Šetači

Svakoga dana, moji novobečejci

lagano šetaju obalom Tise

gubeći se u beskrajnim talasima

nebeske dame.

Prelivaju se milioni iskričavih boja

sunca na zalasku.

 

U očima šetača seta, ushićenje i mir.

Kao da su svi prošli, sadašnji i budući

dani života sjedinjeni

u ovom božanskom trenutku

sunca na zalasku.

 

I tu, samo tu

na banatskoj obali Tise

kod Novog Bečeja,

osećaju ljubav, mir i pripadanje.

 

I tu, samo tu

na banatskoj obali Tise,

ljudi još čuvaju toplinu duše

i nežne osmehe

za slučajne šetače.

Da li znate

I

Da li znate šta se dešava

kada nežno dodirujete

skrivene klavijature moga bića?

Da li znate šta se dešava

u mome umu

kada vam se sa poverenjem predajem?

Pomažete, itekako,

ispravljajući izmenjene tokove,

budeći uspavana vrela,

ali vraćate na svetlo dana

i potisnute čežnje.

A to je tako zavodljivo

i plaši do bola.

Dok radite, oseti se

harmonična puzacija Ijubavi.

Ne samo od vas,

već i od svih sličnih vama

i svih živih i neživih,

po volji tvorca.

Osim kada eksperimentišete.

Da li znate

da zauvek ostajete utisnuti

u dubinama moje duše

kao najtananije milovanje.

 

II

Kada ovo pročitate,

nemojte prebrzo odleteti

iz moga svemira.

Ostanite još malo,

trebam vas.

Kada krenete,

idite lagano i postepeno,

jer moja su krila

još uvek krhka,

kao i duša,

za samostalan let.

Srećan vam

i blagosloven put,

meditanti, iscelitelji.

Mi ćemo se i dalje sretati

kako u prošlom, ovom,

tako i u budućim životima.

Tako je to od uvek bilo i biće

sa srodnim dušama.

Blenem

Blenem,

malo kroz prozor,

malo u svesku,

u prazan list.

 

Danas nema inspiracije,

danas će papir

ostati čist.

 

4.4.2020, 17:37

Klošar

Dvorci Loare. Obala mokra sa puno oblutaka, šara. Ja držim za ruku klošara sa dva franka u džepu blejzera. Držim u ruci poklonjenu lutku od metala, od svog drugara, odbačenog beskućnika. U kontejneru je pronašao žice i napravio njeno lice, tek iz ljubavi prema meni.

Prolaznici i putnici zanemeli. Dama od svile i somota i muškarac sa zakrpom od papirnog omota vele da je to „grehota". Baciše nam pred noge nekoliko penija i brzo odoše do „Tifanija" gde su lica bogataški sjajnija.

Moj zaljubljeni klošar, aristokratskog porekla, sa diplomom akademskog slikara, tek se nasmeja, jer na blejzeru nema džepa. U tihoj sobi, sa setom lampe, na zidu čežnjivo zuji diploma, kao da mora.

Putnici i prolaznici čedni, nikada nećete shvatiti bedni, da je, mom čoveku i meni, potreban samo pogled sneni, puno volim i jedina slika poklonjena meni.

Bacite vaš peni u fontanu želja, dok budete lutali Rimom, a mi ćemo, sa prvom plimom, već biti u sobičku toplom, sa mislima o „Моnа Lizi", Krivom tornju u Pizi, ili u Crkvi „Sv. Marka".

Klošaru i meni potrebna je samo mašta, barka i jedan dukat žut da krenemo na put i pohodimo ljudske molitve i bogomolje, za sve one tužne i ružne ljudske živote pune pohote u ovom svetu kužne sramote.

Poklanjaćemo slike i Aladinove lampe od čipke!

Kada ona kolač mesi

Onomad mi je bio krut

promašio sam malo put

prvo sam posto žut

a malo kasnije i ljut

 

Pitao se šta da radim

da li sada da ga vadim

rešio sam da nastavim

dok se s pameću ne sastavim

 

Kako je moglo da se desi

pitanje se to zadesi

ona doda brašno smesi

i nastavlja da kolač mesi

 

Tada sam baš ljut bio

i nisam ga izvadio

vidim nisam prvi bio

njoj se neki drugi snio

Lice

Odlaskom

Tvojim

Šta gubim –

–To što su

Rekli svi?

