XI

Kako si se ti, Hajnalka, onda upoznala sa svojim mužem kada svega ovoga kod Vas nema, pitala sam je, da bi prekinula njeno preterano čuđenje mojom pričom.

"Ni približno tako romantično kao što si ti našla svoju ljubav.

... U našu crkvu je, na misu, jednoga dana došao nepoznati gospodin. Atletski građen, u odelu koje je govorilo, da je onaj ko ga nosi, bogat čovek. Uredno podšišana seda kosa. Izbrijan, sa tankim brkovima koji su pratili liniju usana, seo je na klupu u red ispred mene.

Svi smo gledali neznanca. Naša zajednica u predgrađu Sidneja nije bila velika, i uglavnom smo se svi znali, pa je svako nov pobuđivao pažnju svih nas. Na kraju mise, pop je pozdravio Kelemen Ištvana, novog člana naše zajednice. Neznanac se okrenuo i blago naklonio prisutnima. Posle mise smo se svi u prolazu javljali neznancu, kao da se već odavno poznajemo, a on je nama uz osmeh otpozdravlјao.

Već poslepodne moja majka, Iboja, je "sve" znala o Kelemen Ištvanu. Iz samo njoj znanih izvora saznala je da je gospodin Kelemen na kontinent stigao još 1968. godine iz Čehoslovačke. Da je sa sobom doneo veliko bogatstvo koje je uložio u biznis i da je svoj imetak višestruko uvećao. Zauzetost poslovima nije mu omogućavala da se ovde u Sidneju oženi i sada traži pogodnu osobu, pripadnicu njegovog naroda, da i to učini. Pričalo se da je u Evropi bio oženjen, i da čak ima decu ali sa njima nije u kontaktu.

Ja sam tada imala 34 godine. Nisam se još udavala i to je za moju majku koja me je rodila sa nepunih 17 godina bilo strašno. Gospodin Kelemen je od mene bio stariji 19 godina, ali je obzirom na izgled i bogatstvo, za moji majku, bio prava prilika za mene. Prilika koja se ne sme propustiti.

Meni se, iskrena da budem, nije dopalo da živim sa čovekom koji je tri godine stariji od moje majke.

Predstavili su me gospodinu Kelemenu naredne nedelje. Došao je kod nas, posedeli smo.Pričao mi je o svojim poslovima i želјi da mu budem supruga.

Već narednog meseca venčali smo se u našoj crkvi i ja sam postala gospođa Kelemen.

Živeli smo u njegovoj velikoj kući u mirnom delu grada.

Ja sam već radila na univerzitetu, a udajom za Kelemena imala sam i druge obaveze. Odlazili smo na prijeme, u operu, primali zvanice. Jedanput godišnje, u našem vrtu, moj muž je za biznismene sa kojima je radio i rukovodstvo njegove kompanije priređivao prijem. Puno sveta iz raznih krajeva kontinenta, čak neki i van njega. Puno šampanjca, francuskih vina, uvoznog piva. Ono što mi je bilo simpatično kod mog supruga je to da je pored svog tog poznatog i skupog pića najradije, i skoro isklјučivo, pio rakiju. Kajsija ili dunja bili su njegov izbor rakija koje je kupovao u Evropi i specijalno za njega mu ih je uvozio jedan njegov prijatelj. Govorio je da je ta tekućina, jedna od retkih stvari koje ga podsećaju na zavičaj, i da ako već mora da pije alkoholno piće, najradije pije rakiju.

Kod nas se pije to piće, ima ga u skoro svakoj kući. Hoćeš da probaš kakvu ja imam rakiju, pitala sam je.

"Ne, ne bih danas da pijem alkohol, bar ne još, rano je, ali ću ovih dana svakako i to probati," odgovorila je Hajnalka i nastavila

"Puno smo putovali. Moj suprug je imao zakupljen mali avion, i ja sam sa njim obišla kontinent. Vikendom smo išli na izlete. Leti obavezno na odmor. Najviše ga je privlačio mir tropskih ostrva koje smo sa velikom dozom istraživačkog duha obilazili. Bila sam srećna uz Kelemena.

