Tvoja duša sada,

negde tamo spava.

U poljima beskrajnim,

rasuta ko trava.

U latici poljskog cveta,

na glavici suncokreta.

Nevidljiva, meka.

Na dohvat sećanja,

a tako nedostižna

i daleka.

Dolazi noć crna i siva...

A ruke gore ko vatra živa.

Dodira željne ko pamuk meke,

a tvoje ruke mojim daleke.

U ritmu bola kroz strah i bes

s đavolom igram prljavi ples.

Vuče me sebi i doziva,

dođi na moja polja siva.

Međ’ zrele čičke i različke,

mesto ću ti naći

gde zračak sunca ne može zaći.

Duga je noć, trnem od straha,

gušim se, gorim, nema mi daha.

On igru vodi, rugli mu smeh...

Podaj mi dušu, počini greh.

Ponekad korov,

ponekad cvet.

Spreman za pad

ili za let.

Lomljiv ko’ igla,

hladan ko’ mašina.

Na kraju balade

postane prašina.

Zvezdana prašina

il’ grobna tišina?

Svejedno je onome

ko ne oseća bol.

Iza nas ostaje samo

trag u vremenu

i nečujni odjek

u prostoru.

Govorom boja,

nemošću glasa

Klija iz semena duše

razigrani cvet.

Darom slobodnog

leta ptice,

na tren vrati

osmeh na lice.

Tad sećanjem plovim

dubinama okeana.

Veštinom ribe ćutalice.

Ne ti nisi

samo uveli list

odbačen sa stabla

svog života.

Ti si radost zrenja

i trajanja kroz

vek vekova.

Radost vaskrsenja...

Jer rodićeš se opet

i listati zelen

i pun snage.

Moraš sazreti

i odbačen biti

da bi hranio

tlo korena

postojanja svog.

Ti veneš al’ nemoj

tužan biti,

jer rođen si u ritmu

neprolazne

snage večnosti...

Opet cveta zova

iz zemlje što nedri

pokopane kosti.

Iz korenja postojanja,

tajnom smrti i rađanja.

Tamo gde živa noga ne kroči.

Duše iznova niču

iz korenja trava.

I imaju život i imaju oči

s pogledom na sunce.

Imaju i srce, šapuču i dišu...

kroz bele lopte zova

iz korenja trava.

Kroz zrelu travu,

kroz polja žita,

kolona makova

razbuktala hita.

Da umije se

jutarnjom rosom,

da svoje latke

okupa suncem.

Lepota leta,

toplina boja...

Nežnost bez dodira,

govor bez glasa.

Ah dragi,

mili makovi moji!

Neću ti reći ništa.

Pogled nek kaže sve.

Pticu slobode

na ramenu nosim.

A na srcu zaspale

ruže dve.

Jedna je ruža

s velikim trnom

pa zabada se

pri drhtaju svakom.

A ona druga

najlepša, crna,

vene pod zemljicom

majkom lakom.

U snu noćas bejah

na kapiji raja.

No kapiji ne nazreh

početka ni kraja.

Samo glas niotkud

zvonko se oglasi:

“Pronađi ključ večnosti,

sama sebe spasi!”

Stajala sam tako

kraj praga od sreće.

Na korak od mene

samo rajsko cveće.

Očima ga ne videh,

mirisa mu osetih.

Blaženstvo i spokoj

njegov miris krase.

Za tren oka nađoh se

na reci bez kraja.

Nosiše me uzvodno

cvetovi lokvanja.

Mazio me vetar

dlanom od maslačka.

Prasak me probudi,

a od sna ni tračka.

Prizvaše me noćas

lepi snovi neki.

Predeli daleki

oku nepoznati.

Livade u cvatu

i travnjaci meki.

Sve blistavo, čisto

slobodno se njiše.

Žitarica zlatnih

napupile vlati,

a crvena bula

meki hod ih prati.

Avlija široka,

vetar njome piri.

Gole krošnje huje

k’o duhovi noći.

Srce uplakano

neće da se smiri,

jer znam da nikad

više nećeš doći.

Šta će meni kuća trošna

i široki dvori?

U njoj samo beton,

mladost zatrpana.

Uspomene bole,

nažuljana duša.

Ovo više nije dom,

ovo je samo kuća.

A meni kuća ne treba.

Samo blato.

Svaki dan te iznova

i opet od blata pravim...

