Vrt

Reči lјubavi moje

Bile su put.

Drugome utrt.

 

Što je došao tek,

Da mu otvoriš

Vrt

(I već bira šta voli...).

 

Neka.

Samo se ne varaj

Kako ćeš čut’

(To što je moglo pre):

Da li me boli...

Kako me boli..

I gde...

Ne.

Gotovo.

 

Reči lјubavi moje

Bile su put...

Pijana pesma

Pun sam sebe

ja sam dasa

evo masa se talasa

 

Šepurim se kao paun

kao da sam Eva Braun

a duboko u sebi znam

koga ja to predstavljam

 

Govno sam ti ja obično

meni nema ništa slično

i nije velika stvar

to što ne znam za moral

 

Zaposleni mi gladuju

porodice im strahuju

za običan tanjir supe

oni oližu mi dupe

 

A ja sam tada sretan mnogo

tepaju mi ovo ono

mada sam ja mnogo star

još sam pravi lešinar

 

Volim da se kurčim, hvalim

da ću neku da povalim

da iz mene curi sekret

to je sada pluskvamperfekt

 

Nemam više šta da dodam

dosadan sam bio

jedva mogu i da hodam

tolko sam popio

Loši stihovi

Iz moje olovke sada

izlaze samo

stihovi loši,

olovka se prazni,

a srce miruje i

više se ne troši.

 

Ćuti i plovi

mirnim morem.

 

Čak je i ono

uspelo da shvati,

da poeziju ne piše

srećan čovek,

već uvek onaj koji pati...

 

23.3.2020, 17:40

Hotelska soba

Beše to hladno jutro u sobi promrzlog nekog hotela, u tihoj vojvođanskoj varoši, kada poslednji san obuzima polupijane zore i kada sanjive oči žmirkaju na toplom licu noćne lampe. Košmarna beše odlazeća noć, sa kapima sna, preletelim pahuljama snega kraj moga prozora. Beše to prvi sneg, pao te čudne bajkovite godine posute izmaglicom. Komadi iščekivanja i nekakve neodređene želje, sa crnim pegama slutnje, presecaše tu istu beskrajnu noć.

Rasanjeni dan, ne donese ništa drugo, do sveže oprane lepršave kose, nekokoliko kapi „Chanela" i čaše običnog konjaka na staklenom stolu. Bude li to nešto u meni zvuči sa radiija „Night in white satin", prazan peron na sluđenoj tvojoj neveri, bez koraka, bez reči, bez sna...

Zvuk telefona na rustičnoj smeđoj komodi, jednom, drugi put... „Izvini, loše je vreme.... Autobus je zaspao jutros na nekoj seoskoj ledini... Možda popodne" Možda.

Da li da popijem, ipak, šolju jake crne kafe ovog tako ironičnog jutra, potražim oči sa sličnim pogledom, oči što nešto traže, poput mojih, a očito nam ova zora zatvara vidik.

Ipak, ostajem u ovom svom sigurnom prostoru, u ovoj udobnoj fotelji, sa beležnicom ispred sebe, u kojoj su preliveni svi datumi bez imena, sve iluzije bez sna, sa pomalo kiše u očima, pa onda melodije moje naivnosti, netačni redovi vožnje i autobus upravo iz filma „Ко to tamo peva". Zvuči gitare Tarege, pa čekanje tako nestavarno i opet, tako nekako stvarno, teško i stvarno, ranjivo ovog prepodneva.

Zvonik stare crkve otkucava podne. Sneg je već zavejao tihe ulice. Još uvek na stolu drema ista čaša sa istim konjakom u njoj. Jedino ja odlutah u neko prošlo vreme, staru kafanu, sa veselim plamenom bubnjare u uglu, kada sam ljubila srećnije oči i lepšu dušu, koja je tako divno neodlomljena spavala u damarima moje jave i mojih snova.

Utonuh u neku lažnu nirvanu tog popodneva kada na vratima sobe, promrzlog nekog hotela u tihoj vojvođanskoj varoši, ugledah najpre oči nečije, koje mi tada značiše sve leptire mog malog sveta, kaput posut konfetama snega, ruke koje me dotakoše samo za tren, i ništa više.

Ali, beše te tužne večeri i ljubavi neba, i osećaja anđela, i „Pandorine kutije", i nikad izgovorenih reči i bajki, i basni, i jedno zastalo u grlu „zbogom" i jedna ptica zastala u letu, i jedna pesma Reja Čarlsa, a ja još uvek ne znam da li je „Time to сгу" daleko iza mene, ili me čeka, tu negde uza prvog ugla.

Kako da pitam

Kako da pitam, mimo sluha svog uma, da li još uvek nečiji pogledi žele da zaspe na radoznalim očima laganog vetra, što nosi nejasne zvuke nekadašnje toplote vrelog leta uz osmehe modrog neba, sa po malo crne boje, i kiše što mirišu na nevine grehe mladih bagrema?

