Jutro mi donelo
Neobičan dar
Na prozoru , belih,
Golubova par.
U kući me čeka
Veliki dar-mar.
Posmatra me mirno
Golubova par.
Nisam Pepeljuga,
U tome je stvar
Pa da mi pomaže
Golubova par.
Ispod stare potočare
Šumske zveri vodu piju.
Vuk zapita seka liju:
- Gde si sinoć bila seko?
- S' one strane, tamo preko
U dvorištu čiča Proke,
Brojala sam sinoć koke!
A prekjuče sivi vuče,
Ni ti ovde nisi pio!
- Uh, gde li sam samo bio?!
U pravu si, nema zbora!
Šetao sam kraj Dunavca
I igrao šapca-lapca
Sa ovcama oko tora!
Kiša kao ritam,
Kapljica po krovu,
Što udarajući u reljef crepova
Oponašaju muziku ksilofona
A čuje se uvek, melodija nova;
Kao šuštanje tiho,
Što nam se uliva u tokove snova,
Lupkanje u prozor, što na zvuke liči
Prigušenih zvona.
Kiša kao spletovi
Po prašini šara,
Raznoliki cvetovi
Zvezdolikih kapi,
Kad se iz zemljanih
Opranih nedara
Izdiže lagano
Mirišljava para;
K'o sa toplih znojnih
Mekih konjskih sapi.
Kiša kao brižni
U nebo pogledi
Molitva za pljusak
Koji zlata vredi,
Kao iznenadna
Provala oblaka,
K'o široki osmeh
Na licu seljaka.
Upitala me jedna krošnja stara,
Dok sam po hrastovoj šumi šetala:
- Kako si ovamo stigla Tamara?
Odgovor ni sama nisam znala.
Sakrivena u gustišu, brvnara,
U njoj postavljen sto, kaša od prosa,
Čulo se: - Zašto si ušla, Tamara?
Pa morala sam, ja sam Zlatokosa!
Tri medvedića su kasnije stigla,
Naravno da sam odmah potrčala,
Za mnom se buka i lomljava digla,
Ja se u strahu nisam okretala.
Zbilja sam ušla u onu brvnaru,
Plave su mi oči i duga kosa,
Tebi se čini da gledaš Tamaru,
Ali ustvari ja sam Zlatokosa.
Halo srce moje, zdravo!
Halo bako, ti si? Ćao!
Ima l' tamo novost neka?
Željno tebe baka čeka
I grlim te dušo, jako!
U redu je, važi bako!
Jeste l' sada sasvim zdravi?
Da li možda ume deka
Krpenjaču da napravi?
Krpenjaču? Zna to deka,
Napraviće, jedva čeka.
Šta ti treba, samo kaži!
U redu je, bako važi!
U razredu tajna nova,
Svi se plaše od duhova!
Znaš, duhovi ne postoje.
Šta zar tako stvari stoje?
Kad ti kažem, veruj meni,
Duhovi su izmišljeni.
Da izmišlja može svako
I da druge plaši lako.
U redu je, važi bako!
Doviđenja srce, zdravo!
Doviđenja bako, ćao!
Volimo te dušo jako!
U redu je, važi bako!
Prstić Ana posekla,
Kap je krvi istekla.
Čula sam za brigu njenu –
Šta će ako creva krenu?!
Varalica bajalica
Ova bi je spasla,
Neka kaže: - na psu rana,
Na psu i zarasla!
Za osme su rođendane
Blizanci Mića i Mica
Dobili od svoje nane
Novi kavez i štiglica.
Presrećni su, baš je lep!
Pesma mu nežna, mila,
Vidi kljunić, a gle rep,
Šarena ima krila!
Kao da tuguje štiglic mali,
Misli ga nekud daleko vode?
Za gnezdom svojim sigurno žali
I jako pati lišen slobode!
Zamislili se Mića i Mica
Danas na osmi rođendan
Hoće da puste svog štiglica
I njemu žele srećan dan.
Da nađe gnezdo usred granja,
Zrnevlje strička i crviće,
Da gleda sunce dok izranja
I hrani svoje gladne ptiće.
Naučićeš brzo
Budeš li pažljivo
Slušala u školi,
To je mudrost mala
Kao zrno soli.
Ne zahtevaj nikad,
Više se postiže
Kad se lepo moli.
Jedna mudrost mala
Kao zrno soli.
Od svađe je bolje
Ako se naš sused
Poštuje i voli.
Mudrost mala, kao
Jedno zrno soli.
I ove godine
U rano proleće
Mirisala deca
Ročije cveće!
Opet nije prošlo
To bez posledica,
Pogledajte samo
Pegava im lica!
I ovog proleća
Pored kratke kose,
Smeđe se pegice
Vrlo mnogo nose!
Sve zbog maslačka,
Cveća za rodu,
Pege su mrke
Ušle u modu.
Sad su se zarekli –
Više nikad neće
Mirisati žuto
Ročije cveće!
Neka ovo bude tvoje!
A njegovo, evo, to je!
Meni ovo, to je moje!
Hoćeš li mi dati tvoje
Samo malo da je moje?!
Nek njegovo bude tvoje,
Njemu dajem ovo moje;
Posle opet svakom svoje!
Kakvo retko blago dele,
Dve sestrice, mali braca?!
Tri klikera porcelanca,
Šest sličica nalepnica
I drvenih šest bojica.
Do prekjuče, jedna Mila,
U razredu mom je bila.
Nasmejano ima lice,
Dve kikice k'o skočice,
Pa mašnice i šnalice,
Nema lepše devojčice!
Htela sa mnom da se druži,
Pa mi čak i ruku pruži
Kad idemo par po par.
Ta bio sam njen drugar!
Loptu meni prvo daje,
Za Gorana i ne haje.
Kraj nje brzo, lako shvatiš
Gramatiku, ruski, matiš,
Iz škole je kući pratiš...
Ostaje ti sad da patiš.
Jer prekjuče ta se Mila,
iznenada odselila.
Lutam, tražim kojekuda,
zavirujem ispod duda,
Pitam ježa, prepelicu,
Raspevanu ševu pticu,
Golubicu, sivo plavu,
Gde da nađem retku travu?
Gledam oko mravinjaka,
Zna li možda, za nju svraka?
Ili roda, ona skita,
Po livadi, oko rita.
Da li gušter u njoj spava?
Lekovita, gde je trava?
Gorka trava zaborava!
Nije valjda preko sveta?
Videle je, zuje pčele,
Ispod onog žutog cveta.
Od nje gorak čaj da spravim,
Da ja Milu zaboravim!
Recituje pesmu Neda,
Zna napamet da ne gleda.
Neda nam je tek prvak,
A posao nije lak.
Trudila se ona jako
Ne nauči pesmu svako.
To je znajte, dobar znak,
Odličan je Neda đak!
