Prsti

Palac prstić najvažniji

Izrastao najsnažniji,

Početak je ove priče.

Prste redom sve dotiče

I poziva: -Je l' hoćemo?!

Hajde, hajde, da krenemo!

 

Kažiprst je radoznalac,

Ne zna zašto zove palac.

Da ostale obraduje,

Sve što vidi pokazuje,

On se tiska, gura svuda,

Pita: - kuda, kuda, kuda?!

 

Srednji prstić ponajduži,

Sa palcem se rado druži,

Kaže poput sveznalice:

Kod mamice! Kod mamice!

 

A domali tiho pita,

Jer „Ko pita, taj ne skita!“:

-  Želeo bih da znam samo,

A šta ćemo svi mi tamo?

Palac zove, krenućemo,

A šta ćemo?! A šta ćemo?!

 

Malčić kao i svi mali

Odmah počne da se hvali:

-  Iako sam sasvim mali,

Znam što drugi nisu znali.

Naša mama na nas čeka,

Da pijemo toplog mleka!

Kruška

Kuća novo izidana

Posađena kruška

Ispod nje će jednog dana

Biti deca muška.

 

Zajedno će odrastati

Uz sreću i muku

Životu se radovati

Ljuljati unuku.

 

Ali vreme brzo prođe

I ne želi stati

Čovek u godine dođe

Pa počne da pati.

 

A pati i kuća stara

I kruška debela

Ispod krošnje atmosfera

Nije baš vesela.

 

Fasada je oronula

Samo što ne padne

U tišinu utonula

Broji dane gadne.

 

Na grani ljuljaška stara

Njiha se na vetru

Starac molbu izgovara

Svome svecu Petru.

 

Žuljevitim dlanovima

Drži se za klupu

I sad kao u snovima

Priziva unuku.

 

Bolan jecaj istiskuje

Kroz stegnuto grlo

Nema nikog da ga čuje

Samotan  je vrlo.

 

Bračnog druga davno nema

Deca se razišla

Osta samo uspomena

O čemu razmišlja?

 

Gde li je to pogrešio

Pita se u sebi

I da bi se utešio

Zaplakao ne bi.

 

Suze mu se isušiše

Uvenulo telo

Ni  komšija nema više

Umire i selo.

 

Kad padne i zadnja kuća

Odu čeljad muška

Iznad grbavog bespuća

Osta samo kruška.

Dođeš i nestaneš

Došla je lako

Kao ptičje perce

Uz dašak vetra

U sunčanom danu

 

Došla je brzo

Kao treptaj oka

Uz bljesak munje

Dok kiša pada

 

Došla je tiho

Kao šapat snega

Uz kape i šalove

Jednog zimskog dana

 

Pomerila planine

Zaustavila vreme

Nadglasala gromove

I nestala bez traga

Baba

Nemam mira usred noći, budi mi se srce spano,

neko mene treba zdravo, neko zove mene zdravo,

u ševaru drkće trava, zove l mene to sad Rava,

baba-Rava s Malog rita, di je sita i rakita,

il me zove iz Taroša Persa stara,

da se sa mnom o svom poslu čarovitom razgovara,

čini mi se da to nije ni Persida ni Rakila,

nego ondak davna stara čaralica baba-Sida,

Podvranjevo njen je samo kraj za bole srdobolje,

izmeđ brega od Bečeja i vranjevske crkve stare,

tu ti ona čara, baje, i lekove dobre daje,

al to može samo tako kada mene vikne malko,

na uvo mi prišaputa da joj snagu ja podržim,

boljetinu da ja spržim kad je bolja poohola,

kad se rana užarila i kad cedi mlogo bola,

od zmajske se pokrljušti leči svaki sugreb tušti,

ukvare se mogu zdravo da poprave crevi pravo,

a trbuva svi grčevi kad se zmajska krljušt trevi,

ona što se može naći po stazama i putevi

nad kojim se ko zmaj, kasti, zatreso se ja od strasti.

Šta je, Sido, prija-Sido, što me zoveš usred noći?

Zar za crni prišt ti nije krljušt bila od pomoći?

Ali baba-Sida rida i sa stidom glavu krije.

Zmaje ljuti, dobri zmaje, al prišt crni barem da je –

već zlo velje -  a od ljudi s tom nevoljom tebe budim.

