srenhu

Ptica bez glasa

Tamo na dnu

čeka me svetlost.

Blažena, meka

kao nit tanka.

Možda ću biti

srećna i laka.

Hodnik je hladan,

staza je kratka.

Koraci tromi,

žito bez klasa.

Veseli cvrkut

ptice bez glasa.

Tamo na dnu

postoji početak

novog rađanja...

Iz korenja trava.

Kroz nežni cvetak

večnom vodom

života orošen.

Tragom sunca

u beskraj prenošen...

Dolazim

Vezem vezak

od kapa maslačka,

vezujem ih

iskricama rose,

pozlatim ga

tragom sunca

zračka.

Tako ljubim

mislima ti kose...

Pletem lestve

od mene do tebe.

Od blagosti

mlade mesečine

i brzinom

svetlosti ću preći

sva bezdanja

svetlosne godine...

Krila nad bezdanom

Nad bezdanom

uspinjem se,

a krila mi rastu.

Čekam vetar lelujavi

da sa njm uzletim.

Usput možda sretnem

zalutalu lastu

i nežno je prigrlim

svom toplinom duše.

Radost da joj vratim

da odbacim krila.

Osećam da struji

lahor iz daljine...

Uzdižem se visoko

nebu u visine.

Prevara

U snu noćas bejah

na kapiji raja.

No kapiji ne nazreh

početka ni kraja.

Samo glas niotkud

zvonko se oglasi:

“Pronađi ključ večnosti,

sama sebe spasi!”

Stajala sam tako

kraj praga od sreće.

Na korak od mene

samo rajsko cveće.

Očima ga ne videh,

mirisa mu osetih.

Blaženstvo i spokoj

njegov miris krase.

Za tren oka nađoh se

na reci bez kraja.

Nosiše me uzvodno

cvetovi lokvanja.

Mazio me vetar

dlanom od maslačka.

Prasak me probudi,

a od sna ni tračka.

Zova

Opet cveta zova

iz zemlje što nedri

pokopane kosti.

Iz korenja postojanja,

tajnom smrti i rađanja.

Tamo gde živa noga ne kroči.

Duše iznova niču

iz korenja trava.

I imaju život i imaju oči

s pogledom na sunce.

Imaju i srce, šapuču i dišu...

kroz bele lopte zova

iz korenja trava.

Kraljica nespokoja

Samozvana kraljica

nespokojnih noći

suze je zaledila

nad spokojem svojim.

Samoželjno uzvišenje

dobrote...

Dar paperjastih

cvetnih trava.

Širom otvorenih zenica.

Saputnica sova

svilenih krila.

Crna ruža

Neću ti reći ništa.

Pogled nek kaže sve.

Pticu slobode

na ramenu nosim.

A na srcu zaspale

ruže dve.

Jedna je ruža

s velikim trnom

pa zabada se

pri drhtaju svakom.

A ona druga

najlepša, crna,

vene pod zemljicom

majkom lakom.

Ranjena ptica

Držah na rukama

ranjenu pticu.

Najlepšeg goluba

što ljubav rodi.

Vidah mu rane

mladom zadane.

Molitvom Bogu

na blagdane.

Brisah suze,

mazih krila.

Mlada i nežna

ko meka svila.

O, rano moja,

golube crni,

poleti visoko

u nebo prhni!

Celo ga leto

hranih iz usta...

Poleti mili,

o željo pusta...

I jesen dođe,

ja rane vidam,

ožiljci pucaju,

melemom skidam...

Novembra sunčanog

trinaesti petak...

Izvidah rane

uz pomoć Boga.

I golub moj

svileni, crni

prhnu u nebo

i ne vrati se.

Samo ponekad

u san mi svrati.

Mrvice kupi

od mene krišom.

Vodu iz čaše

s prozora popi.

On vodu pije,

a ja dolivam.

Suzama slanim

čašu nalivam.

Čovek

Ponekad korov,

ponekad cvet.

Spreman za pad

ili za let.

Lomljiv ko’ igla,

hladan ko’ mašina.

Na kraju balade

postane prašina.

Zvezdana prašina

il’ grobna tišina?

Svejedno je onome

ko ne oseća bol.

Iza nas ostaje samo

trag u vremenu

i nečujni odjek

u prostoru.

Božija bašta

Cvet do cveta

u rajskoj bašti:

zumbuli,

ljiljani,

ruže,

smiljani.

Cvet do cveta,

sanja u mašti:

bulke,

različci,

zove

i čičci.

Moj povratak

Kad se jednom vratim u beskraj

i kad me budeš opet stvarao,

daj mi, Bože, voda da budem.

Da šumim međ stenjem i kamenjem,

žedne da krepi moja studen.

Kad sunce visoko zažari,

korito moje da ispari u tamne oblake.

Katkad da pljuštim, sipim i rosim,

il’ sve da bujicom pred sobom kosim!

Pesmo moja

Opet se tebi u zagrljaj vraćam,

toplina tvoje duše mi treba.

Ko mati zgrej me u krilo meko,

ponesi me usnulu daleko.

Pesmo moja, verna moja drugo,

pesmo moja, uteho od bola,

ja tebi dadoh pola duše svoje,

bez tebe sam ko čoveka pola.

Skrij me u svitak toplih reći,

u carstvu bula i različka.

Vini me nebu u oblake bele,

od beline nežne, rane da zacele.