Nemanja! Nele! Nemanja!

Uzalud doziva mama.

Ne znam gde je – kaže Tanja,

Ja se ovde igram sama.

Na ručak mi kasni dete,

Žali se mama Marina.

Onamo kad već idete,

Potražite i mog sina!

Iza zgrade buka, vika.

Tu je, znači, a šta radi?

Neumorno loptu pika,

Na stolu se ručak hladi.

Ovih dana u mom kraju,

Igraju se utakmice,

Tri, četiri sata traju,

Ne traže se ulaznice.

Nele, Aco, hej Milanče!

Nidžo, Zoki, Peđo, Đole!

Svi siđite na poljanče,

Utakmica posle škole!

Aut, dodaj, nek šutira!

Driblaj, leđa, lopta naša!

Ovaj svakog faulira,

Ura, gol im dao Saša!

Šta je ovo sada ljudi?

Kakav penal, je l' to pravo?

Nek' sudija bolje sudi!

Brže pucaj, što si stao?

Devojčice, lepotice,

Ovih dana u mom kraju,

Posmatraju utakmice,

Viču, bučno navijaju.

Svoja prva slova

Piše mali Jova.

Kosa, tanka ravna,

Kriva i uspravna.

Pogreši pa briše,

Guma papir cepa,

Od muke uzdiše,

Slova nisu lepa.

Jedno je veliko,

Drugo sasvim malo,

Ovih nekoliko

U red nije stalo.

Kod učiteljice

Sve neke petice.

-  Na šta liči ovo,

Objasni mi Jovo?

Brljotine mnoge,

Žvrljotine prave!

-  Na orlove noge

I svračije glave!

Jedan mali Sreda

U guščiće gleda.

Da nisu slučajno,

Postali od meda?

Kao med su žuti.

Gusak se naljuti

I eto nam Srećka

Već u trku punom.

Sustiže ga gusak

I uštine kljunom,

Još šišti i siče.

Preplašen Sredoje

Plače, mamu viče.

-  Čuvaj se moj sine,

Tata  – gusak jako

Za guščiće brine!

-  A zbog čega, mama,

Tata – gusak ne da

Da ih neko dete

Samo mirno gleda?!

Gladne bile

Guske bele

Dudinja crnih

Site se najele.

Svakoj guša

Sad je puna

Pocrneo svakoj

Vrh crvenog kljuna.

Sve se ovo dogodilo

U čudesni onaj dan

Kad je avion beli

Sleteo u naš stan!

Čula se buka, škripa,

Zaglušujuća zveka,

Iz aviona je sišla

Kolona žele-zeka.

Za njom su išle bonbone

I raznovrsne karamele

Pa čokolade mrke

I  čokolade bele.

Silazile su šećerleme,

Sijaset raznih slatkiša,

Na kraju Barbi-stjuardese

I pilot-meca od pliša.

Sve se ovo dogodilo

U onaj čudesni dan,

Kad je avion beli

Sleteo u moj san.

Klepe, klepe, klepeću,

Tri ročeta-klepetala.

Klepe, klepe, klepeću,

Ne bi skoro prestala!

Čula ih je mama roda,

Sa obližnjih ritskih voda

U gnezdo je doletela

Da nahrani klepetala!

Krilima su mahala

Tri ročeta gladna mala,

Otvarala kljunove,

Duguljaste čunove.

Dokle god su gladna bila

Dok se nisu umorila!

Pa su sita klepetala

Da klepeću prestala!

Putuješ leti  dugo,

Utvara li je neka?

Jara je, šta bi drugo?

Na putu ljeska reka.

Da pitaš: - Odkud voda?

Počeće da se šale.

Biće to fina zgoda,

Ismeju rado male.

Promucaš  ipak, s' mukom,

Šta bude, to i biće!

Odmahnu samo rukom:

-  Tera baba kozliće!

Porasteš jednog dana,

Ozari  ti se lice,

To je fata morgana,

Usred rodne ravnice.

Da li krava mleko daje

A kokoška svoje jaje?!

Da li ovca vune ime

Za džempere nama svima?!

Pčelinji je možda red

Da daruju nama med?!

Poklanja li guska perje,

Školjka sedef i biserje?!

Da li za nas prede prelja

Svilu leptir sviloprelja?!

Korisno je da saznamo,

To mi od njih uzimamo!

Rasplakanu malu Milu

Teta ljulja u svom krilu

Hajde desna, hajde leva!

Pesmu staru Mili peva:

„Hajd' na levo braca Stevo,

Hajd' na desno Mila sestro,

Pa u mestu – zob, zob, zob!“

Ala Mila tužno plače

Teta ljulja malo jače,

Opet levo, braca Stevo,

Opet desno, Mila sestro,

I u mestu – zob, zob, zob!

Sija sunce posle kiše

Naša Mila suze briše,

Veselo se smeje, evo

Hajd' na desno, hajd' na levo!

Sad ne trči i ne viče,

Ne traži da čitam priče,

Ognjen sedi i u miru

Crta nešto na papiru.

-  Da li samo žvrljaš, šaraš,

Ili nešto lepo stvaraš?

-  Ta je devojčica,

Princeza Zorica.

Ovo je Zloćka nevaljala

Što je princezu uspavala.

-  Zloćka ti je ružna jako,

Prepoznao nju bi svako:

Crna haljina,

Čupava kosa

I bradavica

 Na vrhu nosa!

-  Što su u dvorac

Zloćku pustili,

Kad su princezu

Malu krstili?

-  Kakva je Zloćka,

Dobro su znali.

Sama je ušla,

Nisu je zvali!

-  Ali, zbog čega,

Car, Zoricin tata,

Nije na dvorcu

Zaključao vrata?

-  Kad Zločka odluči

Da se nekom sveti,

Poskoči samo, hop!

Kroz prozor uleti.

-  Šta, zar uleti?

K'o prava veštica!

-  A u kuli,

Od zlata preslica!

-  Zloćka je vreteno,

Zlatno, otrovala?

-  Princeza se ubola

I odmah zaspala.

-  Ah, ništa dobro

Uradila nije.

Moj tata će, bako,

Zloćku da bije!

Naučićeš brzo

Budeš li pažljivo

Slušala u školi,

To je mudrost mala

Kao zrno soli.

Ne zahtevaj nikad,

Više se postiže

Kad se lepo moli.

Jedna mudrost mala

Kao zrno soli.

Od svađe je bolje

Ako se naš sused

Poštuje i voli.

Mudrost mala, kao

Jedno zrno soli.