Odakle dolazi dan?

Pitao sam svoga dedu,

Usred jedne mrkle noći,

Kuda ide dan uveče,

Sa koje će strane doći.

 

Pričala mi, kažem, baka,

Priču o tri vilenjaka.

Što uveče dan zatvore,

Pa donesu puno mraka.

 

Deda sluša pa se smeši.

Lulu svoju na sto stavi.

Kraj kreveta moga dođe,

Podboči se i uspravi.

 

Dete moje, reče deda,

Sve je baka izmislila.

Sva tri ona vilenjaka,

Da bi priča čudna bila.

 

Dan je svetlost što nas budi,

što izvire sa istoka.

Sunce nam je sinko nosi,

Kao vodu sto potoka.

 

Užarena lopta sunca,

Celo nebo proputuje.

I dok ona tako plovi,

Svud je vidno, dan danuje.

 

Kad istoku iza leđa,

Na zapadu sunce zađe,

Sa njim ode sva ta svetlost,

I dan plovi poput lađe.

Ciganske noći

Hej, budne ciganske noći plave, noći lude, noći setne!

Hej, ciganske noći ravnice, što plaču tugu ljubavi moje

za čilašima upregnutim u karuca paradna,

za sreću neke tuđe breze.

 

Hej, ciganske noći magle pune, i tambura, i vina.

Magle neke paučinaste, tek vidljive oku crnom.

Hej, ciganske noći banatske, što vajate neslućenu suzu

za žutim dukatom koga izgubih.

 

Hej, ciganske noći moje, šarene i pospane, i razbuđene

od smeha zelenoga sa crnim tačkama neba.

Hej, noći moje ciganske, od sreće nasmejanih obrva

i žalostive od ruku što nazirahu samo čerge

sa kosama nekim plavim, kao u anđela.

 

Ja ostadoh u noćima ovim belim,

crnokosa ciganka bez čilaša i dukata,

sa dušom neba ljubavi i pijanom pesmom vina, ali neka...

Hej, nek mi noćas strune violina i tambura jecaju

i pevaju ceo život u jednoj ciganskoj noći plavoj, noći ludoj.

A, možda ti je malo i dam!

Godine

Osmeh ti - radost nemanja sna za moje oči.

Toplina dodira - tuga mi zgrčena u čekanju.

Glas ti - ptica zastala u mojim damarima čežnje.

Slutnja ti - iluzija bez pokrića mojih godina.

Blago

Neka ovo bude tvoje!

A njegovo, evo, to je!

Meni ovo, to je moje!

 

Hoćeš li mi dati tvoje

Samo malo da je moje?!

Nek njegovo bude tvoje,

Njemu dajem ovo moje;

Posle opet svakom svoje!

 

Kakvo retko blago dele,

Dve sestrice, mali braca?!

Tri klikera porcelanca,

Šest sličica nalepnica

I drvenih šest bojica.

Hajde desna hajde leva

Rasplakanu malu Milu

Teta ljulja u svom krilu

Hajde desna, hajde leva!

Pesmu staru Mili peva:

Hajd' na levo braca Stevo,

Hajd' na desno Mila sestro,

Pa u mestuzob, zob, zob!“

 

Ala Mila tužno plače

Teta ljulja malo jače,

Opet levo, braca Stevo,

Opet desno, Mila sestro,

I u mestu – zob, zob, zob!

 

Sija sunce posle kiše

Naša Mila suze briše,

Veselo se smeje, evo

Hajd' na desno, hajd' na levo!

Sutоn nаd Tisоm

Dоk sunčеvi zrаci pоlаkо zаlаzе,

bоје sutоnа miluјu Тvоје tаlаsе.

Zаglеdаnа u tihо nоćnо оsvајаnjе

plеtеm srеbrnе niti i

slušаm tаlаsа udvаrаnjе.

Тvоја mirnа snаgа, lеpоtа

i sigurаn tоk izаzvаšе

u mеni vеdri spоkој.

