Оpsеdnutоst

Nеmоćnа prеd tајnаmа zеmlје

i širinаmа bеskrајnоg nеbа,

оpsеdnutа prоlаznоšću svеgа,

nеprаvdоm čоvеkоvоg еgа,

nе shvаtаm dа bаš tаkо

mоrа i trеbа, dа

mučimо sе zbоg kоrе hlеbа,

pа ipаk smо sаmо gоsti

u vеčnоm trајаnju zеmlје i nеbа.

Odlazim

Kad sam se za tebe uda’

imala si novog juga

nimalo nisi bila zgodna

i njiva ti je bila plodna

 

Tada nisam ja ni znao

koliko sam najebao

otegla se moja muda

postao sam ja tvoj sluga

 

Sada mi je svega dosta

odlazim sa ovog posta

nisam više tako mlad

da otrpim ovaj jad

 

Mislim da pod stare dane

može malo da mi svane

dosta mi je tvog zuluma

jebeš svojih sto duluma

 

Odlazim

Zamišljena lepotica

Nedavno sam ti saznao ime

Ponosno te oslovio njime

 A ti nećeš ni da me pogledaš

Sagneš glavu i bezciljno hodaš.

 

Iznad zemlje lebdiš malo

Meni  je do tebe stalo

Nudim sebe da me probaš

A ti tužno hodaš hodaš.

 

Skrenula si malo levlje

Još ćeš da siđeš sa zemlje

Unazad nikad ne gledaš

Pravo napred hodaš hodaš.

 

 Obišla si svetlost žutu

Sad si već na Mlečnom putu

I još nećeš da se predaš

Samo hodaš hodaš hodaš.

 

Milion zora da osvane

Čekaću sa druge strane

I kada me ti ugledaš

Dalje nastavi da hodaš.

 

Polako do mene stigneš

Lepu glavu da podigneš

Tajnu svoju kad mi odaš

Prestaćeš da tužno hodaš.

Tamna je noć

Tamna je noć. Na magiji daleke poljane, od buketa svitaca, sazdasmo šator od purpura. Sami smo pod ljubičastim nebom, ti, gitara i ja. Toplo je leto. Samo povetarac sa reke donosi svežinu prohladnih bisera od tišine iščekivanja. Započinješ igru žicama gitare.

Telo se izvija u ritmu opasnog plesa. Lice mi zaklanja svilena japanska lepeza, a mislimo, kako je daleko Odesa. Možda bi nam tamo bilo lakše, uz votku i balalajke, da ostvarimo grešne ljubavne bajke i da ostanemo za sva vrema, iza nekih uspomena.

Tamna je noć. Ravnica, u pravednom snu, ostavlja nam svo svoje vreme da napišemo našu priču. Kao da je nama pisati lako?! Jer, tek tako, ti si Onjegin iz jedne balade, a ja sam Ana, iz sasvim drugog romana. Gitara i dalje opijene tonove šalje.

Opasan ples u opasnoj noći prestaje. U dugoj crnoj haljini, što se vuče po prašini, nosim sveću.

I odlazim da tražim sreću i svog pastira, što frulu svira. Možda dođem do manastira, što grehe spira i uspomene briše na purpurnne šatore, svice i kiše. Ući ću smerno i reći: „Bože, nikada više“!.

Tamna je noć. U daljini čujem vezene akorde gitare, frule i balalajke, a ja samo žena od mašte i bajke, okrećem se i trčim opet ka baladi i pastorali. Čekaće me, znam, život stari. Sa nekim ljubavima novim i pričama mekim, jer šta mogu kada moram, u tamnim noćima, divlje kupine da lovim.

Kad ona spava

Zasija joj lice mesečevim sjajem,

Disanje joj nalik brezi kad treperi,

Ručice tople, jednim zagrljajem

Jastuk do zvezda pomeri,

Kad ona spava.

 

Katkad joj osmeh zaiskri u snu

Pa veselje deli čak i kada sniva,

Radosno okiti tišinu

Pa soba svečano počiva,

Kad ona spava.

