Kada je dobro,

onda je lako.

Kada je teško,

čini se nemogućim.

Ali, sve je moguće,

ako postoji volja.

Volite se ljudi!

Kada vas gricnu,

šutnu, povrede,

uzvratite, ako baš mora.

Ali, nemojte otići

dok dotični ne shvate

da treba oprostiti

i primiti oprost.

Ako to ne učinite,

izješće vas

sopstveni nemiri.

Volite se ljudi!

Čovek najžešće

povređuje sebe,

ako ne ume da prašta

i čini dobra dela.

Nakon toga je sve

mnogo, mnogo lakše.

Volite se ljudi!

Naravno, postoje

različiti oblici ljubavi.

Odaberite pravi

za pravu priliku

i nikada nemojte prestati.

Volite se ljudi!

Jer samo kroz ovaj

božanski titraj

možete slediti

pravi put duge,

možete slediti put

svog duhovnog sazrevanja.

Volite se ljudi!

Ako vam se dogodi milost,

po božijoj promisli,

da vam u vrtu

procveta majska ruža,

pažljivo je čuvajte

kao oči svoje.

Ona će vas nežno pratiti

kroz proleća i zime,

kroz bonace i bure.

Razumeće sve,

baš sve,

i svojim će mirisom

ulepšavati svaki vaš dan.

Razumeće sve,

baš sve,

sve, osim ravnodušnosti.

Ako vam se dogodi milost,

po Božijoj promisli,

da vam u vrtu

procveta majska ruža,

pažljivo je čuvajte

kao oči svoje.

Ona će vas nežno pratiti

kao majka čedo svoje

i zadnjim će dahom svoje duše

zamirisati

oplemenjujući čitav svet.

Potom će lagano

poleteti za anđelima.

Razumeće sve,

baš sve,

sve, osim ravnodušnosti.

Ne budi tužan, prijatelju,

kada kiša pada,

ona je potrebna baš sada!

To majka zemlja spira sa lica

Ijudske gluposti.

Oplemeni jutarnje sunce

svojim osmehom

i kroči vedro u novi dan.

Ne budi tužan, prijatelju,

kada kiša pada,

ona je potrebna baš sada!

Kada ti se čini da si neshvaćen,

kada ti se čini da ti nije uzvraćeno,

ne traži odgovore baš na sva pitanja,

mogu ti se manje dopasti od slutnje.

Oprosti sebi i drugima

zarad sopstvenog mira.

To je tako oduvek bilo i biće

na putevima avatara.

Pažljivo čuvaj toplinu porodice

i čistotu duše.

Voli i onda kada ti se čini

da nisi dovoljno voljen.

Poštuj moć molitve,

jer si Božije čedo.

Ne budi tužan, prijatelju,

brate po duši,

kada kiša pada,

ona je potrebna baš sada!

To majka zemlja spira sa lica

Ijudske gluposti.

Oplemeni jutarnje sunce

svojim osmehom

i kroči smelo za svojom dugom.

Dođe tako

neko čudno doba,

kada zastaneš,

pogledaš unazad,

pogledaš sada,

pomisliš na sutra

i promeškoljiš se

samozadovoljno.

Ego je čudo.

Kada si najsigurniji

da je pod kontrolom,

on izviri kao radoznalo dete

i zapeva svoju pesmu.

I eto belaja,

tresneš u zid

sopstvenih iluzija

i dobro se ugruvaš.

Pa hajde opet ispočetka.

Naravno, to je opomena.

Blago onima

koji je shvate.

Blago onima

koji prepoznaju

„Znakove pokraj puta”

Za njih još uvek

postoji nada za spasenje.

Kad duša počne

nemirom da treperi

i traži odgovore

na prispele slutnje,

pravi je blagoslov

susresti čoveka

koji te usmeri

na moguće pute.

Ja znam

da moram pronaći put,

onaj jedini i samo moj,

koji je oduvek

utisnut duboko,

po malo naslućen

i po malo snen.

