Neki drugi u šoru

U sokaku s numerama 180 puta i preko puta još toliko, samo je jedna kuća bila u kojoj su sedeli Mađari, paorska porodica, salašarska, gotovo ista, ili baš ista kao i starosedeoci koji valjda su oduvek tu, samo što su ovi bili Mađari. Ranije je to bila kuća Obrada Stankovića kojeg je strefio grom.

Nije se sokak baš uznemirio; jesu malo drukčiji, otac Đurka i Onja, neko mađarsko ime, a deca im Pićuka, koji je srpski govorio kao i da nije Mađar i ćerka im koja se vrlo brzo udala negde tamo preko Tise, u Bačku.

U sokaku se pričalo, onako potpuno neobavezno:

- Di nam Mađari u komšiluk?

- Pa šta – malo pametniji će prvi komšija. – Jel' su drukčiji od nas? Ne misliš tako?

- Ta šta imam ja da mislim, al' će nam sutra fujaše u sokak uvući. Zar nisu mogli u Šušanj?

Taj se sokak zvao, i danas je, ulica Marka Oreškovića. Tako nekih pola veka, a da domaćini sa svojima im nisu ni znali ko je taj narodni heroj, niti im je ikad iko pričao o nekim ličkim partizanima.

U sokaku nisu baš svi imali traktore. Ovi Đurkini jesu. Istina, stari „Zetor“ samo što dušu ne ispusti, al' pali. U komšiluku IMT, UNIVERZAL, RAKOVICA, TORPEDO, URSUS, ne zna se koji od kojeg bolji ajde tačnije – noviji.

Jednog dana UNIVERZAL, rumunski fijat, neće da upali. Posao na njivi čeka, a on neće, sve dok se akumulator nije potpuno ispraznio. Ajde traktorista u komšiluk po pomoć, da ga povuku da upali – i pođe da radi. Vlasnik „Ursusa“ kaže da mu je akumulator slab, drugi, gazda od IMT-a, nije kod kuće, „Rakovica“ je na servisu do petka, kaže treći, a komšija Đurka kaže:

- Pićuka, fijom, somsedu treba pomoć!

Dabome da su traktor upalili i ceo jedan dan je ugario i Mali i veliki pesak, a koji mu je baš andrak bio da ujutru neće da upali. No bili su tu i Pićuka i „Zetor“ i pomoć je bila „iz oma“.

- Povuko bi' ti i ja, ali moj akumulator samo što nije rikno' – prvi će komšija.

Posle se u još jednu kuću uselili Cigani, ili Romi, u ono vreme ovi prvi. Mutavi Nanika, žena mu, i dvoje neverovatno lepe dece, sin Ilija i ćerka. Okrečili su kuću, pola tamnozeleno, pola svetlo roze, ni nalik na komšiluk, čije su kuće bile peskasto žute i tek po koja što je vukla na drap.

Mutavi Nanika je ubrzo ostao bez žene, mlada umrla, ćerka se udala u drugo selo, pričalo se baš dobro, a sin Ilija otisnuo se u Nemačku i tamo ostao. Ali Naniki dani nisu bili dosadni. S jutra bi obilazio novi komšiluk da pita ima li ko kakvog viška. Recimo, iznošene patike oko broja 42, cipele bez šnirova, štogođ od odeće. I nije mu taj posao bio džaba.

- Tavita, tolto je tati (Savica, kolko' je sati) – pita Nanika s belom najlon kesom u kojoj su iznošene, polupoderane „adidas“ patike?

- Frtalj do jedanaest.

- Au, tet tolito (au, već toliko)!

Nanika je znao da je vreme. Najlon kesu kući, drugu u džep i ajd' na groblje. Još ako je koji svetac, a retko nije, ili redovni blagdani, subota i nedelja. Ponese Nanika sigurnu kesu, u njoj praznu pivsku flašu i još dve-tri manje kese i papirne štanicle. Zna on da u cegerima onih koji svojima na groblje dolaze, da ih pozdrave, prekrste se, sveću zapale i spomenik poljube, da ponude imaju. Vruća pogača za krjanje, gurabije i krancle sa sitnim šećerom, banatski „žerbo“ kolačići s orasima, pekmezom i šećernom glazurom, litra i po vode da se skrob prekrsti, dva vruća piva i litra domaće rakije, gutljaj za pokoj duši. Umesto gutljaja, Nanika bi podmetnuo flašu, kaže posle će. Imao je i pampur, pa je s punom flašom 16 različitih rakija već nešto posle podneva stigao kući, zelenoj roze, u njoj dece više nema, a mati im odletela tamo gore, ili već gde, šošon bi ga znao. Ni Kusturica, ni Koštunica, ni Šaban Bajramović.

Nanika je stvarno bio mutav, što ste već shvatili, jer mu od Boga bilo usađeno ispod jezika meko „t“ koje mu se nametnulo kao zamena za više od pola Vukove azbuke, latinice isto tako i to u sva četiri jezika koja je „totorio“ (govorio) – ciganski, romski, srpski i hrvatski. A kad se kaže da je neko mutav, kao što je Nanika zacelo i bio, pomalo zvuči kao kakva ružna reč, pogrdna, a nije. Jer, to je samo najkraće obeležavanje pojma „osobe sa posebnim potrebama u govornoj komunikaciji“. Tek Naniku niko ozbiljno nije ismevao, čak mnogo manje nego one što nikad nisu bili kod logopeda i naučili da kažu „r“, pa makar i ono francusko, ili sa smetnjama tipa:

- Opet mi se zapušio vavabo!

U ulici Marka Oreškovića u Vranjevu više se nije pojavio ni jedan zainteresovani Mađar, pa ni Ciganin ili Rom, mada je praznih kuća bilo sve više, gotovo na „izvolte“. Jedino je jednom naišao Nanikin lepi veliki sin Ilija, pravo iz Nemačke, raspitujući se pošto je ceo sokak?

Ili ceo sokak, ili ništa!

Gertruda Ajnc

Komšija Obrad Stanković, žena mu Kumankinja Mila i dve ćerke, Kata baš lepa i mlađa Ivanka među najboljim đacima u osnovnoj školi „Vranjevo“, školi koja je tek kasnije dobila ime „Josif Marinković“, po čuvenom srpskom kompozitoru, a odavde najvećem, odmah iza Stevana Stojanovića Mokranjca, svakako možda i pre, tek Obrad je bio maltene ko' i najveća većina vranjevačkih paora, ne računajući samo Glavaš-Trbiće, koje su posle “prekrstili“ u Glavaške, Bunjevce, Bunjevačke (a ne oni sa severa Bačke), Cvejine, Garčeve, Dujine i još neke kao što su i Stankovići, ali ne i Obrad i njegovi.

Kuća im je bila tri sokaka od glavne vranjevačke ulice koja je davno pre škole dobila ime Josifa Marinkovića. Bila je s ladne strane pa je u smrznuto zimsko vreme bilo lako ići s jednog na drugi kraj, za razliku od onih preko, sa sunčane strane, koji ni dan nisu mogli da prođu a da se ne zaglibe u blato koje im je Sunce podarilo i kad ga nije bilo. Dabome da tada sokaci nisu bili patosani sem ispred po koje kuće, nekoliko sa ladne, a samo ispred dve sa sunčane stane, gledajući od ćoška do ćoška, iz pravca Aginog bunara, pa nazad do Protićevog dućana.

