srenhu

Mesec miriše na lipe tople kiše

Lažeš li ti to večeras sebe? Lažeš li ti to večeras mene, dok mesec miriše na lipe? Trenutak iluzije lepote i igre? Časak magije trenutka? Lažeš li ti to iste slike poredane na zidu svoje sigurnosti? Pogled lažne požude! Preleteo poljubac preko obične komode! Ukradeni stisak ruke! Ništa više! Za mene nema čarolije!

Kada ponovo nekada, u nekoj kratkoj rečenici, izgovoriš reč ljubav, promisli da li je to, možda, pregršt suvog livadskog cveća u mojim rukama, poljubac na obrvi mog postojanja, ili, jednostavno, spuštena ruka na mom ramenu?

Pogledaj ponekad ogledalo na tvom zidu sigurnosti, pogledaj u ženice svoga života. Reci mi tada da li je laž, ili istina ova noć u kojoj mesec miriše na lipe tople kiše.

Nije važno da li će tvoje usne izgovarati reči za mene, ili prozaičnost stvarnosti za neku drugu dušu. Reci konačno ostatak vernosti ženi sa licem tvoga lica, ili nikada više nemoj pokušavati da spavaš u bajci jednog poete, u duši jednog leptira i pesmi jednoj bez kraja....

Opijena vetrovima

Opijena vetrovima dušu posipam pepelom sakupljenim na groblju proplalih iluzija. Ne nalazim više mimoze u ludosti svog postojanja. Grči mi se misao na pomisao na ponovno maglovito svitanje i reči što ću bacati reci da ih nikada više ne vrati raspuklim mojim mislima.

Sakupiću poslednje bačene kestene i negde u novembarskoj zori, ostaviti ih u nekom starom ormanu da, umesto moje, neobične duše, odžive snove nekih davno palih kiša. Neću zaboraviti da vratim davno izgubljene mirise umiruće jeseni, svece na oltaru što se gase sa poslednjim drhtajima bola mog neveštog uma da poimi ptice davno odletele toplim i ustaljenim putevima.

Mesec od žada

Mesec od žada u vremenu najlepšeg lutanja smeha i čežnje.

Nikada nebo nije bilo tako toplo narandžasto, niti more tako modro plavo i tajnovito kao tišina nad oltarom.

Tvoje oči kao odsjaj kamina, u poznim satima marta, jednog proleća, dole na jugu, ljubile su mi misli drhtavo i nevino.

Ruke su mi odslikavale krila leptira i bojile ga tvojim mirisom sna i čežnjom skrivenom palmama mediteranske magije.

Bilo je to vreme bez kompasa i tuge!

Samo pomalo nemira, zanesenog nesna.

Jedrilica bez vetra.

Vreme stalo za naše damare.

Hvala za oblutak zaspao u našem spomenaru nostalgije, ludim snovima dva galeba i staroj muzičkoj kutiji sa opojnim mirisom lavande.

Uništena ljubav

Pokidao si mi očni nerv! Ali, ja vidim plavu pšenicu i crnu narandžu. Vidim boje! Oprosti što sam ti to dozvolila.

Isekao si mi dušu na senke nemira. Odleteli leptiri u noći svemira. Osećam svetu tišinu nafore. Oprosti što sam ti to dozvolila!

Kamenovao si mi misli, tankovite bajke bosiljka. Ostala sam Vasilisa. Snove pletem u stvarnost. Oprosti što sam ti to dozvolila!

Ubijao si polen mog postojanja, dugo i grešno. Pila sam med i vino, nevino i čisto. Oprosti što sam i dalje živo živa u tvojoj „presvetoj“ bezvoljnosti moje zlurado visočanstvo.

Znam

Znam da te nikada neću sresti, ja vernica i nevernica na pustoj cesti. Čula sam tvoj glas i činilo mi se da jato ptica u letu peva baš za nas. Zavolela sam taj dubok zvuk, kao želju, kao muk, kao strele luk. Tvoj glas, kao u omiljenoj melodiji bas.

Znam da te nikada neću sresti. Ja ničija verenica, ni grešnica, ni miljenica tuge, ni sreća pokude, ja sama bez osude, gledam tvoj lik preko velova, preko jela. Put kandelabra sve do sivila, dok ti živiš na brzinu, daleko od romantičnog snežnog keja, negde na trgu, na bulevaru, čekaš lakeja.

Znam da te nikada neću sresti, ja od svilenih niti i Božje biti. Slike tvoje će se nizati u albumu „Ljubavi koje ne postoje". Dok ja pišem ovu običnu pesmu, ti planiraš večernji izlazak sa nekom „otmenom“ damom, na nekom fensi mestu. A, sve izgovorene reči, bile su samo iluzija jednog svetskog putnika, koji zna dobro da zbori, glumi poput Džordža Klunija, a ja sam samo iz varoši neke daleke, što skuplja lekovite travke, Bisenija.