Kada zatreperi

zvezda vodilja

i krenem dalje

za svojom dugom,

šta reći učitelju

osim: „Hvala

i želim Vam

prav i blagosloven put".

Ne ljuti se, učitelju,

što zbunjena stojim

pred tvojim vratima

i sledim događaje

po nekom svom vremenu.

Ne grdi me,

molim te.

Ne očekujem ja

da ti poneseš moje breme,

samo te molim

uputi me sada

kada je teško.

Uputi me

kako da ga lakše nosim.

U mome kraju, u mome Banatu,

žita klasaju,

a nebeska dama, Tisa - cveta!

Jeste li videli igde to čudo sveta?

Kada se napreže bremenita

od života u sebi,

njena se površina blago zatalasa

i zapeni

i sve živo u njoj i oko nje,

vidljivo i skriveno, zatreperi.

Toga se dana, novobečejci

lagano šetaju obalom i strpljivo čekaju.

U mome kraju, u mome Banatu,

žita klasaju,

a nebeska dama, Tisa - cveta!

Jeste li videli igde to čudo sveta,

osim kod nas i u Kitaju?

Pred zoru sve utihne, pa zatreperi...

Vodena se lepotica zatalasa,

oseti se muzika rađanja i Ijubavi

tvorca.

Tiska se površina zabeli

kao da je posuta

milionima pahulja i leptirića.

Rađaju se tiski anđelčići - cvetovi.

A popodne, popodne

čuju se svatovi sa nebesa do sumraka.

Toga se dana vremešniji novobečejci

pozdravljaju ne sa: „Dobar vam dan",

već sa strahopoštovanjem šapuću:

„Tisa je cvetala".

U mome kraju, u mome Banatu,

žita klasaju,

a nebeska dama, Tisa - cveta!

Jeste li videli igde to čudo sveta?

Samo budi tu,

govori tiho ili ćuti.

Samo budi tu,

dodirni me nežno,

kada te duša doziva,

a ruke traže.

Znaš ti da se borim

sa samom sobom.

Osećam tvoj pogled

krišom i strepnju.

Razumeš ti moju ćutnju.

Nemoj da brineš, anđele,

nemoj da brineš, dušo moja,

i prijatelju.

Samo budi tu,

kada te trebam

i strepim.

Dodirni me nežno,

kada te duša doziva,

a ruke traže.

Samo budi tu.

Dešava se to, možda slučajno,

ili po volji tvorca,

zadremaš i počinje san.

Osetiš

da si nežna nota

u nizu sličnih tebi,

da pevušite sličnu ariju Ijubavi.

Shvatiš

da si voljen i pažen

bez obzira na lutanja.

Osetiš

da te čuva anđeo

toliko dugo skriven,

a uvek prisutan samo za tebe.

Bljesak i lagano buđenje.

Više ništa nije isto.

Svet na planeti

i dalje luduje.

Deluju nestvarno

sva iskušenja

koja se životom zovu.

Šta je ustvari san,

a šta java?

Nagovesti mi, molim te,

anđele moj.

Volim te, dušo.

Volim te, anđele moj.

A put, moj put,

nije više toliko težak,

jer znam...

Da, sada znam

da si ti uvek tu

pokraj mene

i da nikada više

neću biti sama.

Kada duša nemirima treperi,

šta učiniti da je smiriš?

Kako joj pomoći da ne pati?!

Uputi me, molim te,

makar u snu,

anđele moj!

Nemoj biti samo nemi posmatrač.

Nagovesti mi, molim te,

anđele moj,

ali samo po volji tvorca.

Kako pomoći neprijatelju

da se smiri

i reći mu da ima oprost.

Uputi me, molim te,

makar u snu,

anđele moj!

Molim pomilovanje

za sav ljudski rod!

Molim pomilovanje

za tvoja čeda,

Gospode.

Molim oproštaj

za naše grehe ljudske.

Molim te, majčice presveta,

uzmi nas u naručje i oprosti.

Privi nas uz svoje skute,

jer smo bez tebe

izgubljena čeda.