Ispred kuće Obrada Stankovića bila je klupa oko koje su se paori nedeljom popodne, prepodne se išlo u crkvu, okupljali i kartali, samo izanđalim „mađaricama“ i svako bi sedeo na svom tronošcu ponetom iz štale gde je služio za mužu krava, a klupa je bila astal. Igralo se „sedmica“, i još nekih „rauba“, ali je „vezanje“ na njakanje bila glavna igra u kojoj je „kolop“ najjača karta, makova trinaestica; igralo se u paru i oni što pobede prdače se s poraženima koji su, obojica, svaki po tri puta morali da njaknu i ako nije dovoljno jako, ponovo, da čuje pola sokaka. To njakanje je bila nekakva onomatopeja, ni konja, ni magarca, ni krave, ni nerasta, ili sve to pomešano, tek nedeljom poslepodne sokak je umeo još kako da odzvanja njakanjem onih koji su predveče otišli kućama da namire marvu, a u nadi da će sledeće nedelje njakati oni drugi.

Bio je tu , ispred Obradove kuće, pored dva-tri bagrema raznih cvetova prolećnih radosti i slatkiša za decu iz sokaka, ali i dečurlije iz Kicmale, Ćoravca, pa i „Ciganj-štrasea“, i jedan veliki dud za koji se u selu govorilo da je sigurno vršnjak Marije Terezije, ako ne i stariji. Umeo je toliko da rodi da da kazan rakije dudovače, pečene bez dodatka šećera jer je toliko bio sladak, a i na šećeru se tada, bogami, šparalo.

Živela je ova kuća Stankovića taman kao i druge u nizu u tom sokaku u kojoj su bili takođe Stankovići, Kosta, Nada, sin im Milinko i ćerka Nevenka, pa onda Popsimini, Jovica i takoće Nada sa dve ćerke, Verica i Dušanka, pa Latinka Dujin koja je tu ostala sama jer su joj se deca razišla po nekim gradovima kao što su Novi Sad, Beograd, ili tu bliže – Zrenjanin. Kasnije, ne mnogo, kad je Latinka sklopila oči i ruke, selo je pričalo da su deca, ma koja deca već ljudi sa već svojom decom, jednom bili pa prodali kuću i bratski podelili što je kupac, Sreća Kolarov sa ženom mu Radojkom i sinovima Brankom i Boškom isplatio.

Veliku je avliju imao Obrad. U njoj voćke, tri šljive, dve kajsije, ringlov i trešnja, ona koja već u maju rodi. Imao je i svinjac podeljen na tri dela, za krmaču, za prasice i najveći za ranjenike. Štala koja je bila sastavni deo glavne kuće nije bila baš velika, ali taman za dva konja, ždrebe, tri krave muzare, dve junice i tele. Dve krave imale su imena po naški, Milka i Julka, a treća po švapski – Gertruda.

E ta treća, Švabica, skratila bi Obradu vek bar za deset godina da ga u njegovoj pedesetpetoj nije ubio grom u ataru kad se sklonio od slote  ispod jednog oraja. Zašto Gertruda, pa zato što se pet puta telila i svaki put je to bilo takoreći vanredno stanje u kući Stankovića. Najmanje bi tri dana trajalo telenje Gertrude, tri bi noći Obrad i žena mu na smenu stražarili u štali, ponekad do ponoći starija Kata. Ceo sokak je znao da se čeka Gertrudino tele, a kad će, čuće se.

Najgore i najduže bilo je kada se „švabica“ drugi put telila. Prenela čak pet dana od termina koji je Obrad zabeležio u malom kalendaru, crkvenom. I desilo se, ni pre ni kasnije, malo posle četiri sata pred jutro, sva sreća što je Obrad bio na straži. Krenulo tele da izađe baš kako treba, promolilo se sa sve prednjim nogama i glava se vidi, kad stade. Obrad pokuša da ga izvuče onako golim rukama ali ne ide jer klizi, okrene se, spazi štranjku na gredici, veže tele za noge, svojim se nogama upre u Gertrudu i vuci, vuci i izvuče ga na čistu suvu slamu koju je samo pre par sati prostro dok se borio da ne zaspi na stražarskom mestu. Nije to ni baš malo trajalo ali uspešno na kraju, jer je žensko tele očekivano mrdalo i Obrad mu odmah smisli  ime, zvaće se Gertruda cvaj.

Sutradan je ceo sokak znao za dramatičnu noć u štali Stankovića, komšije se ređale na aldomaš, kako je i red, i malo ko nije rekao – lepo žensko tele, Obrade biće to dobra krava, vidi kako su leđa dugačka.

Telila se Gertruda ajnc još tri puta, sva tri teleta bičići, posle i Gertruda cvaj nekoliko puta, dok Obrada nije strefio onaj grom u ataru.

Ćerka Kata otišla u Kumane gde se udala za dobrostojećeg sina domaćinske kuće, što joj i nije bilo teško jer je bila zdravo lepa; Ivanka se nije udavala, dovoljan joj je bio nastavnički poziv u nekoj školi u Zrenjaninu, a mama Mila, ostavši sama ubrzo je umrla proklinjući i grom i onaj oraj u ataru pod kojim se njen Obrad sklonio od slote.

A baš se sklonio, sačuvaj Bože.

Operacija (s)tvor

Živinarnik u banatskim paorskim kućama uglavnom je bio na kraj kuće, posle štale i naspram obora za svinje iznad kojih je bila kotarka, što Bačvani kažu čardak, uglavnom za kukuruz u klipu do kojeg se moglo samo uz pomoć lotre, drvene, što Bačvani kažu merdevine, a sa spolјne avlijske strane visili bi, ispod streje, venci duvana, paprike ili čega već. E sad ako je avlija na lakat, kao što jeste u ovom slučaju, živinarnik je bio takoreći u drugoj avliji gde je bilo više mesta, pa i za brdo ludaja, što bi Bačvani kazali bundeva, belih, velikih okruglih za gibanicu, ili samo pečene kriške za fruštuk, pečenih u zemlјanoj pećki posle izgorenih dva-tri snopa suvih ogrzina i dve-tri korpe čapura, a pored belih velikih u brdu ludaja bile su i one zvane crne, mada su bile tamnomaslinaste, nešto manje od belih, koje paori nisu imali u svom jelovniku, al ima ko jeste. U svinjcima je to bila dnevna poslastica za prasice, ranjenike, nazimice, mladu krmaču koja tek treba da se oprasi i matoru obavezno preko tristo kila žive vage. I nije njima bilo nešto teško servirati te ludaje od po pet do deset kila. Čak je i Unuk, u ovom slučaju prispeo u završni razred osnovne škole, mogao da ih podigne preko ograde obora i tresne ih da se raspadnu, mada je kod prasica morao jako da pazi jer su mali, često manji i od ludaje, dok ne porastu i zasluže premeštaj u veći obor.

