Pesnik si

Misli ti moćne krilatice

Što doleću iz zlatnih svetlosti

 

Oštrim mačem

Sečeš grozne kancere

Rugla gluposti i laži

Što sa cijukom padaju

Kao mali poraženi demoni

 

Vernik si boginje Mudrosti

Vitez kralјice Lepote

Sin majke Istine

I svaku od njih imaš za ženu

A devojka je bila

Pričali su ljudi da je živela vila

u žirovoj šumi na obali Tise.

 

To je časna sestra - pričali su drugi -

pobegla sa neke manastirske mise.

 

A devojka je bila ...

Jednom smo se sreli, slučajno, u zoru,

kada je vetar razgrtao lozu i brao kupine.

 

Gledali smo se dugo i bez glasa.

 

Ja sam pogledom krao uzrele obline,

a iza nas se čula tišina jutra ... i talasa.

 

Od tada smo se viđali sve češće,

brali kupine i sa stabala žira kidali smole,

a onda su nas vetrovi sa Tise

često u šumi zaticale gole - nage ...

Tisa

Nek mene pitadu oni koji ne znadu

šta je to bilo sas Tisom šezdeset sedme,

ili sedamdeset šeste, sad već sam  zbrko,

je li to ona pobesnila i pijana provalila

dolme njine banacke ko da su od sira.

Je li to ona podmetnula jedno ramen na Banat,

pa mu srušila sve bedeme, i bujice preskočila,

sve međe-jarkove i sve šančeve i zečje nasipe.

Je li zapamtila, besna raga, zla joj mati,

kako je plivala bela marva sirotinjska

vitoroga, negovana za bačkoga gospodara,

i kako se vočić glasi dok se davi u bujici,

a ona ga vata besna i steže mu grlo mlado,

i gnjura mu njušku dotle dok se grlo ne udavi.

Pamti  l, beda crna pamti l, one stare Banaćane,

kako smešno jašu po krovovi od slamnatog prekrivača,

i čekadu da im ja sam pružim ruku-spasilicu

i prevedem preko besne rike njene komešane

na Adicu, na ostrovo, na peščake-telećake

da se noge njine opet zemlje čvrste tiču,

-  pondak da se biča latim iz čeljusti moje plamne

da išibam kurvu besnu, da je kaznim i podvlastim.

Zar ikada može posle da zaspi od jeka gustog –

od krkljanja davljenika i zapevke poslenika

kojima je žetvu sprala, zaradu im otimala,

kojima je grob kopala, i grob crni i postala?

Zar ne pamti, kukavica-potmulica, da je njeno ime,

samo ime patnje svake, ime gladi, boleština,

da je smrti kumovala i sama se smrćom zvala

za hiljade siromaka, i prostaka, prosijaka,

sto hiljada od božjaka, i risara i svinjara,

nadničara i alasa, sto hiljada gladni pasa.

Nek pripita ruke njene od kopanja posustale

što su dolme raskopale, s prstima im pokidale

sve žile i vreže jake, i oči im iskopale,

prazne oči zemlje moje, onu prazne crne rake

u koje je ceo Banat – zar za uvek – zakopala.

Zar je ona s uma smetla da je s njuškom divlje svinje

i s rilicom brez brnjice oborila sirotinji sve naboje,

rastrgnula  sve pletare, rastočila sve ćerpiče,

strovalila zemlji nice kolibice i kućerke,

zagušila zemunice, usta  jim je muljem žutim,

napunila da zaneme za navek  i za večno,

nagrdila sva je lica od temena do ušica

trulih jadnih potleuša, potleuša, - poleguša.

Nek ne mrmlja kuja tmula da je majka sirotinjska,

i dorocu i obojku, i opanku, i hajkaču i grobljaru –

ta njojzi  je do nji stalo ko do lanjskog onog snega.

Mrzi ona krpe, dronjke, mrzi rasol, mandaricu,

golotinju gladnu pljuje, mržnju ima ta po licu.

Ona vole vitke dvore, i kurije, spajiluke,

ona vole divne žene što pletedu u kurjake

zlatne pare požežene za gospodu-gospodare

kada š njima u log legnu od svilene kadifice,

kad im gazde  od dvorova ljubidu i gadu lice.