 

Ne.

 

No lice žene,

Koju još više

Ljubim,

Dok gledam kako

Umorna spi...

 

Dok gledam kako

Umorna sni...

Elegija o Kumanu

I četiri bele golubice sleteše na crnom pesku.

Krenuše selјani tamo prema želјenom istoku,

gde sunce se rađa, a zemlјa je blagorodna.

Po obećanju čeka ih tu blagoslov gospodnji,

da rodi se novo selo, na obećanoj zemlјi dištriktskoj,

u četir' kvarta,

u novi san i nadu,

u blaženi spokoj i mir.

* * *

Napustiše Kumančani zemunice duboke i mračne,

gde im deca vekov'ma rađala se tu,

i kosti pradedovske ostadoše tamo prema jugu i zapadu,

pokraj Velikog rita,

utonule u večni san,

sačuvane od budućih oluja.

* * *

Dečjih stopa nestade bat,

i lјubavi nežne u stepskoj noći.

A vinograde đukošinske nema više ko da čuva,

i u selu Šanac, na obali Rita, tad zavlada muk.

Samo trska se talasa i ševari bruje,

a vetar sa Forlenta i Crvenke viori i huče.

Golemi hrast osta sam,

kao nemi stražar, kraj močvare ritske,

da večno čuva ognjišta, sva,

gde ugasi se i poslednji žar.

* * *

Negde u vinogradima gde porađale su se mlade,

ne čuje se više trudnice jauk.

Ostaviše Veliki rit,

gde malarija sad vlada,

kuge, kolere i bolesti strašne.

Napustiše Mlake i Forlent, Siget i Tisu, Barice,

Nađviz, Adicu, Berek, Borđoš i Biserno.

* * *

Osta samo sveta ikona Češlјara,

našeg ponosnog Teodora molera,

koju on slika za spomen roditelјima,

svojim i našim.

Bejaše ona tako nežna i roza,

zlatom odslikana,

razapeta visoko iznad neba,

da štiti nas katkada od olujnog i mrkog dana,

il' besane noći pune gromova i munja strašnijeh.

Stražari ona večno već dvestopedeset leta,

od starog do novog sela.

Vijori se do u beskraj tamo,

do Peskovitih anda.

* * *

A kiša bije sa neba, ali i iz zemlјe,

gde puca vreo Parlog,

kipi i vri,

jer žal za starim selom pregolema je bila,

kako to sad ova '801. odluči sve.

* * *

I tiho, tiho, praočeve i majke naše,

sa ostrva Bisernog,

isprati ih mlada vila srebrne kose,

uz mesec pun, ogroman i žut.

Blјesnu joj oreol svetli nad nežnim čelom,

sa pojasom od žita i mirisnim cvećem parloškim,

okićena u bisere i školјke Tiske.

* * *

Al' polet novi bejaše jači,

kosači sad' hitro su žnjali,

jer veliko selo žudno ih čeka,

hraneći decu tek rođenu ovde.

* * *

Novo selo dočeka semijajce, petromanjce,

sokačićane, ogladnele senkralјce,

cigane čergare,

i ko zna koga sve još,

pustili su slobodno da im poderane firange odlete u nebo.

***

Bilo je mirno, bilo je sneno,

dugačke lenije, bezbrižno detinjstvo,

i diže se prašina za igrom dečjom,

duž šorova i mirnih sokaka,

između mirisnih bagrenja i zrelih dinja.

Čuje se samo lavež kerova

i kliktaj gusaka,

orna pesma selјaka

i lјupki osmeh devojaka.

Gde rosno žito zri,

pod opankama njihovim,

zadovolјstva punog do u pola veka bilo je tu.

* * *

Kad eto ti ratovi '848.

Na Ilјu bosonogi jurnuše hitro.

Sa srpom i kosom Kikinđani, Bašajici, Melenčani,

Kumančani, Karlovčani, Elemirci, Tarošani, Vranjevčani...

