Miloš i neman u Tisi

Miloš je jutrom pecao na Tisi; i on i ribe imali su, nesumnjivo, nekakav dogovor da posle svakog pecanja budu baš zadovoljni, i Miloš i ribe. E, baš tako.

Tog jutra Miloš se posadio na svom uobičajenom mestu dok se izmaglica dizala iznad tiske vode, a s leđa se promaljalo Sunce, kao da pita da nije u  zakašnjenju; iako je poznato da Sunce nikad ne kasni, samo se nekad ne vidi, čas zbog oblaka, čas zbog magle; tek ako se Sunce i nije promolilo, to ne znači da nije tamo negde gore i da će i tebe pre ili posle obasjati, kao što u ovom trenutku negde nekoga, sasvim sigurno, već miluje zracima svojim.

Mada je Miloš pecao sve što je riba, ovog se jutra, definitivno pogodnom za pecaroški uspeh, namerio na one tiske ale, one s kojima se najviše posla ima. Takav je i alat poneo. I desi se što ni Hemingvej ne bi mogao opisati, što ni Santrjago iz njegove priče nije mogao ni zamisliti da je moguće, iz one priče iz obavezne lektire „Starac i more“, koju će u nekoj novoj lektiri zameniti, ili bar tik pored nje, biti priča „Miloš i Tisa“; samo još da je neko napiše, da je neki izdavač uzme, a neki štampar takoreći besplatno izdrukuje; pa onda i reklama! Štap se presavinuo do maksimalne granice, kako je u uputstvu o korišćenju i napisao proizvođač, i Miloš skoči na noge lagane, prevrne tronožac iza sebe ispusti skoro punu flašu kisele vode „Knjaz Miloš“, pa puvuci-potegni; iskonska borba čoveka i ribe, ovoga puta Miloša i tiske ale, dabome da je samo ala mogla biti. Da je neko gledao na sat, štap se smotao tačno u 6,47 i još nekoliko sekundi, a međusobno natezanje Miloša i ale bilo je završeno, opet tačno, u 8,02, pri čemu su se obe strane prilično umorile, Miloš kanda malo više, kad se velika riba otkačila i nestala u tamne tiske dubine uz nekakav snažan potmuli eho.

- Šta velika riba – govorio je Miloš posle u obližnjoj kafani? – Toliko velika da sam, kad se otkačila, lepo čuo kako je udarila o dno!

U kafani se dugo većalo da li se stvarno čulo da som udari u dno Tise, i dok su neki smatrali da ništa nije nemoguće, pogotovu što se ovde zna,dobro ne baš pouzdano, da u Tisi, baš ovde kod Novog Bečeja, obituje jedna somska neman koju još niko izmerio nije, a Miloš zamalo, neman veća od svih ovdašnjih somova koji jedva dosežu do deset kila, ali ih se nakotilo oho-ho.

Pecao je Miloš i posle ali, badava, nije to bilo to kao onog jutra na Tisi dok se Sunce tek promaljalo kroz izmaglicu, kao što je bio onaj „susret treće vrste“, onaj osećaj da je na udici nešto, ko zna možda i neko, mnogo veliko, najveće.

Inače nepobedivi Miloš Cvejin, zvali ga Patak, sem ovog poraza protiv tiske ale, jednog soma, šta god to bilo, jednostavno je rođen bio da ne može da gubi. I Klej je izgubio jednom od nekog Frejzera, i Karpov od Kasparova, samo Miloš nije, čega god bi se dohvatio, a da se on ne proglasi za pobednika; ako je košarka on ubaci sve poene; ako je stoni tenis on protivniku ne da da izađe „iz malog“; ako je karambol do sto, onaj drugi ne stigne ni na dvadeset kad Miloš kontra kvartom ili savršenim buzerom zabeleži poslednji poen; a u kartaškim igrama nije mu niko ravan bio, čak ni onaj „Boža zvani Pub“, kao ni u ronjenju, u igri „pataka“; kad zaroni u Tisu toliko ga nema pa se svi uplaše da će se pojaviti tek kod Titela, sad il' živ, il' udavljen, kad ti pred nosom izroni samo što neku ribu među zubima ne drži. Pričalo se među vršnjacima da je Miloš sigurno otkrio kako se diše u vodi što drugima nikad nije uspelo, mada je pokušaja bilo nekih koji su posle neko vreme proveli družeći se sa ribama, dok ih Tisa nije izbacila. Otuda i onaj čuveni banatski šlager, ma ne onaj „Čamcem plovim sam po Tisi“, nego ovaj koji medijski nije bio dovoljno ispraćen:

                „Bair se odvalio,

                Živa se strovalio:

                Na sred Tise, šešir pliva,

                Udavi se Živa, šalaj.“

                Onda bi u ovom banatskom šlageru usledio foršpil s dominacijom begeša i potom upitna strofa:

                „Avoj Živo, pa Živo

                Zašto nisi isplivo''?

                (A Živa iz udavljenih odgovora)

                Isplivo' bi' da sam mogo'

                Al' je vode bilo zdravo mlogo;

                šalaj!“

                Pa onda, sve uz veselu bećarsku, završna strofa, od samo dva stiha:

                „Posle nedelju dana Tisa ga izbaci na suvo, jerbo se naduvo':“

Onda se Miloš izgubio sa svih novobečejskih terena na kojima nikad nije završavao pognute glave i ostavio sve drugove, čak i Jocu Bulca i Vladu Zelembabu, pa i onu stonotenisersku Sičovu, i dao se u Beogradu na studije i besomučno ubacivanje lopte u koš protivnika u dresu OKK „Beograda“. Kluba koji je nedavno pre Miloševog dolaska napustio legenda Radivoj Korać, a Miloš naumio da čak i nadmaši popularnog Žućka. Da nešto potom nije nepopravljivo izvrnuo nogu, ko zna?

Utim dođe i kraj studijama u Beogradu u kojem je Miloš opet pobedio i to neverovatnim „košem“ na završnom ispitu, bar tako je pričao starim drugarima u Novom Bečeju, uz podeljene karte za novu partiju preferansa:

- Od tri cedulje izvučem srednju, otvorim i pročitam pitanje, a ono pitanje na koje ni profesor nije znao odgovor, a kamo li ja. Međutim, uzmem loptu čvrsto u ruke, krenem levo, pa desno, ukršteni korak, pa pravo u koš, do dna, do diplome!

Miloš se za poslom obreo u Žablju, s one strane Tise, ali nadomak nje, unakrst od mesta gde mu se ona somska strvina otkačila i udarila o dno, a Žabaljci, pa gotovo i cela Šajkaška, čudom se čudili onim profesorom što svako jutro toliko trči da ne ume da stane; čak se jednog maglovitog jutra toliko zatrčao da je stao tek da pročita da na tabli piše „Temerin“. On nije, onako trčeći, kao posle što je Forest Gamp u jednom filmu, ni primetio kad je pretrčao Gospođince.

I u Žablju se pričalo da baš u njihovom delu Tise obituje neka somčina s kojom su bućkaroši više puta imali „bliski kontakt“, što je Miloša toliko uznemiravalo da je drhtavica umela da ga dobro trese, noću da se preznojava i po tri puta presvlači, da ustaje u tri sata i proveri svoj pecaroški alat odlučan u nameri da će kad-tad baš on staviti tačku na „tisku neman“, pa sad bila pored Novog Bečeja ili pored Žablja.

Miloš naš nije upecao to što je hteo, niti je iko drugi, pa možda ta somina i dan-danas šparta Tisom od Novog Bečeja do Žablja i natrag. A da niko nije zauvek nepobediv, ovog puta je dokazao niko drugi do jedan – som. Mada se Miloš i nije predao. Eno ga i dan-danas, kad u Žablju, kad u Novom Bečeju, kraj Tise vreba jer nije gotovo kad je gotovo, nego kad Miloš kaže da je gotovo. A još nije gotovo.

