Tri jablana

Gruntovno gledajući njegov salaš i preko 70 jutara zemlјe, sve u komadu od rečice Begeja pa do Aladara, centra novoformiranog socijalističkog polјoprivrednog dobra "Jezero", pripadalo je katastarskoj opštini Novog Miloševa, a ne Novog Bečeja odakle je Salašar bio i kuću tamo imao.

PD "Jezero" je bio ambiciozan projekat nove komunističke vlasti površine sve od Beodre u Novom Miloševu pa preko Aladara i Kerektova do leve obale Tise; preko su bili i sad su Mol i Ada u Bačkoj. Sve je bilo njihovo sem četiri salaša sa zemlјom koja će biti tek u dve reforme agrarne najvećim delom oduzeta, više onima koji su više imaž i obrnuto. Bili su to salaši Mađara iz Mola, Ferže i Matiže sa sve decom Jucikom, Karčikom, Jožikom, Belom (koji je bio potpuno retardiran) i najmlađim Pićukom koji je bio dežurni prevodilac sa srpskog na mađarski, i obrnuto; sledeći je salaš bio onaj već pominjan, pa ona dva Maslarska, prvo Brataša, a u nastavku Joce. Maslarski, mada im je prezime Pejin.

Ta četiri salaša usred "Jezera" bila su kao kost u grlu državnom aparatu nove vlasti i nije da zaostalim salašarima nisu nudili nagodbu da se uliju u "Jezero", čak su im i potpuno besplatno proređivali i skraćivali paorske im brkove u podrumu Kaštela u Beodri.

Nadomak međe s komšijom Mađarom Ferikom iz Mola, i ženom mu Matilkom sa svih pet đerekek, komšija Banaćanin, još dok mu nisu počupali brkove, koji su posle opet narasli, posadio je tri jablana, baš jablana a ne bagrema, vrbe ili topole. I što baš tri? Što bi Pavle Malešev, novosadski novinar i publicista "konstatovao da je sve na tri; tri metera somota", "tri sam dana kukuruze brala", "tri livade nigde lada nema", pa čak i ona dalmoška pesma "tri s ulara su".

Ta su tri jablana za desetak godina tolko izđikala da su se mogla videti izdaleka, zdesna iz Bačke, čak od Sente, sa severa iz Mađarske, s istoka iz Rumunije, i dalјe od Žombolјa, a s juga sa Deliblatske peščare, pa i s one strane Dunava, s Avale. Dva su toliko porasla da je bilo nemoguće izmeriti im visinu, a i onaj treći bio je samo metar-dva manji, ali isto tako vidlјiv iz dalјina kao i ona jednaka dva.

E baš je ovaj salašar "obeležio teritoriju" govorili su komšije salašari, a i "Jezeraši", uz verovatno preterivanje da se ova tri jablana, jedan istina malo manji, sigurno vide s onih ruskih i američkih satelita, pa i sa samog Meseca gde su Ameri, ko' bajagi, bili, prošetali se i vratili, sve uprkos Rusima koji su tada još bili Sovjeti. A lepo je komšinica baba-Zorka ustvrdila da ti Amerikanci lažu i da to što gledamo na televizoru jeste da jeste, ali negde u Sahari ili kakvoj drugoj pustinji na zemlјi, a sigurno ima tih pustinjskih prostranstava, znaš li ti kolika je Zemlјa!

Svejedno, dal' s Meseca, Sahare ili koje druge pustoši, tri jablana, jedan malo manji, videla su se možda čak i s neba. I to pored salaša na Begeju, između Aladara i Kerektova, Begeja u kojem je bućur od pruća vrbinog, omazan skuvanim kukuruznim brašnom, bio poslednje stanište bele ribe, crvenpreki i po kojeg karaša, a potom na paorskom salašarskom astalu u vidu "bele riblјe čorbe" koja je savršeno išla uz crni lebac od prošle nedelјe.

Jesu bila tri jablana, jedan malo manji, i dugo dugo dodirivali su nebo banatsko, kao da nebo može biti ičije, al' ovo je baš banatsko i dodirivala su ga ta tri jablana.

Milana i Milani

Bio je 8. novembar, te godine Titovog istorijskog ne Stalјinu, svetac "Mitrovdan" i oko pet popodne rodio se sin i unuk, beba taman i po težini i (budućoj) visini, mami i ocu mu prvenac, dedi treće unuče, a zima beše na pomolu, čak je i na prvi sneg mirisalo, samo još ime da mu se nadene, al da ne bude neko neutralno, evropsko, rusko, novokomponovano, da bude naški. Samo u sokaku silna imena su bila - Gradimir, Želimir, Igor, Vladimir, Milinko, Ljubinko, a u drugom sokaku - Steva, Jova, Pera, Mile, Toza, i Mita (Čučika). Bilo je u selu i drugih imena, kao Aleksa (lepo), Bora, Obrad, Kosta, Boško, brat mu Branko, a najneobičniji bio je izvesni Zorislav, mada su ga svi u selu zvali Bata (posle četiri sestre - Bata).

Kad se već rodio na svetac, red bi bio da mu i ime bude po njemu, po svecu tom, kao što je Ilija po tom svecu, pa Nikola takođe, onda i Stevan, Jovan, Sava, a i Aranđela da ne zaboravimo.

O imenu novorođenog kanda se nisu pitali ni mati mu, otac još manje, pa je tu "dužnost" morao da preuzme, ko drugi - deda, i u crkvi, i u opštini, tako je u to vreme bilo, možda i obrnutim redom.

Na putu ka nadevanju imena onom tek rođenom, a koje će celog mu života svog nositi, deda je vrtio po glavi kako će unuka selo zvati i znati. Kako će mu ime odrediti život, kako ne sme biti Veselin, pa da ga selo poredi sa drndavim konjem koji služi kao prethodnica, dok pravi ne naskoči, ne sme biti ni Luta (od Milutina) jer se zna kakav je, a boga mi ni Tima koji u vinu nije baždaren.

Dakle, rođen na svetac, ime bi mu moglo biti Dimitrije, kojih je u selu, pa i u celom Banatu bilo, ne mnogo, ali u svakom drugom-trećem sokaku bar jedan, ili Mitar, ime koje Banaćani baš i nisu preferirali, za razliku od sapatnika ispod Save i Dunava. I bio bi Dimitrije da se deda ne seti, usput, da u sokačetu zvanom "Ćoravac", u koji možeš da uđeš, al' da izađeš samo natrag istim putem, sedi Dimitrije više znan kao Mita, naopak čovek koji je po selu svojim nerastom pružao usluge i nazimicama i krmačama već koje laktacije, i to sve dok veterinari nisu, odnosno jesu, uzeli stvar u svoje ruke, pa je Mitin nerast postao "tehnološki višak".

