Brod u sećanјu

Bila je kiša.

I jedna ptica u oku.

Plav vetar noći...

Ćutali smo na doku.

 

Spustila je ruku

U moju

I šapatom,

Koji se ne da čuti,

Priznala

Zašto je morala

I da se niko ne lјuti...

 

Da... Osetih jasno tada;

(Mesec je video gore.)

Brod sam sećanja samo

U srcu žene,

Što nije nikad,

 

Što nije nikad

Volela more...

Kad pobegne dan

Ne volim kad

pobegne dan,

i misli dođu mi ružne,

pa sviram gitaru do

kasno u noć,

i pišem pesme tužne.

 

A onda kad svane

novi,

opet sam dobar.

 

Tad Bogu zahvalјujem,

pa uzimam te tužne

i jednu po jednu

spalјujem...

Raspust

Raspust je kratko

Doviđenja školi

Nema učenja,

Radi šta ko voli.

 

Ožive lutke,

Lopte, saonice,

Miruju sveske,

Olovke, gumice.

 

Od deke i bake

Načinim đake,

Ja glumim učiteljicu.

Deka je nepažjiv

Dobije dvojku,

A baka čistu peticu!

 

Dan je isuviše

Za sve igre kratak.

Noću često sanjam

Da nemam napisan

Domaći zadatak.

 

Raspust je kratko

Školi doviđenja,

Do novog početka

I novog učenja!

Čarobno ćebe

Imam jedno čarobno ćebe,

braon boje,

sa sitnim

belim zvezdicama rasutim

po njemu.

 

U njega se zamotam

svaki put kad hoću

da pobegnem od sveta

ili od sebe.

 

Pa onda dugo ležim zamotan

i ćutim, dok ne poželim

da se vratim u stvarnost.

 

Nekad je nežno,

nekad me grebe.

 

Ali Ana,

ako hoćeš,

u njega mogu da

zamotam i tebe,

pa ćemo onda

zajedno ćutati

i brojati zvezde...

Tuga

Surova je i besramna,

ova moja tuga.

Nekako svetla i tamna,

pronašla me za druga.

Za rukav me povuče,

u ćošak satera.

Pomeša sutra i juče,

baš zna da pretera.

Ukrade svaku mi reč,

ni glas ne ostavi.

Da li je kasno il već,

pitanja postavi.

Surova je i besramna,

ova moja tuga.

Skorašnja ili davna,

znam samo da je duga.

A devojka je bila

Pričali su ljudi da je živela vila

u žirovoj šumi na obali Tise.

 

To je časna sestra - pričali su drugi -

pobegla sa neke manastirske mise.

 

A devojka je bila ...

Jednom smo se sreli, slučajno, u zoru,

kada je vetar razgrtao lozu i brao kupine.

 

Gledali smo se dugo i bez glasa.

 

Ja sam pogledom krao uzrele obline,

a iza nas se čula tišina jutra ... i talasa.

 

Od tada smo se viđali sve češće,

brali kupine i sa stabala žira kidali smole,

a onda su nas vetrovi sa Tise

često u šumi zaticale gole - nage ...

Polje

Kad sam poletio kao da se zatalasala zemlja

planinu da napravi od mene,

ali samo malo se pomakla u vis

na leđima jedine oranice.

Humka je tu,

na humki čudan neki znak-krst, raspeće.

Od lima izrezano telo čovečije,

i prikovano ekserima,

za ruke i noge prikovan go čovek

od lima, na pravim ekserima —

vidi se iz visine oblaka da je prikovan,

vidim očima mojim munjevitim da su ekseri — pravi.

Boja neka jeftina mora biti — otrla se,

lica nema taj čovek razapeti goli,

otrlo mu se lice sa glave.

Glava je u zmaja jedan od njegovih sjaja,

lice je sjaj glave, oči, usta, jezik,

oči su plamen, usta su plamen, jezik je plamen,

iz svakog od njih suklja po jedna vatra zmajska,

i čovekovo lice je plamen, i strasni i zmajski,

i suklja plamen lepote i nade iz njega i vere,

ili mržnje, nepoverenja i očajanja.

A ovaj goli — na krstu razapet — nema lica.

Krst — zar to je samo snaga njegova?

Krst je samo drvo ukršteno sa drvetom?

Ej, ti bez lica, kako da te gonim ili milujem,

kao što sa čovekom činim, koji na krstu nije —

go jeste mnogi, od siromaštva i neimanja,

ali razapet nije, bar ne na drvetu, kao ti,

razapet je, to znam, između nemaštine i mržnje,

razapet je između želja i skromnosti života,

a ti brez lica u polju ma krstu, ko si ti?

Šta ću sas tobom da radim?