Kanda je i te godine kod domaćina s avlijom na lakat bilo brdo dvofelnih ludaja, bilo ih je u početku oho iznad petsto, pa je ta velika gomila prouzrokovala nedaću, gotovo nerešivu. Brdo je bilo tik pored živinarnika stanovnika preko sto, koje kokošaka nosilјa, koje kokica, tri petlića koji tek uče da kukuriču i tri matora petla od kojih je jedan Graoran bio baš opasan za sve što u avliji mrda. Sem, naravno, za apsolutne vladare avlijanerskog prostora, za triling kerova Garova, Cucu i mater im Jagodu. Dežurali su na vratima od sokaka, na štalskim gde junica ili tele probaju da izađu, al' oćeš, Garov, Cuca il’ Jagoda, ili svo troje su tu i nedaju. Istina, svinje su umele da se ponekad otmu kontroli, ali bi ih ovaj kereći triling u roku od odmah vratio tamo gde im je i mesto, u svinjac. Samo su na živinarnik manje pazili, ne zbog onog puvadžije Graorana, nego što su ta sitna pernata bića, bez usta i zubu nego s klјunom, bila malo ispod nivoa, pogotovu Garova koji bi dnevno udavio bar po jednog pacova i džedžio nad njim sve dok gazda ne bi video i pohvalio ga, ponekad i nagradio.

Kako je povelika gomila ludaja, dakle, bila tik uz živinarnik, u njoj se nastanio jedan "nezvani gost", a svako jutro "na prozivci" u kokošinjcu brojno stanje je bilo manje. Čak se i Graoran malo uznemirio, al' ne previše.

- Sunce ti žarko, pa mi smo zapatili tvora - domaćin će. - Moramo ga se nekako otarasiti.

Unuk se odmah prijavi, pa već je veliki dečko, uskoro će se i brijati, da bar jednu noć, evo već narednu, pomogne u dežurstvu Cuci, Garovu i Jagodi, ne bi li s tvorom završili zanavek.

Dežurstvo je počelo oko dva sata pre ponoći, a sitna kiša jesenjska ni kap da odstupi. Unuk s dedinom kabanicom, što ne prokišnjava, i na glavi nekim starim nekad znojavim šeširom ne baš naročito otpornim na ovu ranonovembarsku jesenju kišnu noć, sve sa štalskim vilama u rukama, pogleduje malo na brdo ludaja, malo u pravcu kokopšnjca, mada je tu razlža jedva do dva metra, a pomalo i na ručni sat "Darvil" koji je nekoliko dana ranije dobio kao rođendanski poklon od teče iz Zrenjanina. Vreme sporo ide, sijalica na laktu avlije odoleva kiši, ponoć već je uveliko prošla kaže "Darvil" i baš se ništa ne dešava sve dok Cuca ne primeti da se nešto mrda iza brda (od ludaja), ukoči se kao mačor kad se igra s nemoćnim mišom, i ni da mrdne. Unuk batali "Darvil", čvrsto stisne dršku vila i vide kako između ludaja, a pravo na živinarnik, izlazi stvor tvor, sve u svojoj sjajnoj crnoj bundici i ne obazirući se na to što kiša uredno sipi, što svetli sijalica na laktu avlije, što onaj klinac drži preteće vile, ni što se Cuca ukipila, kao da ama baš ne mari.

Koji sekund kasnije na dvometarskom putu od ludaje do kokošinjca dogodio se mali "blic krig". Unuk je zamahnuo vilama da probode gizdavog štetočinu, al' se Cuca pre otkočila i bacila na stvora tvora, šapama ga prevrnula na kratko i taman kad je htela da ga završno ugrize naglo se okrenula i podvijena repa potražila Garova koji je negde u drugom delu avlije imao posla s pacovima. S uzdignutim vilama, u neverici, Unuk je samo krajičkom oka uspeo da vidi kako gizdavi stvor nestaje među ludajama.

Graoran i pastva mu, posle te noći bili su na miru i uvek na broju, sem kad bi koja kokoška završila u supi i rinflajšu nedelјnog ručka, ponekad i petlić, a Graoran je bio poslednji za lonac.

Ostaje zagonetka kojim se to sredstvom tvor poslužio da posle onog Cucinog napada umakne među ludaje, a ona, ta dotična Cuca, da se više nikad ne približi mestu gde je stvor umakao, pa čak ni posle kad ludaja više nije bilo, kad su svinje pojele svoja sledovanja, a gibanica s ludajom i cimetom, kao i pečene kriške iz pećke biće, ako Bog da, tek naredne jeseni pozne i cele zime.

A pošto je Bog dobar, daće!

Politička ekskurzija

Te šezdesete su bile čudobožije. Ko ih nije živeo, doživeo, proživeo i preživeo nikad neće osetiti šta je to prava nada, najavlјena potpuna celovita sloboda, ekonomski i svaki drugi prosperitet. U Americi "deca cveća" osvajaju pogled na lјudsko postojanje, ugnjeteni marširaju na čelu sa Martinom Luterom Kingom i njegovim pokličem "imao sam san", retro snage KKK sa belim kapulјačama, u saradnji s poslednjim ostacima tradicionalne mafije, uklanjaju Kenedijeve, prvo predsednika SAD, Džona, a potom i nesuđenog budućeg predsednika, takođe SAD, Roberta, takođe Kenedija, a "koka-kola" nezadrživo osvaja ceo svet, pa čak i Pigmeje u Africi, ako Pigmeja uopšte igde još ima sem u Africi. Bili su tamo u toj Americi, u kojoj se tako jasno naziralo ostvarenje svih nada, još neka čuda- božija kao što su Džimi Hendriks, Dženis Džoplin i Džim Morison, mada za kratko pa ne dočekaše Vijetnam odakle se smrad uveliko osećao, a počeli da pristižu limeni kovčezi srećnika koje su njihovi rođeni bar mogli kod kuće da ih sahrane, sve uz primanje smotane američke zastave, počasne puščane plotune i neizmernu zahvalnost Velikom Semu što je baš njihovoj deci omogućio da život polože u odbranu američke demokratije i uspostavlјanje konačnog mira u celom svetu; pa i šire.

Te šezdesete bile su čudobožije i u Evropi. Paktovi, atlanski i onaj nasuprot, varšavski, sklopili pakt, podigli "gvozdenu zavesu", utim i Berlinski zid, disciplinovali Mađare, Čeho-slovake i Polјake, ali tad ni jedni ni drugi iz tog njihovog međusobnog pakta nisu bombardovali ni Novi Sad, ni Beograd, ni Srbiju uopšte uzevši.

Posle jesu, ali je to bilo i posle i pod velom "milosrdnog anđela". Daleko posle "Bitlsa" i "Rolingstounsa", pa i posle rušenja "gvozdene zavese" i Berlinskog zida.

Te šezdesete bile su čudobožije i u Banatu, u Novom Bečeju koji je tada proslavio već pune dve decenije nošenja tog imena, gradića na Tisi gde je s druge strane bio Stari Bečej, četiri kilometra idući preko Ljutova, a 12 drugom bačkom stranom. Uvidevši da je taj "stari" ravno tri veka mlađi od ovog nazvanog "novi", pametni lјudi iz imena izbace "stari" i do današnjeg dana se zove samo Bečej, a "novi" ostade Novi Bečej bez istorijske potvrde i dokaza od koga je to noviji. Istina, ima i onih koji pametuju i tvrde da se "novi" nije ni trebao zvati Bečej, nego jednostavno Vranjevo, od koga je i nastao.

U tom Novom Bečeju na Tisi, a ni reka nije prava, nego pored prave Tise Marija Terezija prokopala novu, ovu današnju, tih šezdesetih kao da se reflektovalo sve ono iz Amerike i ovde iz komšiluka iz Evrope. U Šušanju procvetala "mađarska kulturna zajednica" sa sve drugom Bordašem na čelu, osnovan vokalno-instrumentalni sastav (VIS) sa električnim gitarama i u njemu Janika, Danika, Petika, Špurika i Mišika, a na igranke dolazili i oni iz Vranjeva, i oni iz centra. Po tom uzoru proradio i "Omladinski dom" u starom bioskopu u centru, a posle kratke epizode u Kulturno-prosvetnoj zajednici "Jelka Pecarski" takođe u centru, ali Vranjeva. I tu su bile redovne igraže, smenjivali se VIS-ovi, pa su čak i mladi iz Šušanja ovde dolazili, pogotovu pošto su ovde došli njihovi muzičari Danika, Koša-Petika i Špurika.

