srenhu

Pravim te od blata

Avlija široka,

vetar njome piri.

Gole krošnje huje

k’o duhovi noći.

Srce uplakano

neće da se smiri,

jer znam da nikad

više nećeš doći.

Šta će meni kuća trošna

i široki dvori?

U njoj samo beton,

mladost zatrpana.

Uspomene bole,

nažuljana duša.

Ovo više nije dom,

ovo je samo kuća.

A meni kuća ne treba.

Samo blato.

Svaki dan te iznova

i opet od blata pravim...

Čarobno ćebe

Imam jedno čarobno ćebe,

braon boje,

sa sitnim

belim zvezdicama rasutim

po njemu.

 

U njega se zamotam

svaki put kad hoću

da pobegnem od sveta

ili od sebe.

 

Pa onda dugo ležim zamotan

i ćutim, dok ne poželim

da se vratim u stvarnost.

 

Nekad je nežno,

nekad me grebe.

 

Ali Ana,

ako hoćeš,

u njega mogu da

zamotam i tebe,

pa ćemo onda

zajedno ćutati

i brojati zvezde...

Ljubiti se mi smo hteli

Sedim, pijem i razmišljam

da li da odem da pišam

kad odjednom, evo ona

razglasila na sva zvona

 

Koliko ona mene želi

ljubiti se mi smo hteli

ali evo, gle belaja

zalepio se za jaja

 

Nisam mogao da verujem

da ovo ja posedujem

došlo mi je da zaplačem

i u duboki vir skačem

 

A onda se setih leka

što mi jednom rekla neka

mnogo piva da ispijaš

nešto ćeš da isklijaš

 

Popiću sad ja još koje

možda će i biti bolje

ako se neću proslaviti

bar ću se dobro napiti

Dobar dan, tugo

Dobar dan, tugo,

nemila drugo,

opet kucaš na moja vrata,

kao da nigde

konaka nemaš,

osim ovde, u mojoj duši.

Idi bestraga, tugo.

Suze ne donose olakšanje,

samo zamazuju

puteve prolaska.

Kao što ljubav

bez topline u duši

ne donosi blaženstvo,

već samo

trenutno olakšanje

i veliku prazninu,

koja te kasnije guta.

Baka Tina

Od svlh baka šlrom sveta.

Najbolja je baka Tina.

Da pomogne svojoj majci,

Otišla je do Ferdina.

 

Prabaka je tamo stara,

Deda-uja sam je čuva.

Teško hoda, slabo vidi,

I ručak sad jedva skuva.

 

Sve je, piše, kosti bole.

Njom je starost ovladala.

Svoju kćerku, moju baku,

Zato je u Ferdin zvala.

Оblаk štо Jеlеni pаdе nа rаmе

Biо је dаn, iznаd јоrgоvаnа, u mеni,

Ipаk, nоć је tо bilа. Nisаm јој vidео licе.

Аli је iznеnаdа, nа sаmој kоlеni,

Buknuо cvеt. Kоsti su, pоnоvо, pоstаlе žicе.

I nеstаdе rеči.

А bilо је hlаdnо.

 

Slеdеćе čеgа sе sеćаm - piјаnа sоbа,

Krеvеt štо skаčе, brаt kојi spаvа,

Sаt, оpеt, pаdа. Ја sklаpаm оči. Zlо dоbа

U tišini. Јаstuk pun stаklа i mоdrа glаvа.

А bilо је hlаdnо.

 

Stојim nа оbаli sа čеtiri јаbuke.

Тisа sе spuštа tеlоm dо brаnе,

Аl sаd је mrtаv kо mоје rukе

Оblаk štо Јеlеni pаdе nа rаmе.

А bilо је hlаdnо.

Ljudi

Ljudi ko zvezde il kao trava,

jedan na drugog svakako liče.

Iste im oči, ruke, srce i glava,

isti ali drukčije priče.