E, neće biti Mita, zaklјuči deda na samim vratima nadležne kancelarije u kojoj dede mogu da nadenu ime svom unuku, njegovom trećem; u cajtnotu da smisli bilo koje drugo, on prijavi da se unuk zove Milan, dade mu svoje ime. Objektivno - a može li bolјe?

U povratku svrati u mlekaru pored Tise i kupi dve kante po 20 litara surutke za prasice, njih jedanaest koji su tek nedavno progledali i seti se - pa već ima unuka po imenu Milan. Tamo u Bečkereku, sad ga zovu Zrenjanin, ćerka Seka, udata za Nikolu Botošana, ga rodila. Sad da se vrati, onako sa biciklom na kojem gura dve kante surutke, u onu kancelariju da promeni ime, ma ajde! Ostaće Milan, dal' drugi, il’ treći, prvi nikako nije.

Šest je godina trebalo da prođe, kad stiže avionsko pismo iz Australije, Viktorije, mesta Džilong pored Melburna. Otvarajući pismo deda, sasvim siguran da zna šta govori, reče:

- Ovo je sigurno od onog satanajla Spire. Ajd da vidimo šta piše.

Spiridon, stariji dedin sin, nestao je 1943. godine kad mu je prekipelo da ga Švabe smeštaju, dva puta, u neke logore, iz kojih je uredno pobegao, i nestao mu trag. Sestra Sofija, obrazovanja građanske škole, posle rata se, preko Crvenog krsta, dala u potragu za njim, kad se mlađi brat Braca već vratio iz zaroblјeništva, oženio se, dobio sina prijavlјenog kao Milan, i ćerku Dušicu, ali Sokin trud je bio bez uspeha.

I sad, pismo! U njemu svašta piše, a najvažnije da je Spira oženjen, da mu je žena Čehinja Vlasta, da imaju ćerku i dva sina, Milanu, Aleksandra i Borislava, da su dobro što i vama želimo, mi srpsko-češki Australijanci. Dabome, pismo nije pisao Spira, nego Vlasta, i to sasvim srpski. Posle je stigao i prvi paket, potom i pisma sa fotografijama.

Dakle, jedna Milana, i dvojica Milana dejki Milanu - pa malo li je! Samo Bog zna da li je baš zato tako mirno poživeo 94 godine sve dok nije, izlazeći iz kupatila, ispustio palicu, poslednji put.

Od arbajtera do gastarbajtera

Kad krene priča o Banaćanima; te paorska zemlјa je više posna nego izdašna, te jabuke petrovače (dabome neprskane) više crvlјive nego ne, te šangarepe tanke i dole i gore, te rakija dudovača je bolјa od one od ringlova, te žene (Sose) umu da budu zdravo besne, gotovo da ne može da se zaobiđe po koja priča o zaroblјenicima u Nemačkoj, vojnim i svakakvim drugim arbajterima, potomci njihovi su tek postali "gastarbajteri", a sve to je vreme pluskvam i perfekt u odnosu na ovo vreme Merkel i silne naše lјubavi i prema njoj i prema svima njima kolko ih ima i kolko ih je bilo, a tek će biti, lјubavi nas Srba koje su prve komšije pretekle i spevale poluhimnu "Danke Dojčland".

Dakle, evo jedne priče.

Imao Bata petoro dece i u selu bio poznat po tome što je narukovo' u "ćesarsku" vojsku 1912. godine i tamo služio kao kuršmit do 1917. kada je umako' u logoše, posle tri bezuspešna pokušaja, a Švabe ga pustili na urlab sa sve ispravnim vojnim ausvajsom.

I na samom početku da odmah razjasnimo jednu stvar, poštovani čitaoče. Kolko' i od koga poštovan, ajde, al' od mene zacelo jesi. Pa ti ovo čitaš, a ne bestselere kao što su, a jesu, autora Jelene Alimpić, Neleta Karajlića (ili kako se već zove), Vanje Bulića (takođe), Emira Kusturice (isto takođe), Isidore Bjelice, Ruške Jahić, Žarka Lauševića, sve tamo iz neke Amerike, i ima ih još, pogotovu ovde, a i onde, gde god to bilo.

Umalo da zaboravimo najavlјeno pojašnjenje. Mislim, ja da ne zaboravim.

Elem, onaj Bata što je imao petoro dece, sve s jednom ženom, Katom iz Kikinde (a ne ko' ovi danas), nije se zvao Bata s drugim naglaskom, kratkim, a ne onim dugosilaznim. Sve će vam biti jasno ako u sebi kažete "batak". Oslušnite kako zvuči, izbacite ono "k" na kraju i to vam je ime Bata.

Posle onog Velikog rata, kako su ga nazvali, a Bata dobro znao, dođe ovaj '41. Još veći, najveći, velik u P. M. Mlađeg sina, Bracu, odmah su zarobili i iz Kragujevca, pa preko Rogatice, pravac u Rajh, a siroma’ nije ni obuko' uniformu kralјevskog gardiste. Onako kako je krenuo za Topčider, pa ga uputili u Kragujevac, u klotanim gaćama, i u bričec pantalonama, završio je naš Braca u nekom lageru gde ga je ubrzo presvukao i engleskom uniformom častio Crveni krst. Zaboga, ta bio je vojni ratni zaroblјenik, istina po toj švapskoj sistematizaciji raspoređen na odgovorno mesto - arbajter.

Nešto posle Brace, Švabe se dočepale i Batinog starijeg sina Spire. A taman mu krenuo poso' u okupaciji u Banatu gde su Nemci bili okupatori, fin neki svet s mnogo razumevanja, a ne kao neki u Sremu i Bačkoj, pa se Spira lako našao i s Jozefom, Vilijem, Otom i Johanom, kolko svojim priučenim, milozvučnim tim njihovim jezikom, još i više sitnicama kao što su bile koverte, kad deblјe, kad tanje, neki paketići, periodično i poveći paketi.