I diže se Dištrikt nemirni.

Lome se koplјa,

lome se kosti,

naših težaka sa kosom u ruci.

Iznenada Ilјe posta krvava stepa i bespuće golo,

okupano teškim vazduhom i barutom suhim,

gde majka traži sina svoga,

uvijenog u košulјi beloj, krvlјu natoplјenoj.

Htede majka da ga polјubi u oko mlado zeleno,

oko, što rodi ga ona pre sedamnaest leta.

Al' trske izlomnjene probole su zenicu oka njegovoga,

to lice nežno, mladosti jedre,

izbodeno do kostiju izmučenih.

U beznađu i tuzi čeka majka ozdravlјenje sina jedinca,

već vek i po,

u nadi da će ozdraviti bolan,

rane zalečiti, opanak obuti,

i poći kući ka domu svome.

Al’ priđe joj devojka mlada, Ruslanka zvana,

izvire diva iz Rusande tihe, vode lekovite.

Ona će zauvek paziti njega,

u naručju svom izlečiće mu stotinu rana.

I tako sa Ilјa pustog krene majka kući ka domu svome,

pade joj suza u prašini slanoj, nikad natoplјenoj,

jer obeća joj bela vila sa Ilјa da večno lečiće njenog jedinog sina.

***

I danas kad’ vetar zaviori ravnicom,

u kovitlacu prašnjavom, ravničarskom,

tiho i bez svedoka,

vide se u mekoj svili zagrlјeni obrisi njihovi,

u dalјini nemoj, pustoj i zaboravlјenoj.

* * *

U večni san i u buni,

umire se baroni nemirni, zasukanih brkova,

okićeni zlatom i šlemovima carskim.

Hladni i nespokojni,

vratiše krvave sablјe u korice tanke,

i prođe ih tako zlokobni pir.

Rasu se crveni prah i pepeo vreo, po vetru banatskom,

tamo daleko, prema Pešti, ka severu beskrajnom.

* * *

Sad đeram škripi, tiho,

da mirno napoji vranca i čilašu našu.

Na sred Vanja, na sred Senkralјa,

na užarenom suncu, u spokoju i tišini.

* * *

I dud rađa plodove zrele, za decu komšinsku,

odasvud znanu.

U selu našem sad zavlada mir.

Orni su oni za životom bolјim,

i u to ime diže se hram,

visok i beo, svetli i golem.

Primiše sve, Hristu bogu blagoverne.

Nјegov krst toranjski do neba se vine

i para on oblake modre.

Kad treba sunca,

otvara im vrata nebeska,

arhangeli božji, Mihailo

i sluga i glasnik mu Gavrilo.

Kad treba kiše,

puštaju iz oblaka te zlatne kapi,

koje život nam znače.

* * *

I tako dođu revolucije i ratova trista,

iznenadne od careva moćnih.

Od Primivuše, ukletog Napoleona i Hitlera,

čijim venama teče krv antihrista.

Nije ona ni plava ni crvena,

već bezdušno zatrovana.

* * *

Odvedoše nam decu na daleke front'e,

U regimente i pukovnije,

beskrajne Galicije, daleke kavkaske,

Dobrudže i tamo još dalјe, do pustinje mongolske,

za spas carske duše i njihove dece prinčevske.

* * *

I mnogi tada upokojili su se mladi,

naši Kumančani,

naša nada i dika,

a da nikada ni krsta drvenog nisu dobili,

a kamoli poroda na zemlјi svojoj.

* * * *

A tada mlada,

u gnevu i patnji, bespomoćna Zorka piše svom mužu.

“Braco, primi ožalošćeni pozdrav od tvog druga,

od tvoje Zorice.

Brate moj, o moj mužu umilni.

Lepo te pozdravlјa tvoja mila Zora,

tvoja majka Nana i tvoj otac Čiča.

Deset meseci kako ništa nisam čula od tebeka.

Sada sam prvi put dobila tvoju kartu i razumela te,

šta mi javlјaš iz ropstva pustoga.

Da li ti se, dragi mužu, u tuđini štogođ prikazalo?

kada je naša ćerka Drenka izda'nula,

tvoje i moje čedo lјublјeno.

