Zavoleće me

Da li će me neko slučajno sresti na Bulevaru kralja Aleksandra, na nepoznatoj raskrsnici, oči mi ukrasti za tren mali? Neko me hteti kao prozeblu grlicu, za samo sledeću ulicu. Slučajno se saplesti o moju kosu, o nogu bosu i zastati. Slučajno neće.

Pada veče.

Da li će neko nekad proviriti u moju dušu? Tek da ugasi beskrvnu sušu! Uostalom, koga danas interesuje moja duša, kada na prodaju nije. Kiša lije. Ispod trema prepoznajem siluete u svom srcu, staklene marionete. Da li će neko zastati? Da ih kupi, možda? Sigurno neće.

Pale se sveće.

Da li će neko, baš u večeri rane, zakasniti na pozorišnu predstavu. Recimo Ibzenova „Nora“, i onda, kao da mora okrenuti se meni, kao nekoj čudnoj seni i pokloniti dve ulaznice iz sažaljenja. On nije znao da buket kupljenih pozorišnih karata ova duša ima. Da li će mi neko pružiti ruku i povesti me u Pozorišni foaje? Naravno da neće.

Odletelo plišano veče.

Da li će neko danas zapaziti da mi je sunce osmehom ogrejalo maline? Da su mi usne zrele kupine, da su mi ruke tanane breze, a kosu nosi južni vetar kao vremena čeze? Da li će ove noći neko slučajno proći i zapaziti svetlucavu usamljenu marionetu u zamišljenom menuetu?

Da li će doći do mene, poljubiti mi zagrljaj, zavoleti oči kao dva lešnika i toga trenutka sa mnom preleteti Srebrnu kapiju, baš te noći zaigrati sa mnom u sjajnom salonu uz muziku Lista? Samo nečija bista i ja. Nikoga nisam zapazila.

Zavesa se spustila. Svetla se ugasila.

Da li je ovo pozozorišna predstava?

Aplauz je zatomljen na pola puta.

Vredni mravi

Zvončići plavi veselo zvone

Prolaze mrava, duge kolone!

Klanjaju se nežne vlati trave,

Da pozdrave žele, vredne mrave.

 

Putuju, putuju mravi u daljinu,

Stigla je žetva, plodove da skinu!

Prenosiće danima, od jutra do mraka

Zrnevlje trava, do svog mravinjaka!

Slovenska duša

Vaseljeno, poznaješ li reči: volim, verujem, posto jim, umirem i živim? Vaseljena zbori tiho. Gube se reči nad našim nebesima, slovenskim, ranjenim i prostreljenim! Ikona Svetog Jovana, kandilo i miris tamjana - nije vreme za nestajanje. Čudesni nezaborav se uzdiže u damarima duše.

Vaseljeno, umeš li da pevaš: „Tamo daleko“, „Vostani Serbie“, „Bože pravde“? Vaseljena uči prve strofe nerazgovetno, nezborivo. Ikona Svetog Nikole, kandilo i miris tamjana - nije vreme za nestajanje. Čudesni nezaborav se uzdiže u damarima duše.

Vaseljeno, sviraš li na zovinoj nevinoj fruli: „Igrale se delije“, „Pleteš li svilen konac” i ,,Vidovdan“? Vaseljena komponuje čudne neposvečene note još neprepoznatljive na skupim kajdankama. Ikona Svetog Save, kandilo i miris tamjana - nije vreme za nestajanje! Čudesni nezaborav se uzdiže u damarima duše.

Vaseljeno, kazuješ li naizust „Lament nad Beogradom“ da te čuje Crnjanski, „Luču mikrokoznu“ da te lepota Njegoševa zaseni, „Kako zamišljam nebo“ da te čuje Mika? Tvoje nebo u delima crnim, precrnim. Naše nebo još uvek plavo i pravo! Ptice sa srcem u letu i dugine boje slikaju himnu čoveku. Ikona Svete Petke, kandilo i miris tamjana - nije vreme za nestajanje. Čudesni nezaborav se uzdiže u damarima duše.

Zatreperi načas vazduh i razmakne se, Vaseljena prozbori: „Kasno li je učiti pranote, praslova, prastrofe praslovenstva“. Vaseljeno, što vekovima na istom mestu bivstvuješ, koji ton istorije ispisuješ raščovečenim jezikom, kakva li su to bezumna slova pepela?! Ako naučiš samo trideset slova ovog vojvođanskog blata, užičkog kola, vitevštvo junaka kosovskih, možda pronađeš izvor.

Požuri Vaseljeno! Čuješ li!? Đurđevdan će, i Vidovdan, i Ivandan, Preobraženje i Velika Gospojina, a mi ćemo upregnuti čilaše u karuca paradna i svetkovati, ali za tebe više neće biti mesta! Požuri! Čuješ li! Naše nebo u očima čuvaće ikone, porte, patrijaršije i Boga! A za tebe robija navek, bez pomilovanja. Desanka dade pomilovanje čoveku.