Bio je otvoren i Radnički univerzitet, a jedna od prvih aktivnosti bilo je organizovanje političke škole za odabrane omladince, vaspitanje srednjedobnih meštana koji su već zauzimali vrlo značajna mesta u samom Novom Bečeju, ali i opštini, počev od direktorskih mesta i pozicija u SK, SSRN, Sindikatu i Omladini, Vojnom Odseku i Narodnoj miliciji, konačno i za pokojeg starijeg gde se prevaspitavanje činilo kao moguće.

Godinu dana u prvoj generaciji političke škole pod budnim okom jednog od braće Džigurski, a koji je od njih dvojice malo ko je znao jer su bili gotovo isti, mada nisu blizanci bili, a možda i jesu, učio se marksizam i lenjinizam kao i na tim osnovama postavlјeni pogled naše Partije na čelu sa drugom Titom i sve Centralnim komitetom. Za lektiru su bila zadata, posle slabo propitivana, celokupna dela Marksa, Engelsa, Lenjina i Tita, a Kardelјeva, naročito o polјoprivredi, ne baš celokupna.

- Znaš Milinko što ovi uopšte ne propituju lektiru? - Kako će propitiovati kad ni sami nisu pročitali sva ta celokupna dela. Pa dabome, ko bi to čito?

- Nisam ni ja - Milinko će.

- Bogami ni ja nisam.

Školska "politička" godina uspešno je završena jer su svi položili, da ne kažemo naučili, i omladinci, i oni dovaspitani, pa i nekolicina prevaspitanih, a o tom takoreći fantastičnom uspehu obavešten je i Komitet i "svi koji treba". Upriličena je i svečanost na kojoj su podelјene lepo ispisane diplome za svakog politički svršenog prolaznika i objavlјeno da ih sve, baš sve, Komitet nagrađuje petodnevnom ekskurzijom u tada nam ponovo prijateljsku Bugarsku, od Sofije do Crnog mora i natrag, autobusom besplatno. Poneti samo za džeparac. I šoping, u Bugarskoj?! Tada?!!!

Politički svršena družina u kojoj je bio i Milinko Stanković koji inače nije pročitao "sabrana dela", mada se podrazumevalo da jeste, kao i svi drugi što nisu, a takođe se ne baš pouzdano smatralo da jesu, pogotovu što su svi, ama baš svi, uredno vratili nimalo oštećena "sabrana dela" u biblioteku kod Bandike koji je sav bio u čudu na neverovatnoj revnosti te je toliko mucao da ga niko ništa nije razumeo. Dobro, svakako je mucao, samo inače možda malo manje.

Znatiželјni "političari" zaista su mnogo toga šta imali da vide u toj Bugarskoj. Primera radi, prošli su kroz Sofiju i divili joj se kroz prozore autobusa; naročito im je pažnju privukla jedna velika prelepa crkva samo što joj ime niko nije znao, pa i ostale da obavesti, crkva Svete Sofije, a autobus je stao tek na izlasku iz glavnog grada Sofije, s druge sgrane, pored nekog poreddrumskog hana, onako poveće kafane gde su sva uputstva bila ispisana ćirilicom, čak i za VC sa obeležjima "M" sa leve i "Ž" sa desne strane. Što bi jedan vranjevački ciga reko' -" M" je za "madame", a "Ž" za "žentlemene".

- Pola sata pauze - objavi vođa ekskurzije.

Dodao je da još malo protegle noge koje su i njemu prilično utrnule jer je prethodna pauza bila u Srbiji još kod "Starog hrasta", davno pre graničnog prelaza na koji se nije smelo izlaziti iz autobusa. Posebno je naglasio da svi, ama baš svi, obave "nuždu" tamo gde piše VC, nikako "izakuće", ili još gore, na vidnom, i to oni koji već moraju, ali i oni koji još ne moraju, preventivno, jer iz bogatog iskustva zna da će i ti kad- tad morati. A stajanja skoro neće biti, do Plovdiva svakako neće.

Gledaju Novobečejci kroz prozore autobusa grickajući preostale pogačice i kiflice koje su im kod kuće spakovali, gledaju bugarske krajolike pa tu i tamo poneko izrazi divlјenje kako su uredne i velike parcele cveća raznih fela i boja, dok su ovako iz autobusa samo pretpostaviti mogli kakav je miris; svakako drukčiji od ovog u busu gde su u "šaraglјama" stariji "prevaspitani" otvorili drugu flašu pa im pampur ispao iz ruku i otkotrlјao se do sredine autobusa. Gledajući u sav taj bugarski cvetni okoliš Toša Bugarski se opseti da mu je žena naručila da obavezno kupi to bugarsko ružino ulјe, parfem šta li je već, i to mu triput podvukla.

Smenjivale se tako cvetne table i uredne plantaže voćnjaka, bresaka, kajsija i jabuka, a tako i s jedne i s druge strane druma. Onda više nije imalo šta da se vidi jer su nastupili kilometri ledine, ravne kao Banat, i u autobusu zavlada dremež dok su omladinci jedan drugom prepričavali lјubavne uspehe, uglavnom izmišlјene, Toša je pod utiskom prođenih voćnjaka gledao kako da ih uporedi sa našim "Bisernim ostrvom" i mada je sve naginjalo na Bugarsku stranu, promeškolјi se na sedišu i zadovolјan primeti da vinograde ovde nije video a kamo li lozu koja daje vino "Krokanj" koje je i sam Tito lično najradije pio; dakle "Biserno ostrvo" pobeđiva Bugare, i onda ko iz vedra neba:

- Majstore, stoj, zaustavi autobus!

Ekskurzijanti se trgoše iz slatkog dremeža, a škripa kočnica ih sasvim razbudi, izazvavši strah da se na drumu nešto nije dogodilo, kakva nesreća.

- Moram rad' sebe, al' odma' - sad već tišim glasom saopšti Toša.

- Au, čoveče, zar nije bila pauza za take' stvari? Ajde ispadaj da mi se još ne unerediš tu, još ako ti je nužda velika!

- Nije, nego bem' ti tu prostatu - malo posramlјen obavesti Toša "majstora" o svom stanju svestan da ceo autobus u njega zuri, baš u njega, ni u koga drugog i to usred opet nam prijatelјske Bugarske, i di da se to baš njemu dešava, kao da svi ovi imaju baš ispravne prostate, dobro - omladinci se ne računaju.

Strči već uveliko nesrećni Toša niz prednja vrata samo zbog njega otvorena, pogleda levo i vide da je ravno do zdravo daleko, i još malo dalјe, bez džbuna, drveta iz kakvog god zaklona. Pogleda brzo i desno, kad ono skoro isto kao i levo samo što je još ravnije i nema kraja do mesta gde se nekom linijom razdvajaju nebo i zemlјa, al' - ugleda jedno drvo i potrča ka njemu ceneći, onako spobodnom procenom, pošto je inače bio poznat da skoro tačno oceni kolko bandera može biti donde, a od bandere do bandere je, to svako zna, tačno 50 metara, dakle do drveta može biti 400 metara, trčeći već kako Lala može trčati, još kad ga stegne međ' nogama, sračuna Toša.

