Pijana pesma

Pun sam sebe

ja sam dasa

evo masa se talasa

 

Šepurim se kao paun

kao da sam Eva Braun

a duboko u sebi znam

koga ja to predstavljam

 

Govno sam ti ja obično

meni nema ništa slično

i nije velika stvar

to što ne znam za moral

 

Zaposleni mi gladuju

porodice im strahuju

za običan tanjir supe

oni oližu mi dupe

 

A ja sam tada sretan mnogo

tepaju mi ovo ono

mada sam ja mnogo star

još sam pravi lešinar

 

Volim da se kurčim, hvalim

da ću neku da povalim

da iz mene curi sekret

to je sada pluskvamperfekt

 

Nemam više šta da dodam

dosadan sam bio

jedva mogu i da hodam

tolko sam popio

Garava mi duša

Garava mi duša u garavim stihovima.

Garava lutalica u garavim čergama.

Samo vatra narandžasta i samo pesma bela,

od sećanja, od čekanja, od ljubavi, možda.

 

Senko moja od damara, daj mi gutljaj vina

iz prašnjave olbe i komad hleba, da zapevam

tugu večnosti i sreću slutnje, od ljubavi, možda.

 

Garava mi kosa i meka od drhtaja čežnje,

u garavim obrvama, od ruku što tumaraju

nepoznatim svetovima garavim od nevinih dana,

samo mi lice belo od straha svemira.

 

Lepoto čergi, u noćima, u proleće,

zanesi oči moje garave u daljina zvezda pune,

u pesme razbuđene plačom i smehom violina.

Brate moj garavi, u pesme bele, od sećanja, od čekanja,

od ljubavi, možda.

Radi reda

Odavno nisam napisao

dobru pesmu,

sva mi je poezija

sad nekako bleda,

pesme više pišem na silu,

tek onako,

radi reda...

 

2.5.2021, 09:02

Pesnički plamen

Ne može svako da piše pesme.

Nisu to jabuke, da ih bereš

kad hoćeš, ili kad je sezona.

 

Pesme može da piše samo onaj,

kome na dnu stomaka gori vatra,

ili neko drugi, onako, iz fazona.

 

Ili svako ko tako smatra.

 

Ali ne može neko iz fazona

lepo da opiše taj

prćasti nos i taj

sanjivi čuperak,

niti taj kovrdžavi pramen.

 

Te vatre može da zapali,

samo pravi,

pravi

pesnički

plamen...

Zaustavljenim oblacima

Dan namenjen rečima

u oblake ih guta

 

Bez reči što je

nad glavom leti

 

Ni munje nema

da oči zaslepi

 

Grom se ne oglašava

sluh da razboli

 

Dažd nasušni

nama dajte

Bakina svila

Svak se sprema da zimuje

Pauk neće ni da čuje

Da miruje, gde je – tu je.

Spremio se da putuje.

A usamljen nije on,

Njih je mali milion!

 

Sa borove vršne grane

Put otvoren na sve strane.

Pomozi mi dobri vetre

Da prevalim kilometre!

To ne moli samo on,

Njih je mali milion!

 

Pusti  niti paučine

I na put se srećno vine.

Pređe brda, šume, reke,

Polja, sela, sve prepreke.

Ne putuje samo on,

Njih je mali milion!

 

Od najviših šumskih grana,

Preleteo deo  sveta.

Stigao nam jednog dana,

Sred  Miholjskog, poznog leta.

Nije ovde samo on,

Njih je mali milion!

 

Obavili sve grančice,

Premrežili sve ulice,

Pa miluje naša lica

Paučina k'o svilica.

Leteo je na njoj on

I njih mali milion!

 

Motala baka svilicu

Detetu mom na ručicu

Ručice mu pune bile,

Te bakine bele svile!

Svilicu je preo on

I njih mali milion!

Turčin

Jao, Živo, ti si Turčin pravi –

to ne ide tako kod vas, Srba,

ni po Božjem, ni ljudskom zakonu,

pa ni zmajskom, Živo, budalino –

Bog je kazo: jednu ali vrednu!

Ljudski zakon Božji potvrđiva,

a zmajevski ženu i ne treba,

zar je meni, zmaju tvome besnom,

potrebna ma i jedna samo –

 a znade se: tri su zmajske glave,

na svaku bi mogla žena doći,

al sas ženom zmaj zmaj ne bi bio,

već il Srbin, ili Turčin ko ti,

ondak bi ja harem držat moro,

pa bi aga od Banat bijo,

 a ne zmajski njegov gospodar.

Ti da držiš, baš ti, Živo, dve,

ono što ni ja sam nisam čuo nikad

otkad nebom banackim krstarim.