Skeledžija Žarko

Mila Vlalukin, Novosađanka, godinama je imala veliki problem što joj se, tako se to kaže, u mali mozak uselio Žarko skeledžija na Tisi, s bačke na banatsku stranu, ili obrnuto; kao kad kažeš s leva na desno, a zavisi odakle gledaš. Elem, Mila je opravdano počela da mrzi Žarka, o kojem je ova priča, a ona je epizodista, takoreći statista. Mila je bar dva puta mesečno iz Novog Sada, gde je živela, išla u Novi Bečej, odakle je rodom. Bila je onako punačka, najblaže rečeno, ne lepuškasta, nego baš lepa, u najboljim godinama, i mogla je bez mnogo muke da podnese put preko Temerina, starog Đurđeva što mu je pravo ime, pokrpljen asfaltirani put sve do Starog Bečeja, gradić koji je posle izbrisao “stari”, od sramote jer je tri veka mlađi od onog s druge strane Tise, a generacije mu dale ime Novi Bečej; ali još desetak kilometara šljunka, rupa, raznih zamki do skele na Tisi, preko puta skoro centra Novog Bečeja, Mili Vlalukinoj bilo je, pre skeledžije Žarka, što je baš mrzela. Mislila je da bi pre stigla do Garmišpartenkirhena no što pređe ovih rupičastih tucaničkih deset kilometara.

Skelom pređeš Tisu, pa se ne vratišMrzela je taj put, ako je uopšte bio put, i to iz dna duše, dvaput mesečno kad je svoj lepi Novi Sad za vikend menjala za lepi svoj Novi Bečej, sve dok se nije desila, a desila se, scena na skeli, taman negde oko jednog sata poslepodne, ili još malo kasnije, većini sveta vreme ručka. Mili svakako.

- Pauza za ručak – objavi skeledžija Žarko glasno da čuju svi pešaci, biciklisti, i motociklisti, al i ona “gospoda” u kolima u fićama, škodama 1000MB, vartburzima, par tristaća i jednom taunusu 17M. Mila, koja u ovoj priči nije glavna, nego je baš Žarko, gleda iz svojih kola i čuje šta je ovaj rekao; gleda i vidi kako Žarko rasprema iz nekakve platnene torbe prvo šareni čaršavčić koji neverovatno predugo širi na neki široki panj, što Miline živce već počinje da iritira, onda počne da čisti glavicu crnog,potom i belog luka, izvadi i po kile leba crnog, od juče mu, i tek onda glavno jelo – ne baš malo parče slanine, debele, zvali je sapunjara.

Priprema za Žarkov ručak na Tisi potrajala je desetak minuta, Mili se činilo da su sati u pitanju, dok skeledžija ne otvori  brisu1 , obriše sečivo, pažljivo odseče krišku onog jučerašnjeg  ‘leba, sve vreme u neobaveznom divanu s nekim brkom, nakrivljena šešira koji je onako naslonjen na bicikli baš pokazivao da ima kade2  taman kao i Žarko. Mila gleda u postavljeni panj, stomak joj zakrči, a iz usta samo što ne procuri, mada je kod kuće pre polaska preventivno zamezila jedno trista grama tanko isečene šunkarice, pola kutije topljenog “Biser” sira i poveliku okrajku ‘leba, crnog jer je bila na dijeti, da do ručka, koji je čeka u Novom Bečeju, ne ogladni.

Pauza za ručak, a čiji, Žarkov dabome, otegla se već preko dvadeset minuta a on još nikako da počne, nego se uzvrpolji, izvadi neku zelenu politru, nategne je i onda začepi pampurom koji će čuvati da se slučajno ne prospe ostatak  u politri zelenoj.

Pravi ritual počinje kad Žarko konačno počne da jede. S kojim ozarenim crnim licem secka parče po parče slanine, secka luk, malo crni, malo, ajd’ ne baš malo, ‘leba, dok beli luk i ne secka, nego onako oljušćene češljeve cele ubacuje u usta, taj savršeni blender.

Secka Žarko i žvaće li žvaće, sve u šesnajst, baš natenane dok Mila gleda i ne može da veruje, i sigurna je da je taj ručak na panju daleko bolji od ovala mešanog mesa, od kile i po jagnjetine ili prasetine, od pečene ćurke za Božić, od pet sarmi ili šest punjenih paprika. I dok joj je sve to prolazilo kroz glavu, pre će biti iz stomaka, jedva se uzdržala da ne izađe iz kola i zamoli Žarka da mu se pridruži.

Nije ni vrata od kola otvorila, a već je znala da ovog skeledžiju mrzi iz dna duše, više od svih onih rupa na takozvanom putu od Starog Bečeja  pa ovde do Tise koju ne može da pređe dok ova skotina jede li jede i još jede, valjda dok sve ne pojede; zadavio se dabogda, poželi mu Mila Vlalukin nesvesna da će joj ta slika ručka na panju pored Tise i te slanine, rumene u sredini, otati zauvek.

Kad je Žarko završio, natenane smota malo parče slanine, koje očito nije pojeo, u list novina koje je kao državni poslenik svakog dana dobijao, i to zabadava, preko Socijalističkog saveza radnog nam naroda, mada nije imao kade da ih čita, protegli se, skine lanac-zabran na skeli i podvikne:

- Pauza je gotova, idemo preko; dok ga je Mila na ulasku u skelu pogledala očima punim mržje koja neće izbledeti ni sutadan kad se bude vraćala, pa ni kod kuće u stanu u Novom Sadu, pogotovu kad se privati slanine koju je otad uvek imala u svom frižideru.

Skeledžija Žarko je bio kućevni Ciganin, šta god to značilo i bilo; mada su posle neke perjarske organizacije, pa i neke savremenije tipa  “šerpe-lonci krpim, kišobrani popravljam, staro gvožđe kupujem (valjda za razliku od mladog gvožđa)” galamili po sokacima u reklamne  svrhe jer tad nije bilo bilborda, tek nametnuli su da Cigani zapravo nisu Cigani, nego su Romi, najverovatnije zbog onog “romalen” iz kafanske pesme ciganskih tamburaša koji su svirali svakome ko je imao da plati, da zadene za begeš, ili zalepi za čelo  primašu, uostalom kao i za “Prokleta je Amerika” i druge đelem i čerga pesme.

Žarko je, čini se, sto godina radio na skeli. Šta radio, on je bio skela! Iako je bio Ciganin, istina kućevni, nije uopšte jasno kako to da mu cigani, makar i Romi posle, nisu spevali pesmu koju je zacelo zaslužio. Pa i ti tamburaši u većini su bili kućevni cigani, nego možemo da slušamo samo onu srbijansku “Skeledžijo na Moravi”, što nije Žarko, ili onu koju je proslavio Garavi Bane Krstić Sokak, a zove se “Skeledžijo, skeledžijo”, o nekom skeledžiji na Dunavu, dakle opet nije naš Žarko.

Ajde, j..beš kafansku pesmu i što nema neke o Žarku koja bi se možda zvala “Skeledžijo Žarko, majstore”, nisu je spevali ne Števa i Pera, najbolji banatski tamburaši, pa ni njihovi naslednici Murga, Pickeš i Pućaš. Ali je Žarko, takoreći ušao u istoriju.

Naime, novobečejski atar koji je gotovo celim delom istovremeno bio “lovno-produktivna površina” izuzetno bogata po broju i kvalitetu divljači, od srneće do divljih svinja, fazana, jarebica, prepelica, divljih pataka i kojekakvih drugih živuljki, i lovnih i nelovnih, privlačio je lovce sa svih strana. Nema ko tu nije lovio, pa je čak nekoliko puta bio i Tito, najveći sin naših naroda i svih nam narodnosti.

- Majku ti božiju, pa to je lovište puno kao oko – pričao bi svojim saradnicima pa čuo i drug lovac Stane Dolanc, svakako ne najveći sin naših naroda i narodnosti, najdeblji verovatno jeste, i već prvog narednog vikenda zaputi se da lovi tamo gde mu je šef već lovio i lovište mu nafalio. Mogao je drug lovac i uopšte drug, i pre vikenda da ode da lovi, ali lovačka su pravila veoma stroga i legalno se lovi samo vikendom, a preko nedelje je rezervisano samo za lovokradice, što drug Stane svakako nije bio, ili je bio ali  je to bila državna tajna; uostalom zar nije lov čovekov najstariji zanat, stariji čak i od onog fuj-fuj ženskog, pa lovačku strast svakako treba posebno posmatrati.