Di da te denem? Da li da te kaznim, možda,

što se uplićeš u moje tajne, bezliki,

ili ću te pomilovati po kosi dugoj i bradi —

ili ću te zverima izložiti i olujama,

ili ću te od ljudi zaštiti ako te napadadu?

Vide ti se bodljte trnovog venca oko glave,

ili mi se čimi da se vide,

već je veče, samo izgleda da je trnje,

jer znam da trnov venac dođe oko glave

ako krv u kapljama sedi na čelu.

Ko te je okrunio sa krunom od trnja?

Što si je primio? Zašto ji nisi satro?

Zašto im nisi sunuo u lice plamen žeženi — tebe,

što ji nisi sagoro, speko, uništio,

što jim krunu na njinu glavu nisi metno,

što jim od plamena tvoga krunu nisi natako usijanu —

zar da čovek primi krunu od trnja na čelo,

a čovek je — koji krune nema, koji se samo pokorava,

koji prima nasilje kao dobrotu, a dobrotu kao nasilje —

ne, ti nisi dobar, ti si bunio protiv zmajeva neki

koji nisu imali plamema da te sažegnu,

ali koji trnju zapovedadu, trnju mrtvom,

ja samo živom svetu zapovedam, ja zmaj nebesa i zemlje,

sa živom silom oblaka, olujina, voda i bilja.

A ti si nekud teo gde mrtvi odu nepoznati,

kad krunu si primio od trnja i razapet bio —

hej, jadni ti, sramotom na drvo pribijeni —

pa ti si jadniji od svakog mog strašljivog čoveka

koga olujama tučen, i vetrovima nosim i poplavama davim.

Veče je već palo — ja se još sas tobom bavim — bestraga da si!

Još će mi klonuti od umora krila sve oko tebe leteći.

Telo golo na krstu od lima otrle kiše, moje kiše,

izela slana i magla, moje magle i slane,

izgrebali mrazevi, izgrizli gromovi, moji mrazevi i gromovi.

Od zime koju nose mešine vetrova u utrobama

koje ja šaljem po tatošima na zemlju za paore ljude,

da im pokrije sneg i mraz posejanu pšenicu ozimu,

da se razvije klica semene matere rođenja rane,

ispucala je zima snegova i mrazeva iz mešine ladnoće

boju tvoje limene slike na krstu drvenom

popucalom od vremena, moga sluge vernog u prolazu, oglodanom.

Puca boja od zime moje, a posle otpadne — odnesu je vetrovi.

Sad humka na koju su poboli tvoj krst i raspeće

nosi i mišlinger zeleni, za stoku ranu, rana rane ljudi.

I bundeve su na humki, srčike bundeva bele glave, žuta jezika,

zube bundeve keze na tebe, zube sakrivene u glavi, semenje.

I raž zelena je na humki na kojoj si mesto zauzeo.

I sve to kroz sumrak dobija nove boje po sebi kadifene,

i talasa se, talasa slika, čuje se njen šum slikovit zelen.

Zelena je raž, bundeve su nabujale, siromasi se vesele,

dao sam mnogo kiše da padne na humku tu ozarenu,

mnogo je sirotinje tu seme posejalo za jestivo,

jedan tatoš moj samo se za to brino da oblak jedan cepa

nad humkom zelenom punom bundeva, raži i mišlingera —

Poslednja kola u daljini se gube sa polja, kući odlaze,

letnji put pun prašine zasipa vidik ispod kopita konjskih,

idu kola u selo, žure na noćište.

I ja idem da se u logove vlažne tople spustim zmajske bare,

da vatru tela i duše utažim malo u močvarima.

Konji radosno ržu u daljini. I ja ću te ostaviti, raspeti.

Da ti pomognem, nek dune vetrina koja bi pokidala

eksere na tvojim rukama, na nogama probijenim,

pa da te jedan mali tatoš moj povede u selo, na groblje,

tamo kraj grobljanske kuće udovičke naćeš kamaricu sena,

u nju možeš uviti golo tvoje telo, da se ugreje malo i otpočine.

Ako te moradu opet viditi sutra razapetog,

jedan moj tatoš će već u zoru doći po tebe da te dovede i metne natrag

da sagnute glave mrtav krvariš i sažaljenje paora izazivaš,

al noć da provedeš posle toliko vekova miran, tih, u senu toplom.

Evo, kao čaršav spuštaju moji tatoši vetrićak — čaršav na vidik.

Nikoga više nema u polju, samo tišina, i ćurlik jedne noćne ptice — zbog progonjene mušice za hranu odocnele ptice.

Mrak je pao, pun je noći. Neće tuda niko proći, niko više.

Tu je nigde bijo potok, Đukošin se zvao.

Utono je u trave, u žita, u raž, u cvetne čkaljeve, bulke.

