Da li će me neko slučajno sresti na Bulevaru kralja Aleksandra, na nepoznatoj raskrsnici, oči mi ukrasti za tren mali? Neko me hteti kao prozeblu grlicu, za samo sledeću ulicu. Slučajno se saplesti o moju kosu, o nogu bosu i zastati. Slučajno neće.
Pada veče.
Da li će neko nekad proviriti u moju dušu? Tek da ugasi beskrvnu sušu! Uostalom, koga danas interesuje moja duša, kada na prodaju nije. Kiša lije. Ispod trema prepoznajem siluete u svom srcu, staklene marionete. Da li će neko zastati? Da ih kupi, možda? Sigurno neće.
Pale se sveće.
Da li će neko, baš u večeri rane, zakasniti na pozorišnu predstavu. Recimo Ibzenova „Nora“, i onda, kao da mora okrenuti se meni, kao nekoj čudnoj seni i pokloniti dve ulaznice iz sažaljenja. On nije znao da buket kupljenih pozorišnih karata ova duša ima. Da li će mi neko pružiti ruku i povesti me u Pozorišni foaje? Naravno da neće.
Odletelo plišano veče.
Da li će neko danas zapaziti da mi je sunce osmehom ogrejalo maline? Da su mi usne zrele kupine, da su mi ruke tanane breze, a kosu nosi južni vetar kao vremena čeze? Da li će ove noći neko slučajno proći i zapaziti svetlucavu usamljenu marionetu u zamišljenom menuetu?
Da li će doći do mene, poljubiti mi zagrljaj, zavoleti oči kao dva lešnika i toga trenutka sa mnom preleteti Srebrnu kapiju, baš te noći zaigrati sa mnom u sjajnom salonu uz muziku Lista? Samo nečija bista i ja. Nikoga nisam zapazila.
Zavesa se spustila. Svetla se ugasila.
Da li je ovo pozozorišna predstava?
Aplauz je zatomljen na pola puta.