Na našu nesreću, pre pola godine moj suprug je poginuo u avionskom udesu. Nјegov avion je iznenada nestao nad pustinjom. Kada su ga pronašli konstatovali su da su poginula sva tri putnika u avionu.

Trebala sam i ja da idem na taj put sa njim, ali sam ostala kod kuće zbog bolesti moje bake Erže.

Baka se ljutila na moju majku što me je udala za Kelemena, ali se vrlo brzo uverila da sam, ipak, napravila dobar izbor i da sam zadovoljna svojim životom. Posle toga je rekla mojoj majci da, sada kada se uverila da sam sretna, može na miru da umre.

Na žalost vrlo brzo posle toga počela je da oboleva.

Babi je pozlilo i lekari su samo sumnjičavo vrteli glavama. Jasno mi je bilo da joj je kraj vrlo blizu i nisam htela da je tih dana ostavlјam. Za moju majku i mene baka Erža je mnogo učinila.

Babi je bivalo sve gore i gore. Bila je i ona svesna toga svog stanja i samo me je tužno gledala svojim caklastim pogledom, dok sam sedela na stolici pored njenog kreveta. Jednog trenutka, kada nam se svima učinilo da je babi nešto bolje, pošto je popila nekoliko gutljaja čaja i sela u postelјu, tihim glasom me je zamolila da joj u kuću dovedemo popa Kirila iz ruske crkve. Htela je da se ispovedi. Svi smo mislili da ju je bolest obuzela i da ne zna šta govori. Došao je pop iz naše crkve i posle razgovora sa babom izašao je i rekao da baka kao svoju poslednju želju traži da joj dovedemo popa Kirila. Ja sam sa nevericom otišla do tog popa misleći da će on odbiti da dođe i ispovedi baku. Pop me je srdačno primio i, kada je čuo o kome se radi, odmah je pristao da krene sa mnom.

“Vaša baka je često dolazila u našu crkvu i palila sveće. Omogućavali smo joj to bez obzira što nije iz naše zajednice. Svi smo mi božije sluge, zar ne" govorio mi je pop Kiril, dok smo išli prema kući moje bake.

Ispovedila se moja baka, i u smiraj drugog dana, postala je jedna od zvezdica na vedrom nebu.

Ištvanu sam javila o bakinrj smrti i tada sam ga poslednji put čula. Po povratku sa bakine sahrane čekala me je užasna vest o njegovom nestanku.

Ja sam, zahvaljujući bračnom ugovoru, i testamentu koji je Ištvan ostavio, nasledila ogromno bogatstvo.

Kasnije su mi pričali, u poverenju, da je Ištvan ustvari žrtva međuemigrantskog obračuna. Nisam htela sve to da istražujem. Posvetila sam se nauci. Predajem na fakultetu i evo me danas ovde kod Vas."

Ištvan je stvarno bio oženjen u Evropi, pitala sam je?

"Bio je. To mi je jednom rekao. Nije kontaktirao sa svojom bivšom ženom do kraja svog života. Iz testamenta sam videla da je imao i troje dece. Oni i danas žive ovde kod vas. Rekli su mi da su u jednom malom gradiću, koji je u blizini ovog mesta u kojem sam sada. Nјima je ostavio dobar deo svog imetka i ja bi trebala da im to saopštim, te predam papire o tome."

Kako i zašto je došao u Australiju, nastavila sam da ispitujem Hajnalku i pored njenog očiglednog napora da mi što manje ispriča o sebi?

“O tome se u emigrantskim krugovima na kontinentu ne priča. Ni ja sa Ištvanom, o tome nisam razgovarala. Moja majka je doznala, odnekud, da su njegovi posle Drugog svetskog rata emigrirali u Mađarsku. Odatle je Ištvan sa bivšom ženom i decom, otišao u Čehoslovačku da bi se 1968. godine obreo na kontinentu. Rekla sam da sam iz testamenta zaključila da su žena i deca ovde kod vas. Kako su tu dospeli ne znam.