Stara jesam baba-Sida, boljetine što sve vida

sas pomoću zmaja ljuta s banackoga glavnog puta.

I stara je i zbrčkano sad je njeno svetlo lice,

pa jopet ti mora ona od stida da gledi nice.

Ako nema baš iljadu i još koju godinicu,

ali ima bar duboke bore na svom česnom licu.

Priko bora i sto rapa od veliki boginjica,

nije bila za udaju Sida mlada devojčica.

Nesreća je to vam bila za devojku jednu  čednu,

ali zdravo dobro dođe za Persidu, Sidu bednu,

kad je većem ostarila i od zmaja utuvila

kako divlje meso  stane kad se samo sobom javi,

kako se trljadu žlezde, glavobolja čim se davi,

kako se trljadu leđa kad te bole rptenjača,

na koje se mesto bolno privezuje zla zubača,

kako se namešta ruka kad ugane staroj ženi,

a šta treba za koleru da se mrmlja zmaju-meni.

Tako ondak Podvranjevu postal a je glavna Sida

kada leči s zmajskim krljom sas kojom ti rane vida.

Al došao -  pomor niki među male dečje glave,

niki čudan pomor jaki od koga se deca dave,

ište Sida od meneka basmu da joj jaku dam,

a za taki novi pomor ni sam basmu ja ne znam.

A ondak se selo diglo vidarici da se sveti –

neće da izvida decu, umiredu od veštice, ta se sveti –

a ko da je ondak taka veštica od take smrti

nego baba-Sida stara što šuruje sas aveti,

a kad tako glas udari glupav ko će njega strti,

već se sve to bolje goji i ko korov brzo prti.

Baba-Sida i rep ima, viče selo, za sramotu,

pa se taki glasi množe selu takom u zlom kotu.

Ako rep baš Sida ima, ondak sumlje nike nema,

Sidu treba zadaviti što na groblje decu sprema.

Pa ti jedan od najjači brkajlija uzo na se

da rep Sidin on povuče;  digne njenu suknju –zna se,

kad je Sida s vode išla da zavati s Tise piće,

tad joj onaj suknju digo sas sramom mu poso biće.

Repa nema, zmaj rep ima, il rogati, ili Daba,

sas repom se nije našla u banatu još nijedna stara baba.

Na oto se pokunjijo ondak onaj jaki  brka,

a selo se zabunilo, nasta zdravo trka-zbrka,

pa ko ondak decu davi, nije Sida, druge nema,

znači ondak dalje pomor deci sanduk mož da sprema,

treba nikog leka naći, iš ne praši, baba-Sido,

ni  veštica nisi nika, pa koji te đavo vido

ondak da nas tobož lečiš i lekove nike spravljaš,

kad rep nemaš, ondak, glavu ti u torbu stavljaš,

u rep tvoj smo verovali – da za oto znaš da lečiš,                                 

a kad repa nemaš, Sido, ne pomaže ni da klečiš

i da moliš ti za milost, lažno si nam ti bajala,

znači ondak, đavo te je na tu šalu privoleo,

nisi ti pomogla nikom kad je sugreb niki sreo –

ni  ugljevlje ugašeno nije tvoje Daba teo

da privati kad si crno s tiskom vodom ti gasila,

po obrazu, Sido stara, tvoga sela si gazila.

I užeše za ruke je, dve staračke ruke crne,

onaj što joj dizo skute, sad ji opet pozavrne,

te sramotom ogoljenu tako Sidu dovedoše mutnoj vodi,

Tisi žutoj, prostakuši, koja s Tiskim cvetom rodi,

pa ti Sidu odgurnuše sas velikog sas bajira,

u noć jednu o po noći kada zefir vetar vira

u jedarca vetrenjače kod bečejskog starog groblja,

di tatoši kolo vode daleko od njinog roblja –

od seljaka i prostaka i nejaki od bedaka,

kad ji samo ja još čujem kroz san gusti moj opaki,

i kroz ponoć i kroza san nad tatoši vodim jaki

nadzor da se ne razapnu sa tavana vetrenjače,

pa ne čujem, ne bilo me, di od stida Sida plače

na bajiru na obali pre neg što su nju otisli,

počim su joj dva kamena na dve noge ti obisli

pa se Sida u talasi mutne Tise utopila, jao, stara,

pusitja sam do propadne od banacki svi vračara

najstarija i najbolja, od naroda ruke njenog

sirotinjom i sas bedom od naroda zaglupljenog.