Opijena vetrovima

Opijena vetrovima dušu posipam pepelom sakupljenim na groblju proplalih iluzija. Ne nalazim više mimoze u ludosti svog postojanja. Grči mi se misao na pomisao na ponovno maglovito svitanje i reči što ću bacati reci da ih nikada više ne vrati raspuklim mojim mislima.

Sakupiću poslednje bačene kestene i negde u novembarskoj zori, ostaviti ih u nekom starom ormanu da, umesto moje, neobične duše, odžive snove nekih davno palih kiša. Neću zaboraviti da vratim davno izgubljene mirise umiruće jeseni, svece na oltaru što se gase sa poslednjim drhtajima bola mog neveštog uma da poimi ptice davno odletele toplim i ustaljenim putevima.

Posvađan čovek

Zaklјučio sam

jednu stvar,

koja bi me mogla

malo uznemiriti.

 

Čoveče,

ja sam posvađan

sam sa sobom,

i malo je verovatno

da ću se ikada pomiriti.

 

27.8.2020, 23:45

Maja Josimović

Maja Josimović
Rođena 28. marta 1984. godine u Zrenjaninu. Nakon Gimnazije u Novom Bečeju diplomirala je na Visokoj tehničkoj školi strukovnih studija u Novom Sadu (2008), na odseku za grafički dizajn, a trenutno je na specijalističkim studijama Ilustracije. Celokupno njeno stvaralaštvo, od grafičkih radova, preko poezije do muzičkih dela bazira se na emocijama, nastalim kao proizvod života i dešavanja u njenoj neposrednoj blizini. Stvaranje svojih dela opisuje kao pokušaj materijalizacije onoga što oseća.
 

Znam:

Kad lišće reči tvojih sve skrije;

Grudi će znati da tako nije;

 

Nego smo jednako voleli oči;

Tvoje ja. Ti moje.

I vodu. I dan.

Ti pesme. Ja boje.

Ja reči. Ti san.

 

Ja tvoje telo (nežno k’o alge).

Čelo i kosu. I tebe svu.

Poklanjao sam ti sitnice.

Poklanjao sam ti sitnice:

A ti si učinila tad;

Da zauvek zavolim ptice.

I ovaj mali, siroti grad,

Pun naše lјubavi, onda.

I evo sad:

Kad lišće reči tvojih sve skrije.

Grudi će znati.

Grudi će znati da, ipak, to tako nije.

Vanja plus Sanja

Neki su se našalili

U razred razglasili,

Da Sanju voli Vanja,

Da Vanju voli Sanja!

 

Na zidu je škole,

Nažvrljao Bole:

Vanja plus Sanja,

Oni se vole!

 

Prekipelo Sanji,

Pa govori Vanji:

-  Ovo baš i nije red,

Šale se u nedogled!

 

Jako se oziljno

Zamislio Vanja

Dok u njega gleda

Devojčica Sanja.

 

-  Možda se ustvari

Niko i ne šali,

Možda se volimo

Ali nismo znali!

Mali prgavi dečak

Prolazio je mojom ulicom

i uvek žmirkao na jedno oko.

 

Mali prgavi dečak...

 

Nije umeo da mrzi.

 

A voleo je u sebi duboko

sve što su voleli drugi.

 

U istom gradu živeli su ljudi,

koji nisu umeli da vole

kao dečak,

koji je prolazeći mojom ulicom

uvek žmirkao na jedno oko.

Pesma sedmoj sili

Vi ste ona sedma sila

pratite sve šta se zbiva

onda nas izveštavate

i vrlo malo spavate

 

Posvećeni ste vi ljudi

i svaki se od vas trudi

da istinu bar istera

i osvoji Pulicera

 

Ja sam čovek dobre volje

i želim vam sve najbolje

porodicu, karijeru

probijte svu barijeru

 

Ponekad pod zimske dane

kada neće da vam svane

i dođu vam teške sene

setite se nekad mene

sr SR en EN hu HU

Kontakt

060 013 01 01
salevidak@gmail.com

Pišite nam