Dakle, u legalnom lovačkom terminu zaputi se lovac Stane sa svojom opremom savremenog ljubitelja ovog sporta; puška mu “Remington”, dvogled “Svarovski”, odelo “Rašica”, municija najbolja koja se može  nabaviti, samo je šešir bio zrenjaninski “Begej”, a zadenuto pero iz prošlog lova, od tetreba iz okoline Šipova, zaputi se u neki Banat. Mogao je lepo preko Pančevačkog mosta i već je u Banatu, a on krenuo bačkom stranom. Ubedili ga da je tuda krajolik za puno oko, što je i bilo, ali nije da je sve prošlo po redu. Kako bi i bilo kad ima ono parče nazovi puta od Starog do Novog Bečeja.

Kako god bilo, Stane Dolanc,uz svu prateću svitu stiže do Tise preko reke kod Novog Bečeja i pravac naleti na koga bi, druga Žareta koji je upravo završavao ritual ručka sa panja. Putnici za preko prepoznali njušku  u besnim kolima, sklonili se ustranu, a Žarko ih sve upozori:

- Sem vozača, svi putnici napolje, pa peške u skelu: Svi poslušaše, samo u prvom autu koji se zaputio da siđe u skelu pored vozača jedan sav u zelenoj odori sedi iza. Žare primeti, zaustavi ukrcavanje besnog afta i poviče:

- Ajde debeli, izlazi. Za sve važi, pa  i za tebe, jer propis je propis!

Imal’ smisla da u priči otkrijemo šta je potom bilo, a nije kao si ti poštovani čitaoče mislio. Iz svite uparađenog zelenog debelog lovca dvojica priskočiše Žarku, čovečanski mu zavrnu ruke, obe, i najljubaznije ga zamole da ovaj put, ali samo ovaj put, progleda kroz prste i dozvoli da besni auto uđe u skelu, a da drug lovac ne izlazi. Žarko, onako zavrnutih ruku, odmah se predade i  - to je to. Samo što je posle, već istog dana, uinat i državi i lovcima, i onoj dvojici zavrtača ruku, nije tražio da pre ulaska u skelu putnici sem vozača napuštaju kola.

- Ko šiša te propise i sve one koji su ih izmislili – zaključi skeledžija Žarko i nastavi da prelazi preko Tise, iz Banata u Bačku i obrnuto, svaki dan dok se ne smrkne, ponekad i kad se smrkne, i tako sve do penzije svoje zaslužene, pošto se tada nije znalo za otpuštanje skeledžija, za prinudni odmor zauvek, ili otpremnine pa i deset godina pre penzije.

Na kraju, baš šteta što Števa i Pera, ili bar njihovi naslednici, nisu spevali neku lepu cigansku pesmu koju bismo poručivali u kafanama, iako nema više skeledžije Žarka, nema ni te njegove skele, bogme ni kafana kakve su bile.

Centar kod Gulića

Tih godina, od 1960. plus deset i još koje, centar Novog Bečeja činile su Skupština opštine, Sud, Dom zdravlja, Opštinski komitet Saveza komunista, Osnovna škola „Miloje Čiplić“, Gimanazija „Ivo Lola Ribar“, katolička i pravoslavna crkva i na kraju biblioteka. Pandan njima bili su Hotel „Jadran“, Omladinski dom u preuredjenom, ne baš sasvim, bivšem bioskopu, novi bioskop blizu Tise, Zanatski dom i dućan „Kod Milovana“, sodadžijska radnja kod Cajka, nekoliko manjih kafana tipa „Kod Bode“, „Tri lista“, „Gibanj“ i naravno – centar kod Gulića.

Deo centra Novog BečejaTu „Kod Gulića“ u to vreme u Novom Bečeju, gradiću koji se već više od decenije nije zvao Vološinovo, a sve vreme na obali Tise, bilo je kao kakva preteča kasnijih multisadržajnih centara u velikim gradovima poput „Sava Centra“ u Beogradu, SPENS-a u Novom Sadu, ZETRE u Sarajevu...

Centar „Kod Gulića“ imao je skoro sve što je trebalo gradiću na levoj obali Tise, samoj sredini Banata, kol'ko do severne granice, tol'ko do juga, pa i istoka, samo je na zapadu bila Tisa, a Bačka preko nje. Što bi Lala kazo' – izem ti zemlju kojoj je Bačka zapad. Jeste da je Bačka da se pljačka, ali „istorijska“ je činjenica da su Bačvani krali konje u Banatu, a ne obrnuto, kako oni kažu.

U centru „Kod Gulića“ na centralnom je mestu bila dobro snabdevena kafana, bolje reći prestižni bircuz taman po meri lokalnih konzumenata bircuskih ponuda od tanjih i debljih špricera s banatskim vinom, rakija svih fela, a bilo je i kruškovca, rum-punča, pelinkovca, konjaka „Badelovog“, samo viskija i votke nije bilo. Posebna je bila kartaroška odaja gde se ajnc ili koja druga igra za novce retko igrala; tu i tamo za kokošku, prase, ili šta ko već ima, ponekad i samo za čvrgu, „macolu“ po glavi, al' da svi vide.

Ne samo u Novom Bečeju, „Gulić“ centar je bio popularan gotovo u celom Banatu po bilijarskom stolu za karambol, stolu za koji se nije pouzdano znalo koliko je vekova star, a jeste, sa mantinelama1 od kojih su se falševi u kvartovima i duplim kvartovima primali taman, a buzeri i kontre samo klizili po čoji zelenoj, gotovo plemenitoj, dabome onima koji su umeli i znali belu, belu sa tačkom i crvenu kuglu.

Na desetine Novobečejaca, omladinaca uglavnom, tek po koji matorac, gotovo savršeno su igrali taj karambol, medju njima Miloš Cvejin i neki Miloševčan zvani Purkara su bili najbolji sve dok se „Kod Gulića“ nije pojavio, istna za  kratko, jedan dedika iz Beograda, inače rodom Novobečejac, otac Dubravke Nešović, poznati glumac sporednih uloga u većini najgledanijih partizanskih filmova, i tako razbio one lokalne karambolske šampione da im je samo preostalo horsko pevanje Dubravkinog hita „Bolujem  ja“.

Bio je tu „Kod Gulića“ i TV aparat, crno-beli, neće valjda crveno-beli, gde su se gledale one retko prenošene utakmice u to vreme kad je „Partizan“ igrao finale fudbalskih šampiona Evrope, pa izgubio, ili vaterpolo u kojem je taj isti „Partizan“ sve živo pobedio, a Janković, Sandić, Perišić, Muškatirović i društvo bili popularniji od fudbalera Šoškića, Džajića, Galića i svih ostalih. Košarkaši će tek posle doći.

„Kod Gulića“ je bila i kuglana, starovremenska, gotovo ista kao i ona u dvorcu Dunđerskih „Sokolac“, nedaleko od Novog Bečeja, kuglana koja je imala svoju priču nikad baš glasno ispričanu, a svi je znaju, priču koja se zove „onaj što sedi na vratima“, prodaje sate za kuglanje, prodaje klakere2  od Cajka, suncokret i kokice i nikad onako velik i kosmat, ne skida francusku kapu i nikad se ne nasmeje.

Pa to je gospodin Veselinac, potomak čuvenih bogataša Veselinaca, naslednik kojem su proleteri legalno oduzeli sve – svu zemlju od 800 jutara, sve štale, svinjce i kokošarnike; sto krava, dvesta svinja, petsto koje kokošaka, pataka, gusaka, ćurki i morki; veleposednik Veselinac kojem je vlast u ime naroda oduzela i sva tri salaša sva sa orajima, bagremima, bunarima sa đermovima, voćnjake i vinograde s dve hiljade čokoti, kuću u centru u Kaštel pored pruge.

