Momci

Hej, momci, što se nadigravate u kolu kraj duda,

ja sam vidijo već dosad u životu mom zmajevskom

veće momčine od vas i veće nadigravanje.

Nije dosta valovitoga vetra što vam kolo pravi,

u kovitlac kad ga zaošinete besni mladi,

već svaki za sebe nek se opusti iz kola,

sam, napušten sebi  i sudbini koju odabere

jedan pred drugim nek vatru potera pomamnu,

skrivanu kroz  dugo detinjstvo ovčarskim pojatama,

za vreme nemirni noći zvezdani sa mesecom

zašlim za daleka sela, za tresetišta i ritove,

u kojima ja bunovan dremam čekajući da prođe noć,

i opuštena repa i krila davim se isparinama bara.

Tako isto u selu drema budan momak mlad

na senu sam, gušen od mirisa trava osušenih,

sam, sas rukama pod glavom usijanom, ludom,

sam sas telom njegovim pod njega podastrtim,

sas groznicom u prsima, u trbuvu, u nogama, u moćnicama,

same ruke brez ljubavi, same ruke brez zagrljaja,

samo strasti koje ga taru i previjaju u grčevima,

strasti nepojmljive po trista noćiju ispočetka,

sas stidom sateranim u kosti koje škripe od siline,

sas vatrama žudnje kao vatrama ivanjskim

što mu srce jededu zalogaj po zalogaj

ko što mu, kad zadrema jače, devojka jede prsa

što mu se nadimadu zadihana od neviđeni poljubaca.

Tako ja vekovima bunovan glavu zamećem u treset,

pitam se gde su oni koji ne ljube da ne spavam sam

-  kad me ljube nek sa mnom budu po noći ostavljenoj,

kad sam sam sa sobom kao badža na zabatu kuće razjapljena,

kad sam brez milosti i strave ljubavne u naručju,

dok čekam tuđu devojku iz sela najlepšu, ali ne moju,

koja će plakati dok je ljubim i obljubim,

dok joj srce jedem strelovitim zubima i ognjenim jezikom.

Bežite, bežite, momci, kojekuda, bežite u tuđe noći,

bežite u noći devojkama u vajate i u dunje i jastuke,

neće vam niko nikad doći ako ga ne potražite i ne nađete,

sami ćete umreti raspeti na stegnima vašim razjapljenim,

nad zagrljajem praznim kojim se grče samo senke vašeg srca,

u kojima nema ljubavi sem bunila i buncanja od vas sami.

U kolu ruke otpustite, nek momak stoji  pred momkom samo,

u nadigravanju za ljubav čiju nek gore oči tuđe,

momak jedan sas istim ponorima i dolovima i jogovima tuđim

u kojima traži svoje jogove, ponore, bunare i provalije.

Sas ćutanjem varljivim i govorom vaši očiju noževe isukajte,

zarite ji u svakog ko vam brani da grlite ljubav golu,

nadigrajte momka komšiju u srcu komšijskom otmite ljubav,

za sebe samo nek kucaju sva bila na svetu i drkću puti.

Svaki pokret tajna, stasa hiljadu znakova, sadržaja i bede,

prijateljstvo i ljubav iznevereni zauvek, rvu se ludi,

i ljubomora, i zavist, i podlost za ljubav i ljubav za podlost

-  podmukla zaseda po hladu meseca koja će da ti prospe creva

što ti u srcu snage zavijaju prazna od pohotne gladi.

Po hladu pavorskog meseca momka koji te ismejava.

Momče paorsko, zar ne vidiš u ruki tvoga parnjaka-druga

guju sakrivenu kako palaca jezikom i otrovati te oće

da bi ti otela ljubav tebi namanjenu, lopov od srca.

Nek gajdaš svira suze i ludilo razgrnuto, sto glasova,

a svaki sto drugi – koji svi na sebe liče ko jaje jajetu

iz kog se suncokreti rađaju – samo u noć vuče

i kopa po tvojim prstima mladalačkim punim mišića i sluzi.

Umesto suze, pesnice nek biju po tuđim vratima zamadaljenim,

neka se otvore vrata, ti ući moraš, ti si gladan ljubavi,

ti je i ne poznaješ drukčije nego ko vonj mirisa opojni.

