Zarobljen u lancima

U belilu

Drhti i plače.

Skriva odeću crnu,

Bojeći svoj ten u belo.

A obrijanu glavu

Stavlja u prvi plan.

Zavesa se spušta

Lance otključavaju

I pada prvi sneg.

Ti

Valjda znaš

Bezbožnici su te najsilnije ljubili

A najbolji sinovi tvoji osuđeni na ludnice

Priznaj – stid bi te bilo kćeri

Koja ne bi posegnula za jabukom

 

Zar te raduje

Gomila što gmiže oko žrtvenika

Mrmlja dosadne molitve

I prinosi nedostojne žrtve

 

Gordost može biti vrlina

Ili bar lepa

A glupost i rugoba su greh

 

Poljubi u sjajno oko palog anđela

Nasmeši se - i reci nešto

Crvene bulke

I različak plavi

Cvetaju u travi

Kraj seoskog puta

Kroz žitna polja

Nepregledna, žuta.

 

Vazduh zatreperi

Od letnje vreline,

Zrikavci štimuju

Svoje violine.

 

Sred zlatnog mora

U daljini, srne,

Iz klasja poneka

Prepelica prhne.

 

Beskrajan i vedar

Plav nebeski svod,

Jedan beli oblak –

Na pučini brod.

 

Duž seoskog puta

Sred opšteg obilja,

Vozimo bicikl

Onako, bez cilja.

Nebo blizu, mnoštvo zvezda

Svetiljčice svoje pali.

Puna sva su ptičja gnezda,

Pozaspali ptići mali.

 

Gle oblaci nebom grabe,

Mesečina u prozoru.

Kreketaće noćas žabe,

 Dok ne jave petli zoru.

 

U dimnjaku popca zvižduk,

Miš u zidu nešto gricka,

Sa vrh krova sovin uhuk,

Mačak traži mišić-Micka.

 

Škripe daske crvotočne,

Naša Sandra tiho zeva,

Zrikavaca hor otpočne

Uspavanku da joj peva.

 

Već nam mirno spava dete,

Cvile vrata, laje kvaka,

Kosice joj pramen plete,

Mesečeva zlatna zraka.

Došla jedna pa se nudi

Hoće sebe da mi da

U meni se želja budi

Ma nek ide bestraga.

 

Rešio sam da pristanem

Na njeno udvaranje

Moram negde da odvedem

 fuficu na karanje.

 

Letnje doba mesečina

Vrućina na sve strane

Pa je kren'o junačina

U ponoćno jebanje.

 

Našli smo se na livadi

Raširio sam ćebe

Ona drhti sva u nadi

Hoće da se jebe.

 

Kada me je zagrlila

Privukla bliže sebi

Odjednom mi se zgadila

Pa je jeb'o ne bi.

 

Iz usta joj je smrdelo

Kao iz klozeta

Vodu nije vid'lo telo

Od početka leta.

 

Alatka mi odmah pala

Skupio sam ćebe

Pa joj rekoh: zbogom mala

Nek te drugi jebe.

Kada čezneš,

postoji nada.

Kada patiš,

postoji spas.

Kada lutaš,

naći ćeš konačište.

Kada tihuješ,

doći će i radost,

makar na tren.

Olјa, tebe su odneli vetrovi budućnosti.

Ispleli su ti most od želјe i snova,

između kiše i sunca,

između korova i ruže.

 

Pobegla si od zgaženih pikavaca

pobacanih po podu, prlјavih poker

aparata, propalih tiketa...

 

Pobegla si

od polupanih flaša i

polupanih mozgova.

 

Olјa!

 

Nisu te voleli!

 

Nisi ni ti njih!

 

Ali sreća je došla po tebe,

sreća je tebi bacila uže za spas,

a ne njima.

Nisi me ranila,

Što si radost kašnjenjem gasila.

Nehatom punim tišine.

 

Nisi me ranila, što ti je manje stalo.

Ni labavom niti sa pravim životom.

(Takvoj lјubavi još nazirem spas.)

Kandže da si bar zarila taštine,

Lakše bih poraz nosio naš.

Neka to bude rečeno - da shvatiš:

Ranila si me svojom dobrotom

I jedne noći samo izašla iz nas.

 

Tako da ne znam sada,

Da li je potrebno da se vratiš.

Reci mi jasno:

Da li ti barem to znaš?

I hoćeš li znati,

Ikada?

Hej, momci, što se nadigravate u kolu kraj duda,

ja sam vidijo već dosad u životu mom zmajevskom

veće momčine od vas i veće nadigravanje.

Nije dosta valovitoga vetra što vam kolo pravi,

u kovitlac kad ga zaošinete besni mladi,

već svaki za sebe nek se opusti iz kola,

sam, napušten sebi  i sudbini koju odabere

jedan pred drugim nek vatru potera pomamnu,

skrivanu kroz  dugo detinjstvo ovčarskim pojatama,

za vreme nemirni noći zvezdani sa mesecom

zašlim za daleka sela, za tresetišta i ritove,

u kojima ja bunovan dremam čekajući da prođe noć,

i opuštena repa i krila davim se isparinama bara.

Tako isto u selu drema budan momak mlad

na senu sam, gušen od mirisa trava osušenih,

sam, sas rukama pod glavom usijanom, ludom,

sam sas telom njegovim pod njega podastrtim,

sas groznicom u prsima, u trbuvu, u nogama, u moćnicama,

same ruke brez ljubavi, same ruke brez zagrljaja,

samo strasti koje ga taru i previjaju u grčevima,

strasti nepojmljive po trista noćiju ispočetka,

sas stidom sateranim u kosti koje škripe od siline,

sas vatrama žudnje kao vatrama ivanjskim

što mu srce jededu zalogaj po zalogaj

ko što mu, kad zadrema jače, devojka jede prsa

što mu se nadimadu zadihana od neviđeni poljubaca.