Još jedino ostaje mi da tatoše kaštigujem,

kad ji skupim kod Kumana da ji dobro bar ispljujem,

a na koga padne zmajska kap i jedna od pljuvačke,

nema više za tatoša ni kap krvi zabijačke,

sas kojom se tatoš rani da bi bijo jak i vredan,

da može od vetra krila da savije pod rast jedan,

da uzjaši na nji  viti pa da leti po Banatu

da lomi i krši usev, sela, crkve po tatoškom crnom batu,

a po mojoj zmajskoj sili, najstrožijoj zapovedi,

iz koje se predu stra i trepet i stravične pripovedi.

Zimski san

Ne dozivaj me,

molim te.

Tamo...

gde ne možemo leteti skupa

posle zalaska sunca.

Ne traži me.

Mladalačke čežnje

lagano hvata zimski san.

Buđenja su, doduše, zavodljiva,

ali i nemirna

kao razbesnelo more.

Ne dozivaj me,

molim te.

Tamo...

gde ne možemo leteti skupa

posle zalaska sunca.

Ne traži me.

Mene lagano hvata

zimski san.

POSTOJANJE

U početku bilo sasvim mračno

Pa se onda ukazale zvezde

Pojavilo se sunce konačno

I počele ptice da se gnezde.

 

Radosno su polagale jaja

Množile se velikom brzinom

Čudile se odkud tolko sjaja

Nad mirisnom procvalom ledinom.

 

Onda nešto zaklonilo sunce

A bilo je veoma visoko

Na alarm je zazvonilo zvonce

Iznad njih se pojavio soko.

 

Panika je zavladala strašna

Počele su i da se prevrću

Iznad njih su krila pozamašna

Prvi put se susrele sa smrću.

 

Ali život tekao je dalje

Taman radost počela da buja

Sudbina je razjapila ralje

Naišla je nebeska oluja.

 

Mizerna je gnezda rastrgla

Prepolovila im brojno stanje

Mrtve na gomilu poslagala

Uvidele da je život sranje.

 

Počele su opet iz početka

Gnezda nova bolja da izgrade

Prilika im se pružila retka

Pa uporno i veselo rade.

 

Stara sova nije dočekala

U nov dom da bi se skrasila

Na oči joj opet tama pala

Jer je

Ljudska ruka svetlost ugasila.

Tako

Tako ako si rešila:

Ostani noćas.

Ljubi me jače...

 

Sutra već

Počinje jesen:

Odlazi lišće...

Silaze ptice...

Obala plače...

 

Obala plače.

Posvađan čovek

Zaklјučio sam

jednu stvar,

koja bi me mogla

malo uznemiriti.

 

Čoveče,

ja sam posvađan

sam sa sobom,

i malo je verovatno

da ću se ikada pomiriti.

 

27.8.2020, 23:45

Mesec miriše na lipe tople kiše

Lažeš li ti to večeras sebe? Lažeš li ti to večeras mene, dok mesec miriše na lipe? Trenutak iluzije lepote i igre? Časak magije trenutka? Lažeš li ti to iste slike poredane na zidu svoje sigurnosti? Pogled lažne požude! Preleteo poljubac preko obične komode! Ukradeni stisak ruke! Ništa više! Za mene nema čarolije!

Kada ponovo nekada, u nekoj kratkoj rečenici, izgovoriš reč ljubav, promisli da li je to, možda, pregršt suvog livadskog cveća u mojim rukama, poljubac na obrvi mog postojanja, ili, jednostavno, spuštena ruka na mom ramenu?

Pogledaj ponekad ogledalo na tvom zidu sigurnosti, pogledaj u ženice svoga života. Reci mi tada da li je laž, ili istina ova noć u kojoj mesec miriše na lipe tople kiše.

Nije važno da li će tvoje usne izgovarati reči za mene, ili prozaičnost stvarnosti za neku drugu dušu. Reci konačno ostatak vernosti ženi sa licem tvoga lica, ili nikada više nemoj pokušavati da spavaš u bajci jednog poete, u duši jednog leptira i pesmi jednoj bez kraja....