Mladost

Moj život je iznenadila mladost...

Zagrlila me iznenada, istinski i ne znajući da je to, možda, prevara života.

Ja sam znala i rekla sam da je to, možda, prevara života. Ne pitajte me zašto! Divno mi je mirisala sočna pomorandža na reveru ljubavi, a na usnama kapi višnje.

Delili smo ukus tajne, malo sjajne, malo kratke, u sobi lepršavoj od mojih mirisa, na nekoliko trenutaka, poput oblutaka, beležeći svilena mesta i maštajući da ćemo dočekati zrelo grožđe nekog tamo daleko avgusta.

Kaljeva peć je razlivala toplotu po razastrtim ćilimima, po našim zanesenim sanjama, po mojim slutnjama, kao ćutnjama, i po tvojoj dragosti. Čaše sa do pola otpijenim vinom mutile su um... Da li da se sasvim damo htenju, žudnji, strepnji kao sudbi. Bože, prosvetli mi dušu, molim te, moja ikono, neka se oseti miris tamjana da ne ostanem srna napuštena!

Ovaj sumrak, ipak, moram odgonetnuti sama. Proživeli trenutak do kraja nezaborava. Kajati se, ili smejati?! Povela me misao svetice, ružine bele latice. Već sam videla čipkasto staklo starih vrata i nežne ruke anđela. A onda sam osetila obraze tvoje vrele i postala grešnica kose raspletene u sobi toploj od aprila i avgusta, ili vatre zanesene od nesanice.

Da li se kajati, smejati, plakati? Osećam da ću se kajati, a ti ćeš otići, ili ostati. Bajka bi to bila koja se prvi put meni dogodila! Ali, meni se bajka nikad ne dogodi! Zato ti sam odluči i pogodi kraj?!

Godine

U osvetljenoj prestonici, koja kipti od licemerja i zverja, da li bi te trebalo potražiti?

Tebe, koga sam upoznala u polumraku pozorišne sale, volšebnom promšlju ili Božjim duhom i teškom mukom, drhtavom rukom stavila masku raspoloženja inteligentnog klovna. Vrcale su zvezde, osmesi su padali na teme, a mi smo šaputali nebulozne teme. Kamere su bile usmerene ka sceni, ti ka meni, a ja ka nekoj grešnoj ljubavnoj komediji kao temi.

Još se pozorišna zavesa nije spustila, a nas još prevrtljiva strast nije napustila, te smo otišli na piće, s razlikom što sam ja znala da spadaš u mladiće, a ti nisi znao da sam vekovima daleko iz neke druge priče.

Na osvetljenom trgu malog grada, sa više htenja i poštenja, da li bismo se trebali sresti u neko veče, što teče u nevinosti i u grehove pred proleće?

Pozorišna predstava života

Čuješ li, večeras u našem gradu gostuje poznati cirkus! Veliki šatori, izdresirane zveri, tužni klovnovi. Čuješ li? Povedi me! Večeras u našem gradu gostuje veliki cirkus života. Otići ću sama, ako te noćas opet ne bude bilo.

Hoću da gledam igračice na žici, na rubu njihove izvesnosti. A, vi, pajaci, polako, udišite život, komad po komad, samo ne odjednom i ne sav. Ostavite ga malo i meni. I ja volim miris pokošene trave, gutače vatre, umrtvljene zmije, ali ne klovnove, ni one tužne, ni one vesele. Samo ne klovnove!

Staviću masku arlekina i ući na glavni ulaz, bez kupljene karte, jer, život je velika cirkuska predstava i ja ću ga glamurozno odživeti. Možda ću biti lepa dama gospodinu iluzionisti i možda ću izaći iz crne magične kutije sa glavom, ili bez nje.

Ostaviću vam iluziju svog bezglavog tela. Ako vam nešto zatreba od te treperave iluzije, uzmite slobodno, kao amajliju za sreću, za neka lošija vremena.

Ušetaću, možda, u crvene boje šatora, kao Ciganka, sa šarenom maramom i promuklim zvučim gitare. Samo mi upalite sve vatre, da vidim plamen. Da ti gatam da te čekaju neka putovanja, smeh dece iza nekih vrata, sigurna savest tvog sasvim udobnog života, ali nikada više neće te čekati krhko telo plavičastog plamena, ni nedovršene pesme, ni ludi snovi od tri po podne do devet ujutro nekog narednog buđenja.

Vidiš li plakate?! Večeras, ja nastupam u mirisima velike cirkuske predstave života!