Nad bezdanom

uspinjem se,

a krila mi rastu.

Čekam vetar lelujavi

da sa njm uzletim.

Usput možda sretnem

zalutalu lastu

i nežno je prigrlim

svom toplinom duše.

Radost da joj vratim

da odbacim krila.

Osećam da struji

lahor iz daljine...

Uzdižem se visoko

nebu u visine.

Opet se tebi u zagrljaj vraćam,

toplina tvoje duše mi treba.

Ko mati zgrej me u krilo meko,

ponesi me usnulu daleko.

Pesmo moja, verna moja drugo,

pesmo moja, uteho od bola,

ja tebi dadoh pola duše svoje,

bez tebe sam ko čoveka pola.

Skrij me u svitak toplih reći,

u carstvu bula i različka.

Vini me nebu u oblake bele,

od beline nežne, rane da zacele.

Golo granje njiše

rasuta gnezda

Sa neba padne

po koja zvezda

Kuće se ogledaju

u lokvama kiša

Zrika zrikavaca

sve tiša

Jesen ljubi ptice

za sretan put

U polju grli se

kukuruz žut

Miriše jesen

na bagrem zreli

i suvo lišće

kestena...

Prolaze godine

a i mi s njima.

U krugu istom,

sati se kreću.

Proleće, leto,

jesen i zima.

U krugu istom

jurimo sreću.

I tek je taknemo,

a ona klisne.

Glas se zakikoće,

a duša vrisne.

I dalje zatim,

dani se nižu:

šareni, sivi i ružičasti.

U istom krugu

igramo igru.

I svakog trena

možemo pasti.

Držah na rukama

ranjenu pticu.

Najlepšeg goluba

što ljubav rodi.

Vidah mu rane

mladom zadane.

Molitvom Bogu

na blagdane.

Brisah suze,

mazih krila.

Mlada i nežna

ko meka svila.

O, rano moja,

golube crni,

poleti visoko

u nebo prhni!

Celo ga leto

hranih iz usta...

Poleti mili,

o željo pusta...

I jesen dođe,

ja rane vidam,

ožiljci pucaju,

melemom skidam...

Novembra sunčanog

trinaesti petak...

Izvidah rane

uz pomoć Boga.

I golub moj

svileni, crni

prhnu u nebo

i ne vrati se.

Samo ponekad

u san mi svrati.

Mrvice kupi

od mene krišom.

Vodu iz čaše

s prozora popi.

On vodu pije,

a ja dolivam.

Suzama slanim

čašu nalivam.

Nad prastarom

humkom,

nerezana ruža.

Duša je

još davno

otišla

put zvezda.

Večna kuća

neznanog,

u korenju

trava.

Gole

mošti

duše

trunu

putem

zaborava.

Još samo

se ptice,

na toj

ruži

gnezde,

a duša ih

gleda

sa daleke

zvezde.

Milujem bule,

dok poljem

sanjivim hodim.

Iskrice sakupljam

sa kapi

svetlucave rose.

Zarobljeno srce

oslobodim,

pa lakim krilima

uzletim

do treptavih zvezda.

A usput zavirim,

u rajskih ptica

čarobna gnezda.

Strujim kroz vazduh,

kroz vreme plovim,

vremeplovom

svemoćne pesme.

Idem gde hoću

i kad poželim,

tamo kud ići se,

ne može i ne sme.

Vezem vezak

od kapa maslačka,

vezujem ih

iskricama rose,

pozlatim ga

tragom sunca

zračka.

Tako ljubim

mislima ti kose...

Pletem lestve

od mene do tebe.

Od blagosti

mlade mesečine

i brzinom

svetlosti ću preći

sva bezdanja

svetlosne godine...

Ranom zorom

bosa, kroz vodu.

Borim se sa zveri

za slobodu.

Motikam blato

na reci korita prazna.

Za petama mojim

neko viče kazna!

Malo kroz blato,

malo kroz vodu.

Stisnute pesnice

branim slobodu.

Preda mnom izmiče

malina zrela.

Osećam umor

skrhana tela.

Neko mi vuče

ruku desnicu.

Ja opet čvrsto

stiskam pesnicu.

Ne dam desnicu!

Ranom zorom

bosa kroz vodu.

Borim se sa zveri

za slobodu.

Vidim daleko

daljina siva,

slobodu moju

skriva.

Trčim ka njoj

kroz mulj i vodu.

Žedna, umorna,

a sve mutno.

