VI

"Ovo je Vaš časopis", upitao me je, vraćajući me u stvarnost, crnokosi mladić.

Stajao je pored moje klupe i držao moj časopis koji mi je pao sa krila, a da ja to nisam primetila.

"Vi mora da o nečemu važnom razmišlјate kada delujete tako ozbiljno. Gledam Vas iz dana u dan, i pored toga što mi se učinilo da sam jednoga dana na vašem licu video osmeh, delujete suviše ozbiljno za tako lepu devojku".

Vi sigurno radite u banjskom turističkom savezu, pa vam je u opisu poslova da kontrolišete raspoloženje banjskih gostiju, upitala sam ga, trudeći se da delujem odbojno.

Nervirali su me banjski momci koji su, iz hobija, pokušavali da zavedu što više gošći u toku sezone.

Niste ispunili normu za ovu sezonu pa me pratite od kada sam došla u banju, nastavila sam pitanjem?

"Ne, ne od kada ste došli, primetio sam Vas još u toku dolaska u banju. Od Beograda Vas posmatram. Primetio sam i da ste plakali u autobusu. Posmatrao sam Vas tokom čitavog puta. Pošto niste nikoga oko sebe primećivali, i očigledno Vam nije bilo do razgovora, nisam hteo da Vas uznemiravam suvišnim pitanjima. Tek kada sam zapazio da se, sedeći na ovoj klupi, ponekad i nasmejete sakupio sam hrabrosti da vam se obratim. Vetar mi je u tome pomogao, kada Vam je sa krila odneo časopis", objašnjavao je crnokosi.

"Večeras je na bazenu luda žurka. Primetio sam da ste sami a i ja sam sam, pa sam mislio da bi večeras, mogli zajedno da izađemo.

Oprostite molim Vas, potpuno ste me opčinili pa se nisam ni predstavio. Ja sam Zoran, živim u banji i treniram vaterpolo. Svakog dana u ovo vreme prolazim ovom stazom i posmatram Vas kako sedite, uvek na istoj klupi.

Ukoliko sam sebi dao više slobode nego što bi to bilo pristojno, u ovom trenutku, molim Vas da mi oprostite", izgovorio je plavooki mladić crne kose pružjući mi časopis.

Pogledala sam ga. Želela sam da mu iz očiju "pročitam" koliko ima iskrenosti u tome što je govorio. Za trenutak sam zastala, na mah me je zbunila ta njegova "drskost". Pokušala sam da se nasmejem.

Ja sam Branka. Kao što ste primetili gošća sam u banji i nisam izlazila zbog toga što sam htela da se od svega, što sam preživela ovog leta, odmorim u miru banjskog drvoreda. Nisam raspoložena za bilo kakve provode, žurke i tome slično. Imala sam naporno leto... i potreban mi je odmor od svega toga.

"Onda je sve u najboljem redu, ja Vam upravo i nudim jedan takav odmor, bez obaveza i teških misli. Moje malo društvo, s kojim ću vas upoznati, laka muzika, sok i podijum za igru. Ima li šta bolјe za rasterivanje loših misli i uspomena, eliminisanje nakuplјene negativne energije i punjenja baterija novim sadržajima?" nije odustajao Zoran.

Baš ste uporni, odgovorila sam.

"Kakav bih ja bio sportista kada se ne bih borio do kraja", kroz smeh mi je odgovorio Zoran.

Ćutali smo nekoliko trenutaka u kojima je Zoran, otvorenih usta i razrogačenih očiju, očekivao moj odgovor.

Mislim,... da sam,... i pored svega, spremna da večeras krenem sa Vama, Zorane, na tu "ludu žurku" kod bazena. Molim vas da imate u vidu, da sam nedavno teško ranjena postupkom jednog sportiste, da nisam spremna ni na kakva poznanstva i ozbiljnije veze. Ne očekujte ništa posebno od toga što sam pristala da provedem veče sa Vama I vašim društvom.

Bože, da li sam ja bilo šta od vas, sem vašeg dolaska, tražio?" odgovorio je pitanjem Zoran.

Pružila sam mu ruku u znak pozdrava, i dodala da ćemo se videti kod ove klupe, u devet.

Odjurio je noseći ogromnu torbu na leđima, a ja sam ostala da sedim na "mojoj" klupi, razmišlјajući o iznenadnom susretu.

Sedela sam još dosta dugo, zagledana u četinare na rubu banjskog parka. Obuzelo me je čudno osećanje. Bila sam i dalje tužna i neraspoložena zbog Boška.

Nisam mogla da poverujem da sam uopšte pristala na večerašnji izlazak. Bez imalo želјe da nekoga upoznajem, da sa bilo kim razgovaram i bilo koga slušam ja sam prihvatila da večeras pođem na tu žurku.

Tražila sam u uglovima svoje duše odgovor na pitanje odakle mi snage, volje, hrabrosti da pristanem na tako nešto.

Poslušaću muziku, popiti sok, upoznati neke ljude, proteći će mi još neki "teški sat"... moram dalje, nemam druge.

Kada sam stigla kod tetke, imala sam samo vremena da se pripremim za, izlazak.

"Branka ti ni danas nisi zvala onog Stevana. Zvao je ponovo. Moli te da se neodložno javiš.