Al' oćeš. Uvatili Spiru i poslali ga da arbartuje u neku fabriku u kojoj su mnogi arbajteri arbajtovali, mada nisu znali šta, nego samo slutili da Hitleru sigurno čine dobro i to im nije bilo potaman. Nije ni Spiri, pa je nestao posle nekog vremena. Zaputio se kući, usred stalјingradske golgote stigao i odmah za pomoć potražio pajtaše u nemačkim uniformama od kojih neki više nisu bili tu, jer bez njih ruski front bi totalno propao, ali neki jesu, oni taman.

Pobegavši od arbajtovanja. Spira se srete sa neočekivanom prilikom: starija sestra šuruje sa četnicima, mlađa s lјotićevcima, a Bata danjom na salašu gosti nemačke patrole, a noćom, ne samo vinom, nego prvo rakijom, pa da se pojede, tek ondak vinom partizane, koje na tavanu veće kuće na salašu čeka smeštaj za spavanje. Kao neki motel između Kerektova i Aladara, kako za Nemce, još i više za partizane.

S urednim ausvajsom i još nekakvom radnom dozvolom, Spira pokrene biznis. Između ostalog, otvori bioskop i dobro mu krene. Ali onda mu uniformisani pajtaši dojave... I Spira opet nestade. Nije baš zapravo nestao, javio se četrnaest godina kasnije iz neke Australije.

Bog sveti zna gde je to, al' ajde.

Za to vreme arbajter Braca biva unapređen i iz fabrike koja pravi ne zna se šta, "prekomanduju" ga u selјačko domaćinstvo u kojem je deda Nemac nedavno umro, sin mu na ruskom frontu, jedan unuk poginuo još na početku rata, a drugi se vodi kao nestao. Ostale svekrva, dve snajke, troje dece i imanje kakvo Braca nije umeo ni da sanja, kao grofovsko u Banatu, ako ne i veće i bolјe, sa sve traktorima i drugim raznim mašinama, zemlјa prvoklasna, a marve, svinja i peradi, jedva možeš izbrojati. Samo da ima još ko da radi.

Kako nema? Tu je arbajter Braca koji je jako brzo ukapirao kako to rade muzilice za krave, prikolice kiperke, rasturivač stajnjaka, pa posebno i tečnog, kako se koriste sejačice, kosačice i prese za baliranje. Nudili mu iz lagera bar jednog pomoćnog arbajtera, možda ne baš za svaki dan, al' koji put nedelјno, međutim, Braca je to odbio. Znao je da uz tu tek savladanu mehanizaciju može i sam, a samo bi mu falilo da mu se po imanju mota ko zna kakav Polјak, Francuz, il' brat Bosanac, sve pored one dve snajke, mlade gazdarice Helge i Elze, prva malo ispod trideset, druga malo preko. Prva bez muža, a druga ne zna imal' ga, il' nema, dok je Braca, onako mlad i naočit, i sve zna i postigne da arbajtuje eto - bio im "priruci".

Nije lepo da nastavimo na ovu temu, tek ima- nje je bilo sasvim dobro namirivano, na zadovolјstvo i snajki i kontrole iz lagera koja je dolazila da vidi kako ide. Trajala je ta germanska idila oko dve ratne godine, idila kakva se mogla videti samo još u Gebelsovim propagandnim filmovima u kojima su uštirkane arijevke (arijevci su imali druga posla) uz pesmu kosile žito, takvo žito kakvo na svetu nije još viđeno. Bile su u Helga i Elza ponekad uštirkane i mada plave s kurjucima, pegave taman kako treba i naglašeno prsate, što je nepobitan dokaz arijevskog porekla i pripadnosti višoj rasi, valјda i jedinoj, jer su ostali svrstani u podrase, ali Helga i Elza nisu stigle na Gebelsovo filmsko platno. Nјima je, kolko' već može, bilo dobro i tu, na imanju, međ' kravama, svinjama, ćurkama, guskama, patkama, i morkama, istina bez muževa, al' su bila deca tu, pa uostalom, i dovedeni im arbajter. Još da svekrva nije bila često nadrndana i u maniru lokalnog Gestapoa, što se njih dve tiče - moglo je još da potraje.

E, al' nije.

I kako to uvek i u svemu bude, sve što biva kad-tad mora i da prođe. Tako prođe i Bracino ratno arbajtovanje na gospodskom selјačkom nemačkom imanju, a već mirisalo na kraj rata. Bez ikakvog objašnjenja, samo došli po njega, vratili ga u lager, a odatle na arbajt u obližnju fabriku, što se Braci nikako nije svidelo, kao da ga je ko pitao dal' mu se sviđa, il' ne!

Pa kad je već tako - odoh ja, reši Braca i pobegne, pravac kući. Pošto je Češka bila tu blizu, samo je trebalo da dođe do Mađarske, nađe Tisu, prepliva je, a dobar plivač je bio, sa sve onim stilom koji se u Banatu zvao - muški, i eto ga na salašu na Kerektovu, samo još dva sata peške do sela, možda i brže ako naiđe neka zaprega. Bogami je dobro odmako od lagera, do Češke sigurno, sve zahvalјujući švapskom jeziku koji je, pored ostalog, prilično savladao pored Helge i Elze, a možda je i u Mađarsku zakoračio. Istina, slabo su ga primali kad je stopirao sa sve u toj engleskoj uniformi od Crvenog krsta. Tek, odmah su znali da je stoper u bežaniji, da se "oto' s lanca", i imati s njim posla, i još mu i pomoći, veliki je rizik i sasvim mogući "bliski susret" sa policijom, koja god bila.

Uhvatili su ga nadomak nekog zaseoka, jer ga je prijavio jedan Slovak, možda je bio i Čeh ili Mađar, tri i po nedelјe je forsirao povratak kući, a onda mu taj skot stao za vrat. Policajci neki fini lјudi, nisu ga ni tukli, čak ni vikali na njega, samo se raspitali ko je, odakle i kud se zaputio. Onda su ga lepo vratili u njegov lager, sastavili nekakav zapisnik, potpisali to i otišli.

Sad ide onaj deo priče u kojem je Braca arbajter iz Banata, u čitavom svom ratnom zaroblјeničkom opusu zapamtio kao najteži. Kako i ne bi. Sad ćete čuti:

Oni fini lјudi policajci odoše, čak su mu dvojica mahnuli s porukom da ne brine, da su i ovi u lageru fini, pa sad i svi oni samo treba malo da se strpe i rat će biti gotov.

Al' oćeš!

