Dok me u oči gledaš

i smireno te slušam,

duša nemoćno viče

ne laži me...

Ne, nećeš njen glas čuti

dok me gledaš u oči

jer misliš kad usna ćuti,

verujem ti na reč.

Dok te gledam u oči

i smireno te slušam,

duša nemoćna ćuti

ne laži me...

Prazna me tišina slomi

dok te gledam u oči,

most što nas spaja se lomi...

Molim te ne laži me...

Ne pitaj ono na šta
ne znam odgovoriti.

Trošimo tako uludo
dragoceno vreme.
Pomisli... neko bi dao
deset godina svog života
za deset minuta
svog najboljeg dela života.

Ne pitaj ono na šta
ne znam odgovoriti.

Zamisliću se tražeći
šta da ti odgovorim.
Ućutaću se
a ti ćeš naspram mene
čekati na reč, na glas
uzalud.

Snašlo me sunce, vrućina i kiša.

Inati mi se ogledalo i bicikl.

Smeta mi neusisan tepih.

Plače mi se zbog gladne dece u svetu.

Besna sam na samožive ljude.

Nedostaju mi deca koja su u gostima.

Boli me glava ... noge i da ne spominjem.

Umorila sam se i nisam nizašta.

Pričam, a ne priča mi se

i zato najbolje da me danas uopste ne slušaš.

Postoji jedna ulica,

jedan ćošak i jarak

gde su se pleli

venčići od maslačka.

Bile su to najlepše ogrlice

i đinđuve od cveća.

Lepše od svakog nakita

koji se može videti

u izlogu bilo koje zlatare.

Bile su to najveštije ruke

neveštih, detinjih ruku

i nasmejanih obraza

malih majstora.

Postoji jedna ulica,

jedan ćošak i jarak

gde i danas rasti i cveta

svakog proleća,

najžući maslačak na svetu.

Ako ikad tuda prođete,

prepoznaćete to mesto.

Samo neka bude proleće.

Spavaj anđele, čuvaću te ja.

Snivaj mirne sne,

dok mlad mesec sja.

Šapuću ti zvezde s neba

da  Bog daće što ti treba.

Snivaj anđele

već su zaspale

oči tvoje neumorne

zvezdom vođene.

Jutro čekaće da se probudiš.

Obraz ljubiće,

tek da osetiš.

Hor će ptica, tu sa grane

zapevati čim osvane.

Ti ćeš ih čuti,

pesmu poznati.

Znaćeš da te nov dan zove

suncem obasjan.

U dan kad si me ostavio

nije bilo ničeg, osim beline.

Nebo je bilo belo

i zemlja je bila bela.

Uporno su oči tražile bilo kakvu boju

al se belina  u njih slila.

Onda se dan u drugi dan nastavio

nižući godine.

Nebo je pokrilo velo

i zemlju su pokrila vela.

Uporno su oči tražile bilo kakvu boju

al ih belina oslepila.

Plači zemljo moja!

Plači i ti tuđino!

Vrišti od bola ovde!

Vrišti i ti daljino!

Svuda je dece gladne,

ljudi bez krova nad glavom,

svuda je bolest ista

i nepravda... zar ne?

Mnoge su ruke hladne,

u oku sa suzom plavom,

blatnjava zemljo al čista

teret ti nosiš... zar ne?

Plači zemljo moja!

Plači i ti tuđino!

Vrišti od bola ovde!

Vrišti i ti daljino!

I ove vas noći molim

spustite se malo niže,

na jastuke bele, meke.

Znate da ih silno volim,

priđite im tu još bliže,

rasterajte crne senke.

I ove vas noći zovem

raširite svoja krila,

zaštitite bića mala.

Znate da je strah moj golem.

Poljubite lica mila

i čuvajte od svih zala.

I ove vas noći tražim,

ispružite ruke svete,

podajte im snove mirne.

Znate da se vama snažim

i čuvajte svako dete.