Zvala je i jedna gospođa. Predstavila se kao majka onog tvog Boška, i zamolila je da je nazoveš, bez obzira kada se vratiš. I ona je ostavila broj telefona rekavši, kako ti taj broj dobro znaš.

Zvali su te i tvoji. Zabrinuti su što se ne javljaš i majka ti poručuje da sutra pozoveš, čim ustaneš", rekla mi je tetka idući za mnom, od moje sobe do kupatila.

Pogledala sam u prolazu broj sa papirića.

Boškov telefonski broj.

Šta je sad?

Potrebna mu je mama da se vadi za ono što je učinio. Više nije sportista. Stalno je ponavlјao da u sportu nema mama i tata, razmišljala sam dok sam se tuširala.

“U sportu, ili jesi ili nisi. Ne pomažu nikakve preporuke, veze, tate i mame. Protivnik bije i ne pita čiji si. Ti moraš sam da pariraš shodno svojoj snazi, umeću, radu i talentu", često je u društvu ponavlјao Boško.

Sada mu treba mama, da utiče na mene. Neće to moći tako lako, "moj Boško".

Mojoj mami sam rekla da neću nikome, pa ni njima, da se javlјam iz banje. Sama me je terala da se dobro odmorim. Majčino srce nije izdržalo pa hoće da čuje kako joj je jedinica. Kao da to nije već čula od tetke.

"Javiću im se sutra", obećala sam tetki dok sam izlazila iz kuće, žurila sam na zakazani sastanak.

Tetka Milici, Boškovoj mami, odlučila sam da se sutra javim. Ona je uvek bila na mojoj strani i pošto nije imala žensko dete stalno je govorila da, kada me Boško oženi, ona neće imati snaju, već ćerku. Reći ću joj sve. Pravu istinu o tome kako me je Boško ostavio i zaboravio. Sigurna sam da će biti na mojoj strani i da nema šta da mi zameri.

Zoran me je čekao kraj klupe. Na moju primedbu da je tačan, našalio se opaskom da on ustvari nije ni odlazio sa tog mesta, u silnoj želji da me što pre vidi.

"Nadam se da u ponoć čarolija neće proći i da sutra neću morati, po celoj banji, da nazuvam cipelicu banjskim gošćama", nastavio je da se šali Zoran.

Pepeljuga je imala svog princa, imala sam ga i ja ali sam ja svog nedavno izgubila, odgovorila sam mu. Ništa me nije pitao.

Prihvatio me je pod ruku, dok smo koračali stazom koja je vodila ka bazenu.

"Luda žurka" je bio restoran kraj bazena, koji je imao podijum za igru. Disko muzika i gosti koji su sedeli za stolovima oko bazena, bili su njegov sadržaj.

Seli smo za sto za kojim su već bila tri para. Zoran me je upoz-nao sa drugarima i njihovim devojkama.

Jedan od njih, kojeg sam zapazila po vrlo kratkoj frizuri, kod upoznavanja sa mnom, odmerivši me od glave do pete, rekao je Zoranu:

"To je ta "Bolje išta nego ništa" Zoki. Ako mene pitaš ovo je ipak "išta"

Videvši da sam se iznenadila ovakvom nastupu Zoranovog druga, jedna od prisutnih devojaka je ustala, uhvatila me za ruku i rekla:

"Pusti Bobana. On je uvek tako ciničan, a u stvari nije loš. Danas mu je posebno loš dan. Pročitao je u novinama da nije na spisku igrača na koje trener računa za narednu sezonu. Znaš i on trenira vaterpolo sa Zoranom. Nešto je stariji od njih i procenili su da u ovoj sezoni nije potreban ekipi. Nekorektno je što mu to niko nije direktno saopštio. Odbacili su ga posle devet sezona igranja, na dosta nekorektan način. Danas su mu svi krivi. Uz sve to malo je više popio".

Kod prve muzičke pauze, kada smo se vratili sa podijuma za igru, već poprilično pijan, Boban me je upitao:

"Ti, lepojko reče da si iz grada iz kojeg je i onaj reprezentativac Boško? Znaš li ga možda?"

Nešto mi je stalo u grlu. Nisam mogla da progovorim i samo sam potvrdno klimnula glavom.

"Šta je taj radio da se onako sredi. Takav igrač, a takva budala. To valjda ide jedno sa drugim", nastavio je Boban i pred mene bacio sportske novine koje su ležale na stolu.

Valјda ne pišu u novinama da je Boško napustio deiojku, pomislila sam i uzela bačene novine.

“I posle treće operacije nastavak karijere pod znakom pitanja" stajao je velik naslov na poslednjoj strani novina. Ispod njega je bila Boškova slika iz bolničkog kreveta. Na slici Boškova majka i još neki ljudi i žene verovatio lekari i medicinska sestra koja drži Boška za ruku. Svi se smeše ...

Dalje nisam mogla da čitam. Na zaprepašćenje prisutnih okrenulala sam se, i bez pozdrava, otrčala do tetkine kuće.

VII

Jedva sam dočekala da svane. Pre nego što je kamion sa hlebom stigao u prodavnicu, preko puta tetkine kuće, pozvala sam Boškovu mamu.

Tetka Milice, halo, ja sam Branka, uspela sam da izgovorim pre nego što su mi suze zaustavile reči.

"Branka kćeri gde si do sada?" plakala je i tetka Milica.