Da li razumem lica kamena ova koja me pominju,

jer nisu zmaj, ni krilo njegovo, ni plamen ognjeviti,

već strah je da se ne odaš kad po pojatama  plačeš,

cviliš ko ptica kojoj su sačmom izrešetali krila,

a ti još krila ni imao nisi, tek ti niču, a ti padaš?

Kako ne razumem, kad ni ja devojke nemam, ni udovice

kod koje bi tijo kuco na pendžer da je obujmim,

već prazna srca i loga ovlaženog suzama-barama

kljujem po srcu sas krljušću moji krila stari,

i kandžama srce svoje razdirem, srce neizmerno

koje ne zna za ljubav ničiju, koje samo gori,

i u ugalj će me pretvoriti kad čas dođe brez ljubavi,

ili brez mržnje strelovite koja me u nebesa vine.

Ja razumem vašu ćutnju koja je ljubavna, razumem vašu mržnju,

koja je strast i pohota, ja razumem vaša stegna – vas same,

ja znam šta znači patnja smeha koja se davi u suzama.

Srčite iz vaši nemi reči život koji pali i ruši,

i gradi i podiže hram u samom srcu brez temelja,

koga će prva bujica strasti odneti kao slamku,

koga će srušiti, slistiti, ko kuću od karata.

Gajdašu, i ti zaspao. Zar si se umorio već,

kad momak ni pola nije izreko svoje, što mora reći,

a ja još nijednu reč od oni tajni koje razumem,

koje sričem od postanka sveta nebesima ritova

i ševarima zaraslim u trstike u kojima trske pevaju

o tome kako su samorane i kako bi ljubavi, ljubavi!

A ja u trsku usađen, star i otežao, tažim vatru

koja mi još uvek bije na usta, nozdrve i na snagu.

Nema više lepih stvari

Nema više lepih stvari

 

Gušter u paukovoj mreži,

okrnjen zid,

ponoć u mojoj sobi,

tuga u njenim očima.

 

Samo još o tome mogu

da pišem.

 

Moja Tisa je davno procvetala,

i uvela poput sovinog krika

u pustoj noći.

 

Nema više lepih stvari,

a bilo ih je.

Laka žena

Matora je droca

nekad biia mlada

utekla je od konopca

a vidi je sada

 

Zapuštena kao zlotvor

ne pere se više

smrdi više nego tvor

a sise do pupka vise

 

Guzica joj smežurana

isto kao lice

nikome ne treba sada

ni za parče cice

 

Zaobliaze je ljudi

kao da je govno

ona se zbog toga ljuti

jer još sanja ono

 

Kad je mlada i zgodna bila

svi su je voleli

svima bi se ponudila

i ne bi odoleli

Zlatokosa

Upitala me jedna krošnja stara,

Dok sam po hrastovoj šumi šetala:

-  Kako si ovamo stigla Tamara?

Odgovor ni sama nisam znala.

 

Sakrivena u gustišu, brvnara,

U njoj postavljen sto, kaša od prosa,

Čulo se: - Zašto si ušla, Tamara?

Pa morala sam, ja sam Zlatokosa!

 

Tri medvedića su kasnije stigla,
Naravno da sam odmah potrčala,

Za mnom se buka i lomljava digla,

Ja se u strahu nisam okretala.

 

Zbilja sam ušla u onu brvnaru,

Plave su mi oči i duga kosa,

Tebi se čini da gledaš Tamaru,

Ali ustvari ja sam Zlatokosa.

Pozdrav učitelju

Kad duša počne

nemirom da treperi

i traži odgovore

na prispele slutnje,

pravi je blagoslov

susresti čoveka

koji te usmeri

na moguće pute.

Ja znam

da moram pronaći put,

onaj jedini i samo moj,

koji je oduvek

utisnut duboko,

po malo naslućen

i po malo snen.

Kada zatreperi

zvezda vodilja

i krenem dalje

za svojom dugom,

šta reći učitelju

osim: „Hvala

i želim Vam

prav i blagosloven put".

Čarolija

Kada je loš dan

i kada mi pisanje ne ide,

 

onda pišem pesme

samo za sebe,

pesme koje neće

moći drugi da vide,

 

ali kada je dan dobar,

ja se tad zamotam

u zlatnu foliju,

stavim šešir na glavu,

glumim nekog čarobnjaka

i prosipam čaroliju.