Baš ti što si šaka mesa ljudskog,

i brkovi tvoji baš su retki!

A, badava ja ti prebacujem,

ti si pozvan da u selu tvome

kršiš sva tri odjednom zakona.

Od vekova što je samo priča

u tvom selu ko i u Banatu,

kod tebe je došlo izozbiljno.

Jedna žena u selu ti vodi

kuću, i mal, i celo imuće,

a druga je na salašu mati

devetoro tvoje dece krasne,

koju š njome ti si izrodijo.

Ona što si nju venčo zakonom,

po tipiku, slovu Jevanđelja,

donela ti sto jutra miraza,

al joj nema klicu maternjača

kojom bi je mogla oploditi,

te je tako ostala jalova,

ko kobila lepa jalovica,

koja rže al se ne porađa,

š njome bi nam Živa jalov osto,

i brez muške glave i brez čada.

A Živina žena na salašu

rotkinja je od semena prava,

iž nje deca ko iz škole idu,

Živino se seme poftorava.

Jalovuša paoru ne treba,

za ukras je, al naslednik treba,

da se rodu trag ostavi jaki,

da mu loza brez grožđa ne bide,

da mu seme zemlja ne poništi

u prašinu i u pomrčinu.

Tako misli i Živina žena,

ona što mal vodi, umnožava,

al na salaš nikad ne zalazi,

da Božiju volju ne pogazi,

da se zakon vrši najglavniji

kad Bog ne da da se njegov vrši.

Ona prsa njena tuče prazna,

što jalova brez mleka joj gnjiju.

Za utehu pijucka rakiju –

mleka nema, ta nije muzara.

Božiji sin

Divan dan je svanuo

U Vitlejem gradu

Isus nam se rodio

Za nebesku slavu.

 

Poslat je od Jehove

To sad znamo svi mi

Da sve naše grehove

On na sebe primi.

 

Dok je hod'o zemljom

Učio je ljude

Lečio ih verom

Da im bolje bude.

 

Prevaren pa izdan

Od bližnjega svoga

Ostao je postojan

Sa verom u Boga.

 

Razapet na krstu

Silno je patio

I za grešnost ljudsku

Glavom je platio.

 

Treći dan je stig'o

Od događaja tog

Iz mrtvih se dig'o

Uz moć duha svetog.

 

Ješ četrdes' dana

Sa nama je bio

Zarasla je rana

Pa nas napustio.

 

Od tada on sedi

Sa desnice Boga

Slava mu ne bledi

Za vjek vjekova.

Borba u glavi

Ratujemo

Moćan neprijatelj

Planira napad

Zamišljam

Naša vojska trči mu u susret

Uslediće raspad

Ratujemo

Zamišljen neprijatelj

Pobeđuje i mene i tebe

Razmišljam

Da li smo poraženi od neprijatelja

Ili od sebe

Kada bih znao

Kada bih znao da

sviram gitaru,

napisao bih pesmu

o njoj.

 

2-3 akorda,

bila bi dovolјna

da otope joj srce,

da izmame osmeh,

da razneže joj oči,

da stave joj do znanja

da gorim zbog nje

svake proklete noći.

Seoska slava

Ajmo komš'o danas peva

Severina, Lepa brena

Neću Lazo muče krava

A nešto nemam ni para.

 

Jebeš kravu, mani pare

One pevaju za džabe

Eto imaš sad prilike

Da budeš deo publike.

 

Viknuh Sosi: muzi kravu

I dodaj mi tu štek paru

Da odem i ja na slavu

Počastim sebe i Lazu.

 

Nemoj mužu moj 'leba ti

Onu štek paru dirati

Znam ja dobro a znaš i ti

Za zimnicu će trebati.

 

Kakva zima i bakrači

Drugu ćemo lovu naći

Ako hoćeš ti sad plači

Ali ja moram izaći.

 

Brena džabe peva fino

Skupa rakija i vino

Niz grlo nam teklo silno

Buđelar se ispraznio.

 

I glava mi sada puca

Sto detlića u njoj kuca

Pred očima mi svetluca

A na uvo žena zvoca:

 

Nećeš više majčin sine

Prići ma ni blizu bine

Laza može i da gine

Postićemo ove zime.

Lutam...

Lutam

Po bedemima tvrdava

Koji se ruše.

Pognuta visoka čela

Koračam.

S borbom bika,  iskidanog plašta

Tražim spas.

Nadomak vode

Već zapušenog uha...

Zagolica me kraj.

I pljus kamena

Što ponese talas

Sudnjeg kraja.

sr SR en EN hu HU

Kontakt

060 013 01 01
salevidak@gmail.com

Pišite nam