Duhnu nа mеnе nеkа svеžinа,

snаgа vеrе, bеzbrižnоst

i dеčја nеvinа rаdоst.

Та skоrо zаbоrаvlјеnа оsеćаnjа

prоbudišе u mеni nајlеpšа sеćаnjа

Ugušićе mе milinа оvе nоći

- Тvоја snаgа, Тvој sigurаn tоk.

Тvоја lеpоtа i Тvоје mоći.

Odlutala

Vatra. Ciganska čerga. Razigrani konji. Sama. Gitara jeca.

Razbacane karte po šarenim maramama. Mrak, samo dim crne orhideje. Nebo, vizantijsko plavo.

Da li cigani lete u nebo ove čarobne noći? Magija. Idem li sa njima? Beli anđeo, ili veštica? Ostao si. Odlutala sam, tamo negde gore, u modro mirno, u modru tišinu. Noćas ti plavi saten iskliznuo iz duše, zauvek.

More na dlanu

Na vrelom pesku,

predajem se suncu.

Da po meni slika,

paletom svih boja.

Talas mi se plavi

razlio po kosi.

A na dlanu školjka,

u njoj pesma tvoja.

Daleko more plavo.

Zalazak sunca

Polako dolazi

sumrak u vrbak,

 

prostori stoje

dirljivo pusti,

 

iznad vrbaka

leptir crveni,

 

čeka da se

u vrbak spusti.

Oči dečije

Ništa na ovom svetu

Nije toliko lepo

Koliko su lepe oči dečje.

 

Veće su OD neba

Toplije OD sunca

Šarenije OD duge

Dublje OD svake vode.

 

Ništa na ovom svetu

Nije toliko lepo

Koliko su lepe oči dečje

 

Večeras Sam se zagledala

U oči jednog dečaka

I svaka zvezda najednom

TU je, na dohvat ruku.

U zoru

Dečak

Kome suza

Siđe niz lice

(Al’ se ne stidi).

 

Starac

Na čije rame

Dolaze ptice.

 

Žena

Koja ume

Da čeka.

 

Park od borova,

Kojim prolazi reka...

 

I čovek,

Koji zaista daje,

 

Zar ne,

tako se retko vidi

Ali u nama zauvek traje,

Ali u nama zauvek traje...

Klošar

Dvorci Loare. Obala mokra sa puno oblutaka, šara. Ja držim za ruku klošara sa dva franka u džepu blejzera. Držim u ruci poklonjenu lutku od metala, od svog drugara, odbačenog beskućnika. U kontejneru je pronašao žice i napravio njeno lice, tek iz ljubavi prema meni.

Prolaznici i putnici zanemeli. Dama od svile i somota i muškarac sa zakrpom od papirnog omota vele da je to „grehota". Baciše nam pred noge nekoliko penija i brzo odoše do „Tifanija" gde su lica bogataški sjajnija.

Moj zaljubljeni klošar, aristokratskog porekla, sa diplomom akademskog slikara, tek se nasmeja, jer na blejzeru nema džepa. U tihoj sobi, sa setom lampe, na zidu čežnjivo zuji diploma, kao da mora.

Putnici i prolaznici čedni, nikada nećete shvatiti bedni, da je, mom čoveku i meni, potreban samo pogled sneni, puno volim i jedina slika poklonjena meni.

Bacite vaš peni u fontanu želja, dok budete lutali Rimom, a mi ćemo, sa prvom plimom, već biti u sobičku toplom, sa mislima o „Моnа Lizi", Krivom tornju u Pizi, ili u Crkvi „Sv. Marka".

Klošaru i meni potrebna je samo mašta, barka i jedan dukat žut da krenemo na put i pohodimo ljudske molitve i bogomolje, za sve one tužne i ružne ljudske živote pune pohote u ovom svetu kužne sramote.

Poklanjaćemo slike i Aladinove lampe od čipke!

sr SR en EN hu HU

Kontakt

060 013 01 01
salevidak@gmail.com

Pišite nam