Eto to ti je moja bračna avantura. Završila se tragično za moga supruga. Ja sam iz nje izašla sa prezimenom Kelemen koje ima uticaja u poslovnim krugovima na kontinentu, osetno bogatija nego pre braka, što mi je sada teškoća da nađem pogodnog partnera za zajednički život" završila je Hajnalka.

Emigranski krugovi, kakve imaš veze sa njima, nastavila sam sa pitanjima?

Na kontinentu smo uglavnom svi emigranti. Znam, da kod Vas, to ružno zvuči ali treba da shvatiš da je kontinent naseljen uglavnom ljudima koji su iz ekonomskih, političkih ili nekih drugih razloga dolazili tamo. Tako da smo svi poreklom od nekih emigranata.

Moja baka i majka su 1944. godine, posle pogibije sestre moje majke, iz ovih Vaših krajeva deportovane do Rusije, a kasnije su se obrele u Mađarskoj. Odatle su prihvatile da dođu na kontinent. Tamo se baka zaposlila. Radila je po kućama imućnijih građana i podizala moju majku.

Majka je upoznala momka u susedstvu. Dopali su se jedno drugome, i pored velikog protivlјenja njegovih roditelјa, već sa 17 godina se udala, i rodila me.

Oca se ne sećam, jer su se moji brzo razišli. Moj deda po ocu, da bi sina oslobodio obaveze mog izdržavanja, prihvatio je obavezu da me školuje i zahvaljujući njegovoj pomoći završila sam školu. I danas sam mu zahvalna zbog toga i često mu na grob odnesem buket narcisa, koje je on izuzetno voleo.

Mama je spremala prostorije u jednom našem klubu i nije se više udavala. Pomagali su je članovi zajednice a ona im je vraćala koliko je mogla. Od kada ja radim u mogućnosti smo da više doprinesemo zajednici pa to i činimo. Tako je to u "emigrantskim krugovima" na kontinentu.

Pustimo sada "emigranske krugove", prisetila se nečega Hajnalka.

"Zamalo da te ne upitam nešto što sam htela još na aerodromu.

Radi se o Bošku.

Vrlo je šarmantan taj gospodin. Da li sam u pravu?" pitala je Hajnalka.

On je bio oženjen, a i sada pričaju da ima neku vezu, odgovorila sam bezvoljno, ne želeći da sa njom raspravljam o njemu.

"Nisam rekla da je neoženjen, već da je šarmantan. Uostalom svi šarmantni muškarci su ili oženjeni ili imaju neku vezu. Ako bi na to gledali nikada ne bi okusili delić njihovog šarma " začkiljila je jednim okom Hajnalka, izazovno oblizujući gornju usnu.

Raspričale smo se. Vreme je da krenemo a ti još nisi izabrala garderobu za večeras, prekinula sam Hajnalkinu priču, jer nisam želela da u njoj učestvujem.

Hajnalka je pogledala haljine koje sam joj ponudila. Dugo se nećkala i na kraju uzela tri. Nije mogla da se odmah odluči, pa je rešila da ih proba u svom apartmanu i konačno reši u kojoj će se pojaviti na ugovorenoj večeri.

Bila sam po malo ljuta na sebe što sam joj ponudila i haljinu u kojoj sam provela "veče lјubavi" sa Boškom. Doduše ja sam je malo prilagođavala svome stasu, nešto proširila, dosta skratila, ali je ona ostala i dalje vrlo lepa i osoba koja je nosi delovala je vrlo izazovno u njoj. Posle one večeri tu sam haljinu obukla još par puta, ali ni jednom od kada više nisam sa Boškom. Ta haljina u mom životu znači mnogo više od obične krpice u ormanu. Hajnalka je i nju ponela na probu, no verovala sam da neće baš nju izabrati.