"Šta ti je učinio moj Boško, da ga u ovom trenutku ostaviš? Mora da je puno zabrlјao kad se toliko nisi javljala, a toliko si nam svima bila potrebna. Najviše Bošku", kroz suze je mucala tetka Milica.

Ništa mi nije bilo jasno.

Ja ga ostavila jer mi je nešto strašno učinio, u kojim trenucima sam im toliko trebala, kako je nestradao..., navirale su mi misli, ređale se jedna preko druge, a ni jedna nije mogla da se nastavi na prethodnu, ni pojasni narednu.

"Boško je svakodnevno tražio da te nađemo, a ti kao u zemlju da si propala", nastavila je teka Milica.

Stevan kaže da te je zvao skoro svakodnevno. I na njega se nešto lјutiš.

Boško je naterao Olju da te zove još iz inostranstva, i ona je ostavila poruku da se javiš.

Juče sam bila kod tvojih i oni su obećali da će te zvati.

Bošku je vrlo teško.

Pomirio se sa tim da si ga ostavila.

Neka si,... ako je to zaslužio.

Bez obzira, što sada imaš drugog, trebala si da mu se bar javiš, bilo bi mu sigurno lakše.

Izdržao je “sportski” tri operacije. Ona prva u inostranstvu na žalost nije bila uspešna. Naši lekari sada pokušavaju da spasu, šta se spasti može.

Juče smo Mladen i ja, posle onog nesretnog dana, prvi put spavali kod kuće. Došli smo da se odmorimo i pospremimo kuću.

Olja je obećala da će biti uz Boška dok se mi ne vratimo u bolnicu, tamo je i Milan" uz tihe jecaje, govorila je tetka Milica.

Nisam znala, nisam čula ... povremeno prekidajući tetka Miličine reči sam ponavljala.

Šta se zapravo to dogodilo, uspela sam napokon da pitam?

"Posle prvog turnira, dan pre nego što si ti otišla u banju, Boško je proglašen za najboljeg igrača turnira. Bio je i najbolji strelac na tom turniru. Trebali su odmah, po proglašenju pobednika, da putuju u drugi grad.

Boška su zadržali novinari, snimatelji... Tražili su od njega izjave, snimale ga televizijske ekipe i naprosto je pobegao do pošte, da bi ti javio za svoj uspeh.

Trčao je uz stepenice. U rukama je držao dva pehara. Okliznuo se i pao na pretposlednji stepenik, tako nezgodno, da je zadobio otvoren prelom ruke i potpuno smrskao koleno.

Kada su ga preneli u bolnicu, pošto je bio bez svesti, operisali su mu ruku a tek kada je noga pomodrela usredsredili su pažnju na nju. Izgubljeno je dragoceno vreme", duboko je uzdahnula i nastavila tetka Milica.

“Transportovali su ga u njihov glavni grad, na kliniku. I tu su izgubili dosta vremena.

Samo zahvalјujući Oljinom ocu, koji je urgirao u njihovom ministarstvu i poslao svoje vozilo po Boška, I lekaru reprezentacije koji je izričito tražio da Boška odmah, po prijemu na kliniku ponovo operišu, a ne sutradan kako su planirali, Boško danas ima nogu.

Ta druga operacija je kasno i traljavo urađena pa su morali da je ponove posle dva dana, kada je već prebačen kod nas, da bi mu koleno, prekjuče i treći put operisali. Valjda će sve biti u redu sa mojim Boškom... završila je priču tetka Milica.

VIII

Sve mi se srušilo. Izgubila sam Boška. On je izgubio mene. Sportska karijera, od koje su svi, a najviše on, mnogo očekivali je definitivno završena. Košmar...

"Išao je, meni da se javi kada je nastradao...

Šta da mu kažem kada se sretnemo?

Nedelјu i po dana se nisam javila...

Teško mu je...

Ja imam drugog...?

Preboleo je to što sam ga ostavila ...

Uz njega je Olja... ?!”

Bubnjalo mi je u glavi dok je autobus grabio ka Beogradu.

Dugačko stepenište koje je vodilo do vrata klinike sam preskočila u dva koraka.

"Tražim Boška" rekla sam sestri na ulazu.

"Onog sportistu? Soba 1212, prvi sprat”, odgovorila je otvarajući mi vrata.

Trk uz stepenice. Stojim pred vratima na kojima piše 1212. Gledam u vrata iza kojih u bolesničkoj postelji leži moj Boško. Nemam hrabrosti da zakoračim u sobu i suočim se sa njim, sa surovom stvarnošću.

Vrata se otvaraju. Iz sobe izlazi bolničar. Zastaje, upitno me gleda, i kada sam mu objasnila koga tražim, uvodi me u sobu.

U sobi tri kreveta. Dvojica mladića spavaju. Boško u polusedećem položaju na krevetu do prozora. Pored kreveta stočić na kojem stoji čaša u kojoj je cvet. Pored čaše lutkica - privezak majmunčić, i mnoštvo telegrama.

Milan stoji kraj Boškovog kreveta. Čim sam se pojavila na vratima, žurnim korakom mi je prišao.

"Tu je Boško. Dobro je da si došla. Sada je, hvala Bogu, dobro. Uz njega sam, od kada su ga dovezli u bolnicu. Olja je sa njim od kada je nastradao", govorio je, polušapatom Milan u nastojanju da mi u najkraćem referiše sve što se u međuvremenu izdešavalo u bolnici.