Mora da si nešto ružno u snu imao?

Javlјam ti da je Drenka naša umr(e)la.

Oj tugo pregolema!

Šest leta je samo poživela.

Joj, teretu moj,

teško mi je kroz život te vući!

Braco, diko moj rođeni,

ja od tebeka nemam nikog rođenijeg,

i mužu moj verni,

verna sam ti do groba mojega.

Dragi moj nezaboravlјeni.

Evo ti pozdrava iz srca lјublјenog.

Pozdravlјam te tužnim i bolesnim glasom,

iako ne znam ni gde si, ni kako si.

Dal' imaš parče 'leba i kašiku vode uza se'?

Tuga me umorila za decom i za tobom.

Proklet' rat nam odvede lјude,

a decu nam pomoriše boleštine.

Naš Žarko, sin, umro je ima pola godine,

a Drenka je izdanula pre šest nedelјa.

Danas joj je duh otiš'o u nebo.

Duše su svoje detinje ispustili,

i sada su na nebu spojene.

I svuda sam im leka tražila,

i nigdi im nisam našla.

Drenku sam vodila u Bečkerek doktoru,

pa je kaz'o da mora da umre,

da je to dečja zaraza, došla sa ratom,

i njoj pomoći nema.

Kaz'o je da joj je sve u telu istrulelo od strašne bolјe...

Da još jednom čuješ kako te je naše čedo

pred smrt pametno spominjalo,

tvoja golubica, moja mezimica.

Nјojzi sam kupila kaput plišani i cipelice lakovane, crvene.

Sve je ostalo uza nju!

Kraj belog sanduka, ispod pokrova providnog i večnog.

Sada naših golupčića više nema...

I ja sam, Braco moj, zdravo bolesna,

i moram za decom umreti.

I Bog zna dal' ćeš me živu zateći,

jer i za mene nigdi leka nema.

Nisam ni vode tol'ko popila,

kol'ko sam danaske suza prolila.

Jer kukam jutrom i večerom, danju i noću.

Joj prokleta vojna i ratovi pusti,

što tol’ko zlo sa njima na svet nam donosi.

Mlogo sam bolna i uboga.

Ako ozdravim, to će za mene biti sreća,

samo i ti živ sa fronta da mi se vratiš,

pa ćemo početi sve iznova...”

*****

I uđe Zorica tiho i ponizno u hram gospodnji.

Ta mlada žena da moli boga za spas svoga muža.

Na Uralu on se bori s lјutom ranom u grudima.

U rovu grči se i propinje,

i šakom pokriva ranu duboku,

nekim busenom trave što ga iščupa iz kamena, sa tuđe zemlјe,

želeći samo da sačuva mošti svoje.

Nehtede da mu orlovi uralski kidaju još žive grudi načete,

te grudi, gde mu je poslednji put mila draga pred rastanak,

naslonila svoje mlado belo lice

i čelo i usne nežne, lјublјene...

slušajući otkucaje srca svoga volјenog.

* * *

A onda stvore se arhangeli,

podigoše je do obraza presvete Marije bogorodne,

do svetih ikona Hristovog stradanja.

Za spas svih naših duša na Krimu i Kavkazu,

Galiciji, hladnom Sibiru,

Dalekom istoku, zapadu, severu i jugu,

i ko zna gde sve još.

* * *

Celiva ona ikonu nemo,

da spas joj obeća Marija,

majka gospodnja.

Al' nesrećna Zorka na ikoni oltarskoj ugleda Pilata rimskog,

i stropošta se sa visine nebeske, oltarske.

Tu u tamnini hrama ugasi joj se sveća i tamjan mirisni,

donešen za milost i spas svoga muža.

* * *

Jer u taj ma' puščano zrno brže je bilo.

Tamo daleko, još jednom oštro probode Bracino srce,

te ono mlado prestade kucati više,

I zauvek on zâri glavu u prašinu lјutu,

gde slepi se zemlјa, krv, barut i gvožđe.

To mu je jastuk, to mu je grob.

Seti se on još samo poroda svog.

