Susret

Kada se budemo sreli u sutonu večeri neke, da li ćemo se setiti godine neke daleke, svih meseci koji su čuvali tajnu, po malo sjajnu.

Kada se budemo sreli u praskozorja rosna, da li  ćemo se setiti ljubavi, što je po nama hodala bosa? Svih onih jutarnjih šaum pita uz poljupce sa šlagom na usnama?

Kada se budemo sreli u jesenja popodneva, kad lišće rumeno pod nogama šušti, da li ćemo se setiti parka, kratkih ugovorenih susreta od po pet minuta, dok smo se mimoilazili? Jer, kod kuće te ne čeka niko, osim njenog sata, zatvorenih vrata i odvojenih soba. Ja sam se osećala kao roba na metar, ali to je odneo vetar.

Kada se budemo sreli u zimski hladni dan, kada nam beli sneg poremeti san, da li ćeš se setiti da si me voleo? Bila sam tvoja grlica, koja je tu kada je potrebno, a nema je ako je na grani suvišna. Nisi to priznavao. Bog je sve video. Slave slavio. Do boli sam plakala na tvoje reči zlurade, koje sam kao vino otakala.

Kada se nekada budemo sreli, u našem sokaku, u našoj varoši, nećemo ništa jedno drugom reći, dva tuđinca, iz dva sveta, od zemlje i od kometa. Proći ćemo suprotnim stranama ulice, a na izlogu nećemo videti naše lice. U telefonskom imeniku izbrisane poruke i oporuke. Laže i paralaže. Možda se mi i nećemo nikada sresti... Samo smo hteli, samo smo hteli...

Princeza

Kada je spustila glavu,

Pošto snena je bila;

 

Videh cvet koji hoda.

Ruka – bleda i mila.

 

Ili da moja bude,

Poželeh srcem tada,

 

Ili da je ne vidim

Više.

Nigde.

Nikada.

Srem

To je zemlja isto tako meni mila,

zemlja sremska lepotica,

u kojoj je zmaj od Srema carovao,

brat rođeni od majke mi i od oca,

neba plavog i beskrajnog predubokog,

i zemljice crnog lica bez stijenja i litica,

tu je žio zmaj sremački

zagrljen sas Fruškom gorom i sas Savom,

a sas druge strane puste s zmajevitim i sas besnim,

sas Dunavom,

tu su one talasave senovite rukoveti,

Venca šarnog i od Čota crvenoga,

i Obedske bare ptica gde ne gazi ljudska noga,

tu su bile one bačve u podrumi sremska vina

rumenike, i bermeta, i staklaste malvasije,

tu je bila tamburice, sremskog kola domovina,

kukuruza šumni ljuti sa zlaćanim zubanima,

uzavreli teški žita, ječma, zobi i šenice,

i prašuma crni gusti od zelene srdne kobi,

tu su sjali na obronku proplanci i puste ravni,

tu je bijo onaj Srijem, pod gorama, Srijem ravni,

tu je bijo Šišatovac, namastir na oarskom glasu,

tu di sada stada rike ništa više ne opasu,

di su pasli konji sremski, Ijuti hati,

di se moglo poigrati, popevati, pojahati

na sedlasti leđi konja divljeg kasa,

tu di Sremac, nožom ljutim u rukama, điklja, stasa.

Tu su one glavičice tmastog lesnog žutog peska,

tu je ona od hrastova gromovita pesma reska,

od stoleća što se dube pod nogama Beočina,

od Privine glave lepe pa do pustoga Surčina,

mandaljene tu su dveri od Remete i od Petke,

ne postidu više tuna kaluđeri crne Petke,

već se samo mošti svete od glavara i careva

prevrćedu u snu ružnom brez svetinja svoji čreva,

despot strašni Štiljanović, i knez Lazar sa Kosova,

car-Uroša kosti šuplje premeću se od bolova.

Ne čuje se lovokrada zvižduk tajni

— ubojice, sremske zmije, nož je zarđo britki sjajni.

Gostijo se zmaj, moj sabrat, sremski pustopašni

kod trapeza namastirski od jastija i pitija raskalašni,

posnoga je zakon sveti gužvo kao gužvaricu,

balzam pio od crnjaka, i udaro tanku žicu

od tambura i berdeta kraj gospodnjeg svetog uva,

pesme besni i pijani kaluđera ko još čuva,

ko još pravi one šale od sremačke glave lude,

kad se šala uz smrt veže pa krvava ona bude,

kad je s goli prnjavora pavor zmaju donosio slatke pite,

kad su Sremci s zmajem mučkim peli pesme podnapite,

kad zmaj pijan otimao kaluđeri kuvarice-naložnice.

kojeno je odvlačio, gojni sisa, lica nice,

kada su mu i učoni i nastrani igumani

doturali zlato, livan da tamani —

da rasipa po svom logu perje iz ćelijski loga,

jer se gojan zmaj sremački nije bojo samog Boga,

već je bijo ljuti hajduk, i odmetnik, siledžija,

pa se s pesmom pijan ljulja u oblaci ko sinija,

pa se sijo sa nebesa sremski pusti iznad šuma crni gusti

da zaštiti namastire i da pije guste šire

nad ćivoti od svetaca iz veliki grdni kaca,

i da posle mamurlukom tare čini s belim lukom

i šiljerom, starom verom,

pa da trezan bude besan

i da plače od nemoći kad sam bidne u ponoći.

