srenhu

Ako te zaboravim

Ako te ikad zaboravim

neka me proleće podseti

na tvoje vesele oči.

 

Ako te ikad zaboravim

neka me nebo podseti

na tvoje veliko srce.

 

Ako te ikad zaboravim

neka me sunce podseti

na tvoje tople reči.

 

Ako te ikad zaboravim

neka me zvezde opomenu

da se najbolje ne zaboravlja.

Te duge noći

Ima tih noći

kada ne volim da čitam,

pišem, niti da

sviram gitaru.

 

Ima tih noći

kad mislim da

trajaće večno,

a zapravo znam

da brzo će proći.

 

Ima tih noći

kada i zvezde sijaju

nekim čudnim sjajem.

 

Ima tih noći

kad mislim da

trajaću kratko,

al' ipak se nadam

da ću još dugo,

dugo da trajem...

Zašto zvezde žmirkaju?

Uveče kad sunce zađe,

Progledaju oči neba.

Samo ne znam što žmirkaju.

Moraju il’ tako treba.

 

Možda se te zvezde plaše,

Jer visoko tamo stoje.

Il’ će nebom poleteti,

Pa se male — toga boje.

Upozorenje dragima

Lako je povrediti dete u meni,

poetu i lutalicu moga uma.

Lako je dotaknuti dušu moju,

kada vam je sa poverenjem otkrivam.

Pokušate li to, sa mojim egom

iznenadiće vas gromovi.

 

Čik, pokušajte to

na nekom drugom nivou

pa da vidimo ko dobija bitke,

a ko ratove.

U ratu, kao i u Ijubavi,

nema pobednika, niti pobeđenih,

ima samo istrajnih i klonulih.

Oni prvi se lagano podižu

i kreću dalje za svojom dugom.

Ne izazivajte nikada namerno

moje strpljenje,

niti čoveka u mojoj duši.

Previše je bola od ljudi-neljudi.

 

Nemojte bar vi, do kojih mi je stalo.

To me može žestoko raniti,

a onda ni sami nećete imati spokoja,

bez obzira što vam unapred opraštam.

Budite iskreni sa mnom

kao sa samim sobom,

jer od vas ne umem da se branim

niti mogu da vam odolim.

Nemojte bar vi do kojih mi je stalo,

kada vas samo nežno Ijubim.

Kamena paučina

Kad razum guši

toplinu duši,

ostaje samo

mukla tišina.

Zvezdane noći

nemaju moći,

razumu dušu dati.

U krugu istom,

prigušenog zvuka.

Gde ne dopire

ni urlik vuka,

samo obruč tišine.

Razum plete mrežu

od kamene paučine.

Osmeh je hladan,

oči se ledeno cakle.

Kamen bi postao i onaj,

koga bi ruke

takve duše

dotakle.

Neočekivani napad

Bežim

Ne osvrćem se

Osećam samo silu

Što grebe i čepa

Pred sobom

Tražim dah

Noge ne kontrolišem

Sila me za dlaku dotiče

Čujem sopstvene vriske i

Poslednje zbogom

Bežim

Ne osvrćem se

Sitni prilaze sili

Tuđu muku uzimaju

Hrane se

Uzmičem

Tražim put

Nemoguć

Tvoje misli me nalaze

Svom snagom odvlače

Sila ostaje

U daljini gubi se

Smanjuje

Za njom se sitni migolje

Povlače

Bonaca

Ja sam krv, lišće, pesak i suza u vodi

Donjeg Milanovca. Umorno telo je čamac.

U Miroču spava zelena kornjača, šetaju

Livade, umire potok... Mutni Iranac

Ulazi u Dunav...

 

Bonaca.

 

Otišao sam u kafanu da se otreznim.

Gitara pade u šljunak. I pade ruka.

Gorčina se uzlila u prazno da jedna reč

Postane cvet. Ponovo. Otvorilo se bez zvuka.

 

Bonaca.

Postojano neverna

Tek što sam se otreznio

Ti me opet napijaš

Malo sam se osvestio

Već bi da me uspavaš.

 

Nisam ti poželjan trezan

Mene samo foliraš

Bolje da budem oprezan

Čini se da me varaš.