XII

Boška sam srela u holu hotela. Čekao nas je u aperitiv baru. Ustao je i ponudio mi stolicu do sebe. Naručio je i meni piće.

“Imamo rezervisan sto u sali.

Većina učesnika kongresa je već stigla. Posle večere ću uporediti spiskove pristiglih učesnika, sa spiskovima prijavljenih. Imamo najave da će neki gosti doputovati sutra pred samo otvaranje kongresa. Organizacija kongresa će uspeti, baš kao što smo zamislili referisao mi je Boško neprestano ustajući i pozdravljajući se sa gostima kongresa koji su prolazili pored nas ulazeću u salu.

"Evo i Hajnalke" ushićeno je rekao Boško.

Ustao je i krenuo prema Hajnalki, krja se pojavila na vrhu hotelskog stepeništa, obučena u crnu, dugu haljinu.

Nisam mogla ni da naslutim kako ta haljina dobro izgleda. Izrez na polovini leve butine, otkrije nogu taman toliko da deluje izazovno, a ne otkrije sve. Dekolte i gola ramena ne mogu ni jednog muškarca da ostave ravnodušnim.

Hajnalka, obučena u ovu haljinu, našminkana i nasmejana, sa podignutom kosom, izgledala kao da silazi sa stranica nekog modnog časopisa.

Svesna svog izgleda koračala je niz stepenice tako da je prvi korak, kod silaženja, pravila uvek nogom koja se, pri svakom pokretu, sve više promalјala kroz prorez na haljini i otkrivala je iznad kolena. Crna čarapa naglašavala je rubove njene noge. Kraj haljine držala je u ruci. Malo nagnuta napred "da bi videla stepenice po kojima gazi" uspela je da, u punoj meri, pokaže lepotu svojih čvrstih i lepo oblikovanih grudi.

Izazovno njišući bokovima, u cipelama sa visokom potpeticom (odakle joj samo te cipele) prosto je plovila ka Bošku.

On je raširio ruke, i ona mu je uletela u zagrlјaj. Izdigla se na prste jedne noge, a drugu je podigla savijajući je u kolenu. Protegla se, i vrlo srdačno izljubila Boška. Držeći Boška ispod ruke, krenuli su prema meni.

Lepo izgledaš, pohvalila sam njen izgled, iako me je nervirala ta njena srdačnost prema Bošku. Najradije bih je vratila u njenu Australiju i zamenula je za Hajnalku iz Boškove prijave "rođenu 1935." Ustala sam, uhvatila Boška pod drugu, slobodnu ruku i krenula sa njima.

“Zahvaljuzući tebi. Mislim da će Bošku svi zavideti na ovakvoj pratnji dve lepe žene, jer si i ti Branka prelepa i izuzetno elegantna", rekla mi je naginjući se ispred Boška.

"Neće mi biti prvi, a nadam se ni poslednji put," ne bez ponosa, prokomentarisao je Boško dok smo ulazili u svečanu salu.

Šef sale ide ispred nas. Vodi nas do našeg stola. Sve oči u sali uprte su u nas. Boško se kočoperno isprsio. Visok i prav korača trijumfalno, vodeći nas. Hajnalka ga ne ispušta, ne želim da to učinim ni ja i tako utroje stižemo do stola.

Veliki sto u centralnom delu sale, tamno plavi stolnjak, snežno beli nadstolnjak. Tanjiri beli, sa plavim linijama po rubovima, izrađeni od najfinijeg porcelana. Nekoliko čaša postavljenih ispred tanjira, mamile su svojom prozirnošću, oblikom i visinom tananih nožica na kojima su stajale. Sa jedne i druge strane tanjira, nekoliko kašika različite veličine, nekoliko viljuški i noževa raznog oblika i veličine, koji su prelamali svetlost lustera i čitavom stolu davali veličanstven, skoro mističan, izgled. Na tanjirima su stajali tamno plavi salveti, savijeni tako da su ličili na rašireni rep neke ptice.