Pošto je ovo bugarska ravnica, a ne naša, Tošina slobodna procena bila je jako pogrešna. Ne samo da to drvo, za koje je Toša pretpostavio da može biti samo bagrem, nije na 400 metara, nego još toliko i još malo. Ovi iz autobusa ga gledali kako trči, pa usporava sve manji u ravnoj dalјini, pa i korak usporava sve s obe ruke stiskajući međunožje, pa kad je bio nadomak drveta ovima što su ga pomno pratili bio je sasvim mali, tek oko 20 santimetara. Kad je zamako' iza bagrema, dabome da je bagrem bio, koje bi drugo drvo tako samo opstajalo na toj brisotini, Toša se dugo, baš dugo zadržao, već iritirajuće dugo za sve u autobusu koji su uporno pilјili u daleko drvo da se konačno mali Toša pojavi i krene nazad. Neki su bili već upadlјivo besni i na Tošu i na vođu ekskurzije koji je zabranio izlazak iz autobusa bojeći se da koga neopreznog, pa i besnog ne pregazi kakav Tuta u "trabantu" ili "zaporošcu", pa posle da odgovara ni za šta.

- Znate li kad će ovaj da se vrati - više sam sebi postavi pitanje već netrpelјivi "majstor" koji je još pre frtalј sata ugasio motor?

- Kad na vrbi rodi grožđe - dobaci neko odostrag, verovatno onaj (da li je prevaspitan) s flašom i pampurom koji ovog puta nije ispustio.

- Ajde ti, lјucki, nije čoveku svejedno, saće' on - pomirlјivo će vođa puta.

- Majstore pali mašinu, evo ga ide i sve je veći i veći, neće valјda kad se vrati biti veći nego kakav je otišao - ču se od jednog polaznika prilјublјenog nosa uz staklo budno prateći kako Toša napreduje.

Ulazeći u autobus Toša se nasmeši, čak i namigne vođi i bez izvinjenja za ovaj zastoj koji je neko od prisutnih tačno izračunao da je sat i sedam minuta i još koja sekunda, izjavi:

- Ne daj Bože ovakvu nevolјu nikom: Pri tome se to nije odnosilo na ove putnike koji su ga toliko gledali dok je bio na "živoj vatri". Dabogda da se i usrali i upišali pa da vide kako je to kad te "pritera" a drvo ili ga nema, ili toliko daleko da većina i ne bi stigla na vreme.

Utim evo i Plovdiva, negde pred bugarsko podne autobus se parkirao pored same obale reke Marice, baš one reke gde su Srbi i Turci prvi put ozbilјnije ukrstili mačeve i sablјe pa su Turci ipak posle 18 godina stigli na Kosovo polјe i tu, pa i gore do Beograda i na stranu do Jadranskog mora, logorovali nekih pet vekova.

- Slušaj ovamo - obrati se vođa svima okuplјenima oko autobusa. - Imate slobodno, a odavde krećemo tačno u dva sata.

Čuvši to tri omladinca šmugnu u šumicu pored Marice, izađu u prazan grad, malo ga osmotre i vrate se u parkić, takođe pored Marice. Ali nisu čuli vođin nastavak:

- Ej, čekajte-prodere se na ostale - jesam li vam rekao da je ovde sat jedan čas unazad pa ne krećemo po našem u dva, nego po bugarskom u jedan.

- Nisi nam rekao - odvaži se jedan vođin vršnjak.

- Nisam? E sad vam kažem.

Tačno sat su u autobusu i oko njega čekali ekskurzijanti onu trojicu omladinaca koji nisu čuli za vremensku razliku i ne po bugarskom nego po našem stigli baš u dva. A kako su glupavi omladinci samo srdačno dočekani od politički svršenih kolega, sve uz pominjanje i oca i majke, dede i babe, pa i strine, čak i komšije Jovice Popsimina s minđušom u uhu; srdačnost kolega je gotovo neopisiva, pa je ona jednosatna danguba zbog Tošinog "krosa" do bagrema naspram ove sramotne dangube bila kao lutkarsko pozorište.

Spomenuti Jovica Popsimin nosio je nadimak "Brka", da pretpostavite zašto? Pogodili ste, bio je ćosav, bez brade i, dabome, bez brkova, pravi razlog za baš takav nadimak, tipično za istančani smisao u Banatu za sprdačenje kad god se može, s kim se može i po mogućnosti najviše što se može.

E sad mi je već "pun kufer" priče o ovim politički upodobljenim ekskurzijama, pogotovu posle onog pičvajza nastalog zbog trojice omladinaca, dvojice komšija onog Jovice Brke koji ni kriv ni dužan uđe u ovu priču. Međutim, priča ne bi bila priča kad ne bi imala kakav-takav kraj, mada se do njega može stići i prečicom, kao što ćete sada i pročitati.

Tek, ekskurzija stigla na Crno more, u Burgas kad se noć uveliko spustila, pošto se ovde u Bugarskoj ranije smrkava nego kod nas i tolko' se ranije ide na leganje. Večera je postavlјena u potpalublјu nekog broda koji davno nije plovio, u kafani koja je neodolјivo podsećala na "Gambrinus" iz istoimene pripovetke Aleksandra Kuprina, a poslužen je nekakav čorbulјak, kanda je neki poseban recept za "ragu-čorbu", onda nešto što su trebale biti "natur-šnicle", pošto su i bile ali ispečene nekoliko sati ranije jer brodski ugostitelјi nisu mogli znati da će omladinci toliko zeznuti stvar, delimično i Toša, i da će doći do tolikog kašnjenja pa su bugarske crnomorske šnicle ličile na skvrčene đonove banatskih gumenih opanaka, a bila je tu i salata - po jedan poveliki neolјušćeni bugarski krastavac, gorak kao zlotvor, bar po istančanom banatskom ukusu.

Sutradan, čim je svanulo, a da ne zaboravite da u Bugarskoj ranije svanjiva nego kod nas, odmah posle preuzimanja kesa "lanč-paketa", autobus se zaputi ka Varni, gradu s čuvenim, bar tako kažu, letovalištem "Zlatni pjasci", vozeći tik pored obale mora koje je bilo crno, a ne kao plavi naš Jadran.

- Vidi ovu obalu, ko naša Slana Kopov - primeti Toša - samo što je mlogo, mlooogo, veće!

- A to blato, jel' lekovito ko naše - okuražio se jedan od krivih omladinaca da i on nešto kaže, ali mu niko ne odgovori?

U autobusu zašuška otvaranje lepo zapako- vanih papirnih kesa" lanč-paketa", mada vremena do ručka još ohoho, i odmah nastade žagor.

- Au, pa ovo su šnicle od sinoć! Vidi kako su još tvrđe kao da su smrznute, poreklom iz Sibira.

- Imate li i vi po crni lukac i pola glavice belog?

- Ja imam, i to neolјušćene!

- A krastavac, ponos bugarskog povrtarstva?

- Jebo' te krastavac!

- Slušaj ti, lјucki se ponašaj, a kad stigneš kući pcuj po avliji koliko 'oćeš - podviknu vođa još siguran u svoj autoritet.

- Izvini, jebi ga.

- Eto ga, opet, oš' da letiš iz aftobusa!

