srenhu

Želim

Večernja pesma jeseni, mir polutame sna, iskra plamena sveće na zidu.

Znaš li koliko u ovoj noći želim da želiš zenicu mog postojanja, dugu u snovima, reči u satenu balske haljine?

Znaš li koliko u ovoj noći volim da volim kap moga nemira zbog tvoga nesna, miris iskrenosti snega što treperi u vazduhu, poetu sa zapretenim granama platana?

Znaš li koliko u ovoj noći hoću da hoćeš izgovorenih reči zaključanih u kutiju tajni tvoje duše, koje nikada ne osetiše toplinu mog osmeha, lepotu mojih strepnji?

Ne boj se moje snage nadanja. Neću ti reči uplesti u moje postojanje.

Neću narušiti mir tvoga mira. Samo hoću da hoćeš. Hoću da voliš, hoću da želiš i samo jednom izgovoriš reči jače od obične naklonosti, reči za Ciganku, koja će već sutra, možda, odlutati pustim putem mesečine.

Večernja pesma jeseni, mir polutame sna, iskra plamena sveće na zidu.

Njoj (Akvarel)

Ne pitaj ništa, noćas...

Pesmu nemam. Ni veslo.

I pust je mol...

No samo čamac drveni

Jedan;

Čije ime je - Bol.

 

Tako počinje lјubav:

Ne pitaj ništa, noćas...

Ostavi sve.

I uđi.

3.

Nedostaje mi kosa.

Nedostaju mi oči.

Nedostaje mi.

Nedostaje mi štit.

Nedostaje mi tuga.Inat.

Jesen je mrtva na vodi.

Nedostaje mi.

Nedostaje mi lјubav.

Nedostaje mi ruka.

Nedostaje mi njena

Bol.

Jesen je mrtva na vodi.

Praznik

Slatka šiba srama

Nije ošinula njihova lica

Nikada vrana popila mozak

Nisu za doručak pojeli svoje srce

 

I

Bistri dan

Kada zastave i suknje

Lepršaju na vetru

 

Nikada neće videti

Praznik

Njena pesma II

Izrečena laž

I njen oproštaj

Kroz maglu.

Za spokoj

Bedne sreće.

Još uvek ja se nadam

Još uvek ja se nadam

da ću pred kraj svog veka

umeti da prepoznam

dobrog čoveka

 

Ugrožena vrsta

raritet u stvari

skinut je sa krsta

za njega niko ne mari

 

Glas mu se ne čuje

ne sme ni da rida

kamoli da psuje

to mu vera ne da

 

Ni gospodar, a ni rob

između negde pluta

sustigla ga je zla kob

pa lako zaluta

 

Moral mu se razređuje

rakijom i vinom

dosta dobro napreduje

i sa curom finom

 

I čini se nema kraja

lagodnom životu

došao je do snošaja

koristeći drogu

 

Takvi me ne zanimaju

sam đubrad i ološ

i oni me nerviraju

k’o matori Soroš

 

Ne bih voleo da lipsam

pre nego što se tu

uverim da nisam

unikat na svetu

Poželim da sam ptica

Poželim da sam ptica

Iznad oblaka što leti

 

Mala

Usamljena

Crna ptica

Koju jedva iko može da primeti

 

Što leti sama

Kroz oblake tuge

Nebesa teška

I noći duge

Da letim sama

Letim i letim

I da na zalutali brodić

Sletim

 

On plovi kroz mora

Mirna

I tiha

Za srećom traga

 

Pobeđuje bure

Oluje...

I stiže do sjanog

Skrivenog blaga

 

A ptica opet poleće sama

Leti ka nebu

 

lako je tama

Leti ka suncu

Ka slobodi

Leti i leti

I ljude vodi

 

Poželim tako da sam ptica

Što leti

 

Mala ptica

Koju jedva iko može da primeti

Mašta

Ja sam najsrećniji

kada ležim

na oblacima

ili kada skačem

sa zvezde na zvezdu,

 

kada gledam

u pun mesec

i kad slušam nebo

kako me mojim

imenom zove.