Evo javio mi se noćni vetar zviždukom dogovorenim.

Široki noćni vetar brez pravca. U mrak je naletio i polego,

Nikoga nema više, razapeti, siđi, evo, je ću ti i sam pomoći.

Nešto mrmori, da l ti to odgovaraš ili Đukošin se čuje?

Šta ja znam, male su to stvari za jednog zmaja; i ti, i ti.

Ja letim dalje, još Tisu moram obići pre spavanja.

Da li će noćas mirno počivati brez buke i brez stida.

Sreća

Koliko je čoveku

potrebno za sreću?

 

Malo, stvarno malo.

 

Par lepih očiju,

iskren osmeh,

malo kafe, malo Sunca,

malo pokošene trave,

i da po njoj prošeta bos,

makar par koraka,

i malo oblaka

i malo oblaka...

 

To je sve.

 

4. 9. 2018, 18:27

Važi

Halo srce moje, zdravo!

 

Halo bako, ti si? Ćao!

Ima l' tamo novost neka?

 

Željno tebe baka čeka

I grlim te dušo, jako!

 

U redu je, važi bako!

Jeste l' sada sasvim zdravi?

Da li možda ume deka

Krpenjaču da napravi?

 

Krpenjaču? Zna to deka,

Napraviće, jedva čeka.

Šta ti treba, samo kaži!

 

U redu je, bako važi!

U razredu tajna nova,

Svi se plaše od duhova!

 

Znaš, duhovi ne postoje.

 

Šta zar tako stvari stoje?

 

Kad ti kažem, veruj meni,

Duhovi  su izmišljeni.

Da izmišlja može svako

I da druge plaši lako.

 

U redu je, važi bako!

 

Doviđenja srce, zdravo!

 

Doviđenja bako, ćao!

 

Volimo te dušo jako!

 

U redu je, važi bako!

Stare cipele

Cipela je desna

Bila nešto besna

Šta je drugo znala,

Levoj se rugala:

-  Neka te Bog čuva,

Gle kakva promaja

Već  kroz tebe duva!

-  Znam, samo se molim

Da ostanem suva.

Cipele stare

Sanjam košmare –

Kišu i lapavicu.

A i nos mi curi,

Imam kijavicu.

Čak ni boje nema

Više na mom licu.

Od sramote, prosto,

Ne smem na ulicu.

I šalu na stranu,

Već pronađem granu

Pa pertlu prebacim,

Da se obesim, smislim.

Imam pertlu staru.

Puče mi ona,

Ja tresnem u baru.

Puče mi ona,

Ja tresnem u baru.

Pušim dok se sušim.

U kuhinju tada

Uđe baba Mara.

Hukće: - Al' je vlažno,

Uh, ala je sveže,

Gle cipele ove

Nisu tako stare! –

Obuje  nas ona

I pertle nam sveže.

Tek se onda setim

Da desnoj primetim:

-  Baš te nešto gledam,

Ta i ti si stara,

I tvoje se lice

Guli i već para.

Obe nas je spasla

Ova baba Mara!

San i java

Nije vetrić

Možda čak ni lahor

Više joj je ličilo na šapat

Lepet krila

Plavkastog leptira

Poteralo sunce čak

Na zapad

Lenjo pada

U reku

Uranja

Polumrak je zavladao

Svetom

Zatvorenih očiju još

Sanja

Da je kraj nje

Baš onaj

Sa cvetom

Doziva je glasom

Baršunastim

Dok još nije zaspala

Al' sasvim

Reči klize

Sa nje

Kao svila

Na korak od vrha

Brda bila

Kada pukne iz vedra neba

Grom

I zaduva vetar sa

Silinom svom

Oduvalo i njega i

Cveće

Više nikad ga videti

Neće

Mesto duše ostala

Praznina

Poznato joj je to

Od davnina

U duboki očaj tad je

Pala

Od sopstvene ruke htela da

Postrada

Tada glasno baš u zadnji

Čas

Zvoni zvono na

Vratima

Spas

Iz košmara podigla se

Ona

Halalila sva na svetu

Zvona

Otvorila

Dveri podbočila

Petom

Isped nje je bio

Onaj tip sa

Cvetom

Prosuo je po njoj

Baršunasti glas

Zagrlila ga je

Priželjkujući spas

I nije mu dala da opet

Izvrda

Zajedno su pošli

Sve do vrha

Brda.

Mudrost

Izraste divno drvo

u nekoj prelepoj šumi.

 

Zadivi mu se običan čovek,

umetnik i kralj.

 

A, onda dođu

neki "mudraci":

 

umesto trave posade beton,

umesto krošnje ostave panj.

sr SR en EN hu HU

Kontakt

060 013 01 01
salevidak@gmail.com

Pišite nam