Ja obična, malena

i grešna preklinjem,

sada nam je

potreban spas!

Nekima je dato da vole,

nekima da povređuju,

nekima da leče tela,

a nekima dušu.

Retkima je dato više,

a najređima

da sačuvaju toplinu duše

kojom zrače,

oplemenjujući svaku stopu

kojom hode po našoj majci zemlji.

Eh, da vas je više!

Pričaju ljudi stariji

mlađima za pamćenje

negde duboko,

negde skriveno

u virovima nebeske dame

počivaju mošti

velikog ratnika.

Želeo je da bude tu,

baš tu, na obali Tise.

Na prostoru između

Novog Bečeja i Kanjiže.

Pričaju ljudi stariji,

tu, baš tu

dirnula ga je

lepota žena

i toplina ljudskih duša.

Stolećima ljudi

od nauke traže

dokaze o legendi.

Da li se u skutima

nebeske dame

nalaze mošti

Atile Biča Božijeg?

Ćuti Tisa

čuvajući veliku tajnu,

ćute nebeski anđeli,

ćute i tiski cvetovi.

Ali jedno ljudi zasigurno znaju

da je njihova reka sveta

i da je prava nebeska dama,

a njene tajne,

tajne,

možda i nisu

za obične ljude.

Tiho, tiše, najtiše

i jos tiše.

Dodiruješ moju dušu,

moje telo,

čitavo moje biće.

Zar misliš, dušo,

da te neću naslutiti,

osetiti i spoznati?

Zar misliš da te neću

nežno prihvatiti

i trenu spoznati večnost?

Tihuj, dušo,

koliko hoćeš.

Ja ću te uvek čuti

I poželeti dobrodošlicu.

Pružiću ruke

da te zagrlim,

pružiću ruke

da zajedno tihujemo.

Koliko još života

treba da proživimo

da nam se duše i tela

ponovo spoje?

Ali samo po volji tvorca.

Koliko još,

Ijubavi moja,

dušo, živote moj?

Prepoznala sam te,

ne po stasu i liku

 već po vibracijama duše

dušo moja.

Svaki atom i subatom

moga bića

te je prigrlio

sa radošću.

Koliko još,

Ijubavi moja,

može duša da izgara

od čežnje?

Koje se to sile

igraju sa nama?

Koliko još,

Ijubavi moja,

dušo, živote moj?

Ali samo po volji tvorca.

Kada čezneš,

postoji nada.

Kada patiš,

postoji spas.

Kada lutaš,

naći ćeš konačište.

Kada tihuješ,

doći će i radost,

makar na tren.

Dešava se to sasvim slučajno

ili po Božijoj promisli,

dotakne te anđeo

i odleti za svojim jatom.

Dotakne te nežno, tanano

i poremeti čitav poredak reda

u tvojoj duši.

I gle čuda, sve se promeni za tren,

a deluje isto.

Um lutalica te vešto povuče

u zemlju snova,

u drugačije oblike Ijubavi.

Shvatiš samo da si se promenio.

I više ne znaš ko si, gde si,

ni šta ćeš sa samim sobom.

Dešava se to sasvim slučajno

ili po Božijoj promisli,

dotakne te anđeo

i odleti za svojim jatom.

Dotakne te nežno, tanano

i poremeti čitav poredak reda

u tvojoj duši.

Ostaješ da bespomoćno

pratiš njegov let

i čezneš doveka za njegovim dodirom.

Postoje čežnje

sadašnje, prošle, buduće,

malene i manje male,

ali postoje i one drevne,

skrivene i duboke,

duboke kao božansko more.

Njih je bolje ne dirati,

jer kada ih jednom naslutiš

okrene ti se čitav svet

naglavačke.

Zato ne pitaj u godinama koje dolaze,

pusti život da teče

svojim tokom.

Potraži svoj deo sreće,

svoj deo kolača

koji se životom zove

i živi!

Pokušaj biti srećan

zbog sebe,

zbog dragih,

jer si se zbog njih i rodio

u ovome životu.