U Banatu baš i nije bio rat, taj Drugi svetski, pa je pitanje kako su ga to Banaćani izgubili, mada je tamo negde, svugde bio, ne ponovio se da da Bog. Ali su pobednici stigli do poslednjeg Veselinca, veleposednika; ma koji kulak, mnogo više od kulaka, oduzeli mu sve, da ne nabrajamo ponovo to sve, ostavili mu samo tu teget francusku kapu, beretku.

- Pet dinara cuncukret, deset semenke od ludaje, a pedeset dinara sat vremena kuglanja – veli poslednji Veselinac pitajući se hoće li se konačno i ovaj dan završiti pa da ode, kući već odavno ne može, u tu udžericu na kraj Šušanja, i sklopi oči, sve s onom francuskom kapom koju je doneo posle završenih studija u Parizu, onih drugih posle Beča koje je takođe završio koju godinu ranije.

Malo je ko znao da je u kuglani „Kod Gulića“ to baš taj, malo namršteni, ali neki fini izbrijani drug, taj poslednji Veselinac koji se, prodajući to zrnevlje nikako nije osmehnuo, sem što bi kao nagoveštaj osmeha bio kad bi mu neki klinac tražio da nešto i sam zaradi, da za sat vremena zameštanja kegli3 dobije 30, a ne 20 dinara kao što je po cenovniku. I to klinac koji živi u njegovoj kući u centru, a niti zna ko je on, niti stvarno pošto je zameštanje kegli.

Tu nije kraj priče o „Kod Gulića“. Bio je tu i mali sportski centar, malo veće dvorišno igralište, asfaltirano, sa dva koša, dva rukometna gola i okolni prostor za pedesetak gledalaca. Igrali su tu košarku omaleni Boba Boberić, Burunka i Koso, gubili ali i pobeđivali, kasnije još bolji braća Ćurčić, Rale i Dule, Miloš Cvejin, Mile Bočkaj, Dule Josimović, Mađa Pauljev, harmonikaš Daka i još neki kao Boban Otašević koji je pod košem bio možda i najbolji, a nisu mu dali ni jednu utakmicu da odigra.

Bili su na tom „Gulićevom“ asfaltiranom igralištu još neki sadržaji. Kao koncert rok grupe „Omega“ iz Zrenjanina u kojoj je bubnjar Živa Garčev bio Novobečejac, a vrsni muzičari gitarista Rođa, klavijaturista Vlada Nikolić-Ciganin i pevač Mile zvani Džeger. Mada je ozvučenje bilo „šklj“, ovi su momci zaista znali šta je dobra svirka.

A onda, takoreći iz razloga niotkuda, ugasi se novobečejski centar „Kod Gulića“. Ni kafane, ni kartaroškog kluba, ni karambola, ko zna ko ga je i gde odneo, ni kuglane, ni sporta u avliji, ni čovečuljka Gulića, pa ni starog Veselinca sa sve francuskom kapom.

Stvarno, ko je bio taj omaleni čovek Gulić? Da je bio bio je, i centar „Kod Gulića“ je bio, ajd' neko da kaže da nije.

Produženi vikend u Šljivovici

- Da li ti stvarno misliš da je u redu da idemo tim ljudima u goste na četiri dana, čak tri spavanja, samo da bi ti s njim išao u neki lov; jaki lovci!

- Mislim.

- A šta ako nas je taj tvoj Srećko pozvao, onako reda radi, pretpostavljajući da ja neću ići, misliš li?

- Ne mislim.

- E, vidiš ja mislim da je baš moguće.

- Pa dobro, Julka, misli ti tako.

- A ti baš stvarno misliš da to nije moguće?

- Ne da mislim, nego znam!

- Naravno kad si baš toliko pametan da mnogo znaš, a naročito sve.

- Jesam.

- I gde ti je ta Šljivovica, Bože prosti, ko neka rakija?

- Na Zlatiboru.

- Ma nemoj, Šljivovica na Zlatiboru? Da ti to meni ne muljaš?

- Ne.

- Pa i bolje da je tako, jer ako nije, imaćeš samnom posla što ćeš posle pamtiti do kraja tvog života, tako mi života mog; a jel' to tamo gde su „Palisad“, jezerce i čuvena pijaca?

- Jeste, takoreći.

Tako su se izrazgovarali on i njegova Julka, koja je i ime dobila jer je rođena na samom kraju nekog jula, ne baš jako davno, pa je u horoskopu lavica, i to baš onakva s kakvom je najbolje nemati posla po mogućnosti nikakvog, takva da joj niko živ, čak ni u sopstvenoj rodbini, nije tepao čak ni dok je bila mala; ono kao Juca, Jula, Julkica, pa ni Jucika iz milošte, nego samo tvrdo Julka i odmah skreneš pogled kad je osloviš, baš kad moraš da joj se obratiš, ali samo jasno i što kraće. Jednom kad je pola sata maltretirala trgovca birajući da kupi metlu i konačno odabrala, on je ljubazno, sve sa osmehom i naklonom upita:

- Julka, 'oćeš da ti ja zapakujem, il' ćeš je odmah uzjahati?

Ova je Julka bila domaćica, što se kaže „kakve nema dve“ i u kući u vranjevačkom Pivarskom sokaku ni za trenutak pod milim Bogom nije isputala kajase iz ruku uvek iz uverenja da se u toj lepoj kući njenoj sve namestilo kako treba samo zahvaljujući njoj. Kad Julka kuva nedeljni ručak, i ne samo nedeljni, to zamiriše ceo Pivarski sokak i jedan ispred i jedan iza, čak do Kelemenovog bloka, pa su ljudi vraćajući se iz crkve, dobro neki i iz birtije, zastajali i pitali se, a žene naročito – pa šta ta Julka to kuva kad tako lepo miriše?

Nije joj ni on bio, ajde da tako kažemo, loš domaćin. Onako ni visok, ni mali, ni crn, ni plav, ni debo', ni kakav egeda, uz to među najpostaranijim u sokaku, ali on je imao samo jednu veliku falinku, po Julkinoj proceni – bio je lovac; pa je u lovnoj sezoni dovlačio mnoge nepoznate ljude – lovce iz koznaotkud da ih vodi po vranjevačkom lovištu od Ljutova i Liba, preko Šimuđa, -Semjajca i Srednje strane, na srndaća, zeca i fazana, a u forlandima i na divlju svinju. I ajd' sad i to, nego ti lovci baš i nisu žurili svojoj kući, što je Julku posebno živciralo.

Tako se njen lovac sprijateljio i odmah pobratimio s izvesnim Srećkom iz Šljovovice, u jednom uspešnom lovu kad je na potesu Šimuđa pored „Matejskog broda“ gost odsrelio škart srndaća i toliko srećan, taj Srećko, direkt u usta poljubio Julkinog lovca, a odmah potom, isto u usta, i lovočuvara Karčiku koji mu je prišao da čestita na „oku sokolovom“.

Julka je novopečene pobratime dočekala kako i priliči. Nije htela da se povuče i ode na spavanje, nego je sedela ukraj sobe, gledala ih kako jedu, kako piju špricere od belog vina sa „Bisernog ostrva“ i sode od Cajka, sve se pitajući – dokle će, aman! I da odmah bude jasno, nisu se više novi pobratimi ljubili u usta, nisu oni kao oni neki drugi, ali su se kucali sa svakom novom čašom, kad Srećko ustade i:

- Dragi moji domaćini, pobratime i ti Julka, čast mi je da vas pozovem da dođete kod mene na jedan porodični vikend u Šljivovicu, da vas moja Ljuba i ja ugostimo bar blizu kao vi ovde mene, s tim što ćemo mi, pobratime, i loviti, ti i ja i moji drugari iz lovačke sekcije u Šljivovici. Dogovoreno?

- Kad to – ote se Julki?

- Tamo za našu pravoslavnu Novu godinu, kad mi s vukovima imamo šta da jedni drugima kažemo.

Zapravo dva meseca posle ovog svečanog Srećkovog poziva zbio se razgovor izmedju Julke i lovca njenog, s početka ove priče, a nastavio se baš ovako:

- Onda da se pakujemo za sutra?

- Da se pakujemo.

