Nauči me životu

Nauči me životu. Onom pravom, što stoji naglavačke, što ga posmatram naopačke.

Nauči me da ne stojim u tramvaju. Nauči me osmehu - grubim rečima i hodanju.

Nauči me da ne volim do nepogleda očiju.

Nauči me da ne ljubim do pobeglog poljupca.

Nauči me da da ne zborim istinu srca do poslednjeg damara.

Nauči me životu, prijatelju! Onom pravom, što stoji naglavačke, što ga posmatram naopačke. Ne, prijatelju, zastani! Pogledaj mi oči. Ta lekcija nije u mom rasporedu časova života.

Mesec od žada

Mesec od žada u vremenu najlepšeg lutanja smeha i čežnje.

Nikada nebo nije bilo tako toplo narandžasto, niti more tako modro plavo i tajnovito kao tišina nad oltarom.

Tvoje oči kao odsjaj kamina, u poznim satima marta, jednog proleća, dole na jugu, ljubile su mi misli drhtavo i nevino.

Ruke su mi odslikavale krila leptira i bojile ga tvojim mirisom sna i čežnjom skrivenom palmama mediteranske magije.

Bilo je to vreme bez kompasa i tuge!

Samo pomalo nemira, zanesenog nesna.

Jedrilica bez vetra.

Vreme stalo za naše damare.

Hvala za oblutak zaspao u našem spomenaru nostalgije, ludim snovima dva galeba i staroj muzičkoj kutiji sa opojnim mirisom lavande.

Miris tamjana u noći

Oktobarska noć u meni diše. Ja nemam vazduha ni za delić odlutalih misli, da ih vratim i poklonim onima što traže odgovore koji se u ovoj tišini ne rađaju.

Miris tamjana u mojoj kosi, nestaje u daljini ruku, pogleda, nesnu noći, a ostaju tornjevi crkava i zvona da lelujaju u mojim nervima.

Hiljadu treptaja snova u jednoj noći, hiljadu godina iščekivanja duge, a ona će, ipak, nestati, tu iza prvog oblaka neba i ostaviti mi samo pramenove sećanja i kameno lice izgubljene nade.

Zaplovi danas u svoju stvarnost, u svoju luku! Pogledaj u oči i Boga!

Tu završi noć i priču! Ostaje cvet da zamiriše u neko novo jutro, u nekim novim ćutnjama, u nekim dragim daljinama.

Ostaje samo miris tamjana u mojoj kosi.

Krajem aprila

Setiću se, još me suze služe, da sam te imala u lepom vremenu nekom, pospanom i dalekom, malo duže.

Godine su bile mlade, vezle priču, letnje vruću, ljubavnu, ili njoj sličnu. U to vreme, tada je još ova dama bila lepa, privlačna i pomalo sama.

Ujutro smo pili kafu, na poslu, naravno, tursku i običnu. Potom smo poslom žurno završavali i potpisivali rešenja, hodnikom jurili, tek da bi se dotakli i sreli.

Ako me moje suze još služe, sreli smo se u aprilu, kao u nebeskom plavetnom krilu. Do tada smo se gurkali samo, pili sokiće o rođendanu, zaključavali neku godina zabranu.

Hteo si mene, hteo si samo vreme da stane, a sve da ostane isto tako, da se i dalje smejemo lako, drugarski gledamo u oči badema pune, a bili smo napeti kao strune.

Krajem aprila bila sam tvoja verna vila, a svaki put plakala izlazeći iz automobila i male sobe elegantne, kao za prijem crne leptir mašne.

Trajalo je to duže, nije mi rekao da sam ličila na nekog naturščika u Kusturičinom filmu.

Nije hteo doktorat, nisam htela magistraturu, i ko zna koliko bi trajalo, jer je dopadanja itekako bilo, da me put nije razvejao u neki drugi grad da započnem novo štivo.

Nema brige šta će dalje priču da stigne.

Dve grlice

U noći su dve grlice ćućorile reči nežne, reči snežne, ljubavne i neizbežne.

Volele se na daljiinu dve grlice padalice, a ime im beše „ljubav" iz ravnice.