Ali te samo jedno molim,

ako u godinama koje dolaze

po nekad zakucam nezvana

na vrata tvoje duše,

prigrli me nežno

kao bebu, pomazi po obrazu

i dozvoli da predahnem

bar na tren

i osetim se spokojnom.

Lako je povrediti dete u meni,

poetu i lutalicu moga uma.

Lako je dotaknuti dušu moju,

kada vam je sa poverenjem otkrivam.

Pokušate li to, sa mojim egom

iznenadiće vas gromovi.

Čik, pokušajte to

na nekom drugom nivou

pa da vidimo ko dobija bitke,

a ko ratove.

U ratu, kao i u Ijubavi,

nema pobednika, niti pobeđenih,

ima samo istrajnih i klonulih.

Oni prvi se lagano podižu

i kreću dalje za svojom dugom.

Ne izazivajte nikada namerno

moje strpljenje,

niti čoveka u mojoj duši.

Previše je bola od ljudi-neljudi.

Nemojte bar vi, do kojih mi je stalo.

To me može žestoko raniti,

a onda ni sami nećete imati spokoja,

bez obzira što vam unapred opraštam.

Budite iskreni sa mnom

kao sa samim sobom,

jer od vas ne umem da se branim

niti mogu da vam odolim.

Nemojte bar vi do kojih mi je stalo,

kada vas samo nežno Ijubim.

Postoje ljudi

obični,

a opet posebni.

Postoje ljudi

skriveni,

a uvek prisutni.

Tu, u blizini čekaju

da pruže ruke spasenja

onima koji to trebaju

i podjednako pružaju

kraljevima i prosjacima.

Sada želim da poletim

snagom svoga uma

na moju toplu

stranu banatsku,

ali

ne znam gde da sletim,

daljine me mame.

Sada želim da poletim

na krilima duše svoje.

Nisam 'tica, niti anđeo,

nemam krila prava.

Samo sam nežna dama

sa umom sanjarom,

koji je poželeo

malo da luta.

Avaj, oproštaj molim,

jer sam samo žena

i naslućujem

gde bih da sletim,

daljine me mame.

Sada želim da poletim

na krilima ljubavi

u zemlju snova,

dušo moja.

Tvoja čežnja me doziva

i oduzima dah,

ali

ne smem tamo da sletim,

daljine me mame.

Bura na moru,

oluja na kopnu,

strepnja u duši,

čežnja u srcu.

Ruke nemirne,

a um brblja, brblja...

Gde nam je mirna luka?

Reci mi, dušo,

ako znaš,

da lagano uplovimo.

Umorna sam

od lutanja i čežnje.

Zagrli me nežno, dušo,

i čuvaj do svitanja.

Sutra je, možda,

bolji dan...

Upoznala sam Damu

sa telom gazele,

očima srne,

znanjem mudraca

i dušom poete.

Upoznala sam Damu

tamo daleke

devedeset i neke.

U pravo vreme

i na pravom mestu,

retki su ljudi

vaše profesije

toliko posvećeni

poslu.

Šta mogu reći više osim:

„Hvala nebesima

što postojite!

Hvala nebesima

što ste tu za one

koji vas trebaju."

Idem dalje,

a osvrćem se.

Želim pravo,

a lutam čas levo,

čas desno.

Um opet brblja, brblja,

kao da ništa

pametnije ne zna.

Ne strepi više, dušo,

doći će jednom

i smirenje.

Ne dozivaj me,

molim te.

Tamo...

gde ne možemo leteti skupa

posle zalaska sunca.

Ne traži me.

Mladalačke čežnje

lagano hvata zimski san.

Buđenja su, doduše, zavodljiva,

ali i nemirna

kao razbesnelo more.

Ne dozivaj me,

molim te.

Tamo...

gde ne možemo leteti skupa

posle zalaska sunca.

Ne traži me.

Mene lagano hvata

zimski san.

Jednom ćemo leteti skupa,

dušo moja,

jednom ćemo leteti skupa,

anđele moj,

makar to bilo

i na sudnji dan,

makar to bilo

i na tren.

