loših,

šteta,

stvarno šteta.

3. 8. 2020, 19:46

Ovo ne vodi nikuda,

osećam, polako pucam.

Čoveče, još nema

ni devet, a ja,

ja već uveliko klјucam.

25.9.2021, 20:56

Zaklјučio sam

jednu stvar,

koja bi me mogla

malo uznemiriti.

Čoveče,

ja sam posvađan

sam sa sobom,

i malo je verovatno

da ću se ikada pomiriti.

27.8.2020, 23:45

Ne, meni

ne treba mnogo.

Meni za sreću

nije potreban

svemirski brod.

Dajte mi samo

zalazak Sunca,

mir, tišinu,

i pogled na nebeski svod.

I to mi je dosta.

3.11.2021, 16:17

Volim da pišem

kad grmi i kada

slušam kroz

prozor kišu,

tada često zažmurim,

a stihovi se

sami pišu.

Seva na nebu,

u srcu takođe.

Volim da pišem

kad puca, jer i nevreme

tada brže prođe.

19.4.2020, 18:23

Vrabac stoji na kapiji,

prkosi policijskom času.

Ja mu kroz prozor

mašem da se skloni,

a on pravi čudnu grimasu.

Tiho mu dobacim: „Mali, bolјe se

pomeri odatle, da te ne uhapsi neko."

A on mi drsko odgovara: „Molim te, Mitre,

ne pričaj gluposti i ne laži!

Ja sam običan vrabac

i za mene policijski čas ne važi."

2. 4. 2020, 18:37

Zanimlјive pesme stvaram

kad gledam u nebo,

u oblake, u drveće,

u grane dok se njišu,

kad mislim na more,

na lepe oči ili kad

slušam kišu,

ali moji prsti ipak

u dubokoj samoći

najlepše stihove pišu...

15.7.2019, 18:43

Teče li ovaj

život uopšte,

ili je sve ovo

jedan isti dan?

Ne znam,

meni je sve

to malo sumnjivo,

ali dobro,

šta ja znam...

24. 9. 2020, 23:41

Ništa mi ne znači vreme,

ništa mi ne znači datum,

i malo ko to

može da shvati,

ali vreme provedeno

na Zemlјi,

za mene su

izgublјeni sati.

14.9.2020, 21:33

Iz moje olovke sada

izlaze samo

stihovi loši,

olovka se prazni,

a srce miruje i

više se ne troši.

Ćuti i plovi

mirnim morem.

Čak je i ono

uspelo da shvati,

da poeziju ne piše

srećan čovek,

već uvek onaj koji pati...

23.3.2020, 17:40

Posle pada

pokušaj ponovo

prohodati.

Pokušaj planinu

preskočiti,

pokušaj poleteti,

pokušaj pticu pobediti.

Pokušaj proći pored

poezije prkosno,

pa posle ponizno

piši pesme.

Pokušaj plakati

poput plјuska,

pa posle pevaj ponosno.

Pokušaj pisati pisma,

pokušaj proći pored

pogrešnog puta,

pokušaj postati pravednik,

pokušaj prijatelјu, pokušaj

postaćeš ponovo pobednik...

14.3.2019, 18:16

Pustite me da ćutim,

i možda ću vam

tada dušu kroz

stihove otvoriti.

Pustite me da ćutim,

jer ja mnogo

lakše pišem

nego što umem

govoriti...

16.11.2020, 19:45

Jednog dana ću

reči u dela sprovesti,

ozbilјno,

samo ne znam

kako ću to izvesti.

Jednog dana ću se

popeti na Mesec,

i to peške.

Šta? Ne verujete?

Videćete kad vam

sa njega budem mahao,

i čudićete se kad

kometu budem jahao...

6.4.2020, 19:11

Volim da gledam u nebo,

i to se rečima

ne može opisati.

Večeras dižem ruke

visoko i molim

za čudesne stihove,

koji će na večnost mirisati.

Bože, pošalјi mi makar

samo jednu pesmu,

za koju će svi znati da

je sišla sa nebesa,

pošalјi delić

Svetog Duha,

da malo i ja tvorim

velika čudesa...

Sanjiv sam,

lagano tonem,

u plavoj fotelјi

se topim.

Umoran sam,

prilično umoran,

i jedva čekam

oči da sklopim...

19.10.2021, 20:29

Trošim dragoceno vreme

na poeziju,

umesto na san.

Nema veze,

sutra je subota,

ne bi trebalo

da bude naporan dan.

12.11.2021, 20:06

Spotičem se,

sam sebi

celog života

podmećem nogu.

Probao sam da

pobedim tog

zlikovca u meni,

ali jednostavno,

jednostavno ne mogu.

25.3.2021, 18:01

Možda ću jednog dana

uspeti da završim

ovu knjigu,

ali sad nemam vremena za nju,

jer nešto drugo radim,

nešto novo učim.

I molim vas,

nemojte samo misliti

da je meni lako da

pišem pesme, jer ja,

ja se užasno mučim.

2021.

Da li je moguće

da sam izgubio

smisao za pisanje?

Da li je moguće

da sam izgubio

taj dar?

Da li je moguće

da me poezija

uopšte ne zanima,

i da to više

nije moja stvar...

6.9.2021, 20:43

Sve su to sad

neke lake pesme,

napisane odjednom,

bez ikakvog truda.

Ne, nemam više volјe

da se zanimam oko njih,

ne, više ne želim

da tvorim čuda.

7.11.2021, 15:53