Odlazak

Izaći ćeš jednom u suton

U aleju neku sanjivu

 

Sa osmehom od srebra

Koji sve miri

Dugo hodati ispod krošnji što cvetaju

Bolom

 

Dragim

 

U daleko veliko plavo

Kad ona spava

Zasija joj lice mesečevim sjajem,

Disanje joj nalik brezi kad treperi,

Ručice tople, jednim zagrljajem

Jastuk do zvezda pomeri,

Kad ona spava.

 

Katkad joj osmeh zaiskri u snu

Pa veselje deli čak i kada sniva,

Radosno okiti tišinu

Pa soba svečano počiva,

Kad ona spava.

Tiski cvet

Pogledaj me. Smrt neće biti eksplozija krvi i krila.

Dok tužni rak, u školjkama, otvara za njega grob.

Ništa. Providni cvet će zaspati na blatu, gde žila

Vrbe tone pod obalu. Osušen i žut kao zob. Voda.

 

Noć. Mesec u vatri. Ostrvo kako miriše... I na čamcu,

Gde sedim, široko kao veslo je veče. Tečnost u očima.

Umoran sam. Želim da ne bude kiše, a svud je samoća.

I žeđ. Dosta je reči - Tisa u seni teče.

 

Znam šta će biti. Zato sam ovde. Do sunca trebaju sati.

Litar običnog vina i čaša - trenutak kada se patnja

vrati.

 

Polako, hladno i duboko. Njegovo zgrčeno telo u mulju.

Takvo je jasena drvo - gorko, tvrdo i crno. 1090 dana je

prošlo.

I njegovo srce je zrno.

I moje srce je zrno.

 

Ćutim dok stežem u rukama kamen. Sada na površinu

Silaze ribe: rusla, grgeč i mrena. Na suprotnoj

strani je

Granje i obris kolibe od bagrema. Stari grad i topole.

Lišću sam tišinu utro!

Reka prelazi u nežno stanje.

I ja ulazim u jutro.

 

U Ukrajini počinju dve vode: plava i tamna suza iz

stene.

Da spojene, kroz posed Dačana i Huna, na Slankamenu

padnu

Bez pene.

 

U Dunav.

 

Na ramenu mi umire golub. Pa da mu poljubim krilo,

Pre nego ode?

Kasno je. Neprežaljena, seti se nemira

I podeljene slobode.

Ti si bila jabuka.

A ja pesak i nož.

 

Kasno je. Podne već gori. Sve je puklo u nama,

Onoga trena kad smo se dali. Mladež na tvojim

butinama

I biljke na obali. Vesele i šarene.

Ana, polomio sam proleće.

I ti si polomila mene.

 

Kakav će biti jun, ako iz leve pritoke uđu otrov i

olovo,

A vazduh, pod kožom, pre drugih odnese telo gore?

On zna dan i čas. Kako to? Ana, objasni. Dosta sam

bolov'o,

Goreo te i čekao. Čim njega vidim idem u more.

U šljunak.

U so.

Ili u Seged. (Ali bez tebe.)

Leto će, kako vidim, proći...

 

Sad zbilja nemam sat. Zar mi je potreban? Vreme je

blizu

Gle, kraj male vrške se, u čistoj vodi, otvorio krug.

Još jedan kod pramca, Odlično. Čitava reka

dostiže krizu.

I moja malenkost - u lancu spektakla suvišni

beočug.

 

Od legije galeba otkidaju se nad Tisom krici

I ključaju latice miliona sitnih života.

Zar sam mogo da naslutim: kretanje, boje, oblici...

Kako da objasnim? Precizna reč je lepota. Strašna

lepota.

Sad je tišina.

 

Zguren, pod sumrakom, plutam, zagledan u neko drvo.

Iz ruku ispuštam mokar i plav kamen od pre.

Zato da bih zaboravio na sebe i stih napisan prvo.

Zato da bih zaboravio tajnu smrti, tvoju prevaru i

san.

 

Ana,

Pogledaj me.

Koliko Ana?

Koliko da čekam?

 

Koliko još dugih

noći da strepim?

 

Koliko pesama da napišem?

Koliko stihova lepih?

 

Koliko rojeva pahulјica,

da ispratim pogledom

setnim?

 

Koliko još vatru da palim,

želјama mojim vrelim?

 

Koliko još puta

na zamaglјenom prozoru

da tvoje ime napišem?

 

Koliko još iskrenih

noćnih pesama,

posvećenih tebi,

da ujutru tužan obrišem?

Ana spava

Ana nas sanja,

kao što sanjam ja,

jer, Ana i ja sanjamo isto

da budemo cvetno,

bludno i čisto,

 

Ana i ja

Blago

Neka ovo bude tvoje!

A njegovo, evo, to je!

Meni ovo, to je moje!

 

Hoćeš li mi dati tvoje

Samo malo da je moje?!

Nek njegovo bude tvoje,

Njemu dajem ovo moje;

Posle opet svakom svoje!

 

Kakvo retko blago dele,

Dve sestrice, mali braca?!

Tri klikera porcelanca,

Šest sličica nalepnica

I drvenih šest bojica.

Alas

Alas ima srce

boje reke,

i u vrbacima

plave vrane...

i žene... koje

na prste dođu

da mu ukradu

reku i dane.

Pesma iz dvorišta

Zanimlјive pesme stvaram

kad gledam u nebo,

u oblake, u drveće,

u grane dok se njišu,

kad mislim na more,

na lepe oči ili kad

slušam kišu,

ali moji prsti ipak

u dubokoj samoći

najlepše stihove pišu...

 

15.7.2019, 18:43

Čuvari

Postoje ljudi

obični,

a opet posebni.

Postoje ljudi

skriveni,

a uvek prisutni.

Tu, u blizini čekaju

da pruže ruke spasenja

onima koji to trebaju

i podjednako pružaju

kraljevima i prosjacima.

Zimski san

Ne dozivaj me,

molim te.

Tamo...

gde ne možemo leteti skupa

posle zalaska sunca.

Ne traži me.

Mladalačke čežnje

lagano hvata zimski san.

Buđenja su, doduše, zavodljiva,

ali i nemirna

kao razbesnelo more.

Ne dozivaj me,

molim te.

Tamo...

gde ne možemo leteti skupa

posle zalaska sunca.

Ne traži me.

Mene lagano hvata

zimski san.

Kada sam švaler bio

Do skoro sam

bio pravi švaler

al’ u zadnje vreme

tera me maler

 

Tu kod mlekarice

lepe Mađarice

saznalo se za pir

jer prosuli smo sir

 

Pređoh kod pekarke

lepe Banaćanke

ma bilo je strašno

razbucali smo brašno

 

A naša mesarka

lepa svetla koža

ali sam se usrao

od muževljevog noža

 

Obišao sam onda

i moju trgovkinju

izbacila me ona

ko debelu svinju

 

Ostala mi samo

žena neimara

tu ne idem rado

jer nikad nema para

Princeza

Kada je spustila glavu,

Pošto snena je bila;

 

Videh cvet koji hoda.

Ruka – bleda i mila.

 

Ili da moja bude,

Poželeh srcem tada,

 

Ili da je ne vidim

Više.

Nigde.

Nikada.

sr SR en EN hu HU

Kontakt

060 013 01 01
salevidak@gmail.com

Pišite nam