 

4. 4. 2020, 18:02

Poruka

Život je neobična poruka.

Nečitko napisano pismo.

 

Učini nam se sve smo razumeli,

a onda vidimo - ni pola nismo.

Najkraće moguće objašnjenje

Ma daj, ja nisam taj koji pređe preko toga što ne

odgovaraš na pisma moja redovno i nikad.

Ma daj, ja nisam taj koji može da razume sve

tvoje bajke i plač.

Ma daj, ja nisam taj kome je dovolјno da samo uz

tebe stoji (kao većini pesnika).

 

Ma daj, ja sam taj koji voli ono što možemo da budemo.

Začarani krug

Nekada davno čudo se zbilo

U čudesnom gradu

Što ljubav krije

Dvoje je mladih sreću usnilo

Al njena sreća

Trajala nije

Sve je to tajna, al moram ti reći

Tu čudesnu priču

O vatri i vodi

Priču o njemu i njegovoj sreći

O njenom životu

Što je u smrt vodi

 

Crne su oči usnile plave

Kao nebo noći

Plavetnilo dana

Crne su oči ostale same

Od plavog pogleda

Ostade rana

Suviše mali koraci istine

Staze ljubavi

Suviše teške

Ipak smo samo deo sudbine

A njihova ljubav

Slučajna greška

 

Na svetu sve uvek nestaje

Stvari, gradovi

Ljubavi, ljudi

I opet iznova rađa se i nastaje

Živimo u krugu

Kao da smo ludi

Nekada davno čudo se zbilo

U čudesnom gradu

Što ljubav krije

Dvoje je mladih sreću usnilo

I njihova sreća...

Da li je?

Košulje

Majka kune zvezdu Danicu što je opet sela na nebo,

jer kad dođe noć, njen sin celu noć u Garevcima

sedi kraj višnje stare u velikom višnjiku

i bira granu di da se obesi.

Kod Vodice, Drvenog krsta u Garevcima, uoči Ivanjdana

okupila se mladež iz sela kao i svake godine

na to veliko prelo uoči praznika punog čaranja.

I njen je sin pošao, kao toliki mladići i devojke,

ali on je i pištolj poneo, za pas ga pod košuljom metno –

zlu ne trebalo – braća Kilenci, nji trojica, rasrdili se

na njega, zdravo se razbesnili, jer se usudijo on,

od rite seljačke sin, od biroškinje bivše, gazdačke sluškinje,

da njinu sestru jedinicu bogati i naočitu

što lance zemlje u miraz odneće izabranome momku

proba da obrlati, š njom je stojo i divanio,

i jedne noći pobegli su na jedan salaš pust,

i tu ji zatekli braća Kilenci, njeni, i oteli je,

kući je vratili lako, iako se i ona odupirala,

a na njega su samo pljunula sva trojica pojedared,

al su poručila da ne dolazi više di se oni nahode,

di njinu sestru čuvadu od sirotinjski  brezobrazluka –

da njin rod na glasu daleko u sto sela sačuvadu.

 To njemu nije stra ulilo u srcenjegovo puno ljubavi,

on da ne ide tamo di je ona – sto braće da ima!

Ali je pištolj uzo od njegove matere krišom,

u Garevce je u Veliki višnjik očo naoružan tajno,

a braća Kilenci tamo su ga čekali sas nožovi i sas besom.

Nasred Vodica, usred kola dok je igro uz Kilencovu,

opkolili su ga Kilenci i račun zatražili –

dok ga je jedan pljuvo, drugi ga je tuko, a treći sramotio:

vadio mu je košulju od srpskog platna iza pasa,

košulju koju je njegova mati –sluškinja izatkala.

On  je ondak cikno, mrak mu je pokrio oči, ko cik zorin,

i opalio pištolj u gromilu od Kilenca,

ruka  njena  je zadocnila, nije ga na vreme uvatila,

bez reči raširio je ruke najmlađi Kilenc,

pogledo ga kao začuđen što je smeo to da uradi,

i pao je najmljađi Kilenc mrtav, a on na robiju.