Potpuno razočarenje, baš ra-zo-ča-re-nje, bili su ti "Zlatni pjasci" gde je pesak žućkast, kao s Tise, ne sivkast kao dunavski, letovalište koje, odmah se vidi, ima svoju infrastrukturu, ima domaćina Tutu, ali inače nema nikog, ni žive duše, ni kakvog kera repom da zamahne.

- Još nije sezona - objasni domaćin puta. - Za dve i po nedelјe "pjasci" će biti "puni ko oko" jer stižu Rusi, Ukrajinci, Polјaci i po koja bugarska familija, ali samo ako stranci nisu sve zauzeli.

U Varni je bilo kratko zadržavanje, pa spavanje u Velikom Trnovu gde je "kost" inače neuporedivo bio bolјi od onog u Burgasu i u "lanč-paketu", a naročito su bili "slatki" škembići spremani na poseban bugarski način, recept koji je ušao i u najpoznatije svetske kuvare i služio se na mnogim trpezama.

- Zdravo su vam lepi ovi škembići, lepši nego kod nas i kod Gibanja, i kod Busije. Nije valјda da naši numu ovako slatko da skuvaju?

- Dal' umu? Umu oni al' gi mlogo pereu, mislim na crevceta i škembeta uopšte uzevši.

Veliko Trnovo je eksukrzija napustila a da niko ni reč nije prozborio o tom, inače, neobičnom gradiću, lepom svakako; ni sa istorijske tačke, ni geopolitičke, ni kulturno-folklorne, ni ekonomsko-privredne tačke, pa ni koja reč o nesumnjivoj potvrđenoj lјubavi naroda, svih, SSSR-a i naroda Bugarske, jednog, verovatno zato što su i velika Rusija i mala Bugarska do juče bile carevine.

Stigavši u Sofiju ponovo, sad u povratku kući, vođa postroji ekskurziju "na parove razbrojs" i razgovetno objavi:

- Imate četiri i po sata slobodno i odavde krećemo tačno u tri sata, po bugarskom vremenu, nemoj da se dogodi nešto kao u Plovdivu što je bilo jer sad nikog nikoliko nećemo čekati, uostalom Sofija i nije daleko od granice. I šta da vam kažem, možete šetati, razgledati, popiti i pojesti štogođ, pa i pazariti jer sigurno ima ponešto da se kupi, ako je kome šta novaca još ostalo! Samo da još jednom ponovim, u tri krećemo.

I bogme krenuli na vreme. U autobusu su otvarali kese iz dućana i pokazivali jedno drugom šta je ko našao da kupi a da ne baci novce. Bilo je tu svilenih marama, ruskog čaja, ružinog ulјa, po koja ruska kapa-lenjinovka i jedan samovar, takođe ruski. Omladina se poizuvala i zaradila se oko obuvanja novih belih dubokih patika ne bi li bili spremni za carinu jer granica nije daleko. Da, bile su to "šangajke", kineske original, verovatno u to vreme najbolјe patike na svetu. Šta u to vreme - i posle, i mnogo posle! Kakve "najke", "ribok", "adidas"? Pa kad su naši omladinci izašli na carinski pregled, sve u tim belim "šangajkama", Bugari i nisu nešto obratili pažnju valјda misleći da je to u pitanju kakva sportska ekipa.

Posle negde oko 12 sati putovanja napokon stigoše u mali pitomi grad na Tisi, kako ga baš uvek opisuju nadahnuti lokalni novinari, i bilo je tik pre svitanja.

Sva sreća što su stigli po našem vremenu, a ne onom bugarskom kad bi već uveliko bio dan i ceo bi Novi Bečej od centra pa preko Ljutova, Vranjeva, Novog Sela i Šušanja imao šta da vidi: izgladnele, ožednele, izgužvane, neispavane i vidno ubledele "svršene političare", takoreći "cvet ovog pitomog gradića", opet što bi novinari rekli, pa bi po sokacima krenula i kakva možebiti sprdnja koja ovdašnjem živlјu baš i nije bila strana.

I za kraj koja reč o novinarima koji nisu baš slučajno ušetali u ovu priču jer su o ekskurziji podrobno izvestili i za lokalne "Naše novine", i za regionalne "Zrenjanin", pa i pokrajinske "Dnevnik", strastveno veličajući u svemu tom Komitet i SSRNV, kao i "one koji su pomogli" kao "Polet", "Mašinoinvest", Brodogradilište, "Sokolac" i "Biserno ostrvo". Nisu novobečejski novinari bili oni koji su u svojim bodicama prodavali novine, mada su ih tako zvali, nego baš neki drugi koje nisu tako zvali, a stvarno su bili novinari, oči i uši u mirnoj pitomoj sredini u kojoj žive vredni neumorni neimari u industriji, građevinarstvu, brodogradnji, zanatstvu, na kraju i u polјopriverdi.

Perjanica tih pravih novinara bio je izvesni Dragan koji se iznenada, ko zna otkud i kako, pojavio u Novom Bečeju (posle se pročulo da je izbačen iz neke vojne škole, ali ne zbog ravnih tabana) i proslavio se neverovatno kritičarskim, a istodobno takođe neverovatno podobnim i iskrenim tekstom u novosadskom "Dnevniku" o tome kako je ovdašnja gimnazija poslala decu na ekskurziju da upoznaju tamo neki Pariz, pa Švajcarsku i Veneciju, umesto da tu našu decu, inače želјnu za novim upoznavanjima, pošalјu da upoznaju bolјe domovinu svoju, i to "stazama partizanskim", od Tjentišta pa preko Romanije do Kozare, odakle nije daleko ni Kumrovec. Taj tekst pun objektivne konstruktivne kritike, sasvim suprotno intoniran od onog, istog autora, o ekskurziji radi upoznavanja Bugarske toliko je privukao pažnju opštinskih i "onih koji treba" da je pravo čudo kako angažovani novinar nije bio bogato nagrađen, a nije.

Od ostala tri novinara samo se Mikica posebno istakao objavivši tekst s naslovom "NOVI BEČEJ PUN SVINJA". Šta je pri tome mislio, on je sigurno znao, a baš tako je napisao. Steva i Cimer su pretili sport i nisu se isticali, baš kao i ovdašnji sportisti.

Tako ekskurzijanti stigoše kući posle dugog puta, a nadasve neverovatno poučnog, stekavši izuzetno vredno iskustvo, takoreći međunarodno, ili još lepše internacionalno.

Izem ti život

Nedelјom prepodne, retko kad bi to propustio, Branislav Bane Pustoš, zvani Batuka, svratio bi u novobečejsku biblioteku, "Kod Bandike" kako se tad govorilo, i to da vrati knjigu koju je prethodne nedelјe uzeo i niju je pročitao, i da uzme novu knjigu koju, takođe, neće pročitati. Seo bi na bibliotekarsku stolicu za bibliotekarskim stolom, velikim da mogu i drugi nedelјni posetioci biblioteke da se predaju čitanju, uzeo nekoliko dnevnih izdanja novina i postavio se kao da se baš udubio u čitanje, a sve motrio koliko ih je u biblioteci i da li primećuju kako on pomno čita; i to ne makar koje novine, nego baš "Politiku" u kojoj je svega bilo napisano, najverovatnije i istinito i zanimlјivo, samo što Pustoš nikako nije mogao da pronikne u svu tu bit, a i kako bi kad i nije čitao, nego tek po koji naslov uočio.