Jedan matori uniformisani Švaba poče da se dere i naredi da onih ostalih desetak takođe Švaba, koji jako matori, koji potpuno suprotno, na betonskoj stazi ulaza u lager, naprave takozvani "špalir", a uhvaćeni arbajter, to je Braca koji pod stražom gleda šta se to sprema, da krene kroz "špalir". Šta će, mora se, i očekujući silne batine, jer "špalir" se zato i postroji, dobi tek koju nemož' blažu ćušku, više po ramenu nego po glavi.

Au, dobro sam prošo', pomisli krivac, kad se sa onog betona, na ulazu u lager začu zloslutan zvuk bata teških vojničkih cokula, možda su bile i čizme, sve to četir-pet sekundi, i onda, kukavički s leđa, udarac u južni deo leđa, dal' punom nogom, tačnije cokulom, dal' je možda bio "volej", "suvi list", ili "špic". Mora da je "špic", kad je Braca poleteo metar-dva, pao pred ulaznim vratima i onako s kraja betonske staze okrenuo se da vidi koji je iz "špalira" to uradio. Nijedan, nego onaj matori što se derao, a sad se cereka i sva sreća što nije "overio" ležećeg Bracu, koji samo što nije dreko"!

Tako nam je naš Braca najgore strado' i nikad Nemcima nije oprostio što se desilo; kraj zarobljeništva samo što nije, a neki istraumirani nosilac cokula, špicerajkom skoro mu razvali, da prostite - dupe. Što, uzgred rečeno, i nije imalo loše posledice, jer umesto da arbajtuje u fabrici, on je bio na rehabilitaciji, leškario na stomak, pa na desnu stranu, jedino na levu, gde ga je strefio onaj zlotvor, nije mogao, a na leđa jeste, samo jako pažlјivo.

Nekako u to vreme, možda nešto pre, a kako kasnije, stariji brat Spira, koji nikako nije prihvatio da treba da arbajtuje, osim da muva za sebe, pošto je nestao iz svog sela, pa i susednog gde je držo' bioskop, obreo se u severnoj Italiji, tamo gde je u onom prethodnom zvanom Velikom ratu, bolovao i Miloš Crnjanski, gle opet Banaćanin, i napisao nekoliko najlepših pesama srpske književnosti.

Spira jeste bio Banaćanin, al' ne te fele, nego one bonvivanske, hedonističke, mada vreme za takav životni stav baš i nije bilo pogodno. Ali bi ono - ćao Duče, obesili ga naopačke, totalni haos uz "bandjera rosa", tek za Spiru taman. Malo potom, obreo se u Švajcarskoj, uredno se prijavio vlastima, dali mu legalne papire i smestili ga u elitni izbeglički kamp (da ne pišemo logor).

Ajd' pogodi poštovani čitaoče, a što si poštovan, to smo već elaborirali, kako se naš Spira takođe snašao u Švajcarskoj - ej, zemlјi brdovitoj koja nije na Balkanu, al' što su im snežni vrhovi, satovi, alpsko mleko, čokolade, i naravno banke i trezori, kao i kantoni tri fele.

Dabome da se snašao.

Kad je u toj izbegličkoj priči došao do, ne samo po njemu, statusa koji se ne zaobilazi, Spira se oženio. Srećna mlada bila je slovenske duše nam, Vlasta, prelepa plavušanka, Čehinja, takođe legalni stanovnik Švajcaraca koji, znate to, nisu ratovali. Venčali se i potom dobili dete, što bi Bosanci rekli, dakle ćerku, i nadenuli joj ime Milana, ako se Vlasta tu išta pitala.

Ne mnogo posle, porodica Spira, Vlasta i Milana, obrela se u Australiji u omanjem turističkom mestu zvanom - Džilong, nadomak Melburna. A kako se i tu Spira snašao pored svih onih ajkula u komšiluku i kengura sa severa, uspešna kafana, njegova najbolјa je potvrda bila.

Nije ni Braca, za razliku od starijeg brata mu, osim stradanja od špicerajke švapskom cokulom, mnogo loše završio kao ratni zaroblјenik. Saveznici bili na koji kilometar od lagera u kojem je Braca odbolovao špicuting i svi se stanari, preostale Švabe, razbežali, a arbajteri tumarali po krugu čekajući Amere, ili koje već oslobodioce.

Braca nije hteo da ih čeka, nego put pod noge, istim kojim je već išao. Samo što je sada stopiranje bilo uspešnije i dok si reko' keks, evo ga na levoj obali Tise, negde blizu Segedina, a to je koji dan do kuće, gde je stigao sredinom maja. Nјegovi sapatnici u lageru sačekali su oslobodioce koji su ih odmah zarobili i otvorili sistematsku proveru, bojeći se da se međ' njima ne krije kakav gestapovac, i to je potrajalo do sredine leta, za neke i do potkraj jeseni.

Braca se, stigavši kući, više nego brzo uklopio završavajući prolećnu setvu na salašarskoj zemlјi, a i sve na njega palo, jer su neki u kožnim mantilima došli na salaš i pokupili mu oca Batu, strpali ga u neki podrum u Beodri, čupali mu brkove da prizna kako i koliko je sarađivao s Nemcima koji su mu gostovali na salašu, al' bar dva-tri puta nedelјno.

Bata je sve priznao, ali uz dodatak zapisniku da su partizani bili istovremeno i češći i skuplјi gosti, što istražitelј, jedan golјa iz poslednjeg sokaka prema imanju Aladar, gde je on, taj golјa, i svi njegovi generacijama, bio biroš i zarađivao jedva da narani decu, taj istražitelј kvalifikovani nije ni slušao, nego se ograničio na psovke među kojima je prednjačila - "ti mater kulačku"! I ko zna kakav bi bio kraj za Batu da se iz Kikinde nije pojavio partizan Mića, izbavio Batu iz zatočeništva, pa smenio istražitelјa i unapredio ga za prvog čuvara dve zadružne šupe.

Ovaj Mića jeste bio i jeste pravi partizan, al' dobar čovek, i s njim imamo isti problem kako se stvarno zove. Piše se Mića, a ne kaže tako. Isto kao u slučaju Bate.

Kako bilo da bilo, tek Mića i Bata, čija se imena drukčije kažu, partizanskim džipom, preko Aladara, stignu na salaš gde ih dočeka Braca koji je prvi put video jednog pravog partizana. Našlo se tu i posluženja koje su iznele Bracine sestre, politički već neopredelјene, s tim što je starija (šurovala sa četnicima) već vidno naginjala novoj vlasti, a mlađa (simpatizer lјotićevaca) još nije bila spremna za izjašnjavanje.