* * *

A jauk bolan, nečuje se više,

jer ga nadvisi fijuk rovovskog vetra i britkog bajoneta.

Stepske su prašine pokrile njega nesrećnoga.

Samo mu klonu iz zemlјe još vrela ruka,

nagnuta ka rodnoj grudi kumanačkoj.

Ta ruka namučena,

koja je želјna bila držati plug i uzde volovske,

ne Ferdinandove puške carske,

koje seju smrt, umesto pšenice banatske.

* * *

Tu mirno pred bogom položi svoje mlade kosti,

što vremenom ih prekriju oluje mnoge,

mećave, blato, čemer i jad,

i večno mu se izgubi svaki trag.

u bespuću dalekom on osta zauvek sam.

* * *

I prođu još mnoga leta.

Prestanu patnje, utihnu boli,

nestanu ratovi ukleti...

Osedela Zorka, bespomoćna, čeka svog muža,

neznajući sudbinu njegovu,

gordo ispisanu,

uz sveću blaženu, davno ugašenu.

* * *

I kako to biva, dođu godine mirne,

I sad naš Lala kumanački opet ore.

Preko neba, preko zemlјe, stepa i lenija.

Rujnom zorom, rodne mu brazde pokaže sjajna Danica zvezda,

duž ''kumove slame uz mlečnoga puta''.

* * *

Seje on, žanje, kopa i kosi,

u gaćama belim još u praskozorje.

Za svoje selo, za miran san,

svoju majku i oca svojega.

Za dedu svoga i Ninu volјenu,

za decu milu, mnogobrojnu, za pokolenja buduća, sva,

u znoju se kupa pod vrelim suncem vakantskim,

u kiši se kupa pod hladnim oblacima ritskim.

* * *

Nјegova žena pere čelјad u naćvama večnim,

i mesi ona cipovke nebeske,

ko Sovrine, rumene i blagoslovene,

što decu od'rane, tek rođenu.

I od te dece postaše prelepe deve i stasiti momci,

spremni za svadbe i porode nove.

* * *

Čuje se samo vihor vetrenjača i škripa dreš-mašina.

Izlazi zrno po zrno,

zlatne pšenice naši'eh njiva.

Leptir u polјu, gugutka na grani

i ptica raznih nastade poj.

I ore on, i ore od Borđoša preko Sigeta, Taroša i Okanja,

od Rusande do Ostrova, od Senkralјa do Arače,

pa prema Ritu, Adici i Prečki, sve do velikih Mlaka,

Prokine kopovi, Vakanta, Petkovače, Razvala i nazad.

Do Širina, Trnovca, na Batrgine, Srednjih vinogradi, Svinčina,

Baračkove i Trifunjagićeve kopovi, Kapamadžijino, Male ugari, Kornjačare, Ketuša do ostrva Bisernog.

Od Sikrine dolјe, Pupuškinog i Vajkovog salaša, 'Martizacije,

Mikulove, Laskove i Katićeve 'umke, Sinatrove kopovi,

Na kućine, među Đukošina, Mutlјače, Petkovače, Širokih slatina,

Stojkove, Dujine i Svatovske 'umke, Beodranskog druma, Kalvanuka,

Makarande, Totovog salaša, preko humka i dolina...

Sve je to lalinsko bilo, što se sa mukom i čežnjom večito čuvalo.

* * *

Orači, kopači, sejači, žeteoci, biroši,

skupiše se svi na zemlјi dobroj,

na zemlјi crnoj,

blatnjavoj i leplјivoj,

onoj našoj ritskoj,

vazda gnječenoj i napaćenoj.

* * *

A Salaši niču i niču.

Nјih pedeset i više.

Stvoriše dvore livadske,

te beskrajne lepote,

gde im i Dunđerski zavideše.

* * *

A eto ti neko i ne radi tako,

to Baba ribar u Crvenki lovi karaše i čikove,

one zlatne međ' ševarom i drezgom gustom.

A mala Rogačica, Ljubica zvana,

prosi, tu kraj groblјanskog špitalјa.

Uz načet kolačić, tu je i san uhvati na nekom kamenu stoletnom

sve do prvog jutarnjeg sunčevog zraka.