Na stolici kraj Boškovog kreveta sedi Olja, moja školska drugarica. Olјina šaka je na Boškovim grudima. On ju je prekrio svojom šakom desne ruke koja je u gipsu. Gledaju se, ništa ne govore i ne obraćaju pažnju na nas.

Prilazim. Stajem kraj kreveta i jedva uspevam da izgovorim:

Boško... ne mogu da verujem...

Boško je podigao pogled prema meni tek kada je video da je Olja skrenula svoj pogled sa njegovih očiju.

"Zdravo Brankić, ipak si došla."

Pružila sam mu ruku, a on je, ne ispuštajući Oljinu ruku, pružio mi svoju levu ruku. Ponudio mi je stolicu da sednem.

Nisam znala, nisam čula... počela sam da mucam.

"Branka. Drago mi je da si, ipak, došla. Ovih košmarnih nedelju dana bili su mi najteži u životu. Siguran sam da bi ih mnogo lakše podneo da si ti bila uz mene. Molio sam Stevana, Olju, moje roditelje, tvoje roditelje, da te pronađu i da ti jave šta se sa mnom desilo, no ti kao da si u zemlju propala.

Da mi ne zamere Olja i Milan, kojima ne mogu da se zahvalim za žrtvu koju su zbog mene podneli ovih nedelja, ja sam ipak najviše želeo tebe. Svako moje buđenje, posle anestezije, bilo je košmar, jer među onima koji su me hrabrili, nije te bilo,… a tako sam te trebao kraj sebe".

Primetio je suze u mojim očima.

Zaustila sam nešto da kažem ali me je on prekinuo.

"Molim te nemoj da se pravdaš. Ništa ti ne zameram. Sve mi je jasno, ne treba i ne želim ništa više da znam. Mislim da bi me istina dotukla. Ti si tako odabrala, i ja to moram da poštujem, naših dana radi, nemojmo to da blatimo. Hrabrim sebe, i to mi daje snagu da izdržim sve ovo, je to da i samo zbog uspomene na njih vredi živeti.

Nije nam se dalo dalje...

Bože moj...

Sudbina" završio je Boško.

Suze su mu krenule, okrenuo je glavu prema prozoru. Nikada nisam videla suzu u njegovom oku. Počela sam i ja da plačem.

Boško, ja stvarno... htela sam da mu objasnim šta se u stvari desilo, ali on očigledno nije bio spreman da me sasluša.

Još više se okrenuo ka prozoru, a levom rukom je pokrio oči.

"Branka, nije moje da se mešam", pogledala je ka meni Olja i onim svojim blagim, tihim i jednoličnim glasom nastavila, molim te da ovo, između vas, raspravite nekom drugom prilikom.

Bošku je potreban odmor. Pre svega mir. Duševni mir i unutrašnja snaga da sve ovo prebrodi. Ovih dana upadao je u strašne psihičke krize i jedva smo uspevali da ga, bar malo, ohrabrimo i povratimo.

Nemoj, sada da nam srušiš ono što smo tetka Milica i čika Mladen, Milan, Steva, ja i mnogi drugi ovih dana uspeli "da izgradimo.

Rane od povrede i "rane na srcu" su mu još uvek sveže i verovatno izuzetno bolne. Pusti ga da ih odboluje i pomozi mu u tome. Ne produblјuj ih, molim te", završila je Olja i ustala da popravi jastuk koji je stajao ispod Boškove glave.

Boško je, očiju punih suza, pratio Oljine pokrete.

Nisam mogla ništa da kažem. Bilo mi je jasno da Boško ima svoje mišljenje o uzrocima "prekida" naše lјubavi i da ga u ovom trenutku stvarno nema smisla da ubeđujem u bilo šta drugo.

Prihvatila sam Oljinu sugestiju i pustila da stvari idu svojim tokom, verujući da će ih, vremenom, naša ljubav vratiti na puteve koje ona svojom snagom i vremenom koje smo zajedno proveli, zaslužuje.

Pitala sam nešto neodređeno o ishodu operacije, na šta su mi Boško i Milan kratko odgovorili.

Nekoliko trenutaka tišine, pogleda koji su lutali ne želeći da se susretnu, i nemogućnosti uma da iznađe reči koje bi bile prikladne nastaloj situaciji. Imala sam osećaj da sa ja glavni uzrok takvim vibracijama, i da ih ne bi pojačavala, jer "Bošku je potreban neophodan duševni mir" ustala sam, pozdravila se sa Oljom i Milanom, zadržala Boškovu šaku u svojoj, i krenula ka vratima.

Pre nego što sam izašla iz sobe, osetila sam neodolјivu želju da još jednom pogledam u Boška, da nam se pogledi ukrste, pokušam da u njegovom pogledu potražim oproštaj, dobro mi znanu iskru želje i strasti...

Kod samih vrata naglo sam se okrenula. Boško je skrenuo pogled sa Oljinog lica i upitno ga usmerio ka meni.

Trenutak nesnalaženja..., a onda sam u jednom dahu rekla:

"Mi smo i dalje prijatelјi, zar ne, bez obzira na sve".

Bilo je to pitanje, opravdanje, želja ili potreba u isto vreme.

Nisam uspela da čujem Boškov odgovor, nisam sigurna da li mi je uopšte nešto odgovorio.