Ovim putem od Vranjeva preko Novog Sada, Šapca, Draginja, Valjeva, Kosjerića, Požege i Titovog Užica, „stojadin“ je dokazao zašto je među najboljim autima, pa je čak i Julka na prednjem sedištu, tik pored čoveka njenog, uglavnom ćutala gledajući kako je usput sneg sve veći i oglasila se tek posle Užica:

- Kuda ti, Zlatibor je pravo?

- Jeste, ali je Šljivovica desno.

- Jesi mi reko' da je Šljivovica Zlatibor, sunce ti...

- Ma ne brini Julka, jeste i to Zlatibor, samo što je, kako bi se kod nas u Banatu kazalo, malo zguza.

Doček u Šljivovici bio je gotovo impozantan. Na Srećkovoj i Ljubinoj spratnoj polušumskoj kući na spratu širom otvoreni prozori i u svakom od njih poveliki crni zvučnik iz kojeg je gotovo neverovatno glasno treštala mnogima mila muzika koju nosi jedan moćni bariton, uz tekst pesme:

 “Na planini, na Jelici,

Sastali se svi četnici!”

- Pobogu Srećko, šta je ovo – banatski će pobratim sve gledajući kako se Julka upoznaje sa  Ljubom?

- Pa to ti ja “gasim” jednog glupog portira u onoj tamo pilani koji mi po ceo dan pušta na sav glas neku “Riblju čorbu”, a ja mislim, mogu ja i glasnije od tebe, seronjo!

- Srećko, pa odande se sad ništa ne čuje!

- Naravski, kad sam ga “ugasio”, a kod mene i dalje trešti da se ne bi ponovo oglasio. Neće on meni te “čorbe”, ne dam, bre!

U kući, odmah iza uzanih malih drvenih vrata već postavljen sto dok ja pećka-kamin jednako pucketala u ritmu one pesme “na planini, na Jelici”, šireći izvanrednu bukovu toplotu i miris od  kojih se gošća Julka u momentu zajapurila, a plamen je širio neku bajkovitu svetlost kakva, bar u Banatu ne, nigde nije viđena. Julka odmah primeti da je sto malo niži nego oni banatski ali prilično širok i dugačak; s pročelja je bila jedna već skoro islužena fotelja, nasuprot nje crna, prilično rasklimana stolica, dok je vi za vi stola, rasplamsanog kamina, pored zida, koji kao da i nije zid nego sav u staklu iza kojeg se pružalo dvorište bez ikakve ograde, obojeno čistom snežnom belinom zlatiborskom, bila drvena klupa, ručne izrade, s naslonom i prekrivena ćilimom svih boja. Biće da  su tu klupu banatskim pobratimskim gostima namenili, imajući u vidu prelepi debeli šareni ćilim koji je gotovo nestvarno menjao boje na razigranoj svetlosti kaminskog plamena pomešanog sa spoljnom čistom belinom, zaključi promoćurna Julka; odmah zauzme mesto sve tapšući po ćilimu pored sebe, dajući time znak onom što se pravi da je neki lovac, da baš tu smesti kosti, što ovaj hitro i učini i navede domaćicu Ljubu da zapečati predstavu ko je zapravo glavni od ovo dvoje banatskih gostiju.

- E pa pobratime, izvol’te, na stolu je – proglasi doček Banaćana zvanično otvorenim Srećko zavaljen u staru fotelju, vidno raspoložen gledajući postavljeni sto i kako je Ljuba i samu sebe definitivno prevazišla, a znajući šta će tek iz kuhinje da usledi, što je i njegov lični doprinos domaćinski, bre!

Na stolu “triput bre”! Parčad proje, pite zeljanice i pite sa sirom, ovali prepuni zlatiborske pršute i još tanje isečene slanine, kolutići kulena i kobasica, takođe zlatiborskih, dve-tri tacne drhtećih pihtija, činijice gustog pasulja pocrnelog od začina, pa kajmaka i sira bar tri vrste, dok od salate nije bilo šta nije bilo; od pečenih crvenih šiljatih paprika u ulju, poprskanih rendanim belim lukom, mešane salate sve sa kolutima paradajza, karfiola, paprike babure i sitno iseckanog crnog luka, sve sa kupusom svežim, ali i poveći sud od pečene gline pun kiselog kupusa koji je plivao  u rasolu svom, a u sredini prokola, tek ovlaš zasečena i poprskana crvenom ljutom sitnom paprikom, možda čak i banatskom?

Bože sveti kako je sve to tu stalo, a stalo je jer je Ljuba u trenutku Srećkove nepažnje sklonila polupraznu flašu rakije, domaće zlatiborske, i konačno sama sela za trpezu svoju na onu crnu rasklimatanu stolicu, kad:

- Ljubo, gde je moja rakija, konstatujem da je na stolu nema i interesantan sam znati gde je, bre – podviknu domaćin Srećko na svoju domaćicu ali je svima za stolim, dakle pobratimu lovačkom i njegovoj Julki, bilo sasvim jasno da nije besan nego glasniji zato što je baš veselo raspoložen?

- Pa, sklonila sam je, da ti ne smeće!

- Vrći je da je ja ne vrćem, mene me rakija ne smeće!

- Će je vrnem.

Pokunji se Ljuba, a Julka memoriše da je u ovoj neobičnoj poluplaninskoj kući on pravi gazda, a ona, njena domaćica Ljuba, tek okvir za sliku njegovu. To u Vranjevu teško može da bidne, ni tako, ni slično.

Pošto je bilo očigledno da su gosti sa predjelom završili, a Ljuba ionako već bila na nogama, krene ona da sklanja sa stola sve što više neće trebati; Julka joj se ponudi da pomogne i pri tom jednim “kalašnjikov-pogledom” na kratko se upilji u svog, dotičnog Srećkovog pobratima, a u njenim na trenutak smrknutim očima krupnim slovima je pisalo: ZNAŠ LI TI, ČOVEČE BOŽIJI, KOJA TI JE TO ČAŠICA VEĆ? Toliko krupno i čitko da je pobratim samo klimnuo glavom potvrdno i ustao da doda cepanicu Srećku koji je iznova ložio vatru i uspeo ponovo da je rasplamsa.

Posle kraće pauze u kojoj se ništa bitno nije dešavalo, sem što se noć polako približavala i gost, pod budnim Julkinim očima, šakom pokrivao čašicu svaki put kad bi Srećko krenuo da mu sipa, a onda Ljuba iznese vruću jagnjeću čorbu i ne sedajući sačeka da gosti isprazne duboke tanjire koji su bili na plitkim, i krene da iznosi glavno jelo; prasetina i posebno jagnjetina sa obližnjeg Mačkata, praseća glava ispred domaćina, onako sa sve nakostrešenim ušima i jabukom crvenom među zubima, a onda i dve činije pune sarmi, koje je Julka posebno pohvalila domaćici, a bilo je i hleba domaćeg, zlatiborskog. Noć se uveliko spustila, gosti gotovo sustali od jela, on i od pića, kad Srećko koji, inače, nije ni pipnuo praseću glavu:

- E, pobratime, vreme je da krenemo!

I dok je Ljuba znala da je večeras otvaranje Sabora lovaca Jugoslavije u hotelu “Palisad” i da to ne može proći bez njenog Srećka, Julka je bila zatečena i onako prenajedena misleći gde će joj domaćica krevet pokazati, baci kratki pogled ka onom svom u kojem je, sad pomirljivo malim slovima pisalo: “Ajde,ali pazi!”

Ulazna automatska pokretna vrata hotela “Palisad” nisu stizala da se zatvore od najezde lovaca pristiglih sa svih strana, pa ni dočekivač gostiju, lokalni “čovek žbun” nije mogao da baš svakom uvali drvenu čuturu s klekovačom, dok su užički trubači pržili neki poznati hit Šabana Bajramovića, ali u svojoj obradi; Srećko se pozdravljao sa svima i “pretpostavljao” svog lovačkog pobratima iz Banata, čak i nekim Slovencima iz Maribora koje ni sam nije poznavao, a svi su već na ulazu bili okićeni okruglim zelenim plekanim bedževima sa slikom glave vuka.

