srenhu

Nema više lepih stvari

Nema više lepih stvari

 

Gušter u paukovoj mreži,

okrnjen zid,

ponoć u mojoj sobi,

tuga u njenim očima.

 

Samo još o tome mogu

da pišem.

 

Moja Tisa je davno procvetala,

i uvela poput sovinog krika

u pustoj noći.

 

Nema više lepih stvari,

a bilo ih je.

Osama

Pogled još za dušom luta

Preci su mi preko puta

Potomci se raštrkali

Šta još može da mi fali.

 

Sažaljenja puna guza

U oku je stalno suza

Jedna kane druga dođe

Neće život još da prođe.

 

Za nastavak snage nemam

Došlo mi je da se predam

A u glavi zvoni: biraj

U pakao ili u raj.

 

Tugujem sam ispod streje

Zlo mi se u oči smeje

Malu utehu mi pruža

Jedna lepa bela ruža.

 

Čak i u njoj vidim tebe

Trnom svojim kad me grebe

Otpadne li joj latica

Zaleprša jato ptica.

 

Kome cvetaš ružo bela

Zar ne vidiš da nje nema

Nastala je iz života

Treba da te je sramota.

 

Jesenje sunce već pada

Nestaju vera i nada

Humku zemlje obasjava

Ispod koje večno spava.

 

Dok na ružu pada mrak

Očekujem s neba znak

Kad će mi šansu pružiti

Voljenoj se pridružiti.

Miris tamjana u noći

Oktobarska noć u meni diše. Ja nemam vazduha ni za delić odlutalih misli, da ih vratim i poklonim onima što traže odgovore koji se u ovoj tišini ne rađaju.

Miris tamjana u mojoj kosi, nestaje u daljini ruku, pogleda, nesnu noći, a ostaju tornjevi crkava i zvona da lelujaju u mojim nervima.

Hiljadu treptaja snova u jednoj noći, hiljadu godina iščekivanja duge, a ona će, ipak, nestati, tu iza prvog oblaka neba i ostaviti mi samo pramenove sećanja i kameno lice izgubljene nade.

Zaplovi danas u svoju stvarnost, u svoju luku! Pogledaj u oči i Boga!

Tu završi noć i priču! Ostaje cvet da zamiriše u neko novo jutro, u nekim novim ćutnjama, u nekim dragim daljinama.

Ostaje samo miris tamjana u mojoj kosi.

Zavoleće me

Da li će me neko slučajno sresti na Bulevaru kralja Aleksandra, na nepoznatoj raskrsnici, oči mi ukrasti za tren mali? Neko me hteti kao prozeblu grlicu, za samo sledeću ulicu. Slučajno se saplesti o moju kosu, o nogu bosu i zastati. Slučajno neće.

Pada veče.

Da li će neko nekad proviriti u moju dušu? Tek da ugasi beskrvnu sušu! Uostalom, koga danas interesuje moja duša, kada na prodaju nije. Kiša lije. Ispod trema prepoznajem siluete u svom srcu, staklene marionete. Da li će neko zastati? Da ih kupi, možda? Sigurno neće.

Pale se sveće.

Da li će neko, baš u večeri rane, zakasniti na pozorišnu predstavu. Recimo Ibzenova „Nora“, i onda, kao da mora okrenuti se meni, kao nekoj čudnoj seni i pokloniti dve ulaznice iz sažaljenja. On nije znao da buket kupljenih pozorišnih karata ova duša ima. Da li će mi neko pružiti ruku i povesti me u Pozorišni foaje? Naravno da neće.

Odletelo plišano veče.

Da li će neko danas zapaziti da mi je sunce osmehom ogrejalo maline? Da su mi usne zrele kupine, da su mi ruke tanane breze, a kosu nosi južni vetar kao vremena čeze? Da li će ove noći neko slučajno proći i zapaziti svetlucavu usamljenu marionetu u zamišljenom menuetu?

Da li će doći do mene, poljubiti mi zagrljaj, zavoleti oči kao dva lešnika i toga trenutka sa mnom preleteti Srebrnu kapiju, baš te noći zaigrati sa mnom u sjajnom salonu uz muziku Lista? Samo nečija bista i ja. Nikoga nisam zapazila.

Zavesa se spustila. Svetla se ugasila.

Da li je ovo pozozorišna predstava?

Aplauz je zatomljen na pola puta.

Prsti

Palac prstić najvažniji

Izrastao najsnažniji,

Početak je ove priče.

Prste redom sve dotiče

I poziva: -Je l' hoćemo?!