Očaj, tuga, bol ili još mnogo takvih osećanja pretvorilo se u silu koja me je munjevito izvukla na hodnik.

Milan je krenuo za mnom.

Bolesnici, koji su šetali po hodniku, su me sa čuđenjem gledali. Medicinska sestra, na ulazu, mi je otvorila vrata.

Istrčala sam u bolnički park. Pogledala sam u nebo. Imala sam osećaj da sam u grotlu orkana. Okolne zgrade, krošnje drveća, staze okretale su se oko mene. U početku sporije pa sve brže i brže. Ponestajalo mi je vazduha. Srce je sve brže udaralo u grudima. Otvarala sam usta ne bi li što više vazduha udahnula.

Odjednom mrak.

Kovitlac se umirio.

Bol u glavi prestao. Išla sam kroz mračni tunel na čijem je kraju sijala jarka svetlost. Počela je da me obuzima drhtavica, i ja sam hitala ka izlazu iz mraka, ka svetlosti koja je zračila toplinom.

U sred trka zapljusnula me je voda. Dovikivanje nekog sveta i pljusknje po licu. Otvorila sam oči i videla plavo nebo. Ležala sam na klupi u bolničkom parku. Pored mene je klečao Milan, sa flašom vode u ruci. Brisao je vodu sa moga lica. Oko nas nekoliko prolaznika zastalo da vidi šta se dešava.

"Branka, šta ti bi, da li ti je dobro?" upitao me je.

Dobro mi je. Samo me je sustigla nekakva slabost, odgovorila sam mu uspravljajući se na klupi.

"Ostani još malo na klupi dok se sasvim ne povratiš", savetovao me je.

"Sirurna si da ti ne treba pomoć lekara", pitao me je.

Pomoć lekara mi nije potrebna. Prošetaću po parku i biće mi bolje. Hvala ti što si mi pomogao. Idem sada, želim da sam sama..., rekla sam Milanu, ustala i laganim, još uvek nesigurnim, korakom, krenula ka izlazu iz bolničkog kruga.

IX

"Branka, Branka", vikala je drmusajući me za rame moja gošća, Hajnalka.

"Ti kao da ne čuješ dobro. Vičem te više puta, a ti se zagledala u vrata hotelskog hola i ne odgovaraš.

Delovala si kao da si u transu. Ličila si mi na one austarlijske plemenske magove koji padaju u trans, kada prizivaju bogove da im podare kišu ili oteraju zle duhove.

Kao da si malo i bleda. Da li ti je dobro", nastavila je sa pitanjima Hajnalka.

Nešto sam se zamislila. Ništa važno.

Da li si dobila sobu kakvu si želela? Ne ljuti se. Kongres je. Velika je gužva pa se do jednokrevetne sobe teško dolazi, počela sam ja da ispitujem ne bi li prekinula njen rafal pitanja.

"Dobila sam i više nego što sam tražila. U nedostatku jednokrevetnih soba, a čini mi se da je imalo uticaja i to što su mislili da sam gošća gospodina Boška, koji me je dovezao, ponudili su mi, a ja sam prihvatila, apartman na prvom spratu. Pođi sa mnom da vidiš gde sam smeštena".

Penjemo se na prvi sprat. Ispred nas ide momak sa recepcije koji nosi, Hajnalkinu, malu putnu torbu. Staje ispred jednih vrata. Podižem pogled, ote mi se glasno: apartman 1212.

"Kakve veze ima što je 1212.", pitala me je Hajnalka i nastavila: "bolje nego da je 1313, zar ne?"

Prećutala sam odgovor. Hajnalka je načinila grimasu pokazujući mi da je pratim pri ulasku u sobu, i nije puno insistirala na daljem razgovoru u vezi broja sobe.

Ušle smo u jedan od tri hotelska apartmana. "Žuti apartman", kako su ga zvali. Uređen je u tonovima žute boje, zidovi, nameštaj, tepisi, pokrivači na velikom bračnom krevetu. Tri prostorije, veliko kupatilo. U dnevnoj sobi garnitura za sedenje, stočić, frižider. Televizor i muzička linija.

Momak koji nas je doveo do apartmana upalio je svetlo, uključio radio, i pošto mu je Hajnalka dala bakšiš poklonio se i izašao iz apartmana.

"Zar nije divno ovde" ushićeno me je pitala Hajnalka.

Divno je, zbunjeno sam odgovorila, pomalo iznenađena raskošću prostora u koji do tada nisam imala prilike da uđem.

"Branka, sada sam shvatila da ja za večeras nemam šta da obučem. Moje stvari su još uvek na putu za Beograd. Kako ću na večeru u ovoj garderobi. Povedi me da nešto prikladno kupim za večeras", molila me je Hajnalka.

Imam bolje rešenje. Ako ti to neće biti neprijatno, pošto smo slične građe, predlažem ti da izabereš nešto od moje garderobe za večeras, a sutra će ti već stići tvoj prtlјag, odgovorila sam joj.

"Tvoj sam dužnik", uzvratila je Hajnalka dok smo izlazili iz hotela idući ka mom stanu.

X

“Ti živiš sama", doviknula mi je Hajnalka iz dnevne sobe, moga stana, dok sam joj ja u susednoj sobi tražila odgovarajuću haljinu za večerašnji izlazak.

Da, živim sama. Učim decu strane jezike i to mi je jedino društvo kada dođem kući, odgovorila sam joj sedajući za sto na kome se pušila poslužena kafa.