U to doba nedelјnog prepodneva Batukini vršnjaci bili su u bioskopu i gledali Tarzana, Čitu i Džejn, Kozaru, Neretvu ili Sutjesku, ili neki od filmova u kojima kauboji obavezno pobeđuju Indijance; kako i ne bi kad im u zadnji momenat, kad im ponestaje municije i zamalo da se isprlјa beskprekorno kaubojsko odelo njegovo i uštirkana bela košulјa njena, kaubojke plave, stigne konjica sve uz trubu za juriš, u plavim mundirima s dva reda žutih dugmadi i isukanim sablјama, a američka zastava vijori se, vijori; a oni crvenokožci, nema sumnje negativci, koji su se drznuli da napadnu kaubojske rančere doselјenike samo zato što su im oteli malo parče zemlјe, mali deo šume i lovišta, ti nafrakani Indijanci ni zastavu nisu imali, ni puške i topove, nego samo strele i koplјa i konje bez sedla i dizgina. Zbog tog bioskopa deca u Novom Bečeju su se delila na kauboje i Indijance, gde su prvi bili u dvotrećinskoj većini, a za partizane je bila apsolutna, što je svakako bolјe bilo nego da su se delili na Srbe, Mađare, Cigane, ili na pravoslavce i katolike.

Pustoš je za sve to vreme i dalјe "bistrio" politiku, ekonomiju, zdravstvo, kulturu i sport u "Politici" naglašeno dižući na uvid naslovnu stranu novina koje on, eto, u biblioteci čita, a postajao je sve nervozniji pšto se bližilo podne i treba ići kući na nedelјni ručak; ono, kao što je i red, prvo gibanica sa sirom, bar dve debele rude, pa kokošija supa s knedlama, trticom, brbuškom i džigericom, obavezno i s nogama kokošijim koje mlataraju iz tanjira kao kakav klavirista početnik što mlatara po crno-belim dirkama, a tek onda rinflajš od čega već treba da bude, pa na kraju ruda fašira, il’ dve, uz kisele krastavce i papriku, šta ko već voli.

Baš zbog ovog banatskog nedelјnog ručka Batuka Pustoš bi se unervozio u biblioteci "Kod Bandže", a ne zbog vesti o tome kako se međunarodna situacija naglo usložnjava i što u "Zalivu svinja" jedni hoće ovo, drugi baš suprotno, što je tog dana "Politika" prenosila, on video, ali nije, kao ni bilo šta drugo, pročitao, niti će tako išta ikad pročitati. Unervozio se jer će bibliotekarska bajka da se završi, da će se javiti Bandiki i otići kući; usput će da kupi četvrt hleba, najverovatnije ostalog od juče, kojeg će sam samcijat da sastavi s parčetom slanine, makar i ako je već užegla, dok tamo na njihovom, pa i njegovom salašu, otac i mati se slade pečenim petlom, kad je već nedelјa.

Branislav Bane Pustoš, od nekih zvan Batuka, samovao je u selu, takoreći izbačen sa salaša da bi završio osnovnu školu i potom postao čovek. U tom osmom, gde mu većina predmeta ionako nisu išli, on se pročuo, pored one predstave nedelјom u biblioteci, i po zbirci X -100 romana, ubrzo najvećoj takvoj zbirci u Novom Bečeju na koju je bio posebno ponosan, i rado je komšiluku davao na čitanje, pod uslovom da mu ih vrate, što eto, nije baš uvek bio slučaj. Za razliku od "Politike" u biblioteci "Kod Bandže", Pustoš je kod kuće, onako sam samcijat, čitao sve te "roto-romane" iz sopstvene zbirke, a naročito je neko vreme voleo onaj "Lun, kralј ponoći", gde je Lun imao pajtaša Makfersona s nekim nenormalno velikim pištolјem i njih su dvojica sve rešavali, skoro kao i ovi danas u američkim TV serijama. Svi ti "romani" bili su uredno, pedantno složeni na jednoj stelaži u prednjoj sobi između dva mala prozora sa sokaka, onako bez firangi, a u jednom redu sve "dela" Frederika Eštona "Lun, kralј ponoći", ova književna roto- dela poređana s toliko pažnje, pa i lјubavi prema njima, gotovo do imbecilnosti, kako je i sam Batuka govorio ovu reč koja mu se posebno činila baš onako učeno, takoreći gospodski; za razliku od onih salašarskih, pa i vranjevačkih reči kao što su kad se para kukuruz i podvikne konju "OTE", što konj razume da vuče parač malo ulevo, ili "ČAČA", malo udesno u brazdu stablјika zelenog mladog jedrog kukuruza u junu.

Nastavio je Bane Pustoš da nedelјom prepodne ide "Kod Bandike", da se druži s "Politikom" držeći je sat-dva s potpunim nerazumevanjem u rukama svojim, ali u školu dalјe više nije išao: i što bi išao pored "Politike", one nedelјne, a i svoje kućne roto-biblioteke sa njemu svom potrebnom "stručnom literaturom". Na salaš nije hteo da se vrati ni za živu glavu i šta bi na takvo poniženje i takav pad na vranjevačkoj prestižnoj listi rekli jedan Bandika, a tek Kralј ponoći i njegov verni pratilac Makferson.

Prateći ovu sagu o Pustošu, možete i misliti šta je bilo posle. Više nije kupovao roto- romane, nego iz svoje zbirke prodavao roman po roman dečurliji u komšiluku, mada je češće bila trampa za kokošija jaja, kolko uncuti procene da je dosta spram jednog romana, ili mala, sasvim mala, takoreći teglica meda, bagremovog, ili parče gibanice sa sirom, samo nedelјom kad se Batuka vrati iz biblioteke. Al' oćeš! Bane je sve češće bio gladan. Čak nije umeo ni ribu da peca, što je u Vranjevu uistinu bila prava retkost; uostalom nije imao ni bilo kakav pribor za tu pecarošku privrednu delatnost, ali je imao praćku i neverovatnu sposobnost da je unosno koristi. Toliko je bio vešt s tom praćkom da je mogao u oko da te pogodi, i još da biraš oćeš levo il' desno, ali Pustoš nikad nikog nije u oko gađao, mada bi ga svakako strefio, jer nije bio takav mladi čovek koji je ipak, mada jedva, završio osnovnu školu, niti su oči za jelo, pa zar nije tako, i da li je iko čuo da je neko jeo kokošije ili ćurčije, o jagnjećim očima, i svinjskim da i ne pričamo, pa ni onim malim od sitne ribe iz obližnjeg kanala. Gađao je i pogađao, naš Batuka, kumrije koje su redovno svraćale na jedno drvo kruške i dva stabla kajsije koje je imao u svojoj avliji, te gugutke koje su svakako bile za jelo, sem klјuna i naravno očiju; i on je dnevno čak i po dve skidao u svom trodrvnom avlijanerskom voćnjaku, tako sve dok kumrijama konačno nije stiglo do pameti da u tom dvorištu za njih nije bezbedno i pronašle druge lokacije izvan dometa ubojite praćke. Ostali su samo vrapci, ali su i oni, takođe na meti gladnog praćkaroša, napustili svoje donedavno "večno ognjište" i preko puta sokaka osnovali novu dživdžansku koloniju, uprkos žestokih otpora domaćih golubova, širaja, čirkana i gušana.