Reči

A da mogu da vratim reči...

Koje sam davno drugima dao:

Kao kazalјke sata

Što je tad stao...

 

U osmeh proleća – kako ih volim...

Kad ptice juga dođu u goste...

Pošao bih svaku da molim...

Kad trešnje tamne ponude boje...

Tražeći to da mi oproste:

Jer nisu njihove – nego su tvoje...

 

Jer nisu njihove – nego su tvoje...

Hotelska soba

Beše to hladno jutro u sobi promrzlog nekog hotela, u tihoj vojvođanskoj varoši, kada poslednji san obuzima polupijane zore i kada sanjive oči žmirkaju na toplom licu noćne lampe. Košmarna beše odlazeća noć, sa kapima sna, preletelim pahuljama snega kraj moga prozora. Beše to prvi sneg, pao te čudne bajkovite godine posute izmaglicom. Komadi iščekivanja i nekakve neodređene želje, sa crnim pegama slutnje, presecaše tu istu beskrajnu noć.

Rasanjeni dan, ne donese ništa drugo, do sveže oprane lepršave kose, nekokoliko kapi „Chanela" i čaše običnog konjaka na staklenom stolu. Bude li to nešto u meni zvuči sa radiija „Night in white satin", prazan peron na sluđenoj tvojoj neveri, bez koraka, bez reči, bez sna...

Zvuk telefona na rustičnoj smeđoj komodi, jednom, drugi put... „Izvini, loše je vreme.... Autobus je zaspao jutros na nekoj seoskoj ledini... Možda popodne" Možda.

Da li da popijem, ipak, šolju jake crne kafe ovog tako ironičnog jutra, potražim oči sa sličnim pogledom, oči što nešto traže, poput mojih, a očito nam ova zora zatvara vidik.

Ipak, ostajem u ovom svom sigurnom prostoru, u ovoj udobnoj fotelji, sa beležnicom ispred sebe, u kojoj su preliveni svi datumi bez imena, sve iluzije bez sna, sa pomalo kiše u očima, pa onda melodije moje naivnosti, netačni redovi vožnje i autobus upravo iz filma „Ко to tamo peva". Zvuči gitare Tarege, pa čekanje tako nestavarno i opet, tako nekako stvarno, teško i stvarno, ranjivo ovog prepodneva.

Zvonik stare crkve otkucava podne. Sneg je već zavejao tihe ulice. Još uvek na stolu drema ista čaša sa istim konjakom u njoj. Jedino ja odlutah u neko prošlo vreme, staru kafanu, sa veselim plamenom bubnjare u uglu, kada sam ljubila srećnije oči i lepšu dušu, koja je tako divno neodlomljena spavala u damarima moje jave i mojih snova.

Utonuh u neku lažnu nirvanu tog popodneva kada na vratima sobe, promrzlog nekog hotela u tihoj vojvođanskoj varoši, ugledah najpre oči nečije, koje mi tada značiše sve leptire mog malog sveta, kaput posut konfetama snega, ruke koje me dotakoše samo za tren, i ništa više.

Ali, beše te tužne večeri i ljubavi neba, i osećaja anđela, i „Pandorine kutije", i nikad izgovorenih reči i bajki, i basni, i jedno zastalo u grlu „zbogom" i jedna ptica zastala u letu, i jedna pesma Reja Čarlsa, a ja još uvek ne znam da li je „Time to сгу" daleko iza mene, ili me čeka, tu negde uza prvog ugla.

Mornar

Budi mоrnаr visоk i rumеn,

Kose mоdrе i licа strоgа,

Ruku grubih kо zеmlје grumеn.

Pоštuј lјudе, gаlеbе, Bоgа.

 

Јutrоm slušај štа kuvа mоrе:

Zеlеnо, pustо i slаnе pеnе.

Prstоm, nеžnо, prоčеšlјај bоrе.

Pоdlо i čеstо vаrај žеnе.

 

Јеžеvе, piјаn, pеcај nоću,

Spаvај lаkо kо crv u vоću

Ljubаvi punе bеlеži pеsmе.

 

A kаdа živоt iz svоје čеsmе

Оtеknе јаsаn lаgаnо, čistо...

Na nеbu budi pоtpunо istо:

 

Моrnаr.