Zamalo pa srećan kraj, al'... Jesu Bati počupali brkove koji su posle ipak ponovo izrasli, dakle ne baš strašno, ni blizu onom kad se na salašu povampirio onaj beodranski golјa, nekad istražitelј, sada izvršitelј agrarne reforme, istovremeno upravnik državnog polјoprivrednog dobra u osnivanju "Jezero", došao da obavesti da je narodna vlast donela odluku (vama kulacima, kako je rekao) oduzima trideset jutara zemlјe i unosi ih u vlasništvo i na svako korišćenje u dobro "Jezero". I to ni manje, ni više nego "u ime naroda". Potom je bila još jedna agrarna i nacionalizovano je samo još sedamnaest jutara.

Posle nije bilo tolikih stresova, ako se izuzme da se najbolјa krava, davala preko dvadeset litara mleka dnevno, udavila u Begeju, neki ga zvali Crnjac, rečici pored samog salaša, a Braca je sve više u mislima bio u one četiri godine arbajtovanja ratnog zaroblјeništva gde je vredan selјak oslovlјavan sa "gospodin selјak", a ovde sa "đubre kulačko".

Prođe dve i nešto decenije, mnogi mlađi Banaćani upute se u Nemačku da rade i zarade, a bili su pod jedim imenom - gastarbajteri.

Pogrešno, govorio im Braca kad god je imao priliku, tamo nema "gast", nego samo "arbajter", što je klimanjem glave potvrđivao i otac mu Bata, mada u "dankedojčlandu" nikad nije bio, ali u ćesarskoj vojsci (što mu dođe takoreći isto) gde je sedam godina služio kao doktor za konje i zna šta je kod njih arbajt, bogme je bio.

U Banatu se čak i danas čuje po koja priča o tom vremenu, pričaju je unuci, pa i praunuci arbajtera i gastarbajtera, najčešće kad se nepažnjom isprazne baterije u laptopovima i smartovskim tabletima i telefonima pa privremeno nema pristupa jutubu, fejsbuku, guglu ili vikipediji, sve izvornim banatskim rečima.

Vremena se promenila, Banaćani prestali da odlaze u gastarbajtere, ali ako ste pomislili da je arbajtovanju i gastarbajtovanju došao kraj, da je takav vid principa rada skončao, bogami, poštovani čitaoče, a već dva puta objasnili smo zašto "poštovani", grdno si se prevario:

Sad naše ne zaroblјavaju niti dobrovolјno idu tamo da arbajtuju, nego njini dolaze ovamo, i to ne tenkovima, nego novim tehnologijama; na tenderima pobeđuju kao što su i od 1939. pa sve dok se nisu posmrzavali koju godinu kasnije u Rusiji, kao da nisu mogli znati kolika je i kako tamo ume da bude zima. Sad će oni nama da budu gosti, da otvore (za nas) silna radna mesta gde ćemo moći da arbajtujemo do mile volјe (za njih) kao što smo (su nas) naučili malo milom, malo silom.

Samo što ovi tehnološki i finansijski moderni Nemci opet greše kao što su mislili da će Rusija pasti, a nisu stigli ni dokle je Napoleon, koji rat ranije. Greše što nisu uradili precizne procene, precizne kao što to Merkelove podanici stvarno mogu, koliko, statistički gledano, ovih naših potomaka arbajtera (silom) i gastarbajtera (milom) i danas hoće da arbajtuje.

Teško da hoće. Možda tek silom, Nemačka je bila, sad je i biće sila - Nemci su to, brašo!

Iz poslednјeg sokaka

Šaca, skraćeno od Aleksandar, neki ga zvali i Šandor jer je madžarski divanio skoro bolјe i od samih Mađara, špic-namet Ćurkov koje su u selu svi znali pa i čiji je Šaca, a pravo prezime malo ko, glavni je u ovoj vranjevačkoj priči, čak se može reći - glavni junak.

Kuća mu bila mala od čerpića, pokrivena trskom, stara i vidno oronula s avlijom tako malom da se zaprega nije mogla okrenuti iz cuga, nego Šaca ispregne Pašu i Lastu, uvede ih u štalu, namiri ih, i tek onda "ručno" okrene kola. Ručno, dabome; znači rukama svojim i to tako što spreda prvo skine rudu, a straga se podupre ispod šaraglјa i rukama svojim zanese kola, kao po pravilu u desnu stranu, sve do položaja da ih sasvim okrene. Kako je mogao? A kako nije kad je bio toliko kršan kao da nije Banaćanin, već kakav koščati Dinarac ili makar Čajetinac, ili brkati ajduk iz Zapadne Srbije, sve do Drine, pa i s druge strane reke koju su mnogi pokušali da isprave, ali...

ŠacaŠaca je bio skroman čovek, mlad i vredan, oženjen iz Kikinde mladom koja mu ubrzo rodi ćerku Marinu, bledunjavu, jektičavu ali on nije mogao da je se nagleda sve misleći "i to će jednog dana biti čovek". Dobro de, devojka koja će se možebiti, a što da ne, dobro udati jer jektika mora proći.

Kuća Šacina bila je u poslednjem sokaku, ne poslednjem po bilo kakvim vrednosnim sudovima, i drugi su sokaci bili kao i ovaj, možda s malo većim avlijama, ali posle ovog nije bilo više sokaka, nego samo njive banatske crnice.

Kuća je Šaci ostala od oca mu kojeg je, kad je imao 13 godina, ubio neki pomahnitali konj baš kad je izašao iz berbernice, i od majke koja se potom udala u treći sokak i u korist sina Šace kod beležnika se odrekla svih imovinskih prava koja je, nije da nije, svakako imala. Udala se za dobrostojećeg paora, što god to značilo, koji ju je razumeo i da je grize savest, bar malo, što napušta dete i ostavlјa ga samog u onoj kući od čerpića u poslednjem sokaku, mada je Šaca sa 13 godina izgledao kao đilkoš od desetak i više godina stariji koji bi mogao i volu rep iščupati, al' neće.

U kući su sa sokaka bile dve sobe; jedna veća sa dva mala prozora i mala soba sa jednim još manjim prozorom sa sokaka. U tu malu sobu ulazilo se spolјa iz otvorenog konka, ali s nastrešnicom, iz kojeg se ulazilo i u kujnu iz koje se išlo u veliku sobu s jedne strane, a u štalu s druge. U kujni je na centralnom mestu bio zidani šporet, ispred njega omanji astal s četiri rasklimatane stolice, s desne strane kuhinjski kredenac izbledele zelene boje s dve fijoke, a pored ulaznih vrata bila je polica sa jednim čikmežetom na kojem je Šacina Kikinđuša držala jednu saksiju, kanda je muškatli bio.