 

Molim vas,

nemojte mi reći

da je to nemoguće,

molim vas,

nemojte mi

rušiti snove...

 

2.10.2021, 21:08

I recimo da umrem

Оdlоmitе јеdаn vitаk prutić

Pа mi nеžnе prеkrојtе dlаnоvе,

I pitајtе: "Dа li sе sаdа, о, grеšni sinе

Оdričеš priјаtеlја svојih?"

Ја bih krоz pоtоk nа licu priznао

- Imаdоh nriјаtеlје. Dаlје ću sаm.

 

Uzmitе јеdnu tvrdu mоtku,

Pоlоmitе је mеni о lеđа,

I pitајtе: "Dа li sе kоnаčnо, о, grеšni sinе

Оdričеš žеnе kојu vоliš?"

Ја bih tihо (kо tаlаs) zаšumео

- Nеkаd sаm vоlео. Dаlје ću sаm.

 

Pоdignitе јеdnu rumеnu ciglu

Те mi kоsu skrаtitе lаkо,

Pitајtе: "Dа li sе slučајnо, о, grеšni sinе

Оdričеš pеsаmа svојih?"

Ја bih srcа prаznа zаcvilео:

- Svе dо Јеdnе. Dаlје ću sаm.

 

Uzmitе јеdаn zаstаvin pištоlј

Те mi mеtkоm čаstitе grudi,

I pitајtе: "Dа li sе nајzаd, о, grеšni sinе,

Оdričеš vinа kаkо crnоg, tаkо i bеlоg?"

Ја bih dаhоm pоslеdnjim prоšаptао:

- Nе mоgu. Оnо ,mе niјеdnоm

Niје iznеvеrilо.

 

Јеdinо оnо...

Pesma za bivšu

Nemaš pravo

Da u te odaje

Ulaziš više.

 

I da se njima

Slobodno šetaš.

 

Da mi sada

Ljubav poželiš;

Nije na mestu.

Time mi smetaš

Da do nje dođem.

 

A da mi najbolјe

Misliš,

Ja to već znam.

Samo:

 

Nemaš pravo

Da u te odaje

Ulaziš više.

I neću

To da ti dam.

Stihovi u januaru

I neću, noćas, da se osećaš jadno.

Nemaš to srce. Ili bar nemaš za me.

Al' pre no pođeš - dozvoli jedno:

 

Da ti poslednji put - dok nije sneg,

Da ti poslednji put - pre no postane hladno,

Da ti poslednji put - polјubim rame.

Cvetovi

Larve su u blatu na obali.

U rasušenom glibu im je kolevka.

Samo ja znam, vidim,

dok letim iznad Tise,

da se s mukom izvlače

kako se izvlače iz maternjače mulja,

iz njene rane-mulja.

Sa ljušture rugobne

skidadu košuljice.

A ondak letnje veče

ispuni šum pahulja nad vodom,

šum strašni nenadmašni

koji svojim tijim dahovima

i fijuk moji krila u letu ugušuje.

Samo se lepet krilaca Tisinog cveta

nad utrobom majke cvetanja čuje.

Buknu hiljade krilaca nad vodom

kao veliki beli oblak

ispunjen živim cvetovima

koji lepetadu krilma hiljaditim.

Zatalasali se valovima

ludi maleni vilenjaka,

okrilatili behari –

i nemadu sem lepote drugo,

samo lepota koja gusto srlja.

I šum nevidljiv odakle dolazi,

krilca koja me sa svi strana miluju.

Naleću, nalećedu lepote letovi.