Izlaz

Zamak! U zamku ptica. Kavez!

U kavezu uspavani slavuj. Pesma!

Ne čuje. Nisu joj potrebne reči. Tišina!

Slutnja bez kraja i početka. Vetar!

Lagano trepere nagoveštaji. Sumnja!

Modre oči zaspale u talasima nekog bića. Strepnja!

Nejasni zvuk koraka koji se neprimetno udaljavaju.

Lepota!

Miris nečije duše u mojim očima. Mir!

Upaljena sveća na oltaru stare crkve. Radost!

Odletela ptica iz zamka. Sreća!

Pesma slavuja u mojoj čistoj ljubavi prema nepoznatim

dubinama sutrašnjeg dana. Reči!

Kafkin „Proces" i Kundrera zapreteni u mojim mislima.

Izlaz!

Oproštaj crnom leptiru.

Milost za izgovorene rečenice i tiho življenje do jasnog poimanja vrednosti moga bića i moga uma, paralelnih koloseka za odlazeće vozove.

Razbarušeni kupinjaci

S VEČERI sve ućuti u vrbaku,

svi slušaju uspavanku.

 

Ptice, leptiri, vilini konjici,

i tek probuđene zvezde i svici.

 

A suton priča tiho šapatom,

k'o što se riča uspavanka,

 

o jednom srebrnom, starom vrbaku,

prepunom lepog kupinjaka.

 

Od kupina se sav vrbak plavi,

kupine igraju žmurke u travi.

 

Čula se pesma, bilo je smeha,

zastala je kraj njega reka.

 

Mesec je sat-dva snove kratio

da bi u srebrni vrbak svratio.

Ne mogu gledati...

Ne mogu gledati

Ružičasti svet

U jarkim bojama.

Skrivenih ljudi

Među cvetnim zavesama,

Gde ne prepoznah

Svet; morala, istine, slobode...

Mog postojanja.

Pozdrav živima

Vi imate

Ijudsku toplinu i mudrost.

Vi imate

moć i blagoslov

da pomažete onima

kojima je to potrebno.

Nemojte mučiti dušu svoju

pitanjima: „Kako i zašto?"

To vam je jednostavno dato

po Božijoj promisli

i po zasluzi.

Dato je svima mnogo,

ali ne razumeju.

Dato je svima mnogo,

ali neće da prepoznaju

znakove pokraj puta.

Probudite se, uspavani,

i volite.

Probudite se, o uspavani,

i živite svoje duge.

Možete se iskazati

u životu

kroz sopstvenu profesiju

i šire.

To se retko kome dariva,

osim odabranima.

Nemojte nikad zanemariti

vibracije ljubavi, samilosti

i praštanja,

jer ćete onda

izgubiti blagoslov

koji se životom zove.

Ali, vi to već sve znate

i zato vas pozdravljam

i volim.

Čuješ li

Čujem te

Da govoriš reči

Reči nejasne

Reči zle

 

Čujem te

Ti mene ne čuješ

Od glasnih ljudi

Od nje

 

Čuješ me

Kada ne govorim

Pogled mi kazuje

Bez reči sve

 

Čuješ me

Samo kad hoćeš to

A zašto ne čuješ

Te reči dve

Olujina

Kad pobesnim, sas razlogom ili brez njega,

ja samo Holuja pozovem tatoša za te oblake

što munje nose u mešinama, gromove i gradobitinu,

te on odreši ovaj užasni tovar na džaku kožnom,

i prospe se kovitljivi veter zvižduka stravičnog pun,

koji podigne vijore kovitlaca na putovima i lenijama,

koji zaspe usa i oči stoki i ljudima,

i koji veže zemlju i nebo sas stubovima prašni truba;

a za njim iz mešine poleti munja za munjom

koje udaradu preko atara ko bičem ognjenim,

ko strelama izlomljenim sas šiljkom ognjeviti,

pred kojima poklekne pavor kao pred prikazama,

i u travu sakriva glavu, ili u ruke na golim slatinama,

a stoka izbezumljena preskače zaprege i amove

i u trk se baca poljem i njivama gazeći useve,

i psi se podvuču pod kola ispregnuta kraj rastova

koji usamljeni nude parče lada za vreme žege;

a za munjom gromovi navale iz mešine tatoševe,

grom za gromom, tresak za treskom u sve šiljkove

krivi jadni đermova kraj oseka bunarski od dasaka,

istruli od prošlih munja, gromova i treskova;

zabija se grom mačem đermu do balčaka,

razara mu srž isprepucanu od vrućina bancki,

isisanu sas vrelinom sunčevi usta do drvenoga kamena

koji drži đermove da se na oluju održe,

i održaće se sem kad ji tresak ne rascepi od glave

pa do nogu, njegovi stari klimavi u zemlju pobodeni,

i ne prošeta gromova vatra po valovu i kablu pod mahovom.