Slutim neke daleke tuge.

Vetar nije više ni prijatan,

ni blag.

Zbog čega mora tako da bude,

kada želiš biti i dalje

potreban i drag.

Moja zvezda vodilja se umorila

i sve češće beži iza oblaka.

Ne znam, da li sam dovoljno

stvorila topline

da se moji dragi mogu grejati

u godinama koje dolaze?

Danas je jedan pravi dan bez veze,

kada um bez prestanka

brblja i veze.

Danas me grle neke daleke slutnje.

Duša mi je tako umorna i ranjiva.

Vetar nije više ni prijatan,

ni blag.

Zbog čega mora tako da bude,

kada želiš biti i dalje

potreban i drag.

Danas je jedan pravi dan sete,

kada se sutra ruga onom juče.

Danas je dan golgote moje duše.

Kako je teška borba sa samim sobom.

Smiluj se Gospode svom grešnom čedu

i povedi me ka izbavljenju.

Opet sam zatočenik

sopstvenog uma,

a taman sam spoznala

lepotu leta

u beskonačno.

Ne mogu dalje

bez tvoje Ijubavi

i samilosti,

Nebeski Oče.

Ne mogu dalje,

privi me na grudi

i smiri, smiri

svoje nemirno čedo.

Uteši me, molim te.

Ne pitaj zašto,

ne pitaj kako,

ako nezvana

ponekad zakucam

na vrata tvoje duše.

Nije to zato što ne znam

šta bih sa samom sobom

ili što nemam gde.

To je zato što sam te

ponovo tražila u snu,

tamo daleko,

pokraj našeg

božanskog mora.

Luda od strepnje i čežnje,

dozivajući jedrenjake

da se vrate sa pučine,

dozivajući tebe, ljubavi.

Privi me nežno na grudi

dok predahnem,

dok počnem ponovo da dišem

i ja ću brzo,

veoma brzo, odleteti.

Umirena u svoje jato.

Želim ti mir i ljubav

u tvome gnezdu,

želim ti sreću, dušo moje duše.

Dobar dan, tugo,

nemila drugo,

opet kucaš na moja vrata,

kao da nigde

konaka nemaš,

osim ovde, u mojoj duši.

Idi bestraga, tugo.

Suze ne donose olakšanje,

samo zamazuju

puteve prolaska.

Kao što ljubav

bez topline u duši

ne donosi blaženstvo,

već samo

trenutno olakšanje

i veliku prazninu,

koja te kasnije guta.

Ljubav je nežni titraj

koji nam podari tvorac

kada nas blagoslovi rođenjem.

Zato se molim

za sve ljude sveta,

„male i velike,

silne i blage,

krhke i jake“,

da nikada,

nikada na svom putu

ne izgube ovaj titraj

jer će onda sa njim

izgubiti i blagoslov životu.

Kada sretneš čoveka

na svom putu,

dostojnog toga imena,

mahni mu

i reci tiho:

„Dobar vam dan”.

Kada ti čovek pomogne

da se pridigneš

i kreneš dalje

za svojom dugom,

osmehni se i

reci tiho:

„Hvala”.

Hvala nebesima

što nas darivaju

takvim ljudima.

Ako su oči tvoje

dubine mora,

želim u njima zauvek roniti.

Ako su oči tvoje

širine mora,

želim u njima zauvek jedriti.

Ako su oči tvoje

bogate životom,

kao moji Vojvodina i more,

kako im odoleti?

Ako su oči tvoje

ogledalo duše moje,

satkane od ta dva svemira,

kako ih onda ne voleti?

U svom umu

i svom snu

mogu da kreiram

slobodno

sopstvenu fantaziju

posebno u poetskom delu

skrivenih klavijatura

svoje duše.

Zato nam je i data

slobodna volja.

Zar ne?

Tako i prihvatate

moja pisanija

kao nežne akorde

jedne tanane duše

koja želi da bude,

prima i dariva

samo čistu ljubav.