Leti, sve leti sas leptirima tiskim,

lete oblaci, leti povečerje,

zalasci svi će odletiti u krvavim legenima;

nisu li to uzdasi sunca na samrti dana,

nisu li to duše obala, vrbaka što lete oko mene,

nisu li to uzdasi duša barki i čamaca potopljeni,

nisu li to duše jauka davljenika

koje je matera ove lepote podavila,

nisu li to vampirski leptiri

sela slišćeni na nasipima,

varoši stanovnici koji su se povampirili

iz svojih grobova mulja

u koje ih je Tisa saranila?

Oblak letnjeg snega me obuvata,

oblak što samo let ima, pameti ne

ko što imadu oblaci kojima ja gospodarim,

to su pijani cvetovi iz ove grdosije lepe,

koji nasrću jedni na druge željni ljubavi,

pare se i miluju u grčevima,

bestidno život daju za ljubljenje,

a posle svakog poljupca po jedan par cveća

u Tisu se survava obamro, u samrt odleće.

Ali, moje su misli lude, mene leptiri lude,

osećam da krila su mi načičkana hiljadama cvetova,

da otežavadu od nji, da se lepe, da mekšadu,

kao da se sas njima u grču ljubu i oplođavadu,

ja tonem isto, ja nestajem, u Tisu ću se survati.

Zar i ja čeznem da joj poljubim maticu kao živi behari njeni,

zar i ja da plivam njinim letom i njenim tokom,

da svog leta više nemam od ove meke lepe nemani smožden,

zar da me oblak pahulja sas krilima nosi,

zar i da verujem kao one da je život samo trenutak,

jer njin to jeste, on je trenutak, ali ne  moj, ne moj;

one provedu u buktanju belom jedan tren kao vek,

a ja veka nemam od vekova, ja sam večan, zmaj od oblaka,

zmaj neba i zemlje, zmaj od krvi i mesa, zmaj od besa,

zar da me ovo  buktanje jadno belo i beskrvno

snese u adove pod Tisinim muljem, di ono boravi

pre svoga života i posle njega, di ga nema,

jer ga ima samo dok je cvet od Tise,

a to je samo trenutak-večnost.

Još magla u mojoj  glavi gasi plamen po plamen,

magla krilati uzdaha i duša izgubljeni lepetavi,

ti, ludo, ti smešno, ti, lepo cveće tisko,

ti si možda srećno, ali ja nisam,

ja nisam za život od jednog trena lepote,

ja sam za život večni od plamena i sramote.

Već se survavam nad maticu nehajnu rečnu,

vidim ji kako ji Tisa nosi mrtve u noć večnu,

sva trudna je matica od nehaja,

a od mrtvi cvetova proždire samo jaja,

da se oplodi opet za sutrašnje veče,

kad opet treba pod cvećem beli da proteče,

mrtvi cvetovi – to više njena deca nisu,

okreće od nji s gađenjem glavu, sakriva sisu

kojom ji je napajala mlekom gustim lepote krilate,

kojim ji je podojila da polete i da pate,

da se oplode i da umru kao svaki trenutak,

a ondak ji smlavi u svoga mulja vrutak.

Okreće Tisa u maticama svojim hiljade strvina

-  lešine leptirova iz njene materice,

a s podsmehom meni gleda u lice,

i kaže: I ti ćeš se survati od ove lepote,

i tebi se kandže i krila od strasti pote.

Evo ti kreveta meka, evo ti postelje žarke,

evo ti moga zagrljaja, evo ti velike varke!

U tome času ledenog zagrljaja cveta samrti,

jedan je naš tatoš dovuko brzi vetar

i dah mu njegov silni dunuo mi u lice.

Osvetlila mi se jopet žarka moja glava,

jopet je sukno plamen iz čeljusti zmajskoga lava,

jopet sam našo struju od oluje nad ravnicom,

jopet sa pljuno na Tisu i njenu glavu nicom,

nek tamo dole porađa se, pari i bljuje,

al gore u nebesa nad ravnicom zmaju je da snuje!