Gledano izdaleka činilo se da po blještavo srebrnastoj površini stola plove prelepe bele ptice sa raširenim, modrim perjem, svojih repova.

Mora da je ovo Boško izričito tražio, hoće da nas impresionira, pomislila sam dok sam sedala na stolicu koju mi je Boško ponudio.

Za stolom su već sedeli gradonačelnik sa suprugom, neki od članova organizacionog odbora kongresa. Sve ih pozdravljamo klimanjem glave a Boško posebno upoznaje Hajnalku sa društvom za stolom.

Sedim između Boška i Milana, Boškovog druga iz mladosti, koji je sada direktor jedne velike fabrike u gradu.

"Ko mu je ta nova", ne izdrži da me ne upita Milan.

A, ko mu je stara, odgovorila sam pitanjem Milanu.

"Branka, Branka, stalno potvrđuješ da to lice anđela i telo boginje krije u sebi đavola. Godine koje sam proživeo, naučile su me i to, da mogu da shvatim kako, stara može da mu bude i "nova" Pogotovo što, vas dvoje, znam još iz vremena kada je Boško devojčicama slao stihove u mirišlјavim, šarenim kovertama.

Pored toga dobro znaš i to, da još od fakultetskih dana, imam žarku želju da upoznam podrobnije Boškovu "staru". Polovinu smo već ugovorili. Ja pristajem! Još i ona da pristane biće to 100%. Ovako je stalo na MOJIH 50%.

Pitam te za ovu novu plavušu u Boškovom životu" nastavio je Milan podsećajući me, na njegova, nekadašnja pritajena udvaranja i naznake poziva da budem sa njim.

Gospođa je Hajnalka Kelemen, profesor istorije iz Sidneja odgovorila sam mu, smejući se, kao da čitam sa spiska učesnika kongresa.

Sa Boškove leve strane sedi Hajnalka a kraj nje Vojin. On sada radi u gradskom odseku za bezbednost. Posle predstavljanja gošće zatitrao mu je zagonetan, rekla bih ciničan, osmeh na licu. Činilo se da je zadovolјan onim što vidi i čuje.

"To Hajnalka Kelemen?! Pa ovaj Boško je počeo da se šegači čak i sa mojom službom. Baba. Trideset peto godište. Uskratite joj vizu. Neka je čeka neko drugi. Ako već moram ja da je dočekam, neka sa mnom ide i Branka... kukao nam je.

Taj nas malo "vozi". Ova kao da je sazdana od najlepših delova filmskih diva", bez prestanka se čudio Vojin.

"Obavezno moram da je upoznam i propustim kroz proceduru” planirao je Vojin, dodavši "u skladu sa pravilima postupka, naravno”.

XIII

"Dame i gospodo, čast mi je..." počeo je svoj pozdravni govor Boško.

Svetla reflektora, televizijske kamere i svi prisutni su se okrenuli prema podijumu na kom je on stajao.

Boško je govorio, osmehivao se. Da li zbog reflektora, tamno zelene pozadine ili nečeg drugog, stvorio se utisak da on zrači, da se on ustvari "udvara" svim prisutnima u sali, čak i onima koji su u kuhinji, na recepciji, u gradu oko hotela, ljudima na periferiji, taksistima, osoblju na aerodromu.... Za svakog je Boško našao reči hvale. Svima je poklonio delić svog širokog osmeha. "Kupio" nas je sve, za tih desetak minuta pozdravnog govora. Bila sam ubeđena da je više od polovine prisutnih zaboravilo zašto je uopšte došlo u naš grad, i da su posle ovog govora sigurni da je to upravo zbog Boška.

Aplauz, povici, svetla reflektora. Boško se klanja, i dalje deli osmehe, zahvalјuje se. Zadovoljan što je postigao ono što je planirao nastavli dalje "svoju predstavu" ne želeći da bilo kome prepusti inicijativu.