Onda, kao po komandi, trubači prestadoše, “čovek žbun” začepi čuturu i krenuše govorancije: prvo je govorio predsednik SO Čajetina, uglavnom veoma zanimljivo o razvoju lovnog turizma u ovome kraju, pa predsednici lovačkih saveza Jugoslavije, potom i Srbije, oni o vidnom mestu našeg lovstva u Evropi, i u svetu, a još dosadniji deo je usledio kad su počeli da se redjaju predsednik Lovačkog udruženja “Zlatibor”,  jedan Bosanac iz Banja Luke, pa onda Austijanac slovenačkog porekla iz Klagenfurta, koji ni reč srpskog nije znao, a na kraju director HTP “Palisad” poželevši svim gostima ugodan boravak, pa i Srećkovom pobratimu koji se već vrpoljio u očekivanju da govorancije, ajede već jednom, budu gotove, pogotovo ovako definitivno izuzetno maksimalno dosadne. Tad u celoj toj Lovačkoj gužvi primeti jednog svog Vranjevčana, Zoliku Kelemena mlađeg, sve sa šeširom, fazanskim perom i silnim značkama koje su svojom težinom ukrivile zeleni šešir skroz do levog uva Zolikinog, pogledi im se na čas sretoše i Kelemen mlađi mahne kao neko kome je drago što vide nekog svog, pa se okrene i nastavi domunđavanje s nekim važnim ljudima iz valjevskog “Krušika”, kosovarske “Trepče” i kragujevačke “Zastave”. Julkinom lovcu u  momentu bi krivo što nije ni priliku imao da i on Srećka s nekim upozna, pogotovu što mu je tu na par koraka bio sin Zoltana Kelemena starijeg, al ajde!

Uveliko je svanulo kad se Julka probudila i laktom po leđima prekinula hrkanje svog nazovi lovca koji je sinoć, tako se namestio, bio “pušten s lanca”, što se zapravo nikad ne dešava sem, eto, u ovoj Šljivovici imena, Bože oprosti ko mu ga dade po rakiji. Još ležeći u krevetu, s jorganom do nosa, Julka je prevrtala u glavi svojoj kako im je Ljuba dala savršen smeštaj u sobi na spratu u kojoj, inače, spavaju ćerka i zet, Beograđani kad se zažele Šljivoke, a krevetnina šuška kao u Banatu da je uštirkana.

Ljuba ih dole dočeka uz već rasplamsanu vatru koja je nekako drukčije pucketala nego juče i uz kafu i ratluk proboden čačkalicom, saopštivši im da je Srećko otišao, još pre sat i po, u Čajetinu radi nekog posla koji, petak je, i ne može da čeka ponedeljak. Dabome da je doručak za goste Banaćane već uveliko bio postavljen na onom istom stolu od juče uz činijice s kajmakom, tacne sa sirom i malo manji, od juče, ovali s pršutom, slaninom, kulenom i kobasicama, uz pet ljutih papričica, jer je Ljuba u međuvremenu saznala da ih Julka gotovo obožava.

I da se ne zaboravi u ovom opisu, nasred stola najveća činija, od svih dotle, puna vrućih rumenih uštipaka koje je Julka odmah uporedila sa svojim krofnama, samo što su ovi Ljubini, tek napečeni, s nekim posebnim ukusom, možebiti zbog kombinacije s zlatiborskim kajmakom.

- Julka – kaže lovac pobratim – ajde da se nas dvoje provozamo do Sirogojna, to je tu na uvr’ pola sata, a i novi sneg ne pada pa je put sigurno prohodan?

- Ajde.

U tom Sirogojnu Julka se gotovo pomamila, pa je kupila sebi dva vunena džempera, jedan na zakopčavanje, dva para zepa, deci po džemperić, njemu debele čarape, onda još i ceger u koji je smestila teglice slatkog od šumskih plodova, teglu zlatiborskog meda i pet bočica propolis-kapi, sve misleći da je ovde u Sirogojnu sigurno jeftinije nego na pijaci dole u centru Zlatibora.

- Nema ni podne, ajde teraj u pravi Zlatibor – naredi Julka sa sve plastičnim kesama i punim cegerom šumskih plodova.

- I Šljivovica je Zlatibor.

- Baš, kako da ne!

- Jeste, samo malo, što sam ti i reko’, zguza.

- Kanda si ti zguza, nego teraj pravac u centar pravog Zlatibora, ne u  onaj zguza.

U centru pravog Zlatibora, već na parkingu ispred dvospratne kafane “Rujno”, Julka je našla sve potvrde na ono što je i slutila, da je ovaj njen doveo baš gde treba, samo malo uskezečeno, preko Šljivovice. Pogleda, Julka iz Vranjevačkog pivarskog sokaka, gore desno i vidi taj čuveni “Palisad”, tu neverovatnu hotelčinu koja je jedino u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji mogla da nikne tako velika i na takvom mestu; pogleda Julka dole i vidi zlatiborsko jezero, sad istina smrznuto, pa sasvim desno vidi veliki svetleći natpis: “Zlatni bor”, gde je onaj njen hteo da je vodi na kafu, ali je ona videla da je levo, tu blizu, ulaz u zlatiborsku pijacu.

Na pijaci je Julka odmah ustvrdila da su cene pletenih džempera ili iste, ili niže od onih u Sirogojnu, što ju je malčice uznemirilo, ali ne toliko da krene u obilazak svih tezgi i kupi dva poveća komada pršute, omanju tablu nadimljene slanine, pa još dve teglice slatkog od kupina, i još ponešto.

Kod domaćina su stigli u kasno popodne, Srećko je već bio kod kuće, dobro raspoložen posle obavljenog posla u Čajetini, a Julka prijavi da bi malo prilegla ako nije problem, kao što nije bio, a ovaj njen, Srećkov lovački pobratim prijavi isto.

Uveče su, uz pucketavu vatru i svetlo treperavo od nje, dugo razgovarali o teškom životu, o tome da li je traktor rumunski “Univerzal” bolji od malog “Fergusona”, u čemu je razlika, ako je uopšte ima, između banatske gibanice sa sirom i ove pite, takođe sa sirom, o deci kojoj ni ne znaš kako da ugodiš, a tek već ostarelim roditeljima koji često umeju da budu i gori od dece…

I dok se noć uveliko spustila, a na dvorišnoj sijalici se videlo kako je sneg udesio da pada jednako krupnim pahuljama, nestvarnim kao da su polusuve.

- Samo nek pada – nehajno odmahnu rukom Srećko, nakratko zagledan u dvorište koje je blještalo novom snežnom belinom.

- Sutra u hajci vuk neće moći da sakrije trag svoj, mada kažu a “ima dva fakulteta” –nastavi Srećko i za pred spavanje ispriča priču kako je, sad tu pre nedelju dana, čitav čopor vukova provalio u tor s ovcama kod nekog Čamdže, Čajetinca; poklali mu skoro celo stado, ostale samo tri ovce i jedan ovan, rogat i drčan i sigurno je sve od sebe dao da se suprotstavi čoporu koji je u Čamdžinom ovčijem toru našao “poslastičarnicu” u kojoj je sve na izvol’te, a zabadava. Kad je Čamdžo video to “kosovo polje” u svom toru odmah je pokušao da se samoubije sopstvenom sačmaricom, ruskom dvanaesticom.

Zlatiborska hajka na vuka, uveliko tradicionalna, bila je centralni događaj Sabora lovaca Jugoslavije i ovoga puta okupila je preko dve hiljade lovaca; najviše iz Vojvodine i Beograda, a onda i nešto Crnogoraca, Bosanaca, poneki Slovenac, Austrijanac i Kanađanin, istina našeg porekla. Hajkanje je trajalo od pola sedam do podne, a novinari “Lovačkih novina” iz Novog Sada, podelili su se tako što je jedan, sve sa foto-aparatom, bio “na terenu”, a drugi s tefterom i hemijskom olovkom, u “štabu” u “Palisadu”, gde su vesti s terena radio vezom stizale iz minuta u minut:

- Lovci primetili sveže tragove vuka na Torniku!