"Nisi sa udavala do sada," pitala je dalje Hajnalka.

Odmahnula sam odrično glavom.

"Kako nisi. Žena koja izgleda kao ti, sa završena dva fakulteta sigurno ima mnogo udvarača. Kako da te ni jedan nije prevario da staneš "pred oltar"? Nemoguće da se nisi zaljubljivala, i bila sa nekim muškarcima do sada ."

Imaš pravo. Imala sam, i imam, mnogo udvarača. Sa mnogo muškaraca sam izlazila, mnogi su mi se udvarali, obećavali sve i svašta, ali ni jedan mi nije u potpunosti odgovarao.

Na tren sam zastala, pogled mi je odlutao u daljinu, u želji da odmerim svaku reč koju ću, da izgovorim nastavila sam:

U stvari jedan jeste, ali nam se sudbine nisu poklopile...

"Pričaj mi o tome, puno si me zaintrigirala. Kako to jedan i niko više, od toliko muškaraca?" insistirala je Hajnalka.

Ništa tu nema posebno da se ispriča. Sve je kao u jeftinom holivudskom filmu.

Poznavali smo se još kao deca. On je bio godinu dana stariji od mene. Još u osnovnoj školi, kada devojčice postaju devojčurci a dečaci više ne dolaze u školu u kratkim pantalonama, on se isticao nekom svojom "zrelošću", ako to mogu tako da nazovem.

Kada su nas svi dečaci vukli za kosu on nas je štitio. Kada su nam dobacivali na ulici, on je stajao sa strane i učtivo nam se javljao klimanjem glavom. Kada su njegovi drugari igrali klikerima on je prepisivao stihove, te papiriće pakovao u male, šarene koverte i poklanjao ih je devojčicama. Jedino je on imao smelosti da nam za rođendan, donese cvet, a da ga ne izlomi skrivajući ga ispod jakne. Spomenari devojčica iz tog vremena puni su njegovih zapisa. Utrkivale smo se koja ća mu pre dati svoju knjižicu da se on "upiše u spomenar", kako smo to tada zvali. Kada nam je ispunio tu želju, ljubomorno smo pokazivale ostalima šta nam je on zapisao. Ni jednrj od nas nije zapisao isti tekst ili stih. Trudio se uvek da bude drugačiji, nego što je to bio prethodnog puta.

Otpila sam gutljaj kafe. Na momenat sam se setila Boškovog upozorenja da Hajnalki kažem samo onoliko koliko to ja želim, a ne koliko bi, to ona, volela.

Nastavila sam.

Na igrankama, jedini je on prilazio i molio da sa njim otplešemo par igara. Posle toga je, na zgražavanje svojih drugara, znao da nas otprati do našeg mesta, zahvali se partnerki i čak joj pomogne da sedne, povlačeći joj stolicu.

Posmatrala sam ga već tada, i činilo mi se da on to sve namerno radi da bi nervirao svoje drugare. Devojčicama su uglavnom godile te njegove male pažnje, a momčići su ga svi od reda smatrali za nedovoljno muški agresivnog. Za takve se, tada podrugljivo, govorilo da su "smotani"

U osmom razredu je počeo da se bavi sportom, i to mu je, kao i sve ostalo čega se latio, polazilo od ruke. Igrao je u svim školskim ekipama. Ja sam, sa devojčicama iz mog razreda, odlazila da posmatram treninge i utakmice naših školskih ekipa, samo zbog njega. Kao da je i on to primetio i posle svakog postignutog gola ili koša jurio je, sa podignutim rukama, činilo mi se, baš prema meni.

"Da li je i on tebe "primećivao", pitala je Hajnalka? Mislim da tada još nije, i da je to njegovo ponašanje bilo više stvar trenutka, a ja sam to tumačila na svoj način.

Nekako u to vreme, izlazili smo na igranke i korzo u grupama. Prvo smo idući u manjim grupama ili dvoje po dvoje lagano šetali, kružeći, trasom koja se protezala od hotela "Vojvodina”, koja se nalazila kraj nasipa, na obali reke, do kraja glavne ulice, gde se nalazila velika sala u kojoj su se održavale igranke. Posle tri-četiri pređena kruga, duž te trase, koju smo tada zvali "korzo”, grupisali su se momci i devojke iz istog društva, da bi kasnije odlazili na druga mesta u gradu.

Korzo je bio i mesto na kojem su devojke prikazivale svoje toalete, momčići se osmelili da prvi put prošetaju sa devojkom u koju su zaljubljeni. Neki od njih, uglavnom oni koji nisu imali devojke, sedeli su na ogradi kraj crkve koja je bila na trasi korzoa i promatrali one koji se šetaju. Na korzou su se rađale nove ljubavi, ukrštali pogledi koji su značili više od stotine izgovorenih reči, volelo, patilo, iščekivalo.

Večernji izlazak nije mogao da se zamisli bez bar "jednog kruga" na korzou. Tek kada si video, i bio viđen, te večeri na korzou, mogao si da odeš u neku od sala u kojima su se održavale igranke, bioskop, kafanu ili jednostavno sediš u parku koji se naslanjao na trasu šetališta.

“Vrlo zanimljivo, kod nas je dosta opasno noću tako šetati, pogotovo u parkovima...," prokomentarisala je Hajnalka.

