Maturantski bal

Tradicija svake škole, pogotovu srednje i još gimanzije, bila je da se kraj četvorogodišnjeg učenja dostojno obeleži uz GAUDEAMUS IGITUR, rastanak u svako svojoj učionici uz mnogo emocija, pa i koje suze, ženske-devojačke.  Onda šetnjom kroz centar kroz špalir roditelja, bližih i daljih rođaka, po kojeg komšije, špalir u kojem su ponosni očevi jedan drugog obaveštavali u stilu „evo i mog Joce, oca mu, kad je već pre toliko izđiko“, a mame špalirke, svaka s maramicom, brišu suze i brinu oćel' Sofijina flizura izdržati sve što sledi, nećel' se Ankici pustiti mašna na novim čarapama, iako je mama lepo rekla da je 'aljina kraća nego što treba, tik iznad kolena pa bi se, nedajbože, puštena mašna na čarapi mogla videti i iz aviona eto ti bruke devojačke, maturantske, a tek mamine pored svih onih mama koje su ćerke lepše uparadile, sa 'aljinama preko kolena, kao što je i red, sve to u šetnji maturanata do mesta gde će se pevati,  igrati počastiti se i konačno rastati; kud koji mili moji sve do susreta  generacije, prvi put obično za dve decenije kasnije, nekad i tri, nekad i nikad više.

Drugarice na maturantskoj večeriNovi Bečej je ponovo dobio gimnaziju 1962. godine odlukom onih koji o takvim pitanjima odlučuju i to dva odeljenja po dvadesetak učenika, u školskoj zgradi u samom centru, tačno preko puta osnovne po imenu  „Miloje Čiplić“ u kojoj su svake nedelje naizmenično prepodne nastavu pohađala deca na srpskom, a popodne drugovi  iz suprotne smene, na mađarskom, i svake sledeće nedelje obrnuto.

Kako ponovo dobio gimnaziju?

Pa bila je tu bela ruska škola sa nekoliko ženskih odeljenja, nekoliko godina po završetku Prvog, tzv. Velikog rata, sve dok je tadašnji  što odlučuju nisu sve komplet premestili u Belu Crkvu, ovu banatsku, a ne onu kod Valjeva gde je Žikica upucao domaćeg džandara, uzeo pušku i očo' u partizane da konačno sklopi sve kockice tog novog sad, Drugog još većeg rata, a tek nešto preko dvadeset godina prošlo od onog Prvog, zvanog Veliki.

Bele Ruskinje, to su one potomkinje izbeglih protivnika crvenih Rusa, beli koji su krvavu utakmicu izgubili, cara im i svu porodicu mu pogubili, odoše u Belu im Crkvu, a u Novom Bečeju u zgradi preko puta osnovne sa smenama i suprotnim smenama ređale su se svakakve škole, odeljenja osnovnih, pa nekakvih građanskih, opismenjavanja nepismenih koji su diplome dobijali kad nauče da se umesto prsta ili krsta potpišu onako svojeručno.

Generacije i generacije su prošle od te 1962. iz novobečejske gimnazije i izašle na put života i ne sluteći šta ih sve čeka, a čekalo ih je, ne baš kao one bele ruske curice, ali zavisi kako ko i odakle gleda.

Upamćena je bila završna maturantska predstava desete gimnazijske novobečejske generacije, uz svo poštovanje onim prethodnim, pa i onim, tek nekoliko, posle. Uz celu proceduru  generacije sa najviše vukovaca, ako stistika ne laže, maturantski bal je zakazan (i bio je) u “Sokolcu”, obližnjem dvorcu Dunđerskih, u kojem u jednoj povećoj sobi dominira autentična slika Lenke Dunđerski,  prelepe Lazine naslednice zbog koje je i pesnik Laza Kostić napisao čuvenu pesmu “Santa Marija de la salute”, a zbog Lenke samo što vene nije sekao, mada bio već u prilično odmaklim godinama.

Lenka je kratko trajala, ostao samo “Sokolac”, i slika njena u  njemu i problem ko će se o njemu starati, što nije mali pos’o, jer dvorac je to, brašo moj.

Tek baš  tu u dvorcu s prelepom  Lenkinom slikom, sjati se preko dvesto duša;  maturanti, roditelji  im, konobari i kuvari, neki  ne zna niko ko su, al’ ajde, i muzikanti, među njima i On s bas gitarom i glavni pevač.

Ona, sve vreme na oku joj mame, maturantkinja i vukovac, sve u prelepoj žoržet haljini, baš se isticala u odnosu na one ostale maturantkinje, bogme isticala se i na svaki drugi pogled, krene da igra onaj protokolarni valcer, s tatom svojim, sve skockanim u odelu, beloj košulji i primerenoj kravati koja mu stoi ne da stoji, nego baš stoji.  Maturantski bal, i to na “Sokolcu”, tata sa ćerkom igra valcer, mada je inače bio daleko više talentovan za fudbal nego za ove bečke  okretne igre, mama pogleduje čas na njoj glavni par što igra, čas na muzikante, ne na sve nego na onog što peva i svira neku tamburu s četiri debele žice, i nije bilo šanse da joj promakne kako ćerka sve uz dva-dva jedan, takođe pogleduje na onog muzikanta što peva.

Ej, ćeri moja, pa di baš u svirca da se zagledaš od toliko doktora, advokata, apotekara, inžinjera, misli mama i preda se kad vide da ćerka i dalje pogleduje u pravcu muzike.

Lenka Dunđerski, slika u dvorcu SokolacPa dobro sad, šta reći, bar lepo taj peva, nije da nije, vrti se mami u glavi dok sa uparađenim tatom, koji  je sve to vreme gledao ćerku u prelepoj haljini, podruku prilaze bogatoj večeri koju je deseta generacija gimnazije “Iva Lola Ribar” u Novom Bečeju, svakako i zaslužila.

Sigurno je zaslužila i Ona, više nego mnogi iz te generacije, više nego što je već te jeseni batalila Pravni fakultet u Beogradu i lepu podstanarsku sobicu u 29. Novembra, i pobegla za onog drotoša i to, ni manje ni više nego u selendru sa imenom Novi Žednik koja je imala samo četiri znamenitosti, stanicu na pruzi  Novi Sad – Subotica, jedan dućan, jednu kafanu i jaku partijsku organizaciju, selendra u kojoj je svirac s maturantskog bala službovao u osnovnoj školi, taj zbog kojeg je ostavila i Beograd i Pravni fakultet, umalo i roditelje da izgubi, ali oni su joj, šta će, ubrzo oprostili što je to uradila, tako mlada, lepa i još vukovac.

Nisu u tom Novom Žednik proveli ni godinu dana, rodio im se prvi sin, tu u Subotici, 17 kilometara od selendre, kad On dobi posao u Novom Sadu, potom dogodine i Ona u Banovini, a onda dobili i mali stan.

E, ćerko, kako si se udala i kako je sve to izgledalo, još i nije tako loše ispalo, govorila je u sebi mama njena, sad već baka, a s nepunih 45 godina, dok je u Novom, ne Žedniku, nego u Novom Sadu čuvala, pazila i mazila trogodišnjeg unuka, sreću bakinu, a i ovaj zet, onaj što je pevao razne vedre melodije na maturantskom balu ćerke joj, ispade da i nije previše rđav kakvi zetovi umeju da budu, mada!