Živina pod strejama u selu, paori pod kolima sas psima,

 nasred žitišnog mora osamljena ostrvca jadna

puna brodolomnika koji kleču i  molu mi se, Bogu,

prastarom slovenskom njinom Bogu ognja i groma,

koji sam se u zmaja njinog ognjevitog pretvorijo.

Konji – koji nisu ispregli – na ularu njištidu

i propinju se na dve noge stražnje pred munjom

kao da je mole u užasu da ih mimoiđe sas bljeskom,

i molu se gromu sas užasnim da obiđe treskom.

Ondak samo tatoš stisne mešinu do danaca njeni,

pa se prospe tuča sas maljevima ledenim po klasju,

ko sas sabljama glave im rubi sas đordama i dimiskijama,

sas kojima su im preci njini Avare i Hune sekli

po ovim istim njivama od starine, i Turke-čalmadžije.

Evo vam zlatnog majdana isprovaljivanog,

smeje se moj tatoš-doglavnik Holuja, kezi zube,

i maše meni u daljinu zaglibljenom zadovoljno

u ševarom zaklonjeno tresetište na trulom lišću

da je gotovo, sve je izvršeno, sve je uništeno,

zmaj besni iskalijo je svoju penu iz žvala pseći,

tatoš Holuja natrag se vraća u Kumanačku vetrenjaču

da se malko izvali na golom velikom žrvnju

od dobro obavljenog posla koji ga je iscrpio zjelo.

Razbijena vojska šenica u nejednakoj bitki,

do kolena je krvi njene u polju razrovanom.

Starac jedan paor prestareli klekne da kune,

a drugi mašu na njega: Stani, dok munja šine,

stani dok tatoš mešinu isprazni, dok tuča mine.

Kome da se žališ? Koga da tužiš? Ta na kog se žališ

taj ti i sudi, starče izlapio, zar si zaboravijo!

Tutnji sve potmulije. Udaljuju se tatoševe regimente.

Iz daleka samo još udaljeni doboši dobujedu.

Trube odječu gromova daleki, limenice im ljeskadu

pod munjama koje su pošle u nepovrat.

Sad opet mir je i tišina. Prošo je Holuj, njegova olujina.

Otaču se rane poubijani ljudi, konja, pasa i šenica,

nemi leže samrtni otkosi ognjene i ledene kose.

Samo ječi tiho bojno polje šenice od jeke ranjenika.

Ondak uzme kondir i lebac pod mišku tatoš milosrdni,

onaj što ga šaljem po povetarcu koji rane blaži,

čelo mije i srce umiruje, tetoši kose i maže sas olajom,

on pođe po razbojništvu, tiho skače preko leševa

-ranjenike traži da ji vodom pomešanom sas vinom napoji,

ranjenicima da rane vida sa olajnim mazom iz čuture,

pere jim oči ošinute munja šibama; a od leba zalogaje lomi

i gladne siromake u ritama zalaže lebnim zalogajem.

Strašan je zmaj banacki u svojoj jarosti slepoj besnoj,

ko što je dobar kad tuča prođe i kad se grom u njemu umiri.

Meda i kruške

Uz stablo se meda vere

Da sa grana kruške bere.

 

Zar on može da se vere?!

Da li stvarno kruške bere?!

 

Drvo se pod medom klati

Tako meda kruške mlati.

 

Zar se stvarno drvo klati?!

Da li kruške sve omlati?!

 

Znaš šta posle meda radi?

Kruškama se dugo sladi.

Sve dok sočne kruške traju

Za njih meda ima gladi.

Nesuđena ljubav

Milana, tvoj moćni pogled

je porušio sve suncobrane

na plažama Leptokarije,

kada si svojim nežnim

stopalima kročila

na vreli morski pesak.

 

Tvoj topli osmeh je istopio

i poslednje snegove na Olimpu,

a tvoj glas mi je zavrteo mozak

posle samo jedne rečenice.

 

Sreli smo se prekasno,

te večeri kada sam odlazio.

 

Nije bilo vremena

da ti poskidam

zvezde s neba.

 

Noć je bila crnja

nego inače,

Mesec je pokušavao

da nas nasmeje,

ali bezuspešno.

 

Morske sirene su ućutale...

 

Rekla si tužno “Ćao”,

koje nikada neću zaboraviti,

čujem ga svaki put

kad zatvorim oči...

sr SR en EN hu HU

Kontakt

060 013 01 01
salevidak@gmail.com

Pišite nam