Ostavši bez životnog izvora zvanog kumrije i vrapci, ne računavši poneku i ponekad neku zalutalu bez povratka komšijsku kokošku, Branislav Bane Pustoš, zvani Batuka, bivao je sve češće gladan. Tad je odlučio da konsultuje svoju stručnu literaturu iz romana "Lun, kralј ponoći" i da više ne bude gladan. Našao je jednu staru žensku čarapu za navući na glavu, izrezao otvore za gledanje, a najviše se zauzeo spremanjem posebnog "uređaja" koji će staviti u usta, između gornjih i donjih zuba, koji će mu obezbediti da "u akciji" niko ne može da mu prepozna glas, ako uopšte bude morao da progovori. Uzeo je onu belu okruglu plastiku od cucle za bebe, samo gumenu cuclu odbacio, a plastični okrugli beli deo nacentrirao da u sredinu ubaci pisak iz gumene lutke, i tako opremlјen počeo je da "obilazi" prvo komšiluk, posle i šire.

U početku, koji mesec, u sokaku nije bilo nekog povećeg komešanja niti sumnji bilo koje fele, pogotovu ne da se ima posla s lopovom:

- Jel' Daro, kolko' mi imamo kokošaka?

- Kolko' ja znam 27 i dva petla.

- Ja sad izbrojo' 25!

- Lepo sam ti stoput kazala da im potkrešeš krila da ne preleću u avliju u drugi sokak, a tebe mrzi. Znaš kad će nam oni Šašini vratiti kokoške, kad kvočka prdne!

Tako je neko vreme Batuka pustošio komšiluk, ali nikad alav, samo kokošku ili dve i po koje jaje koje gazdarica nije pokupila juče, sve dok nije, gotovo zalutao u treći sokak u kuću u kojoj je bila jedna zdravo besna kera, neki crni krupni avlijaner sa očnjacima "kao u slona", džukela koja dohvati Pustoša, sve onako za nogavicu, obori ga sve umaskiranog i nikako ne pušta, sve dok gazda ne istrča iz kuće, zgrabi vile koje su bile pored štalskih vrata, ustremi se na ležećeg ulјeza pored kokošinjca, a ovaj dohvati neki tvrdi kolac koji mu se tu nađe pri ruci i raspali njime po glavi nadolazećeg domaćina koji pade ničice ispustivši vile i više nije ni mrdnuo; dok je džukac olabavio i cvileći nestao u pomrčinu avlije. Posle se domaćin pridigao, ali je lopov umakao.

Da li je Branislav imao nameru da udari domaćina? Nije nego se branio od vila koje bi ga, zasigurno, probole, a da li je trebalo da bude usred noći u tuđoj avliji u trećem sokaku, nadomak kokošinjca, dabome da nije i koji će đavo tu onako zamaskiran kao njegov idol Lun kralј ponoći? Dobro sad, naravno da je bio da ukrade kokošku-dve, što nikako nije lepo, složićete se, ali ne treba zaboraviti da je sve više i češće bio gladan, pogotovu što su njegovu avliju, i njegovu praćku, kumrije poodavno napustile, pa čak i vrapci!

Našeg Pustoša naša Narodna milicija, u jednoj savršenoj organizovanoj akciji, u kojoj su učestvovali sve najprovereniji inspektori-eksperti za razne oblasti čak iz Zrenjanina i Beograda, dakle Narodna milicija ga je pronašla i odmah privela pa je tako konačno dolijao noćni dvonogi lisac od kojeg su već i sve kokoške u Vranjevu imale stravu. Onda mu lepo sudili, pa ga i osudili, najviše zbog onog kolca drvenog koji mu se našao pod rukom dok je bio u "nebranom grožđu"; pokušaj upotrebe vila u celom slučaju sudski je bio potpuno ignorisan. Određen mu zatvor, tamo gde zatvori postoje, pa su vranjevačke kokoške mogle sasvim da se smire i natenane da klјucaju podareno im zrnevlјe, iako su neke, ali samo posebno birane, bile i klјukane ne bi li bile što spremnije za neki naredni blagdan i završile delom u povećem loncu plavom, s belim tufnama, a delom u kalajsanom pleku uz kojekakve priloge.

Branislav Bane Pustoš zvani Batuka, u zatvoru više nije bio gladan i čak je ustvrdio da se zatvor samo zato zove "zatvor" zato što je, gotovo u početku boravka u Ustanovi, dobio "zatvor"; od redovne jake zatvorske hrane spremane u zatvorskoj kuhinji, a tu je i Bane imao poseban doprinos jer je najbrže i najbolјe lјuštio krompir, imajući u vidu opet zatvorsku jedinicu mere brzine i kvaliteta za lјušćenja krompira.

"Zatvor" je Pustoš prilično teško podnosio, složićete se kao i svaki živi stvor, ne svih pet godina na kolko' je osuđen zbog onog glupavog kokošinjca u trećem sokaku, pa dobro, i onog još glupavijeg drvenog kolca, nego što mu je zagorčavao život već treću nedelјu od dolaska u Ustanovu, pa je mislio kako ovaj veliki zatvor sa stotinama grešnika nije ništa naspram ovog njegovog ličnog malog "zatvora". E da je mali!

- Kažnjenik broj 0803/4/ll - 5, skini gaće, nagni se preko klupe, sad ćemo mi to - zapovedi dežurni zatvorski lekar, inače specijalista za "zatvore" sa sve nekom pumpom u rukama, i Batuka, koji je to jedva osmotrio, zaklјuči da je ta "pumpa" veća od one za obične biciklove, ali svakako manja od one za gume na špediterima, a to uopšte nije bila pumpa nego klistir kako ju je zatvorski doktor oslovio s uvažavanjem taman istim kao kad je Pustošu naredio da skine gaće i natrći se na izvolte'. Slutite već kolko' mu je posle laknulo, tolko da je sebi odmah obećao da će se "zatvora" kloniti do kraja života svog pustoškog.

Dok je imao status sužnja u ovoj već ranije spominjanoj Ustanovi, do Baneta su stizale prilično nevesele vesti kao što je prva da su mu roditelјi salašari prodali kuću, onu s avlijom, kruškom i dve kajsije, nisu njemu prodali nego nekoj Zorki Šempilki. Prođe koja godina kad ga u biblioteci u Ustanovi, dok se po staroj navici družio s "Politikom", zatekne vest da su mu i mati i otac umrli na salašu još početkom zime; prvo ona, a odmah za njom i on, i da od salaša, kaže se u toj vesti, niššta nije ostalo, odnosno tokom zime i ranog proleća sve je nestalo kao da nikad nije ni bilo tu, pa se slobodno može reći da je i salaš umro.

Pa dobro, valјda je tako moralo biti, mislio je Pustoš znajući da sad više nema ni kud ni kome da se vrati jednom kad ga puste iz Ustanove, a i to će kad-tad biti; i Bane prvi put oseti užasnu ledenu samoću koju je sasvim upotpunilo saznanje da ni njegov Lun kralј ponoći, ni Makferson, napokon ni Frederik Ešton koji je o njima toliko pisao, uopšte nisu postojali. Naime, sve je to izmislio neki Mitar Milošević, Crnogorac iz Novog Sada, po svoj prilici jedna lažovčina; sabrao je dva i dva Pustoš, ležeći na ćelijskom gvozdenom krevetu, na leđima kao proštac otvorenih očiju zureći u zatvorski plafon koji je nekad bio beo, a sad više nije beo.

sr SR en EN hu HU

Kontakt

060 013 01 01
salevidak@gmail.com

Pišite nam