Nekoliko godina posle tog maturanstskog bala desete generacije novobečejskih gimnazijalaca, neki Stipe Šuvar iz vrha tadašnje još jednopartijske vlasti, sve pokarabasi i škole se više nisu zvale škole nego “šuvarice”, maturantski balovi se proredili, tek tu i tamo u po kojoj bolje stojećoj “Šuvarici”, malo ko od novoprisele dece je baš pouzdano znao šta to uči i čemu i kojem zvanjuu se sprema.

Na svu sreću i to nije dugo potrajalo.  Vratile se prave gimnazije i druge škole, vratile se GAUDEAMUS i maturanski balovi, a Ona i taj njen gledaju kako sinovi, dakle još jedan u međuvremenu, završavaju Akademiju, obojica istu, muzičku, s prosekom ocena preko devetke, On dogurao do dosta dobrog radnog mesta u izdavaštvu u “Dnevniku” koji nije napustio ni kad su ga neki terali, a ona već godinama sedela na mestu sekretarice predsednika Vlade Vojvodine, koliko god ih se promenilo. Sada su bili već u bitno pristojnijem otkupljenom stanu, a mama je njena, baka njih dvojice i tašta njegova, bila sveprisutna i nenametljiva, nedajbože, samo što nikako da se seti gde i kad je nestala ona maturska prelepa haljina od žoržet materijala u kojoj je ćerka bila kraljica maturantskog  gimnazijskog bala u Novom Bečeju, u dvorcu “Sokolac”.

I jeste bila kraljica, ne samo njoj, mami joj, sada mladoj baki, pa i tati joj koji je to više osećao nego video dok je pazio da se ne saplete u valceru, a ponajviše Njemu, tom drotošu na četir’ debele žice dok ju je gledao i pevao “Zbog jedne divne, crne žene”.

Ivica

U Novom Bečeju je oduvek glavna školska ustanova, dobro ne baš oduvek, nego baš odavno, bila Osnovna škola „Miloje Čiplić“, manje zbog sadržaja u njoj, a više zbog velelepne građevine koja je zaista bila na ponos meštana, onih koji su u njoj stekli ako su , osnovno obrazovanje, još i više onih koji u njoj nikad đaci nisu bili. Odmah potom bila je, takođe osnovna, škola „Vranjevo“,kasnije „Josif Marinković“, i više nego zasluženo tim imenom, pa onda Gimnazija „Ivo Lola Ribar“, uglavnom s decom iz lokala, onom koju roditelji nisu mogli ili nisu hteli da puste na srednjoškolsko obrazovanje (i vaspitanje) u tehničku, hemijsku, muzičku ili poljoprivrednu školu u Zrenjaninu, Kikindi, ili Starom Bečeju, dok su Novi Sad i Beograd bili predaleko.

Posle, taman pored Gimnazije, otvorili i novu školu sa skraćenim imenom ŠUP;  glupa skraćenica za školu učenika u privredi, kao da je škola usred nekakve privrede, što dabome, nije bila, pa je neko u samom državnom Ministarstvu, dakle na najvišem nivou, odlučio da skraćenicu ŠUP zameni još glupljom –ŠKR, od škole za kvalifikovane radnike, misleći na buduće samoupravljače. Tek „Šupovci“, ta nesrećna deca  koja zbog ocena u osnovnoj školi, a češće zbog zdravorazumskog pristupa tom pitanju od strane roditelja koje se svodilo na to da je zanat ipak zakon, a i do posla se pre dođe, baš trpela priličnu diskriminaciju, pogotovu od vršnjaka iz Gimnazije koji su ih zvali „Oni iz Škole Umno Poremećenih“, a ništa bolje nije bilo ni kad su umesto „Šupovaca“ prekršteni u „Škrovce“, reč koja je u đačkom gimnazijskom jeziku ubrzo prihvaćena kao „škartovci“.

Reklo bi se da su to samo dečja mangupska posla, ali nije baš tako bilo. Šupovci i ono kako su ih posle zvali, bili su, svakako je i ružno kazati, učenici drugog reda, što je tek izvesno naredno vreme potpuno demantovalo; mnogi od tih đaka posle su postali i bolji ljudi i bolji domaćini od onih uspaljenih gimnazijalaca, mada ne baš da nije bilo i suprotnih primera.

Ivica Majin, koji će biti glavni u ovoj priči koja će sad uslediti, bio je, kao što ste već pogodili, jedan od onih iz prve generacije Šupovaca. Kao Vranjevčana, slabo su ga znali oni iz centra, takozvani Bečejci, sem nekolicine i to kao brata nešto starije lepe sestre Slavice, ali kad je krenuo u ŠUP, zajedno sa svojim vršnjakom Stevicom Lalićem, sitacija se sasvim promenila; centrom su počela da koračaju dva posebno naočita momka, kakvih u tom centru i nije bilo, pa su i bečejske curice obratile pažnju na njih dvojicu uglavnom u bespekorno belim pantalonama; jedna na plavušana Ivicu, druga na izrazito crnog Stevicu koji se i po sokacima nije odvajao od velikog plastičnog tranzistora noseći ga na levom ramenu, taman pored uveta levog svog, pa je plastikaner tandrkao sve do vranjevačke ulice 7. Jula, pored Štrosmajerove i Aračke, posle Vuka Karadžića i pored kafane „Kod Bode Kokana“, i konačno skrećući udesno u Sonje Marinković do ŠUP-a.

Obojica su bili iz majstorskih kuća. Ivicin otac zidar Živa, koji je po vazdan po mestu jurio nekakvim plavi drndavim motorićem u potrazi za kakvim građevinarskim poslom za svoje GG preduzeće „Jedinstvo“ gde je bio, maltene, drugi čovek ,dok je Stevicin otac bio majstor za, što se ono kaže, baš za sve.

Ivica i Stevica su uspešno završili ŠUP, kako drugačije nego uspešno, kada su baš završili, stekli zvanje mašinbravara i odmah zamenili one čuvene bele pantalone majstorskim kombinezonima s nekakvim silnim cipzarima, jer su dobili stalni posao u „Mašinoinvestu“, ili ako se već zvao FOP. Bili su prisutni i na plaži i na Tisi kod Mlekare, i na štrafti, u bioskopu bar tri puta nedeljno, a pogotovu na igrankama u Omladinskom domu subotom i nedeljom gde je Stevica polako pokazivao znake da mu jedna mala čigrasta Mađarica više odvlači pažnju nego što su Ivicine priče o novoj ploči Roling Stounsa, ili Kinksa, ili o pecanju na Matejskom brodu. Utim se Stevica oženio, ajde da pogodite protiv koga, a priča u nastavku imaće samo Ivicu mašinbravara za kojeg su čak i stariji majstori na poslu govorili kako zaista zna zanat, ono baš ga zna, kako je bolji od bar polovine u radionici, samo da nije nekako malo lenj, nekad malo više, a nekad malo manje.

Ivica je u toj formi, za koju su se školovali kadrovi u ŠUP-u, još neko vreme nastavio da radi i ćuti, potom ćuti i radi, ne protivurekavši ili suprostavivši se ikad ikom  i onda, suočen sa dilemom „dal' da ustane ili odustane“ opredelio se za ovo drugo i napustio firmu; kao i da je bila neka s onom menzom u kojoj su svim zaposlenima služene porcije hrane koja se pravi od kupusa i mesa, kad podvarak, a kad sarma, samo što je za većinu, onu najveću većinu, u plitkim tanjirima, dobro ajde poludubokim, „plivao“ samo kupus, ne mož' se reći da nije bio ukusan, a meso se valjda samo odvojilo i završilo u dubokim porcijama za manjinu ovde zaposlenih, onu najmanju manjinu, kao što joj i samo ime kaže.

