srenhu

Nisam Pepeljuga

Jutro mi donelo

Neobičan dar

Na prozoru , belih,

Golubova par.

 

U kući me čeka

Veliki dar-mar.

Posmatra me mirno

Golubova par.

 

Nisam Pepeljuga,

U tome je stvar

Pa da mi pomaže

Golubova par.

Lisica i vuk

Ispod stare potočare

Šumske zveri vodu piju.

Vuk zapita seka liju:

-  Gde si sinoć bila seko?

- S' one strane, tamo preko

U dvorištu čiča Proke,

Brojala sam sinoć koke!

 

A prekjuče sivi vuče,

Ni ti ovde nisi pio!

-  Uh, gde li sam samo bio?!

U pravu si, nema zbora!

Šetao sam kraj Dunavca

I igrao šapca-lapca

Sa ovcama oko tora!

Kiša

Kiša kao ritam,

Kapljica po krovu,

Što udarajući u reljef crepova

Oponašaju muziku ksilofona

A čuje se uvek, melodija nova;

Kao šuštanje tiho,

Što nam se uliva u tokove snova,

Lupkanje u prozor, što na zvuke liči

Prigušenih zvona.

 

Kiša kao spletovi

Po prašini šara,

Raznoliki cvetovi

Zvezdolikih kapi,

Kad se iz zemljanih

Opranih nedara

Izdiže lagano

Mirišljava para;

K'o sa toplih znojnih

Mekih konjskih sapi.

 

Kiša kao brižni

U nebo pogledi

Molitva za pljusak

Koji zlata vredi,

Kao iznenadna

Provala oblaka,

K'o široki osmeh

Na licu seljaka.

Zlatokosa

Upitala me jedna krošnja stara,

Dok sam po hrastovoj šumi šetala:

-  Kako si ovamo stigla Tamara?

Odgovor ni sama nisam znala.

 

Sakrivena u gustišu, brvnara,

U njoj postavljen sto, kaša od prosa,

Čulo se: - Zašto si ušla, Tamara?

Pa morala sam, ja sam Zlatokosa!

 

Tri medvedića su kasnije stigla,
Naravno da sam odmah potrčala,

Za mnom se buka i lomljava digla,

Ja se u strahu nisam okretala.

 

Zbilja sam ušla u onu brvnaru,

Plave su mi oči i duga kosa,

Tebi se čini da gledaš Tamaru,

Ali ustvari ja sam Zlatokosa.

Važi

Halo srce moje, zdravo!

 

Halo bako, ti si? Ćao!

Ima l' tamo novost neka?

 

Željno tebe baka čeka

I grlim te dušo, jako!

 

U redu je, važi bako!

Jeste l' sada sasvim zdravi?

Da li možda ume deka

Krpenjaču da napravi?

 

Krpenjaču? Zna to deka,

Napraviće, jedva čeka.

Šta ti treba, samo kaži!

 

U redu je, bako važi!

U razredu tajna nova,

Svi se plaše od duhova!

 

Znaš, duhovi ne postoje.

 

Šta zar tako stvari stoje?

 

Kad ti kažem, veruj meni,

Duhovi  su izmišljeni.

Da izmišlja može svako

I da druge plaši lako.

 

U redu je, važi bako!

 

Doviđenja srce, zdravo!

 

Doviđenja bako, ćao!

 

Volimo te dušo jako!

 

U redu je, važi bako!

Bajalica

Prstić  Ana posekla,

Kap je krvi istekla.

 

Čula sam za brigu njenu –

Šta će ako creva krenu?!

 

Varalica bajalica

Ova bi je spasla,

 

Neka kaže: - na psu rana,

Na psu i zarasla!

Štiglic

Za osme su rođendane

Blizanci Mića i Mica

Dobili od svoje nane

Novi kavez i štiglica.

 

Presrećni su, baš je lep!

Pesma mu nežna, mila,

Vidi kljunić, a gle rep,

Šarena ima krila!

 

Kao da tuguje štiglic mali,

Misli ga nekud daleko vode?

Za gnezdom svojim sigurno žali

I jako pati lišen slobode!

 

Zamislili se Mića i Mica

Danas na osmi rođendan

Hoće da puste svog štiglica

I njemu žele srećan dan.

 

Da nađe gnezdo usred granja,

Zrnevlje strička i crviće,

Da gleda sunce dok izranja

I hrani svoje gladne ptiće.

Zrno soli

Naučićeš brzo

Budeš li pažljivo

Slušala u školi,

To je mudrost mala

Kao zrno soli.

 

Ne zahtevaj nikad,

Više se postiže

Kad se lepo moli.

Jedna mudrost mala

Kao zrno soli.

 

Od svađe je bolje

Ako se naš sused

Poštuje i voli.

Mudrost mala, kao

Jedno zrno soli.

Ročije cveće

I ove godine

U rano proleće

Mirisala deca

Ročije cveće!

 

Opet nije prošlo

To bez posledica,

Pogledajte samo

Pegava im lica!

 

I ovog proleća

Pored kratke kose,

Smeđe se pegice

Vrlo mnogo nose!

 

Sve zbog maslačka,

Cveća za rodu,

Pege su mrke

Ušle u modu.

 

Sad su se zarekli –

Više nikad neće

Mirisati žuto

Ročije cveće!

Blago

Neka ovo bude tvoje!

A njegovo, evo, to je!

Meni ovo, to je moje!

 

Hoćeš li mi dati tvoje

Samo malo da je moje?!

Nek njegovo bude tvoje,

Njemu dajem ovo moje;

Posle opet svakom svoje!

 

Kakvo retko blago dele,

Dve sestrice, mali braca?!

Tri klikera porcelanca,

Šest sličica nalepnica

I drvenih šest bojica.

Gorka trava zaborava

Do prekjuče, jedna Mila,

U razredu mom je bila.

Nasmejano ima lice,

Dve kikice k'o skočice,

Pa mašnice i šnalice,

Nema lepše devojčice!

 

Htela sa mnom da se druži,

Pa mi čak i ruku pruži

Kad idemo par po par.

Ta bio sam njen drugar!

Loptu meni prvo daje,

Za Gorana i ne haje.

 

Kraj nje brzo, lako shvatiš

Gramatiku, ruski, matiš,

Iz škole je kući pratiš...

Ostaje ti sad da patiš.

Jer prekjuče ta se Mila,

iznenada odselila.

 

Lutam, tražim kojekuda,

zavirujem ispod duda,

Pitam ježa, prepelicu,

Raspevanu ševu pticu,

Golubicu, sivo plavu,

Gde da nađem retku travu?

 

Gledam oko mravinjaka,

Zna li možda, za nju svraka?

Ili roda, ona skita,

Po livadi, oko rita.

Da li gušter u njoj spava?

Lekovita, gde je trava?

 

Gorka trava zaborava!

Nije valjda preko sveta?

Videle je, zuje pčele,

Ispod onog žutog cveta.

Od nje gorak čaj da spravim,

Da ja Milu zaboravim!

Pohvala Nedi

Recituje pesmu Neda,

Zna napamet da ne gleda.

Neda nam je tek prvak,

A posao nije lak.

 

Trudila se ona jako

Ne nauči pesmu svako.

To je znajte, dobar znak,

Odličan je Neda đak!