Vi imate

Ijudsku toplinu i mudrost.

Vi imate

moć i blagoslov

da pomažete onima

kojima je to potrebno.

Nemojte mučiti dušu svoju

pitanjima: „Kako i zašto?"

To vam je jednostavno dato

po Božijoj promisli

i po zasluzi.

Dato je svima mnogo,

ali ne razumeju.

Dato je svima mnogo,

ali neće da prepoznaju

znakove pokraj puta.

Probudite se, uspavani,

i volite.

Probudite se, o uspavani,

i živite svoje duge.

Možete se iskazati

u životu

kroz sopstvenu profesiju

i šire.

To se retko kome dariva,

osim odabranima.

Nemojte nikad zanemariti

vibracije ljubavi, samilosti

i praštanja,

jer ćete onda

izgubiti blagoslov

koji se životom zove.

Ali, vi to već sve znate

i zato vas pozdravljam

i volim.

Pamet mi pomeraš,

dušu mi ranjavaš,

čežnja me razdire.

Kako pronaći

put spasenja,

a da niko

ne bude povređen?

Nagovesti mi,

makar u snu,

anđele moj.

Ista se pitanja

ponavljaju stolećim

 kada jedna Ijubav

počinje da bledi,

a druga dobija

rumeni sjaj.

Šta učiniti

da krenemo dalje?

Šta učiniti

da pronađemo mir,

a da niko

ne bude povređen?

Nagovesti mi,

makar u snu,

anđele moj.

I

Da li znate šta se dešava

kada nežno dodirujete

skrivene klavijature moga bića?

Da li znate šta se dešava

u mome umu

kada vam se sa poverenjem predajem?

Pomažete, itekako,

ispravljajući izmenjene tokove,

budeći uspavana vrela,

ali vraćate na svetlo dana

i potisnute čežnje.

A to je tako zavodljivo

i plaši do bola.

Dok radite, oseti se

harmonična puzacija Ijubavi.

Ne samo od vas,

već i od svih sličnih vama

i svih živih i neživih,

po volji tvorca.

Osim kada eksperimentišete.

Da li znate

da zauvek ostajete utisnuti

u dubinama moje duše

kao najtananije milovanje.

II

Kada ovo pročitate,

nemojte prebrzo odleteti

iz moga svemira.

Ostanite još malo,

trebam vas.

Kada krenete,

idite lagano i postepeno,

jer moja su krila

još uvek krhka,

kao i duša,

za samostalan let.

Srećan vam

i blagosloven put,

meditanti, iscelitelji.

Mi ćemo se i dalje sretati

kako u prošlom, ovom,

tako i u budućim životima.

Tako je to od uvek bilo i biće

Moje, tvoje, naše.

Toplo, nežno, blaženo.

Buđenje...

I od našeg osta opet

samo moje i tvoje.

Došli ste

u moj san

kao anđeli spasenja.

Došli ste

u moj san

kao poklisari ljubavi,

maleni moji.

Ponudili ste igru

po morskim prostranstvima.

Vodili me

do ostrva učenja

i pećine svetlosti.

Tamo daleko,

tamo duboko,

po nemirnim talasima

našeg i vašeg

božanskog mora.

Vaša razdraganost,

nestašluci i nežnost,

zauvek su me osvojili,

maleni moji.

Kada bi ljudi znali,

kada bi samo znali,

koliko brige i ljubavi

plamti

u vašim srcima

za čitav ljudski rod.

Kada bi samo znali

i razumeli,

maleni moji.

Ima jedna dama

džepnog izdanja

a srca velikog kao vasiona.

Ta dama živi

u ravnom Banatu

gde vidik luta

zelenim poljima,

a vreme teče

po nekom svom satu.

Ta dama leči

svojim rukama

toplo i nežno

kao majski dan,

a boli brzo

veoma brzo

postaju samo

jučerašnji san.

Hvala ti na svemu

draga damo!

Hvala Gospodu

što nas dariva

takvim ljudima.