Tako ja vekovima bunovan glavu zamećem u treset,

pitam se gde su oni koji ne ljube da ne spavam sam

-  kad me ljube nek sa mnom budu po noći ostavljenoj,

kad sam sam sa sobom kao badža na zabatu kuće razjapljena,

kad sam brez milosti i strave ljubavne u naručju,

dok čekam tuđu devojku iz sela najlepšu, ali ne moju,

koja će plakati dok je ljubim i obljubim,

dok joj srce jedem strelovitim zubima i ognjenim jezikom.

Bežite, bežite, momci, kojekuda, bežite u tuđe noći,

bežite u noći devojkama u vajate i u dunje i jastuke,

neće vam niko nikad doći ako ga ne potražite i ne nađete,

sami ćete umreti raspeti na stegnima vašim razjapljenim,

nad zagrljajem praznim kojim se grče samo senke vašeg srca,

u kojima nema ljubavi sem bunila i buncanja od vas sami.

U kolu ruke otpustite, nek momak stoji  pred momkom samo,

u nadigravanju za ljubav čiju nek gore oči tuđe,

momak jedan sas istim ponorima i dolovima i jogovima tuđim

u kojima traži svoje jogove, ponore, bunare i provalije.

Sas ćutanjem varljivim i govorom vaši očiju noževe isukajte,

zarite ji u svakog ko vam brani da grlite ljubav golu,

nadigrajte momka komšiju u srcu komšijskom otmite ljubav,

za sebe samo nek kucaju sva bila na svetu i drkću puti.

Svaki pokret tajna, stasa hiljadu znakova, sadržaja i bede,

prijateljstvo i ljubav iznevereni zauvek, rvu se ludi,

i ljubomora, i zavist, i podlost za ljubav i ljubav za podlost

-  podmukla zaseda po hladu meseca koja će da ti prospe creva

što ti u srcu snage zavijaju prazna od pohotne gladi.

Po hladu pavorskog meseca momka koji te ismejava.

Momče paorsko, zar ne vidiš u ruki tvoga parnjaka-druga

guju sakrivenu kako palaca jezikom i otrovati te oće

da bi ti otela ljubav tebi namanjenu, lopov od srca.

Nek gajdaš svira suze i ludilo razgrnuto, sto glasova,

a svaki sto drugi – koji svi na sebe liče ko jaje jajetu

iz kog se suncokreti rađaju – samo u noć vuče

i kopa po tvojim prstima mladalačkim punim mišića i sluzi.

Umesto suze, pesnice nek biju po tuđim vratima zamadaljenim,

neka se otvore vrata, ti ući moraš, ti si gladan ljubavi,

ti je i ne poznaješ drukčije nego ko vonj mirisa opojni.

Da li razumem lica kamena ova koja me pominju,

jer nisu zmaj, ni krilo njegovo, ni plamen ognjeviti,

već strah je da se ne odaš kad po pojatama  plačeš,

cviliš ko ptica kojoj su sačmom izrešetali krila,

a ti još krila ni imao nisi, tek ti niču, a ti padaš?

Kako ne razumem, kad ni ja devojke nemam, ni udovice

kod koje bi tijo kuco na pendžer da je obujmim,

već prazna srca i loga ovlaženog suzama-barama

kljujem po srcu sas krljušću moji krila stari,

i kandžama srce svoje razdirem, srce neizmerno

koje ne zna za ljubav ničiju, koje samo gori,

i u ugalj će me pretvoriti kad čas dođe brez ljubavi,

ili brez mržnje strelovite koja me u nebesa vine.

Ja razumem vašu ćutnju koja je ljubavna, razumem vašu mržnju,

koja je strast i pohota, ja razumem vaša stegna – vas same,

ja znam šta znači patnja smeha koja se davi u suzama.

Srčite iz vaši nemi reči život koji pali i ruši,

i gradi i podiže hram u samom srcu brez temelja,

koga će prva bujica strasti odneti kao slamku,

koga će srušiti, slistiti, ko kuću od karata.

Gajdašu, i ti zaspao. Zar si se umorio već,

kad momak ni pola nije izreko svoje, što mora reći,

a ja još nijednu reč od oni tajni koje razumem,

koje sričem od postanka sveta nebesima ritova

i ševarima zaraslim u trstike u kojima trske pevaju

o tome kako su samorane i kako bi ljubavi, ljubavi!

A ja u trsku usađen, star i otežao, tažim vatru

koja mi još uvek bije na usta, nozdrve i na snagu.

Priroda je ova zemlja

I sve što nas okružuje,

Što da vidiš možeš okom

I  ušima što se čuje!

 

Mora, reke, sva jezera,

Kamenita svaka stena,

Mesec, zvezde i planete,

Sunca lopta užarena!

 

Sve oluje i oblaci,

Sneg i kiša, magla siva,

Priroda je sve neživo,

Još je lepša ona živa!

 

Polja, šume i livade,

Životinje i sve bilje,

Pa svi ljudi na planeti,

Priroda je izobilje!

 

Planinama, dolinama,

Priroda je bogat šar,

A sva deca ovog sveta,

Najmiliji njen su dar!