Hajde, hajde, da krenemo!

 

Kažiprst je radoznalac,

Ne zna zašto zove palac.

Da ostale obraduje,

Sve što vidi pokazuje,

On se tiska, gura svuda,

Pita: - kuda, kuda, kuda?!

 

Srednji prstić ponajduži,

Sa palcem se rado druži,

Kaže poput sveznalice:

Kod mamice! Kod mamice!

 

A domali tiho pita,

Jer „Ko pita, taj ne skita!“:

-  Želeo bih da znam samo,

A šta ćemo svi mi tamo?

Palac zove, krenućemo,

A šta ćemo?! A šta ćemo?!

 

Malčić kao i svi mali

Odmah počne da se hvali:

-  Iako sam sasvim mali,

Znam što drugi nisu znali.

Naša mama na nas čeka,

Da pijemo toplog mleka!

Zlikovac

Spotičem se,

sam sebi

celog života

podmećem nogu.

 

Probao sam da

pobedim tog

zlikovca u meni,

ali jednostavno,

jednostavno ne mogu.

 

25.3.2021, 18:01

Stare cipele

Cipela je desna

Bila nešto besna

Šta je drugo znala,

Levoj se rugala:

-  Neka te Bog čuva,

Gle kakva promaja

Već  kroz tebe duva!

-  Znam, samo se molim

Da ostanem suva.

Cipele stare

Sanjam košmare –

Kišu i lapavicu.

A i nos mi curi,

Imam kijavicu.

Čak ni boje nema

Više na mom licu.

Od sramote, prosto,

Ne smem na ulicu.

I šalu na stranu,

Već pronađem granu

Pa pertlu prebacim,

Da se obesim, smislim.

Imam pertlu staru.

Puče mi ona,

Ja tresnem u baru.

Puče mi ona,

Ja tresnem u baru.

Pušim dok se sušim.

U kuhinju tada

Uđe baba Mara.

Hukće: - Al' je vlažno,

Uh, ala je sveže,

Gle cipele ove

Nisu tako stare! –

Obuje  nas ona

I pertle nam sveže.

Tek se onda setim

Da desnoj primetim:

-  Baš te nešto gledam,

Ta i ti si stara,

I tvoje se lice

Guli i već para.

Obe nas je spasla

Ova baba Mara!

Dosadni kladioničar

Dosadni kladioničar zove telefonom,

dosadni kladioničar šalјe poruke,

dosadni kladioničar ti skače po mozgu.

 

Dosadni kladioničar preklinje i moli:

"Uplati mi tiket, molim te."

 

Dosadni kladioničar pliva u supi,

dosadni kladioničar je u buretu za turšiju,

dosadni kladioničar je tu u jesen,

dosadni kladioničar je tu u proleće,

dosadni kladioničar je tu i leti i zimi.

 

Dosadni kladioničar je svuda oko tebe,

samo nije u vc šolјi,

plaši se da ne pustiš vodu...

Povratak romantici

Prostor

Oslobođen

vremenskih granica

zatvara se

u krug magije

 

Pretpoznatljive slike

stapaju se u prošlo

Prošlo preti

putu kojim se hodi

i oslobađa svih stega

 

Prostiranje narasta

kroz neformirane oblike

 

Snaga beskončanog

osvaja i ovu magiju

Izgubljeni pesnik

Teško je biti pesnik

u ovom svetu prepunom glume,

 

teško je uklopiti se,

kada te niko

ne razume.

 

Teško je sanjati

velike snove,

kada su svi oblaci

oko tebe prepuni kiše.

 

Danas sam samo to

hteo da vam kažem,

samo to

i ništa više.

 

6.4.2020, 18:24

Pеsmа o Тibоru

Ne mоžе tо čоvеk dа shvаti

Kоlikо Тibоr kаd vоli - pаti.

 

Јоš nikо јаsnо rеkао niје:

Dа Тibоr sаmо zbоg žеnа piје...

 

Dа Тibоr cеlоgа sеbе dаје,

I kао vuk nа mеsеc lаје.

 

Dа bi zаdiviо dаmu nеku,

Тibоr, dеcеmbrа, prеplivа rеku.

 

I pеvа tihо. U kоlu skаčе.

I оbruč stеžе јаčе i јаčе…

 

Dа:

Ne mоžе tо čоvеk dа shvаti

Kоlikо Тibоr kаd vоli - pаti.

Grožđe

Nije to

ono što hoću,

 

al' dobro,

može da prođe.

 

Ja sam hteo lubenice,

a dobio sam grožđe.

 

28.4.2020, 20:57