Grupa sa kojom sam ja išla na večernje izlaske, bila je poput ostalih i činili su je momčići i koju godinu mlađe devojčice. Bili smo "isto društvo". Ovakva druženja su najčešće bila za vreme letnjih, školskih, raspusta.

Prvo smo se pred veče okupljali u parku. Sedeli na klupama, razgovarali, posmatrali šetače ili "obišli koji krug" na korzou a kasnije odlazili, ili na neku od igranki u gradu ili se opredelјivali za bioskopsku predstavu. Posle smo zajedno pratili kućama jednu po jednu devojčicu, a kada bi to obavili momčići bi odlazili, u neki od restorana, na "još po jedno piće" pre odlaska svojim kućama.

Neki su u društvu nalazili jedno drugom "srodnu dušu", pa su počeli "da se zabavlјaju". Oni su i dalje bili sa nama na igrankama i korzou. Zajedno su dolazili u park, a odabrani mladić je sam, posle igranke, pratio svoju partnerku do njene kuće. Uz put bi se, držali za ruke, a u mraku pred rastanak, izmenuli bi nekoliko poljubaca.

Te mračne gradske ulice bile su prava prilika da se parovi zagrle, da devojčica oseti silinu partnerovog zagrljaja, a momčić svojim grudima dotakne tek nabujale devojačke grudi. Posle rastanka momci su se vraćali na naše mesto u parku, još dugo osećajući na svojim dlanovima i grudima vrelinu devojačkih nedara, ošamućeni od slasti prvih poljubaca.

Momak koji je zavredeo moju pažnju i kojeg sam "simpatisala", kako se to tada zvalo, nije imao svoju devojku. Mnoge su, poput mene, želele da on bude samo sa njima, ali on, kao da na to nije obraćao pažnju.

Jednom, dok smo sa društvom pratili do kuće jednu od drugarica, poverio mi se da ga nerviraju devojke koje od njega zahtevaju da ih on sam otprati do kuće.

"Volim da sam pored tebe kod ovih naših šetnji. Tada me ni jedna od ovih naših drugarica ne "spopada",

Sa tobom se bar lepo ispričam i nije mi dosadno. Zar nije bolje ovako u grupi šetati i otpratiti do kuće svaku od vas", pitao me je.

Bolje je, promucale su, tiho, moje usne, preduhitrivši moje srce, koje je želelo da vikne "nije bolje, NIJE!!"... jer sam ga i ja neizmerno želela samo za sebe.

Razum je shvatio da on "voli da je kraj mene kod ovakvih šetnji". To je već nešto, i nisam smela, srcu, da dopustim da i to pokvari.

Krajem leta, sa još nekim momcima iz društva momak koji mi se više dopadao od ostalih, je počeo, svakog drugog dana, da odlazi na treninge gradskog tima. Ja i ostatak društva smo odlazili u sportski centar da posmatramo njihove treninge. Posle treninga smo nastavlјali naša druženja u očekivanju početka školske godine. Ja sam trebala da pođem u srednju školu i nije bilo dileme koju školu ću da upišem. Gimnaziju, istu onu koju on već pohađa.

"Oho, znači bio je sportista! Ovo postaje sve zanimlјivije", "sladila se" ispričanim, Hajnalka.

Jednoga dana, došla sam u park u uobičajeno vreme. Na klupi je sedeo samo on. Ostali iz društva još nisu stigli. Ustao je sa klupe, nasmejao se, raširio ruke i sa olakšanjem rekao:

Bogu hvala, da je neko od naših naišao. Sedim ovde već više od pola sata i niko ne dolazi. Možda sam danas malo i poranio ali da niko ne dođe prosto je neverovatno. Nije li se društvo dogovorilo da se negde drugde danas nađemo? Juče sam bio na treningu, i niko mi ništa nije rekao o promeni plana za današnji izlazak".

Ja sam juče otišla pravo u sportski centar da posmatram vaš trening i nisam čula da je bilo šta drugo dogovoreno, odgovorila sam.

Seli smo na klupu, posmatrali prolaznike, uglavnom ćutali i tek povremeno izmenjali po koju reč čudeći se tome što nema nikog "od naših".

"Dosta je čekanja. Ovih naših zaista nema. Hajde da prošetamo kraj reke. Valjda ćemo tamo nekog naći. Ja sam se već nasedeo na ovoj klupi," predložio mi je.

Takvu ponudu sam odavno čekala i nije mi padalo na pamet da je odbijem.

Uska staza kraj reke. Nogu pred nogu idemo prema zapadu. Letnje sunce zalazi, reka se boji jarko crvenom bojom. Dah svežine koji donosi vetar, pun je njenih mirisa, mirisa koji ostaje neizbrisivo u sećanju svih onih koji su rođeni u mestima kraj reka.

Sunce nestaje iza krošnji drveća i "pada" u reku, negde u daljini. Plamteća šuma i crvena reka, na kraju staze kojom smo išli - bila sam sigurna da je to ulazak u raj.

Ovaj veličanstveni prizor, Boškova blizina i šapat Amora, koji me uverava da mi iz trena u tren ovaj mladić sve više znači, učinili su da Boškove reči uopšte ne čujem. Svesna sam da mi on nešto govori, samo po pokretima njegovih usana. Pokušavam da se usredsredim na njegov govor, da mu odgovorim, bilo šta kažem i sakrijem to blaženstvo i opijenost, izazvano slasnim sokovima, sa vrhova Amorovih strela.

