U noći, dobrote
I lošeg raspoloženja,
Krasio je sve
Jedan osmeh.
Uz zvuke zvona
I prstiju
Vezući po žici.
Uz glas teške kiše,
Svi joj pevaše
Šećeru moj.
Ja joj malo dadoh sebe
Moje reči,
Moju tugu,
U noći, dobrote
I lošeg raspoloženja.
Oblaci sviraše bluz.
U trenutku
Kada se i poslednja volja gasi,
Brojim sate življenja.
Mog propalog truda
Uništenog ideala, života.
I tad, odlazim sa scene
Iz sveta glume, ljudi.
Njihovog već grobnog života.
Priđoh mu jednom i pitah ga.
Šta to čini?
Reče preplašeno
Žao mi je snega i mojih sanki
Jer ih nema više.
Reče i uteče
Belim biciklom.
Gomila pepela,
I vetar
Koji nestaje.
Kamin kao stvar
I ništa više.
Jedino fino
Jedino značajno
Slika njegove kćeri.
Sve ostalo je blud,
Porok.
Slika koja znači sve
Više od prijatelja.
Gubim se.
Ne tražeći spas
U skrivenom staklenom zvonu
Med pruženim rukama,
Ljubim šta stignem
Možda poslednji put.
Klizeće bez spasa
Dovikujem ljubljene,
Za oproštaj razlupanog zvona.
Koji, ne obeleži kraj
I ne da pomen
Razbijaču duše svoje
U zori rađanja slobode.
Ništa ne vidim, mnogo čujem.
Horski mol za onog kog nema,
Bogom zvanim.
S deset zapovesti što ga održi
Ta čovečja slabost
Nazvana vrlinom vere u njega.
Krajnja moguća pokvarenost.
Obeležena krvavim znakovljem
Duž vekova (tamničenja).
(I stvori svet umornosti od čoveka
Gde njegov izgled zamara)
Par reči
I izrečene laži.
Njen krajnji osud
I damin gambit.
Na kuglice od papira,
Tih dugih rukava
Vezenog belila, tišine
I sunca prepunih pega.
Ta ptica je seda
Ta ptica nema jata
Ta ptica nema gnezda
Ta ptica leti jednom leti.
U kuli dima
Armiranog betona
Od dečijeg, topovskog blata
Plivaše galeb
U kaminu pepela.
U toj kuli
Deca se rađaju siva.
Trk kroz maglu
Svoje mladosti
Izgubljene prošlosti.
Pijana sadašnjost
Skrivena u grmu
Iz kog je pobegao zec.
A budućnost skovana u lancima
Na kuli koja se ruši
U vremenu beznađa.
I ljudi me pitaju:
Zašto si brzo osedeo?
Ja sam ćutao,
Nisam im rekao.
Da sam ceo dan sedeo
I čekao nju, Graciju.