 

Sa mnom nisi već odavno

Ja se više ne sećam

Da će opet biti slavno

Ne mogu da obećam.

 

Ali tebe nije briga

Da li će se meni  dići

Uspavaće me rakija

Pa možeš sa drugim ići.

 

Dokle li ću to da trpim

Za sad čak ni sam ne znam

Čim ovu flašu iscrpim

Ja ću da se uspavam.

 

A tebi je otvoren put

Za pakao a i raj

Ne brine te da li sam ljut

Priželjkuješ meni kraj.

 

Ma gde će ti svinjska duša

Kada jednom i ti crkneš

Jebala te svaka šuša

Pa u raj sigurno nećeš.

 

Kad bi te u ad bacili

Odahnulo bi nebo

A đavoli se pitali

Ko im je vatru sjeb'o.

Tamna je noć

Tamna je noć. Na magiji daleke poljane, od buketa svitaca, sazdasmo šator od purpura. Sami smo pod ljubičastim nebom, ti, gitara i ja. Toplo je leto. Samo povetarac sa reke donosi svežinu prohladnih bisera od tišine iščekivanja. Započinješ igru žicama gitare.

Telo se izvija u ritmu opasnog plesa. Lice mi zaklanja svilena japanska lepeza, a mislimo, kako je daleko Odesa. Možda bi nam tamo bilo lakše, uz votku i balalajke, da ostvarimo grešne ljubavne bajke i da ostanemo za sva vrema, iza nekih uspomena.

Tamna je noć. Ravnica, u pravednom snu, ostavlja nam svo svoje vreme da napišemo našu priču. Kao da je nama pisati lako?! Jer, tek tako, ti si Onjegin iz jedne balade, a ja sam Ana, iz sasvim drugog romana. Gitara i dalje opijene tonove šalje.

Opasan ples u opasnoj noći prestaje. U dugoj crnoj haljini, što se vuče po prašini, nosim sveću.

I odlazim da tražim sreću i svog pastira, što frulu svira. Možda dođem do manastira, što grehe spira i uspomene briše na purpurnne šatore, svice i kiše. Ući ću smerno i reći: „Bože, nikada više“!.

Tamna je noć. U daljini čujem vezene akorde gitare, frule i balalajke, a ja samo žena od mašte i bajke, okrećem se i trčim opet ka baladi i pastorali. Čekaće me, znam, život stari. Sa nekim ljubavima novim i pričama mekim, jer šta mogu kada moram, u tamnim noćima, divlje kupine da lovim.

Amater

Čini mi se,

da što više pišem,

postajem sve lošiji pesnik.

 

Moglo bi se reći

da postajem amater.

 

Kao da više ne znam

da zidam pesme,

kao da sam izgubio

te pesničke cigle

i taj pesnički malter.

Pasuljijada

Ljudi, Bože, gle čuda velikoga

u kafani mojoj nigde nikoga

do juče je dupke bila puna

a sada je posećenost nula

 

Pitam gazdu gde su gosti

šta oni sad rade

kaže da su oni

otišli do pasuljijade

 

Magarac sam bio i ost`o

to vam tvrdim dvesta posto

ali hajde da budem malo fin

otišao sam i ja za lepi Temerin

 

Kada ono tamo nema baš ništa

batrga se samo neki pijani Pišta

pitam ga ja brzo za pasuljijadu

a on kaže da je u Kameničkom parku

 

I sad brzo jurim, žurim

neću da oklevam

jer u pasulj ja se kužim

za pobedu se spremam

 

Par stotina takmičara

pasulj se kuvati sprema

ali ovom mom receptu

brate premca nema

 

Zgotoviću ga na način

najbolji što mogu

za pobedu ću se posle

zahvaliti Bogu

Samo

Samo lepa ostaješ tek,

Kad najlepša mogla si biti;

 

Da mi je ruka tvoja

Ljubavi dala piti;

 

Da pijan tobom

Baulјam vek...

 

Obala da si moja.

Patnja u nadi...

Rana i lek...

 

Čudo u samoj biti,

Nad tragom sene...

 

Za sve:

Samo lepa ostaješ tek,

Kad najlepša mogla si biti

Samo za mene.

 

Samo za mene...