- Iznad Šljivovice lovac iz Barajeva pucao na vuka. Viđen trag od krvi!

- Omanja grupa lovaca šenluči iznad Čigote i pucaju na plastične flaše. Zapalili su vatru i peku kobasice.

- Na Čavlovcu našli jednog lovca koji je zaspao u snegu sve grleći praznu flašu “Gorkog lista!”

- Hajka je završena i lovci se organizovano vraćaju!

Na zbornom mestu za sve učesnike, pored Kraljevske česme uz zlatiborsko jezerce, sad zaleđeno i prekriveno snegom koji je celu prošlu noć padao, dva vojnička zelena kazana bila su gotova sa sve “svadbarskim” kupusom, ovog puta “lovačkim”.

- Nije loš ovaj kupus, mora biti da je futoški – okrenu se lovac Deja ka lovačkom pobratimu Joški iz Subotice, odnosno Tavankuta. – Mada, pošteni da budemo, onaj pečeni vo juče kod strelišta “Zova” bio je još bolji, baš štogođ.

Novinari “Lovačkih novina”, kao i oni brojni iz Titovog Užica, Beograda, Kragujevca i Valjeva, jedan čak iz Ljubljane, zaključili su da je hajka bila veoma uspešna jer su se svi lovci vratili iz svih onih gudura pod snegom, niko nije ni slučajno upucan, a kupus je bio odličan pa je jedan reporter redakcije poslao naslov: I LOVCI SITI, I VUCI NA BROJU!

Srećko i njegov gost, lovački pobratim iz Banata, sve su lovački-momački odradili, a bili su u onoj grupi što je šenlučila i pekla kobasice, s tim što je gost dobio aplauz jer je jedini pogodio plastičnu flašu “Knjaz Miloš”, sačmom “tri u red” iz patrona koje je spremio da pobije bar jedan čopor vukova.

Za to vreme u subotnje prepodne, pretposlednjeg dana produženog vikenda Banaćana u Šljivovici, Julka je pomogla Ljubi da očiste sneg na stazi do ulazne drvene tarabaste kapije, pa i sneg isped i iza nje, kako bi Srećko “Nivom” lakše ušao. Pri tom su, i u dvorištu i pogotovo unutra, neprekidno bile  u razgovoru na razne ženske teme kao što su štrikanje, heklanje, na kojoj vatri se najbolje peče pile, a na kojoj kremenadle, čime mute jaja za kajganu; Ljuba kaže običnom viljuškom, a Julka joj odgovori da je tako sasvim dobro, da je i sama tako mutila jaja dok, što je neuporedivo bolje, nije počela a koristi onu žičanu penalicu posle koje jaja kao pena budu gotovo savršena za kajganu.

Za Veliki Svečani Lovački Bal, koji je bio zakazan za to veče u sve tri povezane velike sale velikog “Palisada”, Ljuba i Srećko su se prilično brzo spremili, utim i pobratim koji je ispunjavajući naređenje, a zna se i od koga, morao još jednom da naviksa nove duboke zimske cipele, crne; čekali su samo još Julku koja se u sobi na spratu triput oblačila i presvlačila dok se nije opredelila za novi šos i kostim, baš za ovu priliku sašiven kod Seke Cvetkove, Seke koja je svojim šivaćim umećem već bila uveliko, ako ne i bolja od čuvenih vranjevačkih šnajdera, Paje Šajbena i Emila Ždroncara.

Stigli su u “Palisad” taman da im neko ne zauzme numerisana mesta za stolom koji je gledao baš pravo u muziku. Prvo su trubači, isti oni od preksinoć, sve sa šajkačama zelenim, samo onaj sedmi, dobošar, je imao šajkaču teget boje, odvalili numeru “Sa Ovčara i Kablara”, tako glasno da je Julka, onako u novošivenom šosu i kostimu, prema Ljubi, čak pomalo i ljutito promrmljala:

- Kad sad nisam ogluvela, nikad neću!

Veliki Svečani Lovački Bal tekao je strogo po predviđenom protokolu koji je odredio ovdašnji lovački predsednik Buđa. Prvo je ovih par hiljada gostiju svesrdno “davio” program dodele zlatnog, srebrnog i bronzanog ordenja lovačke Jugoslavije, pa onda isto to, ali Srbije, pa dodela diploma, priznanja, pohvalnica i zahvalnica, a tek onda dodela po tri pehara pobednicima u tri kategorije streljačkih takmičenja od juče tamo gde je pojeden veliki pečeni vo. Najduže je, međutim, trajalo fotografisanje svih dobitnika tako vrednih priznanja i nagrada. Zatim se negde oko 50 konobara rastrči po sve tri sale da dele tacne s predjelom, ragu-čorbu,salatu, glavno jelo, a i muzika se zaukavala, prvo s jednom, a onda i s drugom pevačicom. Utim se formirao “štrik”, to je ono kolo, a nije kolo, pa se za ruke uhvati bar pola sale i kobajagi igra u “štriku”, što god da je muzika svirala, a pevaljke, jedna po jedna, popevale.

“Uštrikala” se i Julka, čim je smazala “karađorđevu” šniclu punjenu kajmakom i sirom. Ljuba se nije uhvatila u  to kolo, ali se mora priznati da je Julka definitivno bila kraljica “štrika”, i pored toga što ju je za ruku zgrabio jedan debeli, zadrigli, raspojasani crveni Bosanac, koji ju je bar pet-šest puta očepio, a da Julki kez s lica nije silazio, a kamoli da jaukne pod teretom ovog “medveda” što joj ruku ne pušta.

Sutradan, kad je svanulo, dobro ne baš kad je svanulo, nego malo kasnije, Julki dođe nekako žao što se već završio “Produženi vikend u Šljivovici”. I dok su im Ljuba i Srećko pored otvorene kapije mahali i dovikivali nešto kao “srećan put”, njoj je bivalo sve žalije, samo što ne zaplače, pa je ćutala i samo nešto pućkala nakarminisanim usnama, prvo sve do Titovog Užica, pa do Kosjerića, onda i Valjeva, i tek na ulasku u Šabac progovori:

- I?

- Šta “i”?

- Jesmo li mi bili gosti kako dolikuje?

- Jesmo.

- A vuka niste ulovili?

- Nismo.

- Šta misliš da li je i kod nas napado’ sneg?

- Ne znam.

- Ne znam ni ja, nego te lepo pitam.

- Pitala si.

- Sve mislim da nije; Vranjevo nije Zlatibor. Pa jel’ tako?

- Tako je.

- I ja mislim da je tako!

Balkanska provenijencija

Ima ih ne malo, običnog sveta,ne istoričara i stručnjaka drugih fela, koji se pitaju otkuda to da je Banat sa sve šarolikim stanovništvom dominacije srpskog, mnogo više „okrenut“ Beogradu nego Novom Sadu. Još u sastavu crno-žute monarhije kada se ovde vreme merilo na pre Marije Terezije, dok je Ona vladala i, ne baš dugo, posle nje, a Banat bio velik, sa sve Temišvarom, i dobrim delom današnje Rumunije, Banaćani baš i nisu mnogo marili za komšije preko Tise, još manje za one tamo na zapadu preko Dunava, na Slavonce i svu šokadiju. A i što bi kad su bili znatno veći i sa posebnom ulogom u, ako zatreba, odbrani monarhije Austrijanaca i Ugara od tradicionalnih osvajača i zavojevača još od Džingis-Kana i Atile biča božijeg, Sulejmana Veličanstvenog. Pešta, Beč ili Pečuj bili su Banaćanima bliži od Novog Sada jer su tamo trgovali, školovali decu od kojih su mnoga završila visoke škole, a neka tek uspela da proćerdaju roditeljski kapital i svu dedovinu.

Ljubav prema Beogradu tek je pukla, vidi ti to, kad se raspala hibridna crno-žuta monarhija, sad već dosta posle Marije Terezije, kad se Vojvodina, dakle i Banat, ali sada manji, bez Temišvara i okoline njegove, pripojila Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, te čuvene 1918. godine. Pa i posle 1945. čak možda i više Banaćanima Beograd ostaje „centar sveta“, dok je Novi Sad, ta Srpska Atina, tamo daleko, daleko od Banata.