Vole ona vitke crkve, a još više one gojne,

vole sablje, svilno ruvo, husare i rojte vojne,

vole šajke sas šajkaški  i sas carski komendanti,

njima ona sluga jeste, a ne da je kao mati

što je risar, pudar, volar, konjar, rita svaka tako smatra

kad ulovi kesegicu da glad svoju toli njome,

pa zagazi do trbuva di pokvasi svoje dronje.

Ona vole one što se besu njenom na smejedu,

one što je s šibom tući po guzici njenoj smedu,

što je s gazom gaze i od šale svu pregaze,

što pošljedu indžilice i palire di im treba

da zagate vodu ludu, nameste joj tvrda rebra

tamo di su njini novci od Tise se ugrozili,

novci novci za koje su nadničari znoj prolili,

novci, novci, srebro, zlato od gospode adiđara,

što su s rilom i s ralicom uzeli od nadničara.

Ondak Tisa glavu spusti, pa se blago osmehuje,

nema ona ništa protiv-nek car svetli  nju okuje,

biće mirna, i pokorna,i poštena – sluga sramna,

a di car se ne zabrine za risara-govedara

tu sme biti jopet uvek i opasna i pomamna.

Kad se neba ja nasitim ploveći mu po morima,

ja ostavim put nebeski, opuštenim mi krilima,

spustim se u neku barku i sednem joj na tvrd pramac,

rep svoj smestim duž duga mu što ji ima stari čamac,

pa otkinem sas kandžama sa karova čamca lanac,

te se pustim niz vodene ladne gluve prsi njene,

zamislim se nad vodama što peredu noge moje,

i kurvinski lade moje vruće rane i naboje,

te dovatim granu vitku od vrbova stabla niska,

te je bijem po očima, bijem prsa ladna tiska,

i psujem joj majku, oca,  i rođene askurđele,

glasno vičem, urlam, šibam, sapi droljske lepe njene,

ali ništa ne postižem već da smešan samo budnem,

jer u njeni ogledali vidim sliku iskidanu kao krpu,

a sa njenog toka mirnog jeka samo čujem hrpu

-  moj se glasni krik prelama i u sprdnju se pretvara,

podla, smutna, i u stran podmeće mi, laže, vara –

kad joj viknem pored šibe: Ti si đubre, ti si kurva!

iz vrbaka u lice mi dođe odjek moga glasa:

Ti si kurva, kurva, kurva… to se Tisom zatalasa,

te ja svoja krila vinem, pošto pljunem njoj u oči,

te se bacim u vrtloge od nebesa i od noći,

dok sas njenog ogledala, iznad sela, kuća, murva

ječi za mnom sprdnja njena: Ti si kurva, kurva, kurva.

Ne vidim je u po noći, al znam da se smeje tmulo,

da je vrblje na obali njen smej zao zatim čulo.

Dušo moja

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Pisana stihovima od svežih dunja i žutih mirisa. Vezena tvojim noćnim bdenjem, kao htenjem rumenih nebesa, dok sam bolove bolovala i srmu trnja tkala, dok sam plakala do praskozorja za sva naneta zla. Tvoja mi ruka suzu brisala i čudno uzdisala, mislim, od osećaja.

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Naslikana stihovima boja od mog nespokoja od straha da ću izgovoriti pogrešne reći u pogrešno vreme. U tvojoj duši otvoriti teme, za mene teško breme, da sam rođena za neko drugo vreme i čoveka ovenčanog vencem lovorika. Da ljubavi više nema, jer ona odavno drema, podno našeg kućnog trema. Ti dobro znaš, mene tada kao da nema.

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Pisana stihovima od višanja i trešnjevog cveta. Ovo je, ipak, naša planeta. Ipak sam tvoja mala „jadikovka" sva od napetog nerva, od damara srca što za tebe kuca i kada pohodim šume sama, jer ko bi bio tvoj jed i tvoj med da mene nema. I kada ćutiš, znam da me ljutiš i nećeš reći da me voliš, ali osmeh te izda - ne vredi ništa.

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Od mojih nerava kao strune i drhtaja male srne, od oprosta tvojih - greškama mojim i zato je sačuvaj negde na tavanu, kada me večnost ponese „malenu", jer znam da ćeš upravo tamo nameštati TV antenu. Za razliku od nestašne mene koja je stvarala buru, poslaću ti „finu" staru curu, pravu milinu, samo ćuti i svira violinu.