Dobijo je malo, brzo je odrobovao, sud našo da nije kriv zdravo,

došo je kući – Kilencova se udala čim su prežalili crno,

udala se u deveto selo, za dan ne može tamo stići

da se obesi pod njeni prozori u novoj  kući snaje,

zato čeka da Danica lepa pomoli lice svako veče,

štranjgu ponese u ruki jaku od prteni vlakna,

potrefi put za Garevce, kod Vodice, di Krst dođe,

čeka da padne noć, a za to vreme višnju bira jaku

koja bi njega sa štranjgom oko vrata izdržala.

Onda mati se njegova  pojavi iz mraka i odvede ga,

a on ide za njom ko jagnje miran i samo suze briše –

kad stignu obadvoje pred Kilencovu kuću,

stanu pod prozor sobe u kojoj mati Kilencovi

nariče nad haljinama najmlađega sina.

Mati misli da tako on otkaje svoje grehe nevoljne,

da matere Kilencove srce ojađeno zagasi kajanjem.

A kada tako noć provedu i sunce odskoči nad atarom,

i kad se ja pojavim na nebu parajući oblake i zrake,

mati me njegova meni preda da ga čuvam i pazim,

ja, dobri i osvetoljubivi zmaj banacki, po pravdi,

ona kod gazde pođe njinog da služi i obslužuje,

a ja mladenca slomljenog srca i ispunjenog tuđom krvi,

odvedem u daleki kraj atara, di stari dub je rastov,

di debele mu grane sve gustim isprepletanim lišćem,

debeli lad nude namerniku, putniku, robu i sužnjem

puštenim iz tamnice – kuće di se ne sedi već nariče,

te ga pod rastovo granje i lišće smestim da legne,

ako nije mu lada dosta, ja raširim krila moja široka,

i nadlećem nad njim dok sunce šeta prema zvezdi,

da odspava mladi momak robiju i robijanje

da odspava kuću Kilencovu sas materom njinom kukavicom,

da odspava mater svoju, opaljenu tugom kao munjom,

da odspava zauvek, ako može, onu košulju Kilencovu

koju je kroz garav pogodak uokolo krv njegova uramila,

da zaboravi košulje od svilena konca na zaponcima vezene

na grudima, i druga dva Kilenca koje je krv bratovljeva polila,

da zaboravi zapanjeno lice najmlađeg Kilenca ko košulja  belo

i oči njegove ukočene koje se ruše ko sreća momačka ubijena.

A kada Danica sedne na nebo i ja u ritove krenem,

mati kuneti počne zvezdu-lepoticu, i  preti  joj

što je opet došla na presto noći da sedne,

pa mene otera bezobrazna lepotica, jednog zmaja,

koji noću u log mora, jer po danu mu je samo vlada

ko što je njoj noću – zajedno sa avetima i karakondžulama,

sram je bilo!

Važi

Halo srce moje, zdravo!

 

Halo bako, ti si? Ćao!

Ima l' tamo novost neka?

 

Željno tebe baka čeka

I grlim te dušo, jako!

 

U redu je, važi bako!

Jeste l' sada sasvim zdravi?

Da li možda ume deka

Krpenjaču da napravi?

 

Krpenjaču? Zna to deka,

Napraviće, jedva čeka.

Šta ti treba, samo kaži!

 

U redu je, bako važi!

U razredu tajna nova,

Svi se plaše od duhova!

 

Znaš, duhovi ne postoje.

 

Šta zar tako stvari stoje?

 

Kad ti kažem, veruj meni,

Duhovi  su izmišljeni.

Da izmišlja može svako

I da druge plaši lako.

 

U redu je, važi bako!

 

Doviđenja srce, zdravo!

 

Doviđenja bako, ćao!

 

Volimo te dušo jako!

 

U redu je, važi bako!

Čamac za spasavanje

Mrzim da pišem pesme.

 

Mrzim da uskačem u

taj prokleti čamac poezije

svaki put kada mi je

potrebna uteha,

a rakija ne pomaže.

 

Mrzim da slušam

kroz prozor oktobarski

vetar, kako napolјu

čisti lišće i

priprema doček novembru.

 

Mrzim ovakve noći

kad mrzim ceo svet.

 

Mrzim i kad pišem pesmu,

a nemam ideju kako

da je završim...

sr SR en EN hu HU

Kontakt

060 013 01 01
salevidak@gmail.com

Pišite nam