Da li je to neko namerno smislio, ili se slučano tako namestilo, tek neko vreme putevi iz Banata vodili su u Beograd, u Novi Sad ni jedan. I samo jedan pružni prelaz preko Tise, kod Titela u Bačkoj, a na skretnici u Orlovatu u Banatu gde su putnici, koji su baš naumili da odu u Novi Sad, a ne lepo u Beograd koji je tu čak i bliži šinobusom, morali satima da čekaju na presedanje. Za to vreme  mogli su u Beogradu obaviti sve što su naumili, vratiti se na Dunav stanicu, sesti u povratni šinobus i već proći stanicu u Orlovatu i videti one nesrećne Novosadiste koji još nisu preseli iz šinobusa u šinobus, ali im je uveliko priselo. Pa sad nek opet vataju voz za Novi Sad.

Šta su to Banaćani radili u Beogradu? Trošili su novce koje su zaradili, mož' misliti koliko lako su zaradili, ponekad i one uzete na zajam s rokom vraćanja do prvih lubenica, ponavljali se, kupovali maturska i venčana odela, haljine i venčanice, cipele i čizmice, školski pribor i ponekad, al' baš samo ponekad, kartu za pozorište, muzej, ili kakvu važnu utakmicu. Dobro, kupovali su i PGP singl ploče, a pala bi i po koja pljeskavica, punjena karađorđeva i po koje pivce BIP.

Navijali su Banaćani ili za „Partizan“ ili za „Zvezdu“. Navijali su i za Jugoslaviju, kako kad, i koji navijači, u zavisnosti koliko u reprezentaciji zamlje nam mile, sve sa petokrakom, ima „Partizanovaca“, ili „Zvezdaša“. Jedino im je zvezda bila zajednička – i plavima, i crno-belima i crveno-belima, ovim trećina najviše jer je uvek bila, sad je i biće crvena. Sem na tadašnjim crno-belim TV aparatima kad je svima bila jednaka.

I gledajući iz perspektive tadašnjeg prosečnog Banaćanina, ako se kao prosečni izuzmu jedan Mihajlo Pupin, jedan Miloš Crnjanski, pa da ređamo  - Đura Jakšić, Sterija Popović, Uroš Predić, Josif Marinković, Paja Jovanović, Mika Antić, dakle iz perspektive običnog Banaćanina nije bilo ni teoretske šanse da se navija za FK „Vojvodinu“ iz Novog Sada, iako su imali Tozu, Vujketa, Vasketa, braću Krstić. Kako da navijaš za njih i da ih gledaš kad ti iz Banata treba tri dana da dođeš u Novi Sad i isto toliko da se vratiš, a u Beogradu, kad navijaš za „grobare“ ili „cigane“ sve to u jednom danu.

Banatska provenijencija je stvarno za posebno naučno ispitivanje. „Zaštićeno poreklo“ kako se danas kaže, ajde „poreklo“. al' od koga i od čega je „zaštićeno“.

Od Tise sigurno nije, mirne pitome velike ravničarske reke koja ništa rđavo nije donela osim što je Banat i Bačku zauvek podelila. Pa kao što kažu Banaćani:

- E da nije Tise, sve bi ovo bio Banat, sve do Dunava  od Bogojeva do Bačke Palanke.

Jeste da je takva granična reka koja odvaja i razlikuje Bačvane od Banaćana, obrnuto još i više, Tisa kojom teče i fenomen zvani „Tiski cvet“, kad reka procveta u ljubavnom činu dugokrilatih leptirića, nekoliko sati tog ranoletnjeg dana, pa se sve smiri, prođe i tek dogodine, u isto vreme, opet čarolija. Tise koja tu i tamo ume i da se naljuti, da izađe iz korita svog i poplavi hektare plodne zemlje, baš sa banatske strane, načini štetu i vrati se svom vodotoku. Al' Tisa je Tisa; već dogodine ona plavljena zemlja bude najrodnija što god posejano tu bilo.

Jedino, valjda, što Tisa nije uspela je da spreči da nadimak Banaćana – Lala, ne pređe i na drugu stranu pa da i Bačvani i Sremci, i oni iz svinjskog i iz vinskog Srema, uzurpiraju da su Lale; kao svi Vojvođani su Lale.

Mogu sami sebe tako (ukradeno) zvati, može ih i emigracija, dijaspora, gastarbajteri, svi odoši i dođoši zvati tako, ali banatsku provenijenciju neće moći. Jer: - Banaćanin ti je Lala, „zaštićeno poreklo“, pa ti sad vidi.

E al' tu negde kad će nas zauvek napustiti naš drug Tito, najveći sin svih naših naroda i narodnosti i ostaviti nas na milost i još više nemilost belosvetskim zlotvorima pa i nama samima, takođe zlotvorima, potpuno nespremnim za ostavinsku raspravu da bi se desetak godina kasnije baš ničim izazvani tako pobili među sobom oni koje je drug Tito zavetovao da bratstvo i jedinstvo čuvaju kao „zjenicu oka svoga“, pa nas i onda i oni belosvetski „milosrdni andjeli“ momački izbombardovali; e tu negde situacija je počela da se menja i iz Beograda okreće Novom Sadu, bar što se Banaćana tiče.

Sigurno je tome doprineo novi most-brana kod Novog Bečeja, peti na Tisi posle Titela, Zrenjanina, Sente i Novog Kneževca. Interesantno da je Tito još bio živ, a njegov saborac Edvard Kardelj, drug Bevc, tek sklopio svoje umorne oči. Taj peti most na Tisi, kod Novog Bečeja, ujedno je bio i poslednje vidljivo što je u Vojvodini urađeno još  od Marije Terezije i njenih meliorizacija, pruga i železničkih stanica sve jednako istih, ili od onih Kmezićevih sedam šećerana koje Beograd Novom Sadu nikad nije oprostio.

Približavanje Banaćana Novom Sadu možda je doprinela i „jogurt-revolucija“, ko će ga znati? To je onaj istorijski momentum kad su oni iz naše nam, tada je još bila naša, Južne pokrajine nagrnuli na Novi Sad sa sve četničkim šubarama i kokardama i Olivera Vučo koja je direktno iz pariske „Olimpije“ stigla da se stavi na čelo ove bratije, a zdušno su pomagali novopečeni Vojvođani uglavnom iz okoline Bačke Palanke, sve na čelu sa izvesnim Bracom koji je istina mađarske nacionalnosti, ali za „srpsku stvar“ založio celog sebe, a i oni iz Vršca tradicionalno naklonjenih Beogradu, na čelu sa nekim konobarom srpske nacionalnosti; dakle kad su se svi oni sjatili u Novi Sad da odbrane Severnu srpsku pokrajinu od separatističkih autonomaša toliko nespremnih za ove burne događaje da su 5. oktobar 1988. godine dočekali u svojoj Banovini sve se pitajući šta se to u gradu dešava, da nije kakva važna utakmica (što bi rekao Đorđe Balašević, čije je prezime, sa te i ne samo srpske strane gledano, veoma sumnjivog porekla) kad se toliki svet skupio, pa još viču, ama deru se i mašu silnim zastavama i transparentima sve protiv Bojvodine, al' ne fudbalskog kluba.

Posle toga su Banaćani, više nego pre, imali posla u Novom Sadu, najvećem i sve većem gradu u Severnoj pokrajini, samo što nije glavni grad, a i čega da bude. Sad su Banaćani decu upisivali u srednje, više i visoke škole u Novom Sadu, kupovali stanove, pazarili i trošili po dućanima i kafanama teško stečene novce koje su pre direktno ostavljali u Beogradu. Konačno, banatska provenijencija je malo promenila smer, ali izgleda da je neuništiva.

Bar do sledeće jogurt-revolucije, ili kakva će već biti i kako će se zvati, a da li će biti; dabome da će biti samo se ne zna ni kad, ni gde, ni zašto.

sr SR en EN hu HU

Kontakt

060 013 01 01
salevidak@gmail.com

Pišite nam