Završismo priču sa po kojim vozom između nas i rečenicom. Ja započeh da igram savršenog leptira u ovom čudnom životu, gde videh samo stope u sveže palom snegu koje se zaustavljaju na glavnom ulazu šatora. Njih će pokriti sneg, A ja, ja ću glamurozno odživeti sve arlekine, pajace i Ciganke, što gataju samo srećne ljubavi, ali nikada ne klovnove, ni one tužne, ni one vesele. Samo ne klovnove sa plavičastim plamenom.

U muzeju „Madame Tussauds”

U muzeju muzeju „Madame Tussauds” potraži svoju damu iz snova.

Beskrajno lepa, beskrajno nepokrtena, beskrajno tiha. Tako voštano pokorna. Ne govori, ne diše, ne peva. Ali, postoji uvek, samo za tebe, vekovima.

Obučena u odoru koju voliš. Sa osmehom koji obećava, sa rukom pruženom na rukoljub.

Dama koja miriše na izbledele tomove krstaških ratova, iskustvo renesanse, istorijske pohode pobede i poraza, i nema, nema predgovora ni pogovora. Ona ćuti i sluša. Pognuto odobrava. Shvatio si! Postaćeš divna voštana figura! Klanjam vam se vaše pospano visočanstvo! Ovo je divna prilika za dobar odmor i za vasionsku ljubav bez reči i to u Londonu, na Temzi.

Tiho zatvaram vrata. Ispred muzeja „Madame Tussauds” ostajem, tek da izgori voštanica tebi za sreću. Ja odlazim grešna, da lutam onom ludom četvrti Sohoa. A, potom sa svežim mirisom ruzmarina prvim vozom za Balkan!

Odlutala

Vatra. Ciganska čerga. Razigrani konji. Sama. Gitara jeca.

Razbacane karte po šarenim maramama. Mrak, samo dim crne orhideje. Nebo, vizantijsko plavo.

Da li cigani lete u nebo ove čarobne noći? Magija. Idem li sa njima? Beli anđeo, ili veštica? Ostao si. Odlutala sam, tamo negde gore, u modro mirno, u modru tišinu. Noćas ti plavi saten iskliznuo iz duše, zauvek.

Pariz u doba lišća koje pada

Ljubavi, sećam se nekog vremena davnog, dok nam se oči još nisu znale. Bila sam tek svršena maturantkinja gimnazije, a ti možda brucoš na nepoznatom fakultetu! Ljubavi, znaš, ipak, smo se volšebno znali! Ostavili smo svoje stope u proleću, dok smo, možda, u isto vreme koračali drugim arondismanom Pariza zdanjem Rišeljea. Ti si imao devojku, verovatno, ali hoću da verujem da si na mene mislio, kako sam raskrilila pogled ka prostranstvu Jelisejskih polja, a tebi su se oči odmarale na Mona Lizi u Luvru. Možda smo se miomoišli baš kod Rubensove slike „Tri gracije". Stope su ostale.

Ljubavi, sećaš li se da si se divio Katedrali „Notr Dam" i hodao upijajajući njezinu tišinu, a ja sam koračala po Monparnasu i čudila se kontraverznom oblakoderu. Potom si došao. Izvesno, ćutali smo svako u svojim mislima, a stope nam ostale razbacane svuda i na Monparnasu dok smo slikali Trijumfalnu kapiju i pričali sa umetncicma u Latinskoj četvrti. Ljubavi, otišla sam na groblje „Рег Lašez" i pustila suzu za Balzakom, Šopenom, Oskarom Vajldom. Tvoje stope me sustigoše kasnije i tu ostaviše trag. Bezbroj bezimenih godina je prošetalo i mi se upoznasmo u nekom gradu - ljubavnici sa prošlošću.

Ljubavi, veruj, u godinama zrele pomorandže doputovaćemo vozom ponovo u naš Pariz, sada paralelnim stopama, koje ćemo u zastalom trenu ostaviti najpre u crkvi „Sakre ker", „Sveto srce", držeći se za ruke! Dok ljubav bude šumela našim bićem, jednim u drugom, a zatim stopu po stopu do Bulonjske i Vensenske šume. Veruj! Ponovo Pariz u doba lišća koje pada.

Na Badnje veče

U nepoznatom gradu, na nepoznatom trgu, pala je zvezda.

Pojavio si se, neznano otkud, neznano kako, sa tajnim „Slovom ljubve".

Duše su damarale, ruke se tražile, čežnja je našla utočište u našim rečima.

Vajali smo i maštali život, na Badnje veče.

Mladost se ljubila, kosmos se okrenuo za jedan vek slušajući tiho naših hiljadu budućih razgovora o našim ispovednim zajedničkim danima.

Od iluzije sanjalice do stvarnosti dešavalice. Slutim.

Proći će još koje Badnje veče...