Neko vreme reklo bi se da Ivica nije radio, dobro, nije bio zaposlen, što uopšte nije bilo tačno jer je još kako radio samo bez plate, seratori kažu – zabadava, a i to je bilo tačno. Družio se s Mišom Vampirom, Račom pecarošom, kupao se kad hoće i oblačio šta već ima, ali je prestao da se brije i ide kod berbera na šišanje;  i sve to „radno“  vreme bavio se Ivica suočavanjem s pitanjima koja svako sebi treba da postavi i odgovorima kojima nikako nije bio zadovoljan;  kako i da bude kad o smislu života baš ništa ne kažu, niti zašto mu je otac Živa baš morao tako prerano da ode i prihvati se važnog nebeskog zidarskog posla, niti što sestra Slavica, imal'  lepše u kraju, niti traži, niti nalazi mladoženju.

Tako je neko vreme Ivica Majin bio u svom Novom Bečeju i, onda, kao da mu se desio neki „klik“ u glavi, na prečac odlučio da nešto radikalno učini sa svojim vranjevačkim životom, pa se obrijao i ošišao i preselio u Novi Sad, gde su mu dali posao mašinbravara u čuvenoj firmi „27. mart“, za platu koja nije bila baš, ali šta ćeš, daj šta daš. Našao je i skromni smeštaj, ako se onaj jadni sobičak pored starog Studentskog doma u Novom Sadu, nadomak Sajma, uopšte mogao zvati smeštajem. Sigurno ni za kog ovih prljavih dva puta tri prostora i ne bi bilo „smeštaj“, nego jeftina rupetina, ali ovo je naš Ivica. Pa je danima, nedeljama, mesecima,potom i godinu i po, svako jutro, zorom ranom hitao da radi, u tom “27. martu“, radio i uredno ćutao, onda ćutao i radio. Nije poznato da li je u ovoj novosadskoj firmi bilo radničke menze, bar sa „sarmom“ kao u FOP-u u Novom Bečeju, ali se Ivica svako veče vraćao u memljivi sobičak, pored Studentskog doma, s četvrt  kile hleba, belog, i jedne tako dobro upakovanje „Eva“  sardine da je mašinbravar morao da se zapita nije li ambalaža vrednija od one tri i po male ribice u plekanoj kutiji  uz koju je išao i neki nožić-otvarač, takođe plekan. Onda se setio svog razmišljanja o smislu života i što Tisa teče prema Dunavu, a ne obratno, kakav je to život i smisao, uopšte gledajući, bez Vranjeva, Rače i Miše Vampira; i smisao nije našao, nego je ovaj glupavi Novi Sad i sav onaj „27.mart“  lepo napustio. Ni po Radničku knjižicu nije išao, kod Seke Sremice s kojom je neko vreme nešto imao.

Vrativši se u Vranjevo saopštili mu da nije predviđen da živi kod mame i sestre Slavice, koja sad ima ćerkicu Ivu, ime dobila po njemu, dete ima ali muža jok, s tim da na ručak svaki dan može da dođe, pa šta ima ima. I da se raduje jer je dobio kuću na Ljutovu koju je baš njemu baba ostavila, a veliki plac pored bratu Rači, što nije onaj njegov pajtoš pecaroš.

Ivica Majin, Slavicin brat, sad i prvi stric malecke Ive, opet batali brijanje i šišanje, pa ga tako zaraslog u jaku bradu i lepu kovrdžavu kosu provikivali, naročito mali Ljutovčani:

- Stevo, eno onog Ivice na biciklu, ko neki  Isus Hristus, što kaže moj deda!

Ivica je vozio svoj stari bicikl, marke „Partizan“, iz Subotice, ne onaj slovenački „Rog“, ili bosanski „Pretis“; sam ga je servisirao i popravljao kad treba, a često je trabalo jer je „Partizan“ bio prilično vremešan, još ga otac Živa tero dok nije prešao na motorni mali plavi „Tomos“. Odmah iza sica i federa, koji su ublažavali truckanje Ivice po biciklu, bila je „korpa“ koja je služila za sve i svašta, a pogotovu za stoperke s Ljutova koje bi se peške uputile na plažu u Gradištu na Tisi.  Dobivši odobrenje od bicikliste, a Ivica ikad nikog ni za šta nije odbio, Ljutovčanka bi tek lagano preskočila i smestila guzu na korpu dok bi joj butke samo sevnule, čak se mogao na trenutak videti i deo najnovijeg kupaćeg kostima, ali u potpuno bezbednoj situaciji u kojoj Ivica nikako nije mogao da vidi „sevanje“ jedrih devojačkih butina jer je morao da gleda samo napred i pazi da se biciklom sa sve stoperkom ne strmekne u neki jendek, ili promaši ćupriju između Vranjeva i takozvanog Bečeja. Istina, a i to se desi, jednom je neka Milanka iz jedne od dve kuće Arbutinovih s velikog vranjevačkog sokaka koji je i u Ljutovo ušao i delio ga na deo prema Bečeju, takozvanom, i deo prema Sigetu ulevo od plavnog atara Ljutova, gledajući od crkvice Milanka Stankovića, sokakom kojim su Ljutovčani braća Sava Avramov i stariji Steva, takođe Avramov, dizali prašinu jureći nekim engleskim aftom, „Ostin“ se zvao; e ta Milanka je svojom guzom potrefila korpu Ivicinog bicikla i zadnji točak subotičkog „Partizana“ ne samo da nije izdržao, nego je momentalno formirao slovo „G“ , ćirilicom, pa je Ivica jedva uspeo da kormanom iskontroliše saobraćajnu nesreću i pored toga što mu je lanac uhvatio nogavicu pecaroških čakšira. Dabome da ste pogodili da je ova crnooka Ljutovčanka bila malo elegantnije popunjena, zato je i igrala pivotkinju u RK „Jedinstvo“. Tek Ivica je morao da kupi novi zadnji točak, a rukometašicin brat, mesar koji je već uveliko „klao po kućama“ i za novce i za ušur, sanirao je polovinu štete.

Renoviranim biciklom, koji posle donacije rukometašicinog brata, izgleda bolje nego kakav novi, Ivica je bio u štrapaciji; u svanuće s pecaljkama, mamcima i meredovom na Matejski brod, na Kanal  DTD ili na Tisu, oko podneva na ručak kod mame, sestre Slavice i male Ive, popodne s nekom stoperkom do plaže u Gradištu, ajde ne baš svaki dan, a predveče da u centru ćoškari s ono malo drugara što mu je ostalo, da čuje šta ima novo, a imal' dana da nema ništa novo?

Usput, onako s bicikla, raspitivao bi se imal' ko kakav stari televizor, da je crko' i nije više nizašta, želeći da  postane prvi novobečejski, vranjevački, odnosno najtačnije ljutovački kolekcionar starih TV aparata, u nameri da nekako sačuva to crno-belo vreme bar u tim uglavnom drvenim braonskim kutijama. Prvo je u svojoj velikoj sobi sa sokaka smestio tri  EI Niš, dva „Diplomata“, i jedan „Ambasador“, kao i dva malecka ruska „Junosta“. Posle kad se broj popeo na blizu 20, pa još deset „Filipsa“, „Čajaveca“ i „Grundinga“, toliko se pročuo među svim Novobečejcima da nije bilo retko čuti:

- Ivice, juče sam u Zrenjaninu kuipo kolor televizor u boji, neki japanski, nema boljeg.