* * *

Al' ne bi spokoja zauvek bilo.

Nadvi se crni oblak nad Kumanom.

Zagrmeše ''štuke'' i fašizam kroči,

predvodi ih ''kaznena odmazda'',

u ovo malo selo,

tako lepo i tako tiho.

* * *

Obznane, racije i strah zavlada.

Kucnuo je nemi čas.

Sto za jednog, jedan za sve.

Nastade rat i hapšenja mnoga,

al' duh proletera zavlada tad.

Velike borbe i revolucija nasta.

Gvozdeni pesnik sa Ostrova mirno ih posmatra,

jer diže se ''Mala Moskva'',

nemirna i crvena.

* * *

Mnogi su tako njih tristo prošli,

naših sinova i kćeri, života bujnih.

U Bečkereku, Pančevu, Jabuci

i mnogim crnim stratištima.

Još sada su samo slike spremne za večni pomen,

Žarku, Joci, Nevenki, Ivanu...

* * *

Umesto dara,

prstena i dukata venčanih,

Ljubici prsnu krvca iz prstiju devojačkih.

Eksere zari dželat germanski,

rđom u kostima,

u đavolskoj tamnici mračnoj.

I čuje se samo jauk bolni,

al' poraz nikako.

Zavlada muk.

Ljubica pade, al' ne izdade.

Večita patnja, stud i bol.

Iz njenih grudi umesto mleka krv sad poteče.

Iz usana njenih devojačkih,

ko trešnje zrelih,

tako lepih i tako nežnih,

čuje se samo umilno šaputanje ka večnosti...

''Što ste me ostavili...''

***

Il' možda štranjka što omota se k'o zmija oko vrata Beodranskog,

nevin i uplašen pogleda poslednji put nekog Juraja,

Špilera zvanog.

Četiri godine, lovili su, vešali, ubijali,

u ime rase,

u ime satane.

* * *

Al, jednog oktobra stigla je sloboda,

uz kaćuše moćne i usklik 'slobodilaca.

Sjajna i bela, crvena i plava,

ponosna i čedna,

nežna i beskrajno želјna.

* * *

U naručju zvezda i neba,

u sjaju sunca i zemlјe nam plodne.

I opet Kumančani žanju i grade.

Više n'o ikad poleta je sad.

* * *

A ereza i prva i druga,

neumorno lokomotivom i ćirom pari,

do radničkih hala naših Kumančana.

Kuju i vare, grade i sade,

Iz teških nakov'nja varnice zbore

lepotu našu,

naš mašinski park.

* * *

Radili su neumorno,

gradili su bespoštedno.

Bilo je to jednom sredinom veka.

I čuje se pesma Ive gajdaša,

gde on sada uveselјava mnoge.

Taj vešti dasa, taj dragulј Kumana,

pesmarice ori on svugde, za sve.

Te se uz gajde njegove svatovalo, svečarilo,

bećarilo, lumpovalo i kretalo u soldate.

Da utoli tugu,

da razveseli snaše.

Odzvanja pesma paora i mladih junaka,

tog novog doba što obećava još.

* * *

I bi tako.

Gradi se mnogo, stvara se hitro.

Jablanovi vitki svedoci su nemi.

Iz ''narodnog fronta'', čuje se smeh mladih,

onih dugokosih,

što u zanosu ''Lire'' pevaju muziku novu.

Iz Mažestika našeg i parka Perinog,

to lumpuje Bača iz našeg sokaka,

slaveći bučno,

jer rodi mu se dete ženskoga roda.

* * *

I prije taroške, i prije melenačke, pa tek bašaidske.

Bosonoge,

al' tako lepe i tako nežne.

Oj živote, nek si slaven odavde do Livada dalekih,

pa još i dalјe tamo do Selišta,

što slavu slavi pustom ravnicom veseli lala,

sve do pobednika našeg,

neznanog junaka,

u sred varoši, zauvek večnog.

* * *

I švigar pukne nasred Vanja,

čuje se pesma sve do Okanja,

dotera stado ovaca to Mile Šaška.