Kad te svetlo zove

Sećanje na dan

Kada smo bili drugačiji

Od tog dana

Svet je postao mračniji

S tamom hodnika

Gde svetla nema

I ljudima bolesnim

Nada drema

 

Sa suzom u oku

Ne ispuštaš joj ruku

Dubokim uzdahom

Ne zavaravaš muku

 

To je sećanje na dan

Kada smo bili drugačiji

Od tog dana

Svet je postao mračniji

Na kraju hodnika

Ipak svetlost te čeka

Vapi ka njoj

lako je daleka

 

Trči, koračaj

Puzi ali kreni

Ne vraćaj se nazad

Vrati se meni

Grmljavina

Volim da pišem

kad grmi i kada

slušam kroz

prozor kišu,

 

tada često zažmurim,

a stihovi se

sami pišu.

 

Seva na nebu,

u srcu takođe.

 

Volim da pišem

kad puca, jer i nevreme

tada brže prođe.

 

19.4.2020, 18:23

Čarolija

Kada je loš dan

i kada mi pisanje ne ide,

 

onda pišem pesme

samo za sebe,

pesme koje neće

moći drugi da vide,

 

ali kada je dan dobar,

ja se tad zamotam

u zlatnu foliju,

stavim šešir na glavu,

glumim nekog čarobnjaka

i prosipam čaroliju.

 

4. 4. 2020, 18:02

Povratnik

Otiš'o sam u beli svet

Trbuhom za kruhom

Nisam slušao tvoj savet

Gluv sam bio uhom.

 

I slep tamo kod očiju

Verovao drugom

Slušao priču svačiju

Ushićen sa tugom.

 

Kako teče med i mleko

Žive k'o u raju

A da te prevari neko

Za to i ne znaju.

 

A nisu rekli da tamo

Sunce jače greje

I da gastarbajter samo

Ne sme da se smeje.

 

Kako boli pogled mržnje

Koji mi upute

A onaj moj pun je čežnje

Dok gledam niz pute.

 

Vratiću se zemlji ovoj

Koju duša voli

Rodnoj grudi svojoj gde i

Pendrek manje boli.

 

Nekulturnoj komšinici

Koja glasno prdi

Zajednicu u kojoj i

Govno lepše smrdi.

 

Nikad više nigde neću

Otići odavde

Otadžbinu ja voleću

Više neg'  smaragde.

Tebi

Zagrli moje srce

I ćuti,

Jer znaš

Kakvi su puti

Kada si sama

(A da to nećeš).

I kakve lјude

Posvuda srećeš:

Što samo telo

Žele i nude,

Koji se smeju

Glasno i čude:

Kada im tiho

Otvoriš san,

Kada im blago

Prineseš cvet,

Kada im spustiš

Na obraz dlan

I pogledaš ih

U oči.

Nemoj.

Pusti sad,

Dođi.

Noćas sve to preskoči.

Zagrli moje srce.

I ćuti.

Makar u snu

Pamet mi pomeraš,

dušu mi ranjavaš,

čežnja me razdire.

Kako pronaći

put spasenja,

a da niko

ne bude povređen?

Nagovesti mi,

makar u snu,

anđele moj.

Ista se pitanja

ponavljaju stolećim

 kada jedna Ijubav

počinje da bledi,

a druga dobija

rumeni sjaj.

Šta učiniti

da krenemo dalje?

Šta učiniti

da pronađemo mir,

a da niko

ne bude povređen?

Nagovesti mi,

makar u snu,

anđele moj.

Pesma putnika

Putujući kroz kišu

Videh osmeh u oku

Jedne žene (slučajnog gosta).

 

Ostavio sam najtišu

Pesmu za žeđ duboku:

Da joj polјubim rame

I da to bude dosta.

 

Dok hodam snom.

Svet se vrti oko rupe

Shvatio sam skoro

dok sam jeo supe

da se ceo svet vrti

oko rupe

 

Počinje ko zabava

kad kara proradi

neko se zajebava

dok novi život vadi

 

U rupi raste polako

okruženo vodom

i čim bude zaplakao

nazovu ga plodom

 

Bedni život započinje

tu u nekoj šupi

na nožice se propinje

u smrdljivoj rupi

 

Jednog dana kad poraste

po glavi se lupi

ceo život posvetiće

nekoj ženskoj rupi

 

Na kraju svog veka

kad srce ne lupa

razjapljena i ogromna

čeka zadnja rupa

sr SR en EN hu HU

Kontakt

060 013 01 01
salevidak@gmail.com

Pišite nam