srenhu

Kad pobegne dan

Ne volim kad

pobegne dan,

i misli dođu mi ružne,

pa sviram gitaru do

kasno u noć,

i pišem pesme tužne.

 

A onda kad svane

novi,

opet sam dobar.

 

Tad Bogu zahvalјujem,

pa uzimam te tužne

i jednu po jednu

spalјujem...

Autostoper koji ne stopira

Za mene je život samo igra,

i zato se svakoga dana vrtim

kao fudbalska lopta,

ili kao čigra, ili čak kao ringišpil

na vašaru nekom,

 

dok maštam o lepšem životu,

za sada,

meni dalekom.

 

Ali zato kaskam,

lagano,

kao paradni konj,

nogu pred nogu

i idem napred.

 

Nekad sa srećom,

nekada s tugom,

 

ali ne mogu nikoga

da ustopiram,

jer idem polako prugom...

Lovački pas

Kad krenem da

klonem duhom,

kao pas se služim

njuhom.

 

Pa njušim i njušim,

dok ne nanjušim

nešto lepo...

 

A onda opet gledam

u zvezde,

i veselo mašem

repom...

Tračak nade

Negde duboko

u meni

postoji tračak nade,

 

da će se jednom

anđeli spustiti

na Zemlјu

i izvući me odavde.

 

Iz ovog pakla.

 

23.8.2020, 00:57

Nena, nastavnica nesrećnih naučnika (N)

Nikada nismo našli neku

nastavnicu, nalik na Nenu,

neiskvarenu, neopisivu, nestvarnu.

 

Nikada nećemo ni naći.

 

Nema.

 

Nigde nema.

 

Nena nosi na

Naramenicama

nasmejane noći,

na nosu najlepše

nebeske nežnosti.

 

Nena nas najmanje namuči,

Nena nas najviše nauči.

 

Nena, Nena,

najlepša, najbolјa.

Nena, Nena,

naša nevolјa.

Dosadna poezija

Pišem dosadnu poeziju,

iako me više ne zanima.

 

Pišem jer nemam šta

drugo da radim.

 

Eto, to mi je zanimacija

u ovim kišovitim danima.

 

5.7. 2020, 00:10

Pustite me da ćutim

Pustite me da ćutim,

i možda ću vam

tada dušu kroz

stihove otvoriti.

 

Pustite me da ćutim,

jer ja mnogo

lakše pišem

nego što umem

govoriti...

 

16.11.2020, 19:45

Nebitna pesma

Nije bitno

da li će ova pesma

biti dobra ili loša,

 

da li će biti spalјena

ili će ući u knjigu.

 

Ova pesma je samo

lakši trening,

par stihova da

razbijem brigu...

 

9.12.2019, 20:37

Namazani pesnik

Na belom papiru

prosipam reči,

sve ono što izbija

iz mene.

 

Baš sve.

 

Nešto malo i prećutim,

tek toliko da ne budem

bezobrazan.

 

Ali ja sam lukavi pesnik,

svim bojama namazan.

 

Ima tu žute i plave,

ima i zelene, bilo je

nekad i crne, ali nema je

više kod mene.

 

Ostali su samo tragovi,

koji otpadaju,

kao kapi vode s česme,

ostalo je sećanje

i neke tužne pesme.

Čarobno ćebe

Imam jedno čarobno ćebe,

braon boje,

sa sitnim

belim zvezdicama rasutim

po njemu.

 

U njega se zamotam

svaki put kad hoću

da pobegnem od sveta

ili od sebe.

 

Pa onda dugo ležim zamotan

i ćutim, dok ne poželim

da se vratim u stvarnost.

 

Nekad je nežno,

nekad me grebe.

 

Ali Ana,

ako hoćeš,

u njega mogu da

zamotam i tebe,

pa ćemo onda

zajedno ćutati

i brojati zvezde...

Radi reda

Odavno nisam napisao

dobru pesmu,

sva mi je poezija

sad nekako bleda,

pesme više pišem na silu,

tek onako,

radi reda...

 

2.5.2021, 09:02

Pesnički plamen

Ne može svako da piše pesme.

Nisu to jabuke, da ih bereš

kad hoćeš, ili kad je sezona.

 

Pesme može da piše samo onaj,

kome na dnu stomaka gori vatra,

ili neko drugi, onako, iz fazona.

 

Ili svako ko tako smatra.

 

Ali ne može neko iz fazona

lepo da opiše taj

prćasti nos i taj

sanjivi čuperak,

niti taj kovrdžavi pramen.

 

Te vatre može da zapali,

samo pravi,

pravi

pesnički

plamen...