"Molim gradonačelnika da sa svojom prelepom suprugom dođe do podiguma i odigra prvi ples večeras, čime će večerašnja zabava otpočeti, a ja, ovako javno, molim moju prekrasnu pratilјu da im se pridružimo , izgovorio je Boško u mikrofon.

Svi pogledi su se uperili ka našem stolu. Gradonačelnik ustaje. Pomaže svojoj ženi da to i ona učini. Za trenutak se Hajnalka i ja pogledavamo.

"Koju od nas dve je pozvao Boško" kao da se obe pitamo, mada sam ja bila sigurna da on misli na Hajnalku.

"Gospođo Kelemen, pridružimo im se", otklonio je svaku dilemu Boško novim oglašavanjem, a onda nastavio:

"Poštovani gosti predstavlјam Vam gospođu Hajnalku Kelemen, profesora istorije sa univerziteta u Sidneju. Da je gospođa Kelemen poreklom sa naših prostora bili smo sigurni čim smo je, gospođica Branka i ja, susreli u aerodromskom holu. Ovakvu lepotu mogu da iznedre samo ovi naši prostori. Da li sam u pravu?" pitao je Boško prihvatajući Hajnalkinu ruku.

Umesto odgovora salom se prolomio aplauz. Aplauz koji me je podsetio na sličnu situaciju u kojoj sam ja bila dok sam, sa Boškom, plesala na onoj proslavi 12. decembra.

"Nisi baš odabrao pravu partnerku za ples Boško. Sem par koraka nisam baš vična plesu", požalila sa Hajnalka prilazeći podijumu za igru.

"Važno je da imaš želju da plešeš sa partnerom koji te je odabrao. Opusti se, dozvoli da te ja vodim i prati moje pokrete. Ostalo će doći samo po sebi." hrabrio ju je Boško.

Gledam ih kako dolaze do podijuma. Gradonačelnik sa svojom suprugom ih čeka. Orkestar počinje da svira.

Boško obuhvata Hajnalku oko struka, privlači je sebi i počinju da plešu. Kako to lepo rade, kao da su godinama to vežbali. Uspevam još da vidim, dok ih ostali plesači nisu zaklonili, da joj Boško nešto šapuće, ona se glasno smeje zabacujući glavu unazad. Telo joj se prosto prelomilo preko Boškove desne ruke, a njene grudi su se izazovno ponudile Boškovom pogledu i dodiru. Čini mi se da su im tela pripijenija nego što to ova vrsta igre zahteva.

"Druga", da li bi mi, učinila čast i bila "prva sa kojom ću večeras da plešem", ponudio mi je Milan svoju ruku. Prihvatila sam njegov poziv i ustala.

Za Milana, se pričalo da je strog i principijelan u radu. Koliko je na poslu bio strog, toliko je u privatnom životu bio blag. Verovao je u reč i čast, pa je često bivao izneveren, jer je nailazio na one koji su to zloupotreblјavali. Uvek je bio okružen mnoštvom ljudi a ustvari samo nekoliko osoba, u gradu, su mu bili iskreni prijatelji. Jedan od njih je bio Boško.

Meni je bio simpatičan. Delovao je pomalo stidljiv, nedorečen, ili je to samo manjak šarma u odnosu na Boška.

Bilo mi je prijatno sa njim. Znao je zanimlјivo i nenametlјivo da priča. Bio je srdačno priman u sredinama u kojima se nalazio. Rado su ga pozivali i družili se sa njim.

Njegova najveća "greška", u ophođenju sa ljudima, a posebno sa ženama, je upravo ta njegova nenametljivost, koja je ponekad ličila na nezainteresovanost. Povlačio bi se i na najmanji nagoveštaj, da mu inicijativa, koju je na svoj blagi, za neke preterano uljudan, način nagoveštavao, neće uspeti. Tako je neretko "gubio" i ono što je već "osvojio", a da nije prepoznavo znake svoga uspeha, pa se na zaprepašćenje, nesuđene partnerke, povlačio. Govorili su za njega da je suviše dobar i kako, to obično biva, tu dobrotu mu karakterisali kao manu, i obilato je koristili.