Kako da pitam, mimo lelujavih strepnji svojih očiju, da li nečije ruke žele konačište u nežnosti nagoveštaja misli moga uma?

Da li nas se dotiču misli u budnim nekim zorama ili beže daleko nekuda, u nepovrat iskidanog mozaika savesti i romana života sa bezbroj puta okrenutim požutelim stranicama?

Kako da pitamo tvoj neobično obični mir duše, da li nekad zatreperi uz vatru kamina, dok sluti nestajanje tihih reči iz priče sa po malo naklonjenosti jednostavnom prozeblom maku na poljani života?

Početak

Sumorni mornar sedi na doku,

Sa njim na klupi tuguju ptice.

Suza ko lađa plovi u oku:

Kvaseći mlado okruglo lice.

 

Lopate – šake – kolena stežu;

Iz zadnjeg džepa izvlači pismo:

Soleći ranu ko zdenac svežu

Rečima njenim: „Mate, mi nismo.

 

Neću da budem pomorca žena:

Rođena sam za nešto veće!“

Nјegove grudi hladno raseče;

Mate se diže i tiho reče:

„KOPNO ME VIŠE VIDETI

NEĆE.“

Tragove stopa polјubi pena.

 

Da – mornar i brod – za sva vremena.

Mornar i brod

Za sva vremena…

Zloćka

Sad ne trči i ne viče,

Ne traži da čitam priče,

Ognjen sedi i u miru

Crta nešto na papiru.

 

-  Da li samo žvrljaš, šaraš,

Ili nešto lepo stvaraš?

 

-  Ta je devojčica,

Princeza Zorica.

Ovo je Zloćka nevaljala

Što je princezu uspavala.

 

-  Zloćka ti je ružna jako,

Prepoznao nju bi svako:

Crna haljina,

Čupava kosa

I bradavica

 Na vrhu nosa!

 

-  Što su u dvorac

Zloćku pustili,

Kad su princezu

Malu krstili?

 

-  Kakva je Zloćka,

Dobro su znali.

Sama je ušla,

Nisu je zvali!

 

-  Ali, zbog čega,

Car, Zoricin tata,

Nije na dvorcu

Zaključao vrata?

 

-  Kad Zločka odluči

Da se nekom sveti,

Poskoči samo, hop!

Kroz prozor uleti.

 

-  Šta, zar uleti?

K'o prava veštica!

 

-  A u kuli,

Od zlata preslica!

 

-  Zloćka je vreteno,

Zlatno, otrovala?

 

-  Princeza se ubola

I odmah zaspala.

 

-  Ah, ništa dobro

Uradila nije.

Moj tata će, bako,

Zloćku da bije!

Senka

Molio sam da me poštedi

Velikih reči.

Da se držimo dela.

Ona to nije htela.

 

Ona to nije htela.

Tada se senka rodi:

Ako njoj ne mogu, noćas,

Više da dam.

Možda je bolјe da budem sam.

Možda je bolјe da budem sam.

 

Bar dok je veslo na vodi.

Prljavi ples

Dolazi noć crna i siva...

A ruke gore ko vatra živa.

Dodira željne ko pamuk meke,

a tvoje ruke mojim daleke.

U ritmu bola kroz strah i bes

s đavolom igram prljavi ples.

Vuče me sebi i doziva,

dođi na moja polja siva.

Međ’ zrele čičke i različke,

mesto ću ti naći

gde zračak sunca ne može zaći.

Duga je noć, trnem od straha,

gušim se, gorim, nema mi daha.

On igru vodi, rugli mu smeh...

Podaj mi dušu, počini greh.

Uskršnja jaja

Uskršnja jaja

Petao video

Začudio se

I zastideo.

 

-   Kakva vremena! –

Reče petao,

-  To nisam znao!

Umesto bela,

Koka mi jedna

Izgleda pronela

Jaja crvena!

Prokleti pesnik

Svaki pesnik je proklet

i nesrećan,

mnoga ga pitanja muče.

 

Nјega spalјuju sopstvene vatre,

ali on želi da se iz njih izvuče.

 

Ponekad je srećan,

ponekad se žali.

 

Ponekad gasi vatre,

pa ih opet pali.

 

I tako,

u tom krugu se vrti,

čekajući dan,

kad više neće pisati pesme,

kada će opet biti

radostan.

Stihovi u decembru

Nisi me ranila,

Što si radost kašnjenjem gasila.

Nehatom punim tišine.

 

Nisi me ranila, što ti je manje stalo.

Ni labavom niti sa pravim životom.

(Takvoj lјubavi još nazirem spas.)

Kandže da si bar zarila taštine,

Lakše bih poraz nosio naš.

Neka to bude rečeno - da shvatiš:

Ranila si me svojom dobrotom

I jedne noći samo izašla iz nas.

 

Tako da ne znam sada,

Da li je potrebno da se vratiš.

Reci mi jasno:

Da li ti barem to znaš?

I hoćeš li znati,

Ikada?

sr SR en EN hu HU

Kontakt

060 013 01 01
salevidak@gmail.com

Pišite nam