Na obali sivoj

malina čeka,

a obala daleka, daleka...

Već zora stigla,

a ja u begu.

Pala sam licem,

bosa na bregu.

Pesnicu tad sam

pružila.

Nad slomljenom

burmom

plakala...

Besprekorno čista,

ne rađa se duša.

Ona nosi teret

grešnih korenova.

Točim izvor vodu,

a u grlu suša.

To ja kajem grehe

svojih pradedova.

Moj je koren

iz kletve stvoren.

I svaki novi dan

unapred oboren.

Kao hrast stoletni

pod sekirom oštrom.

Pokrilo lišće tragove bose,

pevaći pevaju pesmu nemu.

Imenom poznatim ona se zvaše...

Koračam korake kojih više nema,

kroz davnu prošlost, unazad hodam.

Da vratim dane stopama

kojima ne vidi se trag.

A lišće šušti i sve dublje je,

tražim nekog ko mi beše drag.

Lišće šušti, zri u mome telu,

ponekad noću kanem suzu vrelu.

Do grla propadam u šuštanju zlatnom,

jutro već klati se nad vremena klatnom.

I cela zaronim u opalo more,

umorna od traganja u svitanje zore,

zaspim na jastuku šuškavom, zlatnom.

Tamo na dnu

čeka me svetlost.

Blažena, meka

kao nit tanka.

Možda ću biti

srećna i laka.

Hodnik je hladan,

staza je kratka.

Koraci tromi,

žito bez klasa.

Veseli cvrkut

ptice bez glasa.

Tamo na dnu

postoji početak

novog rađanja...

Iz korenja trava.

Kroz nežni cvetak

večnom vodom

života orošen.

Tragom sunca

u beskraj prenošen...

Eh, da je život

čarobna lađa.

Da mirnim morem,

plovimo njime.

Dignemo jedra

pa lica vedra,

krenemo kroz svet

oseke i plime.

Il’ da je valcer,

tango ili tiha balalajka.

Plesali bi u zanosu

bez prestanka.

Eh, da je život

ruka prijatelja,

koja nas vodi

željenom cilju.

Ostvarili bi tada

na stotine želja,

milju po milju.

Dok tela kopne

sred tamne dubine,

gavrani krešte

iznad humki.

Lake će se duše,

kroz pukotine,

vinuti nebu u visine.

Možda će postati

valovi

ili slobodni ždralovi...

Davno već

uigrani nemir.

Kad svetiljke

zvezde

na nebu popale.

Tad nebo

mesečevo

prelije se u ružičasto,

svileno, paperjasto.

Lepota koja

boli od lepote.

Gugutke već davno

spavaju u gnezdu.

Mesec grli svoju

Ljubimicu zvezdu.

A san mi beži

sa očiju mutnih.

Aritmija...

Svađaju se

mir i nemir duše...

Pronaći ćeš me

između dva

preplanula cveta.

Bićeš svedok

mom novom

rađanju.

Sklupčana u čvor

sudbine,

strpljivo čekam

svetlost dana

koja je još daleko

ispred mene.

Bosonge

duše

po trnju

života.

Spotiče se

o goli kamen.

Tetura se,

ali

uzdignute

glave,

hoda

kroz

vatre

života

plamen.

Na korak

ispred

uvek je

sunce.

I nebo

zvezdano

uvek

na dohvat

ruke.

Spusti

pogled,

na decu

svoju,

pa oseti

toplinu

jednog,

dva,

tri,

ili

više sunca.

Vatrene je latke

razvila na suncu,

obgrlila nežno

bićem mirisavim.

Stablo svog trajanja

mesto postojanja.

Pa treperi srećna,

razbuktala, cvetna...

Bagrem cveta

rodilo se sunce.

Ćilim zrake

kroz sunce isplelo.

Pa mi bagrem

kao srcu melem,

selo moje

beharom posipa.

Po drveću gugutke

izvezle su gnezda,

pa guguču pesmu

radosti životu.

Kroz sećanje

prate me

jablanovi viti,

što prošlošću šume

kroz pola moga veka.

Posekoše stabla

al’ ostaše tajne

pod krošnjama njihovim

volelo se dvoje...

Urezana imena

njeno, tvoje

njegovo i moje...

Zadnji je dan

potonuloj zori.

Zvezde daleko

na nebu su skrite.

Prelepi cvete

latice otvori

da bar još jednom

osetim te.