Vaseljeno, neka gori kandilo, neka se širi miris tamjana - nije vreme za nestajanje. Čudesni nezaborav se uzdiže u damarima duše.

Senka

Noću

Kad oči sklopiš

Utoneš u mirne snove

Biću tu da te čuvam

Od onih

Što snove love

 

Ne okreći se samo

Da sam to ja ne smeš znati

U tvojim očima nek budem samo

Senka

Što te u stopu prati

 

Jutrom

Kada se budiš

I oteraš snove svoje

Biću i dalje kraj tebe

Čuvati

Uzdahe tvoje

 

I kiša kada pada

I sneg

I kad vetar duva

Nemoj se plašiti nikada

Tvoja te

Senka

Čuva

Stiholovac

Razni stihovi mi se

motaju po glavi.

 

Ja ih samo posmatram,

i lovim one koji mi

se sviđaju.

 

A ponekad ih sve upecam,

pomoću moje

stiholovačke mreže,

loše puštam,

a dobre čuvam,

ne dam im da beže.

 

Neki zbog toga misle

da sam ja pesnik,

neki misle da

sam čarobnjak,

a neki da sam čudotvorac,

 

a ja nisam ni prvo,

ni drugo,

ni treće,

već običan stiholovac...

 

31.3.2020, 17:42

Audicija

Vidim ja da ti dovolјan nije;

Taj što je juče nudio sve...

I da se oprezno krije

Da bi sada želela pre

 

Nekog ko lјubav daje...

I već čopori čekaju red...

Dok audicija jednako traje

I daju ruku, reči i med...

 

Dolaze ruže — svašta se nudi

Čitave zemlјe — za oči te...

Samo te jedno u svemu čudi:

Mnogi su došli, al’ pesnik — ne.

Kada prestane kiša

Kada prestane kiša

I svojim dahom

Kosu sa čela

Borovi sklone;

 

Pođi na reku

Do Starog Grada

Gde tiho tone,

Gde tiho tone

Tvrđave telo.

 

I tu me čekaj

Uz čašu vina,

Kada se Tisa

Sasvim utiša:

Ja ću ti doći

Veslajuć’ sam.

Ja ću ti doći

Ti spremna budi.

Ja ću ti doći

U onaj dan:

Kada prestane kiša.

Kada prestane kiša.

Može to i bolje

Moglo bi to

malo i bolјe da ide,

ali ne žalim se

i da nastavi ovako.

 

Nije mi teško,

ali prijatelјu,

nije mi nimalo lako.

 

31.8.2020, 16:02

Neću se više ženiti

Bio sam ti, eto

kao ono verno pseto

i lizao i šenio

dok se nisam oženio

 

Ondak si se promenila

misliš da si pobedila

da si mene smotala

ovo više nije šala

 

Osvestio sam se dabome

zbacio tvoje amove

sloboda mene zove

još da nađem malo love

 

Neću više pristati

ni šeniti ni lizati

slobodu svoju ću ceniti

neću se više ženiti

Mogu, ali neću

Ja mogu da se vratim

u prošlost,

i odatle pesmu da izvučem.

 

Mogu da odem u detinjstvo,

ili samo do juče.

 

Mogu da odem i napred,

u budućnost daleku,

gde najlepše pesme

po nemirnoj reci teku.

 

Mogu da odem gde hoću.

 

Mogu, ali neću.

Ne čeka se Ijubav

Kako sam nastao

na oba oka progledao

a nisam još ni prohodao

već čekao sam ljubav

čekao sam ljubav

 

Kad sam imao deset kila

i još uvek mali bio

vreme je sporo prolazilo

jer čekao sam ljubav

čekao sam ljubav

 

Već sam u školu krenuo

čini mi se i šenuo

ponekad se i zeznuo

čekajući ljubav

čekajući ljubav

 

I vojsku sam odslužio

naočit sam momak bio

životu se veselio

čekajući ljubav

čekajući ljubav

 

Orao sam i kopao

kapital veliki stvorio

potomcima se nadao

čekajući ljubav

čekajući ljubav

 

Meni je već odzvonilo

i tek sada sam shvatio

da sam mnogo pogrešio

ne čeka se ljubav

ne čeka se ljubav

Nе tuguј

Оtkud Тi vеčеrаs tugа

- Тisо mоја lеpа -

mоždа štо је sunčеv zrаk

pао izа vidikа,

pа krоz mаglu plоviš

bеz оblаkа,

ili štо је nеbо dаlеkо

pа s tugоm svеtlо zаlаzi

оprоštајnо i mеkо.

 

Nе tuguј uzаlud

- Мilа mоја rеkо -

tаlаsi Тvојi i vеčеrаs

bruје sklаdnо i tihо.

Pеsmоm svојih tаlаsа

uspаvаnku pеvаš svimа

- pticаmа, vrbаmа i lјudimа.

sr SR en EN hu HU

Kontakt

060 013 01 01
salevidak@gmail.com

Pišite nam