 

Dečak u parku,

na klupi starac,

žena što veknu

u ceger nosi.

 

Čovek na ćošku,

devojka, mladić,

baka sa snežnom

bojom u kosi.

 

Zvezde su sjajne il ipak trava

zelena, bujna kao reka

gažena, košena, mirisava

iznova ista, do kraja veka.

Mornar

Budi mornar – visok i rumen.

Kose modre i lica stroga.

Ruku grubih ko zemlјe grumen.

Poštuj lјude, galebe, Boga.

 

Jutrom slušaj šta kuva more;

Zeleno, pusto i slane pene...

Prstom, nežno, pročešlјaj bore...

Podlo i često varaj žene?

Ne.

 

Ježeve, pijan, pecaj noću.

Spavaj lako ko crv u voću...

Ljubavi pune beleži pesme...

 

A kada život iz svoje česme

Otekne jasan, lagano, čisto...

Na nebu bude potpuno isto:

 

Mornar...

Luka na severu

Možda, za me, nije stvorena

Ona.

No jedan potok i ptica.

Jedna lipa i klas.

 

Luka na severu,

U jesen.

Daleka zvona...

Obala šumska...

Kamena ulica...

I ova pesma.

 

I ova pesma

Da čuva – NAS.

Klepetala

Klepe, klepe, klepeću,

Tri ročeta-klepetala.

Klepe, klepe, klepeću,

Ne bi skoro prestala!

 

Čula ih je mama roda,

Sa obližnjih ritskih voda

U gnezdo je doletela

Da nahrani klepetala!

 

Krilima su mahala

Tri ročeta gladna mala,

Otvarala kljunove,

Duguljaste čunove.

 

Dokle god su gladna bila

Dok se nisu umorila!

Pa su sita klepetala

Da klepeću prestala!

Zaboravljam

Zaboravlјam

zezanja.

 

Zaboravlјam

zanimlјivosti.

 

Zaboravlјam

zavođenja.

 

Zaboravlјam

znakove.

 

Zaboravlјam

zvuke.

 

Zaboravlјam

sve one

srećne trenutke.

 

Zaboravlјam,

zaboravlјam,

a to ne valјa...

 

24.3.2020, 18:48

Iz dnevnika Vitomira Sučibrka

Ja ovde ne radim ništa

Već dugo - ne radim ništa

Ločem, tučem se i psujem

Posle se odvučem kući

Blјujem i sklјokam se u krevet

Pa mumlam beslovesne reči o lјubavi,

osveti i smrti

 

Zamisli - ne stidim se

 

Nepodnošlјivi sam cinik

Lice mi se izobličilo u neki gadni kez

Tišina je neprobojna oko mene

Mešaju se i gube obrisi i značenja reči

Običnih reči - kao ruka, drvo, kolač

Pitao sam te jednom

Da li ćeš biti sa mnom

Kada tama pokrije moj um

I obuzme moje srce

Sada mi to izgleda izvesno

Jedino izvesno

 

Jutra su strašna

Sve je to samo smešno - i –

Kada kažem da je nešto strašno

Ja laskam sebi

Plašim se dece

Plašim se počeće da viču

I da me gađaju kamenicama

 

Noću kada ostanem sam

Skinem sve sa sebe, legnem na pod

I dopustim da me lјubi

Oči - ruke – bedra

Ona je čarobna i nežna lјubavnica

I više se ne grozim pomisli ko bi

mogla biti

 

Smeh

Opet smeh koji se svemu ruga

I ja ustvari nemam šta da kažem

I više od toga

Poričem sve što sam ikada rekao

 

Želim da se pretvorim

U flašu gadne šlјakerske vodke

Hej!

Kakvo bi to pijanstvo bilo!?

Lažem

Sve lažem

Oduvek lažem

 

Na stolu

U čaši od mutnog stakla

Imam jedan bolesni, beli

Cvet

Miriše na ludnicu - na mir

Lep kao zaspalo dete