srenhu

Sanjah

Sanjah

Tebe i mene

Kraj reke

Kako plačemo

Na glas

 

Sanjah

Mene i tebe

Duše daleke

Kako jedno kraj drugog

Stojimo

 

Sanjah

Mene bez tebe

Na svetu

Kako tonem

Iz časa u čas

 

Sanjah

Tebe bez mene

Na nebu

Kako gledaš

Da dane brojimo

Da li?

Kako da ti kažem

Da sam deo sveta

Što ti život brani

 

Kako da ti kažem

Da sam deo vremena

Gde su tmurni dani

 

Gde sunce ne izlazi

Gde cveće ne cveta

Da su zime večite

Bez sunca i leta

 

Pa sam i ja samo senka

Što polako bledi

Sad te zovem u pomoć

Da li nešto vredi?

Maja Josimović

Maja Josimović
Rođena 28. marta 1984. godine u Zrenjaninu. Nakon Gimnazije u Novom Bečeju diplomirala je na Visokoj tehničkoj školi strukovnih studija u Novom Sadu (2008), na odseku za grafički dizajn, a trenutno je na specijalističkim studijama Ilustracije. Celokupno njeno stvaralaštvo, od grafičkih radova, preko poezije do muzičkih dela bazira se na emocijama, nastalim kao proizvod života i dešavanja u njenoj neposrednoj blizini. Stvaranje svojih dela opisuje kao pokušaj materijalizacije onoga što oseća.
 

Promene

Ceo život

Promene čine

Od sna do jave

Od dobra do zla

 

Nižu se

Jedna

Po jedna

Satkane pažljivo

Životnim delima

 

Svako biće

Promene čine

Od početka do kraja

Od vrha do dna

 

Nižu se

Jedna

Po jedna

Satkane uzdasima

Od jave do sna

Kada

Kad mrak prekrije zemlju

Tišina zavlada svud

Jedan zračak svetla se javi

I nacrta novi krug

 

Kad tuga obuzme ljude

I gorčinu okuse svi

Jedna mrvica sreće se javi

Njom se otkriju putevi novi

 

Kada strah prohuji svetom

Jeza opije svakog od nas

Jedno dete doći će dano

I zaplakati u pravi čas

 

Kada prvo jutro s radošću

Posle hiljadu godina svane

Jedan čovek shvatiće

Njegov plač je oterao tame

Predajem se

Osećam bol, samoću, tugu

U duši nemir

U srcu rat

Gledam te stojiš u stadu ljudi

Gledam te

Kao da si mi brat

Sećam se svega što smo prošli

Što nestalo je

Ne postoji više

Samo se nadam da ćeš i ti otići

A vrba nad vodom

Još uvek se njiše

Sada stojim sama u pustom mraku

Između četiri

Visoka zida

Puna sam besramnog ponosa

A ujedno

Srama i stida

Čujem fijuk vetra

I promukli

Tihi glas

Tu pustoš preseca vrisak

Kucnuoje

Poslednji čas

U stvarnosti sve je gore

Slika se muti

Više te nema

Bistre suze niz obraz klize

I prave more

Tuge i gneva

Ulice puste bez igde ikog

Kao da ljudi

Ne postoje

Teško mi je, kad poneki putnik

Prođe i podseti

Na nešto tvoje

Ubijaju me mračne misli

U glavi mi

Zvona zvone

Znam da moram da pobegnem

Neke tajne sile me

Ka tebi gone...

Nema te

Nemir mi ispunjava dan

Tuđim imenom zovem te

Osluškujem...

Nema te

U svakom kutu zavirujem

Zemlja drhti

Lomi se...

Puca sve

Nemir mi ispunjava san

Vičem ti ime

Dozivam te...

Tišina čuje se

Zaboravljene stvari dodirujem

Miris opija me

Predajem se

Ne kontrolišem...

Druga pesma – jedno

Osetim te

Uvek...

I kada si kilometrima daleko

Tvoj dodir, miris i dah

Čujem tvoj glas

Ali strah opije me

U sumnji da je tu

Drugi neko

Osetim te

Zaista!

I kada si godinama daleko

Tvoj dodir, miris i dah

Čujem tvoj glas

Ali strah obuzme me

U sumnji da je tu

Drugi neko

Osetim te

U srcu...

Kada si od mene daleko

Baš tebe,

Dodir i miris i dah

Na sebi

Konačno je nestao strah

Jer znam da smo tu mi

A ne drugi neko

Pitam se

Svake noći

Sve do jutra

Čujem tvoj glas

Zove me

 

Šta nosi sutra

Ne želim da znam

Jer svaki minut

Nosi vapaje

 

Na praznom papiru

Pišem reči

Vrtim misli

Boli me

 

Da li i ti radiš

Nešto slično

II' moje srce

Luduje?

 

Pitam se

Senka

Noću

Kad oči sklopiš

Utoneš u mirne snove

Biću tu da te čuvam

Od onih

Što snove love

 

Ne okreći se samo

Da sam to ja ne smeš znati

U tvojim očima nek budem samo

Senka

Što te u stopu prati

 

Jutrom

Kada se budiš

I oteraš snove svoje

Biću i dalje kraj tebe

Čuvati

Uzdahe tvoje

 

I kiša kada pada

I sneg

I kad vetar duva

Nemoj se plašiti nikada

Tvoja te

Senka

Čuva

Stari dani

Tako sam tužna kada se setim

Šta je bilo ranije

Novi dani i novi ljudi

Samo nose nevolje

 

A mi samo stojimo sami

I čekamo i čekamo

Da se vrate stari dani

 

I gledam samo kako se smeju

Smeh sve tužniji je

Dok vetar duva i kiša pada

Sunce odavno ne greje

 

A mi smo ovde ostali sami

Da čekamo i čekamo

Da se vrate stari dani

Dođeš i nestaneš

Došla je lako

Kao ptičje perce

Uz dašak vetra

U sunčanom danu

 

Došla je brzo

Kao treptaj oka

Uz bljesak munje

Dok kiša pada

 

Došla je tiho

Kao šapat snega

Uz kape i šalove

Jednog zimskog dana

 

Pomerila planine

Zaustavila vreme

Nadglasala gromove

I nestala bez traga