U toj noći, modroj, beloj, nisu znale, šta će biti kada sutra sunce svane i ogreje stare platane.

Raskošno se nadvisili i prosuli zrake sunca, plavetnila, ali grlice više ne ćućore.

Ostale su u svom domu, pišu neku pesmu novu, niti radosne, niti tužne, dve grlice, tek, nedužne.

Kako da pitam

Kako da pitam, mimo sluha svog uma, da li još uvek nečiji pogledi žele da zaspe na radoznalim očima laganog vetra, što nosi nejasne zvuke nekadašnje toplote vrelog leta uz osmehe modrog neba, sa po malo crne boje, i kiše što mirišu na nevine grehe mladih bagrema?

Kako da pitam, mimo lelujavih strepnji svojih očiju, da li nečije ruke žele konačište u nežnosti nagoveštaja misli moga uma?

Da li nas se dotiču misli u budnim nekim zorama ili beže daleko nekuda, u nepovrat iskidanog mozaika savesti i romana života sa bezbroj puta okrenutim požutelim stranicama?

Kako da pitamo tvoj neobično obični mir duše, da li nekad zatreperi uz vatru kamina, dok sluti nestajanje tihih reči iz priče sa po malo naklonjenosti jednostavnom prozeblom maku na poljani života?

Susret

Kada se budemo sreli u sutonu večeri neke, da li ćemo se setiti godine neke daleke, svih meseci koji su čuvali tajnu, po malo sjajnu.

Kada se budemo sreli u praskozorja rosna, da li  ćemo se setiti ljubavi, što je po nama hodala bosa? Svih onih jutarnjih šaum pita uz poljupce sa šlagom na usnama?

Kada se budemo sreli u jesenja popodneva, kad lišće rumeno pod nogama šušti, da li ćemo se setiti parka, kratkih ugovorenih susreta od po pet minuta, dok smo se mimoilazili? Jer, kod kuće te ne čeka niko, osim njenog sata, zatvorenih vrata i odvojenih soba. Ja sam se osećala kao roba na metar, ali to je odneo vetar.

Kada se budemo sreli u zimski hladni dan, kada nam beli sneg poremeti san, da li ćeš se setiti da si me voleo? Bila sam tvoja grlica, koja je tu kada je potrebno, a nema je ako je na grani suvišna. Nisi to priznavao. Bog je sve video. Slave slavio. Do boli sam plakala na tvoje reči zlurade, koje sam kao vino otakala.

Kada se nekada budemo sreli, u našem sokaku, u našoj varoši, nećemo ništa jedno drugom reći, dva tuđinca, iz dva sveta, od zemlje i od kometa. Proći ćemo suprotnim stranama ulice, a na izlogu nećemo videti naše lice. U telefonskom imeniku izbrisane poruke i oporuke. Laže i paralaže. Možda se mi i nećemo nikada sresti... Samo smo hteli, samo smo hteli...

Bajka

Nemojte mi danas reći da u bajke ne verujete! Da nema livada, leptira, cveća, nepoznate Zemlje daleke sa velikim dvorcem, malenom princezom i vitezom princem!

Nemojte mi rušiti snove da bajke ne postoje.

Nemojte mi reći da na aerodromu Orli nisam videla čoveka iz bajke, koji je u mislima živeo moj život! U mojim sanjama, u mojoj duši, u mojim rukama! Mirisao je „Chanel 19", „Nina Ricci", pa „John Richmond" i... Smejao se, mazio me pogledom. Kupio je ogrlicu za beli tanani vrat, ili mi se čini...

Možda je pored njega bila druga tankovita žena, ali u očima njegovim odsjaj je svetleo meni.

Šetali smo trgovima, Jelisejskim poljima, kupovali na skrivenim mestima egzotične ešarpe za mene tankovitu ili ženu tananu, ili mi se čini? Nemojte reći da ne postoji bajka, jer smo zajedno večerali u tom Parizu posebne karme u hotelu „Prinzeza Karolina" blizu Trijumfalne kapije i pili vino iz Bordoa za sve što do tada nije bilo. Boemsko vreme. Bajka za tebe i mene u mašti snenoj.

