Ne znam

I tako je lako

Kada naiđem na problem

Bez problema pitam

Zašto je tako

Ne znam

I zaista je lako

Kada treba

Nešto novo da radim

Drugi će reći kako

Kako bi bilo da znam

Da mogu i hoću

Sve sam

Od silnih razmišljanja

Ne bih spavao noću

Od silnih pitanja

Ne bih imao mira

I u duši bi bluz počeo

Da svira

Zato ne znam, ne znam

I tako je lako

A za sve ostalo

Drugi će reći kako

Kad mrak prekrije zemlju

Tišina zavlada svud

Jedan zračak svetla se javi

I nacrta novi krug

Kad tuga obuzme ljude

I gorčinu okuse svi

Jedna mrvica sreće se javi

Njom se otkriju putevi novi

Kada strah prohuji svetom

Jeza opije svakog od nas

Jedno dete doći će dano

I zaplakati u pravi čas

Kada prvo jutro s radošću

Posle hiljadu godina svane

Jedan čovek shvatiće

Njegov plač je oterao tame

Na klupi ushićen sediš,

Sanjaš

Doživljavaš lepe trenutke

A na vidiku još uvek nikog

Maštaš

I ne gubiš nadu, ne blediš

Kraj klupe nervozno stojiš

Razmišljaš

Strepiš da ostaćeš sam

Na vidiku samo stari čovek

Gledaš

Ali ne gubiš nadu, sekunde brojiš

Oko klupe cupkaš, ne prestaješ

Čezneš

Suze ti oči pune

Na vidiku samo mutni stranci

Odlaziš

Nada kraj klupe osta, nestaješ

Pogled

Bio je dovoljan

I dodir

Da znam da nisi san

Muzika kiše, čujem joj glas

Zima miriše svud oko nas

Izgubljena  između jave i sna...

Sećanje uvek ostaje

Ni vreme neće izbristi tragove

Tragove očiju koje su plakale

Zajedno sa ledenom kišom

Probudi se!

Želja

Da ti bude poslednja

I tajna

Neka svako nagađa

Kao zvezde ne nebu u očima sjaj

Vreme nek stane da izbriše  kraj

Ostajem sama  između jave i sna...

Sećanje uvek ostaje

Ni vreme neće izbrisati tragove

Tragove očiju koje su blistale

Zajedno sa zvezdanim nebom

Probudi me!

Kako da ti kažem

Da sam deo sveta

Što ti život brani

Kako da ti kažem

Da sam deo vremena

Gde su tmurni dani

Gde sunce ne izlazi

Gde cveće ne cveta

Da su zime večite

Bez sunca i leta

Pa sam i ja samo senka

Što polako bledi

Sad te zovem u pomoć

Da li nešto vredi?

Čekam

Da vreme prođe

Onoliko koliko treba samo

I sve na svoje mesto dođe

Plašim se i čekam tamo

Tamo gde jutra sviću

U nekom svetlu čudnom

Tamo gde ljudi sanjaju

U nekom polusnu budnom

I sreća se krije

Opijena strahom

A noć hrli ulicama

Pustoši jednim dahom

Čekam

Da vreme stane

Baš u trenu kad sanjam

Da su nestale rane

I neću morati da se klanjam

Da su nestale boli

Što nas kao senke prate

I da me ljudi vole

Bez potrebe da me shvate

Jer sreća je načinila korak

I ja je u stopu pratim

Čekam da vreme stane

U tvoj život

Na večnost da svratim

Juče, danas, sutra

Kao da ne postoje

Sve je postalo pusto

Bez ljubavi, sreće i boje

Sve je postalo tmurno

Bez svetla, svuda je tama

I pored hiljadu ljudi

Ja sam i dalje sama

Ja sam ptica bez krila

Koja ne može da poleti

Ili tužna priča

Koje niko ne želi da se seti

Svi ljudi žive srećno

U svetu oko mene

Svima sve buja večno

Jedino u meni sve živo vene

Za jedan tren i putujemo

Neznanim stazama

Iznad zemlje od sna

Vođeni mislima

Protiv glasnika straha

Za jedan tren i tamo sam

Kraj zaleđenog neba

Kraj kristalnog tla

Vođena željom

Protiv mora zla

Za jedan tren i letimo

Čudesnim nebesima

Iznad severnog jezera

Vođeni srcima

Protiv reči ljubomora

Za jedan tren i ovde sam

Između neba i zemlje

U tvojim mislima

Vođena ljubavlju

Sa tobom do kraja