Kad već čitate, strpite se još malo jer sledi opis velike i male sobe, pa i štale:

Kao što je već rečeno, u veću sobu se ulazilo direktno iz kujne u kojoj je prema sobi bio probušen zid da bi se ložila zidana pećka u sobi koja je imala drvenu u "G" klupu oko sebe i zapećak pola metra od spolјnog zida da bi sva toplota ostala u sobi, a ne da deo greje komšijsku avliju. Zimi je Marina najviše volela da spava baš u zapećku omamlјena odisanjem zidane pećke na kojoj su skoro svake noći uz prigušeno predenje spavale obe mačke koje su imali. Pećku su Šaca i Kikinđanka ujutru već oko pet sati ložili tulajom, čapurjem i, ređe, snopićima vrbovog pruća ukoliko bi ih on nakupio pored Tise, a onako vredan umeo je da nakupi i na svojim sonicama, koje je sam napravio, i to po najvećem snegu dovuče kući. U sobi dva kreveta, šifonjer, dve natkasne, astal sa dve stolice, zemlјani pod uvek uredno pomazan sa dve krpare skoro ko nove, a prozori, pa i u onaj u maloj sobi, bili su ukrašeni uvek čistim drap zavesama.

Nije ni mala soba mnogo drukčija bila od velike u odnosu na nju, samo nešto je bila bez nameštaja ako se izuzme mickov, kojeg su u nekim drugim sokacima zvali otoman, jedna povelika prilično vešto sklepana vešalica, dve oklice i tronožac koji je na sve tri noge imao vidlјive tragove iz štale gde je Kikinđanka muzla Magdu, jedinu kravu koju su imali.

U opisu ove Šacine kuće u poslednjem sokaku koja mu je ostala posle oca i od majke dobrovolјno, ostao je još samo jedan prostor - štala. I dok se u malu sobu ulazilo direkt spolјa, iz konka koji je, istina, imao nastrešnicu, štala je imala dva ulaza i prozorče na zidu prema komšijskoj avliji, sasvim gore ispod štalskog plafona. Jedan je ulaz bio, kao što ste već zapazili, iz kujne, sasvim nasuprot ulazu u veću sobu prema sokaku, a druga vrata bila su iz avlije direkt do jasala s jedne strane i lotre tavanske s druge, kao i malog ograđenog obora za krmaču, pa ako bude sreće i za prasice.

Šacina krmača, koja god bila, prasila se redovno kao i većina krmača rase mangulјica; najviše je oprasila pet, najčešće tri, a jednom je postavila negativan rekord i oprasila jedno prase koje je preživelo samo zahvalјujući tome što ga je Šaca vilama promašio htedući da ga probode jer je mislio da je to pacov, a pri ionako slabom svetlu fenjera čiji je fitilј em bio kratak, em je u njemu petrolina bilo jedva na dnu.

U štali je bilo uvek više živih duša nego u prednjem delu kuće, kujni, velikoj i maloj sobi, konk se ovde ne računa. Pored krmače mangulјice i prasica, kad i koliko ih ima, krave Magde, mlekulјe koja je umela, kad se posreći, i sedam litri mleka dnevno da joj se izmuze, a o kojoj je isklјu- čivo brinula Kikinđanka, sem kad se time bavio, retko i to je bivalo kad je Šaca preuzimao, glavni su bili Paša i Lasta, par dobro timarenih vranaca; Šacin ponos toliko da je s češagijom skoro radije spavao nego sa svojom Kikinđušom. Toliko ih je dobro timario da se u selu uveliko pričalo, prepričavalo i svaki put dodavalo, da bolјe izgledaju od žene mu koju, ne mož biti drukčije, ni izbliza nije tako timario. U svakom pogledu.

- Šaco - dere se komšija preko kapije - pošto Šaca nije ni imao avlinska vrata. – Jesil’ čuo da je neki naš ubio prestolonaslednika Ferdinanda?

- Kojeg Ferdinanda?

- Ma onog Franc Jozefog, što je lane lovio ode' na Carskoj bari.

- A, tog!

- Baš tog, i ženu mu Sofiju.

- Au!

- Biće rata Šaco, vidićeš. nego otvori kapiju da popijemo koju za pokoj duši, mislim za Ferdinanda i za Sofiju. Pa i oni su bili lјudi. Jel’?

- A jesil' ti narukovo' - pita komšija posle druge dudovače, prve za Ferdinanda. a druge za Sofiju? – Pitam, jesul' te zvali u vojsku?

- Nisu, dosad.

- E, sad će garant, - skoro slavodobitno zaklјuči komšija podmećući čašicu kao za nedajbože, pokoj duši Šaci koji, eto, mada ima 21 godinu. dosad nije narukovo'.

Sad ćeš ti, brataše moj, lepo u ćesarsku vojsku pa tamo njihovom češagijom timari blatnjave tuđe konje što topove vuku, u sebi komšija svede kako i jeste, uz već četvrtu dudovaču. A za Pašu i Lastu nemoj da brineš, ako i njih ne budu regrutovali, a u selu se već priča da hoće. Vojska će to velika da bude, svakako će im trebati mnogo konja.

- Ajd' komšija, pš' moći sam?

Šaca zatvori kapiju, vrati se ostatku u flaši dudovače i dobro se zamisli: Oćel' stvarno morati da ratuje, protiv koga, s kim i zašto, valjda ne zbog one Sofije nesrećnice koju ni oni u Beču nisu baš držali za svoju, a tek što bismo mi lјudi Banaćani, okrajak velike carevine koja sigurno i ne zna gde je Banat i Vranjevno, ni poslednji sokak u njemu, kuća pod trskom i Šaca sa Kikinđušom i malom Marinom. Koja uzgred nikako da prevaziđe jektiku, a već sedma godina joj je.

- Kato (to je ime Kikinđanke, žene mu) jesil' čula šta ovaj divani?

- Jesam i mislim da laprda. Kakav Ferdinand, kakva Sofija? Nego ti gladalicu u ruke, naoštri kosu, imaš samo još jedno košenje, a zima tek što nije.