Potom sam te sa sobom nosila u duši, živeći jedan život pomalo lep, pomalo prosečan, pomalo običan. Skrivala sam te u kutku sobe, u čitaonici, na klupi ispod jorgovana, šetali smo obalom, dok je tama padala rana. Plela se bajka. Živela sam u njoj, verujte! Mada je moj lik, možda, bio u Londonu, na Temzi, ali tamo ga nisam srela, samo sam ga ponela u svojoj torbi života.

Nemojte reći da ne verujete u bajke, jer sam ga ponovo srela, na volšeban način. Kao „mačka na usijanom limenom krovu", kao u nekom dobrom filmu „Top gana", ili nekom sličnom, nije ni bitno, ali za nas je to svršena stvar. Da li će se desiti oltar ne znam, ali miris ruzmarina i bosiljka sasvim je dovoljan.

Zavet na večnu ljubav, ljubav, lepo zvuči u Bogorodičinoj crkvi, ili nekoj malo seoskoj sa ikonama, kandilom i svećom. Ali, biće sve bez toga. Nemojte mi reći da ne verujete u bajke, jer, možda, ne verujem ni ja. Probudila sam se iz sna.

Dušo moja

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Pisana stihovima od svežih dunja i žutih mirisa. Vezena tvojim noćnim bdenjem, kao htenjem rumenih nebesa, dok sam bolove bolovala i srmu trnja tkala, dok sam plakala do praskozorja za sva naneta zla. Tvoja mi ruka suzu brisala i čudno uzdisala, mislim, od osećaja.

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Naslikana stihovima boja od mog nespokoja od straha da ću izgovoriti pogrešne reći u pogrešno vreme. U tvojoj duši otvoriti teme, za mene teško breme, da sam rođena za neko drugo vreme i čoveka ovenčanog vencem lovorika. Da ljubavi više nema, jer ona odavno drema, podno našeg kućnog trema. Ti dobro znaš, mene tada kao da nema.

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Pisana stihovima od višanja i trešnjevog cveta. Ovo je, ipak, naša planeta. Ipak sam tvoja mala „jadikovka" sva od napetog nerva, od damara srca što za tebe kuca i kada pohodim šume sama, jer ko bi bio tvoj jed i tvoj med da mene nema. I kada ćutiš, znam da me ljutiš i nećeš reći da me voliš, ali osmeh te izda - ne vredi ništa.

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Od mojih nerava kao strune i drhtaja male srne, od oprosta tvojih - greškama mojim i zato je sačuvaj negde na tavanu, kada me večnost ponese „malenu", jer znam da ćeš upravo tamo nameštati TV antenu. Za razliku od nestašne mene koja je stvarala buru, poslaću ti „finu" staru curu, pravu milinu, samo ćuti i svira violinu.

U muzeju „Madame Tussauds”

U muzeju muzeju „Madame Tussauds” potraži svoju damu iz snova.

Beskrajno lepa, beskrajno nepokrtena, beskrajno tiha. Tako voštano pokorna. Ne govori, ne diše, ne peva. Ali, postoji uvek, samo za tebe, vekovima.

Obučena u odoru koju voliš. Sa osmehom koji obećava, sa rukom pruženom na rukoljub.

Dama koja miriše na izbledele tomove krstaških ratova, iskustvo renesanse, istorijske pohode pobede i poraza, i nema, nema predgovora ni pogovora. Ona ćuti i sluša. Pognuto odobrava. Shvatio si! Postaćeš divna voštana figura! Klanjam vam se vaše pospano visočanstvo! Ovo je divna prilika za dobar odmor i za vasionsku ljubav bez reči i to u Londonu, na Temzi.

Tiho zatvaram vrata. Ispred muzeja „Madame Tussauds” ostajem, tek da izgori voštanica tebi za sreću. Ja odlazim grešna, da lutam onom ludom četvrti Sohoa. A, potom sa svežim mirisom ruzmarina prvim vozom za Balkan!

Izlaz

Zamak! U zamku ptica. Kavez!