To je bio poziv ljutovačkom kolekcionaru da ode po stari isluženi u drvenoj kutiji TV aparat, što bi on i uradio, koliko sutradan, sve dok tu svoju jedinu veliku sobu nije potpuno zatrpao isluženim skalamerijama; bilo je mesta samo za još jednu otrcanu fotelju, odmah pored ulaza u „TV salu“ u koju bi Ivica skoro svaku noć, pred ponoć, seo i meditirao o tome šta bi te drvene kutije mogle sve kazati, šta je sve kroz njih prošlo, kako su nas zasmejavali Mija i Čkalja, zabavljali Mića i Oliver, pevali nam „Sedmorica mladih“, Tito osnovao „Nesvrstane“, a Novi Beograd narastao u još veći i lepši, ako ne i stariji od pravog Beograda. Ljutovo, Vranjevo i uopšte uzevši Novi Bečej, nisu mogli da budu u tim elektronskim umrlim aparatima jer nikad nisu ni dospeli ni do Prvog, pa ni Drugog programa koji su, inače mogli da gledaju samo privilegovani  koji  su tada imali toliko viška novaca da kupe neki poseban adapter koji je uglavnom omogućavao Drugi program, ali ponekad i nije na veliko nezadovoljstvo posednika adaptera čiji je komentar bio sasvim opravdan:

- Kuda će ova zemlja, pa i čitav svet, kad sinoć nismo mogli da gledamo Drugi program?

Naročito su vranjevačka deca bila zblanuta, mlađa ćerka bi čak plakala dugo-dugo jer nije mogla da gleda „Slavicu i Mendu“.

Prvo je počelo da se šuška po ljutovačkim sokacima, ai se ubrzo proširilo na čitav Novi Bečej – da nije taj naš dobri pametni i nadasve mirni Ivica, sačuvaj Bože, jedan od onih? Kako kojih, jednostavno od „onih“. Nit' se ženi, nit' sojke juri po sokacima, a da  li je iko čuo da je uopšte imao devojku? Da je sumnjiv, sumnjiv  je, a ako nije, svakako je još sumnjiviji.

Ne samo da Ivica nije bio „Jedan od onih“, koji god da su, nego je, pored pecanja, crtanja i slikanja, potom i fotografije, najbolje obožavao žensko, koje god dobi bilo; to žensko, samo da je lepa po njegovom  shvatanju lepote, a esteta je bio. Prva mu je bila, na drvenoj klupi pored Tise, izvesna Marija, izrazito sisata sestra brata joj koji je patio jer su joj nadenuli nadimak „njumferka“. Pola nadolazećih muškaraca u mestu, koji će muško tek da budu, ajde možda nešto manje od pola, hvalilo se u prvim kafanskim pijanstvima kako im je  baš ta sisata Marija „skinula njumfer“, iako su većina njih lagali i taj „prvi put“  čekali još koju godinu, neki i duže.

Inače je Ivica imao oho-ho iskustava sa takozvanim suprotnim polom, najčešće jednokratno i na brzaka, pa čak i u Novom Sadu s jednom službenicom u „27.martu“ koja mu  je, kad je batalio Novi Sad, još dugo čuvala Radničku knjižicu po koju nikad nije otišao. A po povratku kući, zapravo u prinudno dodeljenu babinu ostavinsku kuću, prilepila mu se jedna molerka, Mađarica, tu negde njegovih godina, koja je u početku samo htela da se sveti skotu mužu koji je umeo, po povratku iz kafane „Kod Gibanja“, negde u sitne sate, da je izvuče iz kreveta, čupajući je za kosu, derući se na čistom maternjem jeziku „a spavaš kurvo“,  toliko puta da je udari, više od broja čašica „palinke“ i flaša piva koje je te noći pio u kafani kod spomenutog „Gibanja“, gde je Feriki, tako se zvao venčani buduće Ivicine švalerke, gazda zapretio da ako samo još jednom bude povraćao po stolu „u ovu uglednu kafanu“ nikad više ući neće. Sve u svemu, Ivica nije jurio „sojke po sokaku“ na što su se najviše čudili oni koji su jurili, a sojke uglavnom stizali nisu. A Ferikina žena, koja se u početku stvarno samo svetila glupavom nasilnom mužu, sklonom alkoholu, koji je umeo da bude jako gadan kad popije, posle nekog vremena potpuno i bespovratno se zaljubila u našeg Ivicu.

U bajci bi pisalo da je tako bilo do kraja života. Taman pola je i bilo tačno, ali je Ivica morao da ode zauvek. A na mobilnom telefonu, koji mu je sestra Slavica kupila, na displeju su ostala zapisana samo dva obavljena poziva i to baš isti broj:

- Ja sam, aha, možeš li tu u Novom Sadu da mi nađeš i kupiš onaj film „Biće skoro propast sveta?“ I drugi displej zapis:

- Ej, ležim u bolnici u Zrenjaninu. Ajde zdravo.

Logorovanja na Tari

I za planinu Taru i za druge naše nam planine, izuzimajući možda Frušku goru i Vršački breg, novobečejska deca, tu usred Banata, znala su samo sa časova geografije i to baš ona uglavnom paorska iz Vranjeva i Ljutova, ali i ona „građanska“ iz centra, pa i đerekek iz Šušanja, deca koja kao i da nisu bila Mađari, mada jesu, ali baš nije bilo potrebno da se to posebno naglašava, nego deca iz suprotne smene, kad prepodne, kao poslepodne, koja su nastavu pohađala na mađarskom jeziku, pa i geografiju.

U logorskom ambijentuE, al' bila je tu i tek ponovo osnovana gimnazija i u njoj Antun Miler, profesor fizičkog i telesnog vaspitanja (čemu fizičko i otkud vaspitanja) koji je u ovu školu ponosnog imena „Ivo Lola Ribar“ došao iz Osijeka, kao što su skoro svi profesori odnekud došli; Siniša Perišić, matematičar, iz Negotina, Dragica Ranković, srpkinja i Milena Kikanović, geografičarka, obe iz Valjeva, Milica Žigić, francuskinja, iz Bečeja, al' onog Starog, Magdalena Todorović, predavala nemački, iz Novog Sada, Lidija Stanojević, likovnjakinja, iz Beograda i nisu to baš svi profesori koji su došli da gimnazijsko obrazovanje (i vaspitanje) usade novobečejskoj deci, učenicima koji su eto, već stasali za srednju školu. Samo je Ivica Jovanović, istoričar, kojeg su gimnazijalci zvali „Čokoladica“, inače zet Mladena Bika, po drugima Mladena Cegerglave, zanatlije iz Vranjeva koji  je ruku svoje jedinice Julijane, nastavnice francuskog, dao istoričaru Ivici, dakle jedinom profesoru u novobečejskoj gimnazji „Ivo Lola Ribar“ koji je bio autohtono ovdašnji.

O profesoru Čokoladici možda koju reč kasnije, jer će naredni redovi biti priča o Antunu Mileru, profesoru, fudbaleru, pecarošu kojeg Novobečejci još dugo, dugo neće zaboraviti. A i kako bi!

Taj profesor i fizičkog i telesnog vaspitanja, Antun Miler, u mestu znan samo kao „evo ga ide Miler“, mada su ga u kafanskom miljeu zvali Tonči, tepali mu prosto reći, osmislio je nešto što desetak generacija novobečejskih gimnazijalaca nikad neće zaboraviti, pa ni Novi Bečej, uopšte gledajući, što se sad kaže – globalno. Neće jer je ovoj banatskoj deci, prašnjavih sokaka, lenija između njiva oivičenih s jedne strane Tisom, s druge pogledom beskraja, podario Taru, dvonedeljno junsko logorovanje na planini kakva se ni zamisliti nije mogla na časovima geografije profesorice Milene.