Tamo gde idem

lepote nema.

Sav sjaj će pokriti

zemlja i šaš.

Već dugo slutim

šta mi se sprema.

Spasi me, Bože,

kako znaš.

Za uzvrat nemam

ništa da dam.

Sem ove duše

kvarne, pokajničke.

Radih kako najbolje znam,

prezreh svoje

ruke izdajničke.

Sudnji je dan,

a oči cakle.

Neiživljene, života pune.

Kad bi me iskre

spasa takle,

pravdom bi zasjale

Božanske strune.

Samozvana kraljica

nespokojnih noći

suze je zaledila

nad spokojem svojim.

Samoželjno uzvišenje

dobrote...

Dar paperjastih

cvetnih trava.

Širom otvorenih zenica.

Saputnica sova

svilenih krila.

Kad plamen

postane kamen.

U oku zvezde

se gase.

Teške, umorne

kapke

uske zenice krase.

Bledilo lica

rumen briše.

A osmeha

niotkuda više.

Cvet do cveta

u rajskoj bašti:

zumbuli,

ljiljani,

ruže,

smiljani.

Cvet do cveta,

sanja u mašti:

bulke,

različci,

zove

i čičci.

Obala Tise, ti i ja.

Posmatramo

zalazak sunca.

Ljubimo se

uz šapat reke.

Sa nama

ljube se senke

vrba, topola i jasena.

Zajedno tako

stapamo se u večnost.

I nikad nećemo proći.

Tisa, ti i ja

i ovaj zalazak

sunca.

Sve što je živo,

svetlosti traži.

Pun mesec miluje

vlati trava.

Brižno ih čuva

do rođenja zore...

Pa ih na dlanu

predaje suncu.

I samo takva

svetlost je prava.

Tu nema prevare

i nema laži.

Sve što diše

svetlosti traži.

Kad razum guši

toplinu duši,

ostaje samo

mukla tišina.

Zvezdane noći

nemaju moći,

razumu dušu dati.

U krugu istom,

prigušenog zvuka.

Gde ne dopire

ni urlik vuka,

samo obruč tišine.

Razum plete mrežu

od kamene paučine.

Osmeh je hladan,

oči se ledeno cakle.

Kamen bi postao i onaj,

koga bi ruke

takve duše

dotakle.

Na vrelom pesku,

predajem se suncu.

Da po meni slika,

paletom svih boja.

Talas mi se plavi

razlio po kosi.

A na dlanu školjka,

u njoj pesma tvoja.

Daleko more plavo.

Kad se jednom vratim u beskraj

i kad me budeš opet stvarao,

daj mi, Bože, voda da budem.

Da šumim međ stenjem i kamenjem,

žedne da krepi moja studen.

Kad sunce visoko zažari,

korito moje da ispari u tamne oblake.

Katkad da pljuštim, sipim i rosim,

il’ sve da bujicom pred sobom kosim!

Zamišljen grad daleki

od sivog kamena vajan

rukama kojih davno nema.

Bosonoge duše stojim

na vrelom makadamu.

Izglačanom prilikama

i neprilikama vremena.

Ljudi dolaze, odlaze i vraćaju se.

A duše kroz stiske ruku

i treptaje tela, ostaju da žive

večno kroz vreme...

Život me nauči

da zaledim srce

kad poželim.

Volim nežno, strasno,

a onda stavim ključ

na svoje želje.

Iskradem se lopovski

i živim van svog

pohotnog tela.

Tad lutam duhom,

tragam razumom...

A kad poželim,

uzmem ključ,

otključam srce

i volim opet

beskrajno do bola...

Cveta moj bagrem beli,

mirisom svojim natapa zoru.

Jutro je rano i kuće male

spavaju još u šoru...

Samo starica jedna budna sanja

Sećanja je vode preko bistre Drine

u rodnu Bosnu.

Tamo gde je nekad

nožicama bosim gazila livadu rosnu

i prvi pupoljak brala

da bi ga majci svojoj dala.

Još ponekad u snovima

grči prste dok po cesti hoda,

prene se očevog pogleda

dok Ijulja kotlić iznad ognjišta.

A potom ručice pruža

kad majka pogaču deli

kao da zgrešila nije ništa.

U snovima njenim

još presahla nije

sa Đuđić bunara izvor voda.

Tamo je nekad čuvala stada bela

i uz pesmu priglavke plela...