Jesen

Golo granje njiše

rasuta gnezda

Sa neba padne

po koja zvezda

Kuće se ogledaju

u lokvama kiša

Zrika zrikavaca

sve tiša

Jesen ljubi ptice

za sretan put

U polju grli se

kukuruz žut

Miriše jesen

na bagrem zreli

i suvo lišće

kestena...

Ranjena ptica

Držah na rukama

ranjenu pticu.

Najlepšeg goluba

što ljubav rodi.

Vidah mu rane

mladom zadane.

Molitvom Bogu

na blagdane.

Brisah suze,

mazih krila.

Mlada i nežna

ko meka svila.

O, rano moja,

golube crni,

poleti visoko

u nebo prhni!

Celo ga leto

hranih iz usta...

Poleti mili,

o željo pusta...

I jesen dođe,

ja rane vidam,

ožiljci pucaju,

melemom skidam...

Novembra sunčanog

trinaesti petak...

Izvidah rane

uz pomoć Boga.

I golub moj

svileni, crni

prhnu u nebo

i ne vrati se.

Samo ponekad

u san mi svrati.

Mrvice kupi

od mene krišom.

Vodu iz čaše

s prozora popi.

On vodu pije,

a ja dolivam.

Suzama slanim

čašu nalivam.

Pesmo moja

Opet se tebi u zagrljaj vraćam,

toplina tvoje duše mi treba.

Ko mati zgrej me u krilo meko,

ponesi me usnulu daleko.

Pesmo moja, verna moja drugo,

pesmo moja, uteho od bola,

ja tebi dadoh pola duše svoje,

bez tebe sam ko čoveka pola.

Skrij me u svitak toplih reći,

u carstvu bula i različka.

Vini me nebu u oblake bele,

od beline nežne, rane da zacele.

Zov slobode

Prizvaše me noćas

lepi snovi neki.

Predeli daleki

oku nepoznati.

Livade u cvatu

i travnjaci meki.

Sve blistavo, čisto

slobodno se njiše.

Žitarica zlatnih

napupile vlati,

a crvena bula

meki hod ih prati.

Božija bašta

Cvet do cveta

u rajskoj bašti:

zumbuli,

ljiljani,

ruže,

smiljani.

Cvet do cveta,

sanja u mašti:

bulke,

različci,

zove

i čičci.

Sećanje

Tvoja duša sada,

negde tamo spava.

U poljima beskrajnim,

rasuta ko trava.

U latici poljskog cveta,

na glavici suncokreta.

Nevidljiva, meka.

Na dohvat sećanja,

a tako nedostižna

i daleka.

Klica u duši

Govorom boja,

nemošću glasa

Klija iz semena duše

razigrani cvet.

Darom slobodnog

leta ptice,

na tren vrati

osmeh na lice.

Tad sećanjem plovim

dubinama okeana.

Veštinom ribe ćutalice.

Pravim te od blata

Avlija široka,

vetar njome piri.

Gole krošnje huje

k’o duhovi noći.

Srce uplakano

neće da se smiri,

jer znam da nikad

više nećeš doći.

Šta će meni kuća trošna

i široki dvori?

U njoj samo beton,

mladost zatrpana.

Uspomene bole,

nažuljana duša.

Ovo više nije dom,

ovo je samo kuća.

A meni kuća ne treba.

Samo blato.

Svaki dan te iznova

i opet od blata pravim...

Puzavica (ruža)

Vatrene je latke

razvila na suncu,

obgrlila nežno

bićem mirisavim.

Stablo svog trajanja

mesto postojanja.

Pa treperi srećna,

razbuktala, cvetna...

More na dlanu

Na vrelom pesku,

predajem se suncu.

Da po meni slika,

paletom svih boja.

Talas mi se plavi

razlio po kosi.

A na dlanu školjka,

u njoj pesma tvoja.

Daleko more plavo.

Životna škola

Život me nauči

da zaledim srce

kad poželim.

Volim nežno, strasno,

a onda stavim ključ

na svoje želje.

Iskradem se lopovski

i živim van svog

pohotnog tela.

Tad lutam duhom,

tragam razumom...

A kad poželim,

uzmem ključ,

otključam srce

i volim opet

beskrajno do bola...

Tragovi u beskraju

Zamišljen grad daleki

od sivog kamena vajan

rukama kojih davno nema.

Bosonoge duše stojim

na vrelom makadamu.

Izglačanom prilikama

i neprilikama vremena.

Ljudi dolaze, odlaze i vraćaju se.

A duše kroz stiske ruku

i treptaje tela, ostaju da žive

večno kroz vreme...

sr SR en EN hu HU

Kontakt

060 013 01 01
salevidak@gmail.com

Pišite nam