Prvi put je to bilo 1965. godine u vreme  druge generacije u Gimnaziji. Tonči je prethodno sve pripremio. I ko prvi ide, i kako – on i konačari vozom sve do stanice gde je pisalo „Kremna“, i tu ih kamion čeka da ih prebaci do odabranog mesta, uvale ispod hotela „Tara“, rajskog mesta s potokom, sve šumom okolo, samo nebom gore; a di bi nebo moglo biti.

Konačari, učenici drugog  razreda, njih devetorica kojima su ocene već bile da se zaključe, i to dobre, stigoše, sve sa Milerom, tik pre drugog kamiona, onog iz Novog Bečeja, prepunog espapa potrebnog za podizanje logora; od šatora, tri velika i dvadeset malih, priručnog alata, komore s hranom ne samo za konačare, nego i za posle kad svi dođu, sportskim rekvizitima i kompletnom „partizanskom“ kujnom za koju je jedan od ona tri velika šatora posebno namenjen.

Konačari su se baš udarnički bacili na posao; biti udarnik u to vreme stasalih Titovih pionira, omladinskih brigada, pa onda i radnika, seljaka i poštene inteligencije, al' dokazano poštene, bilo je cilj valjda svakog ko je iole držao do sebe.

Ej, udarnik! A „ko drukčije kaže, kleveće i laže, osjetit našu će pest!“

Tek, udarnički konačari su u predviđenom tajmingu podigli sve šatore, premostili potok sa tri drvena mostića, postavili jarbol tri i po metra visok, ukopan metar i dvadeset, sigurnosti radi, gde će novobečejski gimnazijalci, kad dođu, svako jutro, onako postrojeni u dve vrste, dizati zastavu nam s petokrakom i pevati himnu „Hej, Sloveni“, a u povečerje sve to opet, samo što se mila trobojka sa zvezdom petokrakom spuštala.

Kad su novobečejski drugorazredni gimnazijalci stigli, ama ne drugorazredni, nego svršeni učenici drugog razreda sa tri odeljenja prirodnjačkog i društvenog smera, dva Nemci, jedno Francuzi, sve je bilo spremno za dvonedeljni boravak u prirodi u uvali ispred hotela „Tara“, uz gotovo neverovatan ptičji jutarnji koncert cvrkuta kojih u Banatu baš i nema, jer gačci, vrapci i oni crni u jatima što opleve i rane trešnje i višnje, a zovu se čvorci, ni najmanje ne zvuče tako milo kao ova planinska pernata svita, obavezno kad sviće.

Kako je ovo logorovanje đaka iz banatske ravnice u planinsku nedođiju, slobodno se može reći divljinu, organizovao profesor fizičkog i telesnog vaspitanja, valjda i obrazovanja, Antun Miler, znan i kao Tonči, zaslužio je da mu se podigne spomenik odmah pored onog postojećeg  za Ruse i Ukrajince koji su  izginuli ili se podavili u Tisi 1944. prelazeći iz Banata u Bačku na putu za Berlin do kojeg ti nisu stigli, ali drugi  Rusi jesu;  ako ne spomenik, onda barem bistu pored ulaznih vrata gimnazije koja se zvala „Ivo Lola Ribar“, ili najjeftiniju „spomen-ploču“, pa gde god je postavili. Metli – što bi Banaćani kazali.

Svaki  je dan dvonedeljnog logorovanja dece iz Vranjeva, Ljutova, Novog Sela, Šušanja, iz centra, pa bilo je i iz Kumana, Novog Miloševa, Bašaida i Bočara, bio popunjen sadržajima koje je onaj Miler osmislio. Logoraši su bili na Kozjoj steni odakle se vide Perućac i Drina, u manastiru Rača gde je Miler probao bratijsku rakiju. Kaluđerske vode odakle su partizani zagorčavali okupatorski borvak na Tari , pa kompleks „Mitrovac“, koji je tek bio u narastanju, a onda su banatski gimnazijalci bili dva puta gosti svojih vršnjaka u Bajinoj Bašti, igrali protiv njih rukomet i košarku, posebno dečaci, posebno devojčice, četiri meča, tri naprama jedan za podmladak iz Banata.

Generacije potom, novobečejskih gimnazijalaca, ne drugorazrednih, nego posle drugog razreda, upoznavali su prirodne lepote planine Tare, bar ponešto naučili o boravku u prirodi, mož' se reći i opstanku  u prirodi, sve dok se nije, a jeste, pojavio neverovatni reformator jugoslovenskog školstva po nesrećnom imenu Stipe Šuvar i se to razbucao.

Pa i logorovanje banatske dece na Tari.

Na kraju, obećano je na početku ove priče, samo koja reč o Milerovom kolegi istoričaru, Ivici Jovanoviću Čokoladici  poznatom po tome što je bio zet Mladena Bika, odnosno Mladena Cegerglave, i što nije mnogo mario da li su đaci zapamtili ko je to pobedio u bici na Velbuždu, Srbi ili tute Bugari, ili koje je godine bila pomorska bitka  kod Trafalgara gde se proslavio onaj engleski admiral Nelzon. Ali je zato profesor Čokoladica bio neverovatno zainteresovan za rezultate radih akcija u kojima su gimnazijalci učestvovali, obično s jeseni na njivama državnih poljoprivrednih dobara kao što su bili „Sokolac“, „Biserno ostrvo“, ili „Crvene štale“. Pitao bi, mada je i sam bio aktivni učesnik, koliko je koji razred skupio klipova kukuruza u pabirčenju na njivama „Sokolca“, ili ko je najviše paprika ubrao na „Bisernom“, pa bi predsednika razreda, koji je bio najbolji posle brojanja ubranih paprika, nežno pomilovao po toj dečjoj predsedničkoj glavici, zapamtio ga  i do kraja njegovog gimanzijskog školovanja nije ga propitivao iz istorije, jer je petica već bila cementirana.

Van gimnazijskih dana, profesor Ivica je bio poznat u Novom Bečeju i kao među dva-tri prva vlasnika auta, onog pravog na četiri točka i to „Vartburga“ dvaput većeg od „Fiće“ koji se tek pojavio. Jeste po tome bio poznat, mada mož' misliti što je skrpio nešto para od profesorske plate i uz finansijsku pomoć starca Cegerglave kupio to istočnonemačko čudo, nego i po tome što je vozio najdalje do Zrenjanina  brzinom najviše do 60 kilometara na sat, kroz naseljena mesta  Kumane  i Melence, i do 30, se iz bezbednosnih razloga,  kao što je na rukama imao tanke kožne rukavice da ruke slučajno ne skliznu s volana i obavezno na glavi kacigu; i Julijana pored njega na desnom prednjem sedištu imala je kacigu ali druge boje, sve za ne daj Bože.

Profesor Ivica Jovanović, valjda jedini autohtoni član zbornice u gimnaziji „Ivo Lola Ribar“ u Novom Bečeju, usto i ovdašnji zet, bio je izuzetno dobar čovek, čovek kojem đaci ni slučano nisu zauvek nadenuli nadimak – Čokoladica.

Nije profesor Ivica Jovanović, kolega Antuna Milera u gimanzijskoj zbornici u kojoj je jednom morao da se sakrije ispod direktorovog stola kad je sa lovačkom puškom u prostoriju ušao razjareni otac učenika  4. razreda  Novice, kojem je Ivica dao keca iz istorije, više preventivno nego baš za kraj godine, i dreknuo:

- Ko je od vas zet Mladena Bika?