Nazdravi on rakijom lјutom,

ovaj život što tumara ga strnjikom pustom.

Mnogo toga lepog je bilo,

kad smo majalos slavili svi zajedno.

***

... Al jednoga dana nastade muk.

Stigli su novi huškaši rata.

U naš miran kraj, u naš topli dom,

a vek samo što izmak'o nije,

'999-a godina tu je.

U naše Selište, u pusti Vanj, u hladni Rit, na žarkom Parlogu,

pa sve do Senkralјa, crni je veo.

Iz Ostrova, gde još stražari duh partizana.

* * *

U ime Lucifera pojavi se zloslutni ''milosrdni anđeo''.

Iznad Tise, oznad polјa,

nad kolevkom, nad majčinom sisom,

gde čedo tek rođeno sniva svoj prvi san.

I umesto bele golubice koja nam donosi mir,

kao blagoslov životni.

Iznad kolevke i njene svilene kosice,

nadvi se crna đavolska ptica, zvana Stelt.

bez očiju i bez srca,

demonskih krila i klјuna od uranijuma.

* * *

I odoše nam namučene godine puste.

Nemirno vreme, zloslutna kob,

tako nam prođe dvadeseti vek.

* * *

I pogledala je ona u svetlost neba,

moja mila draga i osmehnula se ...

I nikad više, nikad više i nikad više … zauvek.

... sve do preko puta od večne vaselјene.

***

A sudnjega li dana kad' se probudiš iz dubokog sna,

čekaću te tu, na crnom pesku, golubice moja bela.

Pesma za Lelu (16)

Noć.

Samo zrikavci napolјu

pevaju istu

i dosadnu pesmu.

 

Kad jednom prestanu,

krenuću da napišem Leli

najlepšu pesmu.

 

To će biti pesma,

o prošlim noćima našim.

 

Ne, više se ne plašim.

 

(Ako pročitaš svako 16. slovo, pronaći ćeš skrivenu poruku. Naslov se ne broji, ni u ovoj ni u narednim pesmama ovakve vrste)

O vratima

Danima mi se mota po glavi

misao o vratima

i ne da mi se poređati reči

poslagati ih u stihove

pa napisati pesmu

i dati joj ime VRATA.

 

Znam samo da ih ima svakojakih

od srca, od duse, od kuce,

ulazna, izlazna,

od raja, od pakla,

otvorena, zatvorena,

staromodna, moderna,

zaključana, otključana,

može se nabrajati do besvesti...

 

Znam samo i to da možeš čuti

ako ti neko pokuca ili pozvoni

na neka tvoja vrata.

A može se desiti i to

da neko otvori vrata tebi.

Razbarušeni kupinjaci

S VEČERI sve ućuti u vrbaku,

svi slušaju uspavanku.

 

Ptice, leptiri, vilini konjici,

i tek probuđene zvezde i svici.

 

A suton priča tiho šapatom,

k'o što se riča uspavanka,

 

o jednom srebrnom, starom vrbaku,

prepunom lepog kupinjaka.

 

Od kupina se sav vrbak plavi,

kupine igraju žmurke u travi.

 

Čula se pesma, bilo je smeha,

zastala je kraj njega reka.

 

Mesec je sat-dva snove kratio

da bi u srebrni vrbak svratio.

Krstaši

Pokušali su,

Ali im se nisam dao.

Ostao sam čovek

Ponositosti, odvažnosti, slobode...

Istrajne i nesalomive volje.

Poseta

U moju mornarsku sobu prostu;

Na brodu koji usidren plovi...

Retko se vrata otvore gostu;

Palubom prođu koraci novi...

 

Ali to blago zimsko veče

Miodrag svrati sa svojom ženom.

Iz olbe poče melem da teče...

Pesma za pesmom. Pivo sa penom...

 

I čaša vina. Miris jabuke...

Sećanja. Malo hleba iz ruke...

 

Pa gost odjednom ko vihor-čigra

Skoči da sa njim domaćin igra...

 

I tek uz osmeh posmatra ona:

Cirkusku tačku dva draga slona...

sr SR en EN hu HU

Kontakt

060 013 01 01
salevidak@gmail.com

Pišite nam