I Šaca je pokosio, dovezo' i sadeno' seno, posebno istimario Pašu i Vlastu, odvojio dva, tri praseta od sise, pročistio odžak, popravio nastrešnicu nad konkom i zamenio tri letve propale na avlinskoj kapiji.

Kad!

- Kato, evo ih!

- Kojih? Idi vidi šta ’oće.

- Jesil' ti Aleksandar Ćurčić, carski obveznik vojni?

- Taj sam.

- E, pa evo ti poziv, tu sve lepo piše, valјda si pismen?

- Jesam.

Odoše džandari, ili šta su već ti uniformisani pozivari bili i Šaca, u krugu porodice, Kikinđuša se prestravila, a mala Marina joj se zalepila za nogu, otvori kufertu i pročita u sebi, a kraj naglas:

- DA SE ZA SEDAM DANA JAVI U KASARNU BR... U TEMIŠVARU:

Po selu se odmah pročulo: Očo' Šaca na poziv cara, al' ne daleko, tu u Temišvar, u Banatu je.

- Jadna ta njegova žena i jektičavo dete - puna saosećanja mislila je prva komšinica Zorka odlučna da nikom svoje avlije vrata ne otvara, kako i njenog Božu ne bi snašlo što i Šacu.

Iz Temišvara se Šaca javio tri puta za četiri meseca otkako se odazvao na poziv, uvek na nekakvim šmrlјavim dopisnim kartama na kojima je odštampana markica i naznačeno da se upiše ko prima i ko šalјe. Na trećoj dopisnici Šaca je naglasio: "Kato pazi kako timarši Pašu i Lastu i ne brini za mene. Ode imam sve, tako mi i treba. Kako je Marina? Ajd'uzdravlјe."

Potom se nije javio više od dve i po godine, zapravo se uopšte nije javlјao, nego... Bila je već uveliko 917. godina, a na prozor komšije Žive, treća kuća od Šacine, neko zakuca ne baš jako, nekako preteći, po kuckanju se to osećalo. Živa, ipak oprezno, odškrinu pendžer, kad ima šta da vidi, u njega iz mraka bulјi niko do Šaca, sve u šinjelu s onom omraženom ćesarskom vojničkom kapom sa šiltom.

- Šaco, jesil’ to ti?

- Ja sam komšija, pomagaj!

- 'Oću, a šta si uradio?

- Ništa, samo sam pobego' iz vojske!

- Pobego'?

- To se tamo kaže dezertiro'.

- Dezertiro'?

- Mano sam i vojsku i cara, mater im, pa zar nije dosta bilo i ćesarskog kosta, i "glave u torbi" i stenica, kojih je na milione, da živiš nedaju ti, a kamoli da ratuješ, usranih gaća, a zašto i za koga!

- Čekaj tu - zatvori Živa pendžer i otvori avlinska vrata. - Saćemo ti spremiti mesto na tavanu di ćeš biti dok te ne spremimo za logoše. A jel' te tražu?

- Ajde, dok se opasulјe da me nema već ćemo se ukopati na onoj tvojoj njivi u Ritu. I dok to ne uradimo nikom, ama baš nikom, ni Kati mojoj, ni reči. Jesul' ona i Marina dobro?

- Jesu, ajde na tavanac.

Nije Šaca bio jedini koji je odlučio da batali uzaludno potucanje pod vojničkom opremom od Galicije i Ruskog fronta pa natrag do albanskih teritorija i MaćsdoniJe. Samo u selu ih je bilo na desetine, neki procenjuju na blizu sto, a Neca Patak je tvrdio da ih ima tačno 83, ne računajući sad i Šacu, pa je sabrao da će, ako se tako nastavi, selo imati više stanovnika u "logama", iskopanim trapovima po njivama, nego po kućama u samom selu.

"Loga" je stara banataska reč za rupe na njivama koje za svoj smeštaj spreme sebi zečevi, a isto su se zvale i poprilične rupetine, što bolјe maskiraie i pokrivene kakvim tarabama (da ima vazduha) i preko njih snopovima najčešće tulaja a unutra navučeno slame da zime ne može biti. To su bile "loge" za dezertere-logoše koji su tu dane provodili, a noću izlazili, tumarali po njivama i bašćama dok bi se pokoji usudio i da uđe u selo i do svoes kuće, s tim što bi s prvim petlovima već bio u svojoj "logi" utonuvši u san koji js uvek bio isti - kad će javiti da je ovo gotovo, da se svrši već jednom.

Celo selo je znalo gde su logoši, znali su i policajci koji su s vremena na vreme, ne bi li opravdali svoje prisustvo, vadili iz rupe po kojeg logoša, predavali ga "tamo gde treba", ali se jako dobro znalo kojeg će logoša možda otrpati, a kojeg sigurno nikad neće. Da su hteli, očigledno da nisu, mogli su ih povatati "ko zečeve", svih 83, plus Šacu.

Aleksandar Šaca Šandor dočekao je kraj rata posle godinu i po dana logoškog životarenja, vratio se kući reklo bi se još siromašniji nego što je bio pre odlaska u Temišvar, u vojsku, ali je još bio mlad i zdrav, vidno ojačao od svega što ga je snašlo, a dočekali ga njegova Kikinđuša, Marina i tromesečni sin Nićifor, jer Šaca je bio među onim hrabrima koji je noćom obilazio kuću da bi se postarao o koječemu. Znao i jedva prežalio što više nije bilo Paše i Laste koje su "regrutovali" i zaboravili da vrate, ali mu je Lasta podarila ždrebe, sada uveliko omicu Curu.

Dolazili lјudi da vide i čude se kako je Šaca napredovo'. Zamenio trsku na krovu, popravio nastrešnicu nad konkom, napravio novu kapiju, posebno s avlinskim vratima, uradio kompletnu generalku na talјigama tako što je meto nove točkove s novim šinama, nove levče, sve četiri, novu rudu i nove šaraglјe, čak je i sic majstorski upakovao, pa kad upregne Curu i krene selom samo čuješ - evo ga ide Šandor. A i na novom astalu, s novim oklicama i za njega, i za Kikinđušu, i Marinu i Nićifora - taman kol ko treba.

Po njivama odavno zatrpane loge, ni ne vidi se gde su bile, samo što poneki logoš istražuje ko ga je prijavio policiji, baš njega a ostale nije, pa je posle zamalo izveden na strelјanje, ali na svu sreću svoju, ne onog ko ga je prijavio, nije strelјan i prošao uz malo zatvorskih batina.