Dakle, nije profesor Ivica Jovanović bio zaslužan kao kolega mu Antun Tonči Miler, čak nije ni bio na logorovanju na Tari, toj geografskoj a ne istorijskoj tačci, pa i nije mogao biti nominovan za podizanje mu spomenika pored onog nesrećnim Rusima sve sa pukovnikom Vološinovim, po čijem se imenu Novi Bečej nekoliko godina posle te  44. i zvao, pa ni biste na gimnaziji, pa ni spomen-ploče na kući pored Suda u centru Novog Bečeja.

Ništa od toga ni za Milera. Sem lepog spomenika na groblju koji su mu Novobečejci podigli, a i to je nešto.

Dušan u Beogradu, Dušan iz Beograda

Bilo je u to vreme u Novom Bečeju, s kraja šezdesetih prošlog veka, i još malo kasnije, čitava poplava stasavanja novih generacija, maltene kao kad Tisa uđe u Ljutovo, a svaka generacija „izbaci“ po koju posebnu „facu“, sad mušku il' žensku, koja bi se utkala i utakla u venac već istaknutih meštana, venac kao što su oni venci crvenih paprika-šiljkanki ispod streja na kotarkama, ili listova duvana, pa i belog luka.

„Face“ u vencu već su bili fudbaleri  Emil, Bapa, braća Bleskanj i Čeda Terzić, košarkaši Boba Boberić, Koso i Burunka, pa Ivegeš i drugi dizači teogova, vaterplisti braća Berbakov, Mimika i Cimer, rukometaši  Nemanja, Emil i Lacika Molnar, dok su u devojačkom vencu posebno se izdvajale jedna Doda, bar dve Slavice, dok Milke, Verice, Ivanke, Estike i Eržike nemož’ ni nabrojati. A onda kao onaj “Veliki prasak”, ili kao kad pukne akvarijum pun raznobojnih egzotičnih ribica, takođe nemož’ ni izbrojati baš sve u toj najezdi novih “faca” u tadašnjem Novom Bečeju: po raznim “resorima” kao što su sport, sviranje na igrankama, učešće u omladinskim radnim akcijama, mangupisanje na korzou ili gužvama pred šalterom gde su Vilma i Mileva prodavale karte za bioskopske predstave koje su uredno počinjale i u pola šest, i u pola osam, bilo da je leto ili zima, nedeljom matine, prepodne od deset, iako niko, ajde sem nekoliko boljih đaka, nije znao prevod te reči “matine”. Svakako reč nije bila banatska. A na repertoaru su bili partizanski i kaubojski filmovi, pa onda kaubojski i partizanski, poneki dosadni francuski ili ruski, a pre svakog, i od pola šest i od pola osam, pa čak i nedeljom prepodne, Emil je puštao “filmski žurnal” kao neko obavezno štivo, na “velikom ekranu”, a najčešće pravo smaranje od kojeg je posle evoluirao TV Dnevnik na “ekranu malom”. Odmah se videlo, toliko očigledno, da od tog “žurnala” ne može izaći ništa dobro, kao što i nije izašlo, nego baš naprotiv, ušlo kao slota od koje beganja nema.

Od tih novih “facingera” nekako najpopularniji ispali su oni koji su svirali po igrankama, prvo u Šušanju, pa kod “Jesle Pecarski” i konačno u Omladinskom domu, ranije bioskopu, da se sad ne uvrede i ostali  takođe “facingeri” iako su to zaista i bili, samo malo manje od sviraca. Među njima isticao se, dobro ne baš jako isticao, ali svakako jeste, Dušan Grujić koji je, kako bi Vranjevčani kazali, sedio2 u samom centru Novog Bečeja, unakrst od “Zanatskog doma”, gledajući ulevo, a gledajući udesno malo manje unakrst od kafane Bode Kokanja.

Dušan je bio, bar kad je sport u pitanju, u svemu među najboljima, a ni u čemu najbolji, ako se, možda, izuzmu “vodeni”sportovi,  to su oni u i pod vodom. U stonom tenisu je sve pobeđivao sem Prikija, Miloša Patka i Mariju Sič, u fudbalu se isticao možda i više od Cileta, Novice, Radovana Mrce i Rače Nešića, što istini za volju, i nije neobično pošto Rača nije igrao fudbal, nego izrazito preferirao pecanje od svih fela; al’ nije bio boljii od Perića, Mike i Marka, od kojih je ovaj prvi postao kapiten lokalnog “Jedinstva”, a onaj drugi Perić dosegnuo neverovatne visine, do prvog tima novosadske “Vojvodine”, pa ga roditelji, rođaci i Novobečejci uopšte gledajući, videli u televizijskom prenosu iz Tuzle; u košarci je Dule, onako malo niži no što taj sport iziskuje, bio bar “bar a bar” s momcima kao što su Bočkaj, Mađa, Daka, braća Ćurčić, Rale i Dule, ali ne kao što je bio jedini Miloš Cvejin, zvani Patak, koji je karijeru završio u OKK “Beogradu”, onom timu Radivoja Koraća, kad je nesrećno izvrnuo nogu, a posle su, u sledećem veku tek izđikala još dvojica – Zlatko Jovanović, sin Radice zvanog Pekmez, ili Frenc, i Zoran Erceg, već po prezimenu shvatate da je Novobečejac samo delimično, ali dospeo i do reprezentacije, i inostranstva, i imena prilično poznato u celom košarkaškom svetu.

I sve ostale sportove je Dule voleo i upražnjavao, ali ne baš do kraja, sem biciklizma koji mu je, mnogo kasnije od vremena u kojem se ova priča smestila, bio glavni.

Kao što obično biva u tim godinama, kao udaren nekakvim čarobnim štapićem što proizvodi one zvezdice oko glave, ili možebiti mokrom opiračom, Dušan se zaljubio i to zapravo, ni sam nije znao da zapravije nije moglo biti. Ona je bila Mila, pola iz Vršca, pola iz Vranjeva, u to vreme na studijama fizike i hemije u Beogradu. A kako pola iz Vranjeva? E sad ćete saznati, vi koji slučajno, već niste znali:

Milin deda po majci, Anki, bio je Ivan Janković, čuveni rasadničar biljnog sveta; od drva koja mnogo narastu i dugo traju, preko špalira, baštenskog, sobnog i svakog drugog cveća i zelenila, ruža pogotovu, gde njegova izukrštana sorta kojoj je nadenuo ime “adenauer” dominira crvenom bojom, mirisom još više, a imao je i rasadni asparagus stariji i od najstarijeg Vranjevčana. A taj Jankovićev rasadnik bio je na glavnom vranjevačkom sokaku, s ladne strane pored Zajednice “Jelka Pecarski”, i apoteke koja je zapravo bila kuća porodice iz koje je ponikla Tereza, kasnije supruga nekog poznatog holivudskog glumca, tačno preko puta Glavaševe kuće u nizu posle velike pravoslavne i pored nje katoličke crkve. Pa na kraju o Miliom dedi, da se zna da je on zasadio , tako se priča, prvi, jedini i sadašnji park u Novom Bečeju.

Pošto je Mila studirala u Beogradu Dušan ju je posećivao što je više mogao. Batalio je svoje sportove, dobro ne baš sve i ne baš sasvim, a uveo novi ”sport” – Dušan u Beograd, Dušan iz Beograda, a ovako:

- Dule, oćemol’ sutra na bilijar kod Gulića?

- Neću, idem kod Mile u  Beograd; ili:

- Dule, ajde sutra na basket dva na dva da razbijemo one Ćurkove!