U kavezu uspavani slavuj. Pesma!

Ne čuje. Nisu joj potrebne reči. Tišina!

Slutnja bez kraja i početka. Vetar!

Lagano trepere nagoveštaji. Sumnja!

Modre oči zaspale u talasima nekog bića. Strepnja!

Nejasni zvuk koraka koji se neprimetno udaljavaju.

Lepota!

Miris nečije duše u mojim očima. Mir!

Upaljena sveća na oltaru stare crkve. Radost!

Odletela ptica iz zamka. Sreća!

Pesma slavuja u mojoj čistoj ljubavi prema nepoznatim

dubinama sutrašnjeg dana. Reči!

Kafkin „Proces" i Kundrera zapreteni u mojim mislima.

Izlaz!

Oproštaj crnom leptiru.

Milost za izgovorene rečenice i tiho življenje do jasnog poimanja vrednosti moga bića i moga uma, paralelnih koloseka za odlazeće vozove.

Hotelska soba

Beše to hladno jutro u sobi promrzlog nekog hotela, u tihoj vojvođanskoj varoši, kada poslednji san obuzima polupijane zore i kada sanjive oči žmirkaju na toplom licu noćne lampe. Košmarna beše odlazeća noć, sa kapima sna, preletelim pahuljama snega kraj moga prozora. Beše to prvi sneg, pao te čudne bajkovite godine posute izmaglicom. Komadi iščekivanja i nekakve neodređene želje, sa crnim pegama slutnje, presecaše tu istu beskrajnu noć.

Rasanjeni dan, ne donese ništa drugo, do sveže oprane lepršave kose, nekokoliko kapi „Chanela" i čaše običnog konjaka na staklenom stolu. Bude li to nešto u meni zvuči sa radiija „Night in white satin", prazan peron na sluđenoj tvojoj neveri, bez koraka, bez reči, bez sna...

Zvuk telefona na rustičnoj smeđoj komodi, jednom, drugi put... „Izvini, loše je vreme.... Autobus je zaspao jutros na nekoj seoskoj ledini... Možda popodne" Možda.

Da li da popijem, ipak, šolju jake crne kafe ovog tako ironičnog jutra, potražim oči sa sličnim pogledom, oči što nešto traže, poput mojih, a očito nam ova zora zatvara vidik.

Ipak, ostajem u ovom svom sigurnom prostoru, u ovoj udobnoj fotelji, sa beležnicom ispred sebe, u kojoj su preliveni svi datumi bez imena, sve iluzije bez sna, sa pomalo kiše u očima, pa onda melodije moje naivnosti, netačni redovi vožnje i autobus upravo iz filma „Ко to tamo peva". Zvuči gitare Tarege, pa čekanje tako nestavarno i opet, tako nekako stvarno, teško i stvarno, ranjivo ovog prepodneva.

Zvonik stare crkve otkucava podne. Sneg je već zavejao tihe ulice. Još uvek na stolu drema ista čaša sa istim konjakom u njoj. Jedino ja odlutah u neko prošlo vreme, staru kafanu, sa veselim plamenom bubnjare u uglu, kada sam ljubila srećnije oči i lepšu dušu, koja je tako divno neodlomljena spavala u damarima moje jave i mojih snova.

Utonuh u neku lažnu nirvanu tog popodneva kada na vratima sobe, promrzlog nekog hotela u tihoj vojvođanskoj varoši, ugledah najpre oči nečije, koje mi tada značiše sve leptire mog malog sveta, kaput posut konfetama snega, ruke koje me dotakoše samo za tren, i ništa više.

Ali, beše te tužne večeri i ljubavi neba, i osećaja anđela, i „Pandorine kutije", i nikad izgovorenih reči i bajki, i basni, i jedno zastalo u grlu „zbogom" i jedna ptica zastala u letu, i jedna pesma Reja Čarlsa, a ja još uvek ne znam da li je „Time to сгу" daleko iza mene, ili me čeka, tu negde uza prvog ugla.

sr SR en EN hu HU

Kontakt

060 013 01 01
salevidak@gmail.com

Pišite nam