Polako koračamo.

Podižem pogled ka njegovim plavim očima. U njima, odsjaj gorućeg neba u plavetnilu okeana. Kulise, ispred kojih stoji moj lik.

Ne uspevam ništa da progovorim omađijana viđenim. Ćutke nastavlјamo šetnju. On mi nešto priča i ja samo potvrdno klimam glavom.

Na kraju šetališta, na mestu gde staza ulazi u šumu, učinilo mi se da su, na tren, njegovi prsti dotakli moje. Posle korak, dva dodir je bio nešto duži.

"Uvek su ti tako hladni prsti" upitao me je i konačno stavio do znanja, da oni dodiri nisu bili slučajnost. Zbunio me je. Zastala sam i pogledala ra.

"Vidi, moji su uvek topli," rekao je pružajući mi ih. Obuhvatio je moje šake svojima. Tek tada sam bila svesna koliko su mi prsti stvarno hladni. Prijala mi je toplota njegovih dlanova i prstiju, i nisam povlačila svoje šake iz njegovih.

Stajali smo na kraju staze, držali se za ruke, zagledani u sunce, čija se jarkost postepeno gubila, udisali svežinu reke i ćutali.

Odjednom, strah, osećaj krivice, neverovanje u sreću koja me je obilato podarila. Istrgla sam svoje šake iz Boškovih. Zadrhtala, naglo se okrenula i bez reči krenula nazad.

"Ti drhtiš? Hladno ti je? To je zbog svežine koja dolazi sa reke. Dođi da te ugrejem", dostigao je moj korak, raširio svoj otkopčani džemper, i prihvatio me u zagrlјaj.

Utonula sam u toplu i sigurnu luku. Njegova ruka preko mog ramena, telo prislonjeno uz moje svakim milimetrom svoje površine zračilo je vrelim iskrama. Kao da smo oduvek tako šetali, obuhvatila sam ga svojom rukom oko pasa, i prilјubila se uz njega. Glave su nam bile jedna kraj druge, a usne... nikada ničije usne nisu bile toliko blizu mojima, i na ničije, do tada, nisam toliko želela da priljubim svoje.

Čitavo veče smo šetali tako zagrlјeni, i više nismo ni pokušavali da tražimo nekoga iz "našeg društva".

Te večeri me je otpratio do moje kuće. Držao me je, oko pojasa, svojim toplim rukama a ja sam čak i u tami, pred kućom, videla sjajno plavetnilo njegovih očiji.

Strasno sam želela da me poljubi, što on tada, nije imao hrabrosti da učini, a ja nisam znala kako da mu pokažem šta žarko želim.

Zagrlio me je i šapnuo: "Već je kasno. Odavno si trebala da budeš kod kuće. Vidimo se sutra posle treninga".

Posle te večeri zvanično smo počeli da se "zabavlјamo". To se brzo pročulo u našem društvu. Po neki zajedljivi komentar naših drugara, poprek pogled drugarica, pomalo zavisti u pogledima pojedinih, i već narednih dana je sve bilo kao da smo već dugo zajedno.

Moja šaka nije izlazila iz njegove. Zimi smo ih držali u njegovom džepu. Nјegova majka, koja me je od detinjstva znala, nas je u šali korila što tako često, na njegovim jaknama, mora da šije poderane džepove.

Stalno smo bili zajedno. Pre škole, na odmorima, posle škole, posle njegovih treninga, posle mojih sekcija... Gde je on, tu sam bila ja gde sam bila ja, tu je bio on. Prvomajski izleti, odlasci u  operu posete prvoligaškim utakmicama, školske igranke, dočeci novih godi na, priredbe, književne večeri, pozorišne predstave ...

Redovno sam odlazila na utakmice njegovog tima. U sportu je brzo napredovao i bio je jedan od najbolјih sportista u našem društvu. Smetalo mi je to što nas treninzi i utakmice toliko razdvajaju, ali sam shvatila da on voli sport, skoro koliko i mene.

Trajalo je to naše zabavlјanje četiri godine i onda je on otišao na pripreme reprezentacije, ja u banju i putevi su nam se razišli.

Do sada nisam našla toplije ruke ni plavlje oko od njegovog, ma kako sam se trudila . Valjda je istina ono što se kod nas kaže da je "prvi put - prvi put". On mi je bio više od prve ljubavi, očigledno, završila sam svoju priču ispijajući poslednji gutljaj kafe.

"Fantastično. Od ovoga bi se mogao napraviti pravi, a ne jeftin holivudski film. Imate sreće vi u ovoj zemlji. Tako je to, sa tim vašim izlascima, igrankama i zaljubljivanjima sve romantično. Kod nas toga nema. Škola, auto, kuća. Kad završi školovanje, opet posao, auto, kuća... Nema šetnji u smiraj dana. Skrovita mesta su, rekla sam, opasna. U tamnim ulicama su nemoguće šetnje zaljubljenih parova.

Ovo što si mi ispričala videla sam, stvarno, samo u filmovima, O, kako je sve to pomantično” ponavljala je Hajnalka ispijajući kafu, bez mleka, onakvu kakva se kod njih ne pije.

sr SR en EN hu HU

Kontakt

060 013 01 01
salevidak@gmail.com

Pišite nam