- Dogovori za prekosutra, jer ću kasno doći od Mile iz Beograda.

I tako od “facingera” Dule posta “milinger”, sve uz samo jedan neprijatan događaj u opusu “Dušan u Beograd, Dušan iz Beograda”, kad se tako jednom Dule vraćao od Mile, autobusom “Autobanata”, s polaskom u 14,15 direkt za Bočar. Naime, u autobusu je bilo otprilike sedam-osam putnika, svi na prednjim sedištima, odmah iza šofera i u  sedište zavaljenog konduktera, a tek jedan skrušeni putnik koji red iza. Samo što je autobus prešao Pančevački most, malo kasnije će i pored “Japanskog cveta”, što je bio malo iza:

- Ej, šofer, ne mogu više, stani tu pored, svejedno di!

- Stisni brašo još samo malo, sad će Čenta, a dotle nema stajanja – odvrati kondukter i ponovo se zavali gledajući i žmureći unapred, prema “svratištu kod Paje” gde ga čeka čast što baš tu autobus pravi pauzu, a ne u nekoj od drugih sedam kafana, sve načičkanih jedna pored druge.

Niko nije primetio kad se onaj koji je zamolio izgubio pored zadnjih vrata, očigledno se dobro olakšao kad je tako blažen zauzeo potpuno prazne “šaraglje” u autobusu do stajanja u Čenti, dokle je, posle se ispostavilo, i putovao.

Pauza u Čenti. Na autobusu se otvore i prednja i zadnja vrata i putnici, svih manje od deset navale na izlaz na prva vrata, sve gurajući se, a naš se Dušan uputi ka, takođe otvorenim vratima, zadnjim i:

- Majstore, ovde na stepeniku je, da izviniš, govno!

- Nemož’ biti, sunce ti kalajisano, de da vidim! Gle stvarno, pa to se uneredio onaj što je molio još pre “Japanskog cveta”. Daklem, nije izdržo’ , skoro miroljubivo zaključi majstor računajući da će stvar da sredi kondukter koji se već privation gratis-konjaka u pauzi, pa ostavi otvorena zadnja vrata zarad luftiranja, koliko je to uopšte od neke vajde.

Velika je rasprava nastala između majstora i konduktera po pitanju ko je nadležan da iz autobusa ukloni  ono što je onaj im ostavio; sve pozivajući se na zakone, Statut firme, pravilnik u kojem lepo piše da majstor preuzima motor, kočnice, kuplung i žmigavce, a kondukter svu ostalu celinu autobusa.

- Dobro, e da znaš Ja ću “Ovo” počistiti, a tek ćemo na Radničkom savetu da vidimo – predade se kondukter  i ode po kanticu pepela, ispod ražnja na kojem se samo pre nekoliko sati vrtilo poveliko prase, inače iz Sakula, i po lopaticu i metlicu.

Sigurno se pitate ima li ova autobuska epizoda ikakvu poentu?

Dule je i dalje išao u Beograd kod Mile, a onda iz Beograda od Mile, ali uglavnom vozom, autobusom tek tu i tamo ne mogavši da iz sećanja potpuno izbriše sliku “kuma” na stepeniku pored otvorenih vrata “Autobanatovog” autobusa na redovnoj liniji Beograd-Bočar, sve dok Mila nije završila školovanje i, umesto da se vrati u Vršac, kao što se očekivalo, stigla u Vranjevo, u kuću svog dede Ivana Jankovića.

Pa da , uzeli su se i Dule više nije bio “iz centra”, nego Vranjevčan s glavnog sokaka. Čak se može reći da je ipak ostao “faca”, istina više kod klinaca koji su stasavali u petlićima i pionirima na fudbalskom terenu koje je Dušan učio kako je lepo pobeđivati, ali da nije sramota ni kad izgubiš ako si dao sve što si mogao.

Gledajući ih kako iz treninga u trening sve više napreduju. Dule je već video nove buduće novobečejske “face”, kao i one koji to neće nikad biti, ai imaju pravo da maštaju.

Ostao je Dušan “faca” kolko-tolko’ i među svojim vršnjacima, pa i malo starijim i malo mlađim, pogotovu među onima koji su takođe nekad, bez ikakve dileme bili “facingeri” u Novom Bečeju, samo sad malo ofucani i što klinci kažu –retro! Evo i prepričanog dokaza da je baš tako bilo:

Osim bakćanja s fudbalskim petlićima i pionirima, Dušan je bio veoma aktivan i u veteranskom timu “Jedinstva”, koji je okupio većinu ovde ranije spomenutih i nespomenutih kao što su Boško Felbab, Sloba Terzić i još neki. Niotkud, mada neće biti da je baš tako, našao se tu i Jedan uspešni novokomponovani preduzetnik koji je sa sve familijom koliko juče stigao u Novi Bečej, uzeo stvar u svoje ruke u mnogo čemu, pa i u veteranskoj sekciji FK “Jedinstvo”. Tako, kad se igrala neka mnogo važna utakmica “retro-faca”, sudija dosudi penal za domaće, a za koga će, i onaj novi Jedan, valjda je i kapiten bio, zaputi se i postavi “buba-maru” na belu tačku:

- Šta to radiš – priđe mu Dušan, prilično usplahiren?

- Kako šta, svirao je penal za nas!

- Za nas ili za tebe – sasvim se zapali Dule? -  Pa ti si tek od “juče” ovde; imaš ženu doktoricu, sekretaricu Mađaricu, na Tisi prelepu brodicu, koliko novaca imaš, a imaš, po dolmi šetaš rasnog kera i još oćeš baš ti penal da šutiraš!!! E nećeš, ovde ću ja da šutnem jer od svega tog tvog ja samo ovaj penal imam.

A da, umalo da zaboravimo onaj nemili slučaj iz autobusa, nikako se ne može reći – ničim izazvan kad je baš bio izazvan. Naime, slučaj je stigao do posebne sednice Radničkog saveta ATP “Autobanata”, takoreći vanredne, na kojoj je diskusija bila veoma konstruktivna i u kojoj je čak bilo predloga da se formira jedna posebna stručna Komisija koja će doći do nepobitnih činjenica o tome je li kondukter ili šofer bio nadležan da ukloni “ONO”, predlog koji je većinom glasova članova Radničkog saveta odbijen. Najžučnije u diskusiji su bile čistačice, takoreći higijeničarke, od kojih su se dve, jedna sestra šofera, a druga je bila kondukterova žena, takoreći supruga, usled sednice dobro počupale za “ruse kose” im, pa je predsednik prekinuo sednicu sa zaključkom da tu i nema “slučaja” jer je kondukter, mada možda i nije baš on morao, uklonio  “sporni predmet”.

A čija je stvarna nadežnost bila, nije ušlo u zaključak!

Danas, međutim, u našem izuzetno srećnom i po svemu uređenom društvu u kojem smo konačno ostvarili neverovatan napredak, u svakom pogledu, kad smo ispravili sve pogrešne poteze svih bivših korumpiranih kriminalnih vlasti, dobro ne baš  sve, ali najveći deo, što se da videti po neizmernoj sreći  naroda našeg koji je tačno prepoznao kome u ruke vlast dati, sigurno je većinskim glasanjem konačno utvrđeno čija je nadležnost, šofera ili konduktera, u nedajbože ponovljenim slučajevima “autobuskog kuma” kod Čente.