I ako ste pomislili da je ovo kraj priči o Aleksandru Šaci Šandoru i poslednjem sokaku u selu, skoro da ste u pravu. Šaca je napredovao i Kikinđuša mu rodila još dve ćerke i još jednog sina, dok ih je Marina prerano napustila ne stigavši da se dobro uda, a Cura se dva puta ždrebila i donela Šaci nove Pašu i Lastu, još lepše i crnje, s belim belegom na čelu. I baš ta Cura vratila mu češagiju u ruke, a imal' većeg zadovolјstva za čoveka, za paora, od prilike da timari konje.

I to tri: mladog Pašu, mladu Lastu i Curu.

Predgovor

Zaista, svevremena je piščeva potreba da svet odeva u jezik, da ga rečima slika i iskazuje, da ga tako čuva od propadanja, od nestajanja, od ćutanja i tišine. Tako pisac, hteo ne hteo, ovekoveči i sebe. Naravno, oduvek je poznato da je svet moguće i izmisliti, da je moguće izmaštati junake, prostore, gradove i države, narode i kulture. Neki pisci u svojim knjigama crtaju mape nepostojećih kontinenata i carstva, izmišlјaju azbuke i jezike, igraju se demijurga. Može i tako. Ume da zagolica maštu i duh.

A moguće je, to nam kazuje rukopis koji je pred nama, kroz vitraž posmatrati i Vranjevo, tu stvarnu, mnogima znanu banatsku varošicu, Novi Bečej, stari gradić na Tisi. Tu Milan Nešić zaokružuje svoj mikrokosmos, te ulice, kuće, drve će, večna Tisa i lјudi. On je kao pisac suveren u tom prostoru jer ga ne izmšilјa, jer je u svojoj priči, u svojoj tradiciji, u svom jeziku. Taj specifični jezički idiom je moćno sredstvo, lokalni govor bogat tuđicama, osoben malovaroški sleng koga je vreme izbrusilo, izoštrilo do sažetosti i ubojitosti nјegove priče ponekad zaliče na dobre reportaže (nije ni čudo kad je pisac radni vek proveo u novinarstvu), na novinarske zapise o zanimlјivim lјudima (setim se Ibrajtera). Autor sugeriše upravo taj odnos, uvlači nas u dokumentarno, u stvarnosno, a zapravo u granični prostor u kome je na ladnoj strani ulice stvarnost a na sunčanoj fikcija.

A šta je u ovoj knjizi vitraž?

To su fini staklići kroz koje se svet vidi s prizvukom gogolјevskog humora i iluzijom usmenog pripovedanja u tekstu, senkom čehovlјevskog osećaja za obično i svakodnevno i harmsovskom lakoćom apsurda. Između tih staklića je laka olovna armatura banatskog humora, ironije i sarkazma...

Priča 'Arbajteri i Gastarbejteri" je, na primer, prava porodična saga, roman na osam "šlajfni", banatski Forsajti i Budenbrokovi. Ceo jedan vek pisac savlađuje nezaustavlјivom naracijom, ređajući likove i događaje u Groteskno humor nim situacijama, u jednom antiherojskom svetu, u kome se prepliću rat i mir, nemački logori i seoski život, starovremski Banat i nova komunistička vlast koja čupa brkove, koji jednom od junaka doduše ponovo izrastu. Nasuprot stereotipnim predstavama o Drugom svetskom ratu, na primer, starija ćerka jednog od glavnih junaka, Bate, šuruje sa četnicima, mlađa sa ljotićevcima, a sam Bata danju na salašu gosti Nemce, a noću partizane.

U priči pod naslovom "Skeledžija Žarko" radnja, ako se to može nazvati radnjom, događa se na jednoj skeli na Tisi. Tako smo iz "romana na osam šlajfni", o kome smo rekli reč-dve, čija se radnja odvija na prostoru od Nemačke do Australije i koju pisac prati iz nekakve ptičije perspektive, stigli u, reklo bi se sedamdesete godine prošlog veka, do novobečejske skele, jedne punačke gospođe i skeledžije, naravno. Punačka gospođa na skeli doživlјava frustraciju posmatrajući skeledžiju Žarka koji seče slaninu i luk koje će uskoro pred njom i pojesti, dok joj ide voda na usta, ona istinski počinje da mrzi tog čoveka. On će kasnije imati ozbilјne neprilike jer je, poštujući pravilo službe pokušao da spreči visokog državnog funkcionera da automobilom uđe na skelu.

Zar je to sve, nameće se pitanje. A to bi se moglo reći i na kraju priče, "Gertruda ajnc" u kojoj glavnog junaka Obrada Stankovića ubije grom u ataru, pod orahom. Naš pisac bi rekao: "Baš se sklonio."

Isto bi pitanje mogao da postavi i što iznevereno osećanje bi mogao imati čitalac svikao na priče koje imaju glavu i rep, čvrstu strukturu, jasne likove. Zar je to sve, mogao bi pomisliti takav čitalac kad glavni junak priče "Ivica" na displeju mobilnog telefona ostavi svoje poslednje reči, napuštajući ovaj svet na bolničkom krevetu, ili kad se priča o životnom putu kokošara Baneta Pustoša završi tako što on u zatvorskoj ćeliji leži na gvozdenom krevetu i gleda u plafon koji je bio beo a sad više nije. On, koji je u detinjstvu bio revnosni član biblioteke, u nedostatku prihoda počinje da krade kokoške i u surovom suočavanju sa zbilјom shvata da je čak i Lun, kralј ponoći, svemoćni junak petparačkih romana, izmišlјotina i prevara i da je i njega i njegove pustolovine izmislio Mitar Milošević, Crnogorac iz Novog Sada.

I tako kroz dvadeset i četiri priče ove knjige kao kroz dvadeset četiri sata jednog banatskog dana, Milan Nešić posmatra srču izlomlјenog sveta i vremena kroz svoj pripovedački vitraž, bez potrebe da taj svet harmonizuje i da ga na silu estetizuje. To je svet napornih, ponekad bizarnih životnih situacija, izneverenih očekivanja, svet malih malovaroških lјudi i njihovih malih samoobmana.

Taj i takav svet izlazi pred čitaoce u novoj knjizi Milana Nešića "Vranjevo kroz vitraž ". Neka je sa srećom.

 

U Novom Sadu, 4. februara 2015.

Miroslav Aleksić

sr SR en EN hu HU

Kontakt

060 013 01 01
salevidak@gmail.com

Pišite nam