I ove vas noći molim

spustite se malo niže,

na jastuke bele, meke.

Znate da ih silno volim,

priđite im tu još bliže,

rasterajte crne senke.

I ove vas noći zovem

raširite svoja krila,

zaštitite bića mala.

Znate da je strah moj golem.

Poljubite lica mila

i čuvajte od svih zala.

I ove vas noći tražim,

ispružite ruke svete,

podajte im snove mirne.

Znate da se vama snažim

i čuvajte svako dete.

Dobro jutro nebo,

sneno i rumeno.

Dobro jutro travo,

vrbo pokraj puta.

Dobro jutro mali,

ljubičasti cvete.

Dobro jutro čarobni

i opojni svete...

Čovek što na posao

u žurbi korača.

Zamišljena žena

upletene kose...

Oboje, niz ulicu

u koraku daju

jedno dobro jutro,

i dalje ga nose...

Kao da je juče bilo,

tako malen, svet moj ceo.

Musav, sediš mi u krilo.

Čujem glas ti, šta bi hteo?

Vreme žuri da ne kasni.

Po prozoru crtaš ljude,

nasmejani i prekrasni,

neka uvek tako bude...

Vreme juri, skoro leti.

Drugare si nove steko.

Jutro te na igru seti,

na vratima dete neko.

Čas je lopta, luk i strela,

autići, pesak, trava.

Peri ruke bar pre jela ...

Već je vreme da se spava...

Ljubavno je pismo hitno.

Ja o tome ne znam ništa.

Kojom bojom, sad je bitno,

Nije on iz zabavišta...

Teži deo, prve tuče

Ma ko njega sme da dira

i za jaknu da ga vuče...

Lakšu priču mi servira.

Danas gledam, moj rast stiže.

Uvek ima šta mi reći.

I znanjem je sve mi bliže.

Uskoro će biti veći.

Jedna želja puno nosi.

Srećan, miran, zdrav mi budi.

Ljubavlju se ti ponosi

U kraj neba je

crveno sunce uskočilo.

Od dana umorno

ode da bi prenoćilo.

Lagani vetar jesenji

još bira tople note leta.

Oslušni, pevuši

valja da se prošeta.

Kažem da čarobna je jesen rana.

Ko lepa devojka  ulicom gazi doterana.

Ne možeš proći mimo nje bez daha,

ukrašće bar par uzdaha ...

Kažem da čarobna je jesen rana.

Deca i zvezde nju najbolje poznaju.

Danju se sa njom ulicom svakom igraju,

a noću svaka zvezda zna da treba

naći svoje mesto neba.

Kažem da čarobna je ta jesen rana.

Plači zemljo moja!

Plači i ti tuđino!

Vrišti od bola ovde!

Vrišti i ti daljino!

Svuda je dece gladne,

ljudi bez krova nad glavom,

svuda je bolest ista

i nepravda... zar ne?

Mnoge su ruke hladne,

u oku sa suzom plavom,

blatnjava zemljo al čista

teret ti nosiš... zar ne?

Plači zemljo moja!

Plači i ti tuđino!

Vrišti od bola ovde!

Vrišti i ti daljino!

Surova je i besramna,

ova moja tuga.

Nekako svetla i tamna,

pronašla me za druga.

Za rukav me povuče,

u ćošak satera.

Pomeša sutra i juče,

baš zna da pretera.

Ukrade svaku mi reč,

ni glas ne ostavi.

Da li je kasno il već,

pitanja postavi.

Surova je i besramna,

ova moja tuga.

Skorašnja ili davna,

znam samo da je duga.

Snašlo me sunce, vrućina i kiša.

Inati mi se ogledalo i bicikl.

Smeta mi neusisan tepih.

Plače mi se zbog gladne dece u svetu.

Besna sam na samožive ljude.

Nedostaju mi deca koja su u gostima.

Boli me glava ... noge i da ne spominjem.

Umorila sam se i nisam nizašta.

Pričam, a ne priča mi se

i zato najbolje da me danas uopste ne slušaš.

A kad se vratiš kući

biće, kao da nikad nisi ni odlazila.

Samo ćeš se većma radovati kapiji,

travi i keru koji te čeka.

Pomislićeš kako ruže mirišu jače

i pukotina na stazi otkud je tu.

Biće kao da nikad nisi ni odlazila,

a ulazna vrata došla carska.

Zagrlilo je sunce ulicu,

štipnulo za obraz dečaka,

pomazilo po kosi curicu,

ogrejalo klupu da posedi baka.

Vetar utihnuo, zaustavio oblake

a lišće blista kao zlato.

Rasulo se za svačje korake

Danima mi se mota po glavi

misao o vratima

i ne da mi se poređati reči

poslagati ih u stihove

pa napisati pesmu

i dati joj ime VRATA.

Znam samo da ih ima svakojakih

od srca, od duse, od kuce,

ulazna, izlazna,

od raja, od pakla,

otvorena, zatvorena,

staromodna, moderna,

zaključana, otključana,

može se nabrajati do besvesti...

Znam samo i to da možeš čuti

ako ti neko pokuca ili pozvoni

na neka tvoja vrata.

A može se desiti i to

da neko otvori vrata tebi.