Ponte Roso

I dok je u Americi pokret „deca cveća“ jenjavao i gasio se kao što su se zauvek utišali Džimi Henriks, Dženis Džoplin i Džim Morison, pa i prvi „Vudstok“ koji je gotovo zapalio svet, a drugi ni blizu prvog; u dalekom Vijetnamu, mada Amerima ništa nije daleko kad je u pitanju odbrana njihove demokratije i bezbednost gradjana USA bivalo je sve očitije da će moćna armada „Ujka Sema“ dobiti nogu u dupe, najbolnija u čitavoj njihovoj čak već dvovekovnoj istoriji, dakle ne baš impresivne dužine; ovamo Rusi imali i Lajku, Jurija Gagarina i Valentinu Tjereškovu, Nemci se gledali preko Berlinskog zida, Francuzi ko' Francuzi, a Englezi se nisu pravili ko' Englezi jer su uvek to i bili; e u to vreme u Novom Bečeju je pitanje prestiža među mladima bilo ko nosi garderobu iz Trsta.

Da se podsetimo: Trst je onaj grad na obali Jadranskog mora, tamo sasvim gore, poznat po gromoglasnom pevanom popularnom našem šlageru „Trst, Gorica i Rijeka, biće naši dovijeka“. A kad se utakmica između Talijana i Tita završila, na semaforu je pisalo da je nerešeno, tako što je njima pripao i Trst, pa i Gorica, a nama Rijeka i ona, pole izgrađena, Nova Gorica, vi za vi prave Gorice. I kako je to sad nerešeno? Kanda nam je sudija opet zapržio, a nije ni prvi, neće biti ni poslednji put, iako smo mi jurišali uz „smrt fašizmu“ i pobedili sve uz naglašenu timsku igru, a oni sve sa Dučeom i fašizmom dobili Trst, pa još i Goricu, onu pravu.

Mogli bismo se ovde zevzečiti na te istorijske teme do prekosutra i niko da nam da pravi odgovor, ako se ne računa konstatacija jednog Banaćanina, nije mu ime zapisano, koji je jednostavno zaključio:

- Izeš Trst, pa i Goricu! Možda nas Staljin zato nije zgnječio 48. Da je tada štogođ preduzo' na Golom otoku bi završili neki drugi rodoljubi, a ne ovi za koje se i zna i ne zna kako su se tamo našli i proveli, na tom jadranskom otoku koji je bio goli sve dok rodoljubi nisu stigli. Mada je moglo, i to zamalo, da bude sasvim obrnuto. Tako da su novopečeni otočani po vas dan, mesecima, pa onda i godinama, tucali kamen, a oni koji su ih tamo poslali su tucali Maricu, il' kako se već zvala. Ta Talijane baš zabole uvo za taj ogtok. Dobili Trst i kez od uva do uva. Sigurno ste primetili kako su skoro uvek raspoloženi, nasmejani i zadovoljni što su baš Italijani iako i danas pevaju onu fašističku himnu; e to je zato što Trst nije naš, nego njihov.

Bio je to samo insert iz monologa onog Lale čije ime verovatno greškom nije zapisano, nego vratimo se Trstu posle tih turbulentnih godina.

Ja sam tad imao fiću crvenog s dve maglovke, koje su posle ukradene, fiću koji je napamet znao put od Novog Bečeja do dotičnog Trsta jer je bar četir-pet puta godišnje posećivao „šoping-centar“ na Ponte Rosu, razne specijalizovane butike farmerki, majica, mantila, šuškavaca, sve sa kapom koja se  u džepu nosila ako već ne padaju kiša ili sneg, ponekad po koji deo za aute i nikad više od onog što carinici, ovi naši uglavnom, mogu da naplate ili zaplene, dok Talijani samo pogledaju u čuveni crveni pasoš, eventualno te opomenu da skineš sunčane cvikere i pozdrave sa „arivederči“ i srećan put, kako se to već italijanski kaže, bar onih sto metara do naših carinika koji te čekaju kao zapeta puška na prelazu kod Sežane.

Prvo što sam kupio, prvi put na Ponte Rosu, bio je kupaći kostim za moju devojku, kupaći iz dva dela, srednje zelen od satena, možda i od svile, a broj sam odokativno odabrao, ako je to uopšte moglo imati brojeve kad je, ej kostim, dve krpice moglo da stane u praznu kutiju cigareta. Kupio sam joj i farmerke „leviske“, koje su bile skuplje od „super rifli“, a još više od drugih manje poznatih firmi, s tim što sam veličinu našao pomoću kanapa koji mi je spremila da ne pogrešim obim struka. Kupio sam joj, sad da me grom strefi ne mogu da se setim šta još, ali sigurno jesam neku majicu, letnju s bretelama, papuče japanke za plažu na Tisi ili onu na kanalu DTD, a sunčane naočare svakako. Toliko sam se istrošio na nju da je meni ostalo tek za jedne farmerke, one jeftinije „super  rifle“ , jednu majicu i šteku cigareta „Murati ambasador“ koje su bile znak prestiža u vršnjačkom društvu u Novom Bečeju tog vremena, a sve u stilu:

- Vidi ovog šta puši, mora da je skoro bio u Trstu!

Bilo je to zaista odavno i nisam siguran zašto se Ona samo godinu dana kasnije, tek je bila u svojoj dvadestoj, odlučila da batali pravne nauke i još što-šta i pobegne za mene. Sve mi se čini da je tu odlučujuću ulogu odigrao taj dvodelni zeleni kupaći kostim sa Ponte Rosa jer lepotom svojom nikako je nisam mogao navesti na to, stasom, ajde i nisam bio baš mali, glasom ajde de, a kad je pamet u pitanju komentari su bili različiti, čak i do potpunosti suprotnih ocena. I šta sad zaključiti? Tako je, kupaći kostim je bio odlučujući faktor što se tako mlada udala, mada ima onih koji misle da tu mora biti da ima još nešto.

U Trst se išlo još godinama, čak i kad je otvoren deo auto-puta kroz Sloveniju, širok ko tri naša, i to u jednom pravcu, pa onda isto u povratnom, sav obeležen nekim linijama, a pored obaveštajnim tablama.

- Šta im je to „za počasna vozila“, sa zadnjeg sedišta oglasi se Majstor, sin Novice koji je držao prodavnicu cipela „Beograd“ u centru Novog Bečeja, odmah pored slikera Sakač Geze, Majstor koji prvi put ide da pazari u Trstu?

- Sad ću da ti objasnim – spremno ga dočeka Lika Kumančan, tada, pa i kasnije čuveni bubnjar sa prednjeg suvozačevog mesta u fići.

- To je traka za počasna kola u kojima sede počani ljudi kao što su Tito, Kardelj, Dolanc i još neki. Zato je ovaj put tako zdravo širok.

Zlatno doba pazara u Trstu puklo je kad se pojavio Novi Pazar na mapi  proizvođača i prodavaca farmerki, džins suknji, jakni, pa su onda i Klagenfurt, Pečuj, Segedin, Temišvar, a pogotovu Instanbul, spremili raznovrsniju, kvalitetniju, pa i jeftiniju robu u svojim novim šoping-centrima kojima Trst nije mogao da se suprotstavi.

Srce moje me bole kad samo pomislim na Trst danas, kako zvrje prazne tezge na Ponte Rosu, kako naočigled sveta propadaju. A tu sam JOJ (što nije jauk nego skraćeni oblik od njoj) kupio taj zeleni dvodelni kupaći kostim, te dve krpice koje su mi, sudeći po mnogo čemu, potpuno odredile sudbinu. Što bi Lala rekao:

- Ta lepo, nemož' lepše biti. Tako mi i treba. Šta ću, udesio pa trpim.

sr SR en EN hu HU

Kontakt

060 013 01 01
salevidak@gmail.com

Pišite nam