Ženio se više puta. Kada se šalio na svoj račun, govorio je:

"Svaka od žena, sa kojom sam bio, ima svoje mesto u mom srcu. Svakoj sam, iskreno i bez uslova, poklonio deo svoje duše, pa mi je sada srce sve veće, a duše sve manje.

Ono što nije govorio, a što je samo uzak krug ljudi oko njega znao, je to da je iz svakog braka, iz svake neuspele veze, izlazio razočaran, ranjen i povređen.

Znala sam za svaku njegovu ranu. Poveravao mi se, a ja sam bila spremna da ga slušam ne komentarišući životne situacije u koje je upadao.

"Bez obzira što kažeš da smo nas dvoje "najbolje drugarice”, mislim da si ti jedina, sa kojom bih mogao da provedem ostatak života , jednom prilikom mi se poverio.

Samo sam se nasmejala na tu njegovu opasku, i preporučila mu, da naše prijatno druženje ne kvarimo ozbiljom vezom ili, ne daj Bože, brakom.

Zaplesali smo. Pratila sam Milana i bila zadovolša što mi je, u toku plesa, omogućio da se približimo Bošku i Hajnalki. Boško nas je u prolazu značajno pogledao, preko Hajnalkinog golog ramena. Zakolutao je očima kao da se pravda što "mora da trpi" Hajnalkin zagrljaj.

Ona je svoj obraz naslonila na Boškovo rame. Potpuno se prepustila Boškovim pokretima, i on je, svojom nogom određivao pravce kretanja Hajnalkine noge. Nјena leva ruka opušteno je ležala na Boškovom ramenu, a šaka desne, ruke šćućurena u Boškovoj levoj šaci, strasno su počivale na njenim grudima. Kada se okrenula prema meni videla sam da je sklopila oči i da ih ne otvara.

Uživa li, šta li ona "priziva" u tom svom transu, volela bih da mogu da dokučim, a da nije ono što verujem da jeste. Znala sam da uživa u vrelini njegovih dlanova i toploti njegovog tela.

Osmehnula sam se Bošku u prolazu i primakla se bliže Milanu.

Spremno je prihvatio taj moj "manevar". Svaki naredni njegov korak skladnije je pratio moje korake. Bila sam čvrsto u njegovom zagrljaju. Prijala mi je ta igra. Milan nije bio napadan, ustvari više sam ga ja na to navodila. Čak bih rekla da se iz početka iznenadio što nisam odbila te njegove zagrljaje. Svidelo mi se to što iz okreta u okret "proverava" koliko može "sebi da dozvoli", a da ne upropasti priliku koja mu se, eto pružila.

Da me je, tada, neko pitao za to koliko ću mu dopustiti da mi se približi, ne bih znala odgovor. Posle nekoliko igara činilo mi se puno, skoro sve. Pristala bih i na brak, da mi ga je tada ponudio.

Milan naravno, prezadovolјan i ovim što je postigao, nije želeo da nešto više od ovoga što ima, predloži. Nije ni svestan kakvu je priliku propušta.

Videla sam da i Boško, sa čuđenjem i nevericom, gleda taj naš "ples", što me je takođe ispunjavalo radošću.

Orkestar je najavio pauzu. Seli smo ponovo za sto. Otpila sam gutljaj svog vermuta. Boško je, činilo mi se, nervozno pokušavao da razgovara, po malo, sa svakim od prisutnih za stolom. Pohvalio je ples gradonačelnikove supruge i zamolio je za bar jednu igru u nastavku večeri. Pričao je nešto Hajnalki, delio osmehe ostalima za stolom da bi se na kraju okrenuo prema meni i Milanu i smešeći se rekao:

"Vama ne treba ničija pomoć, vi se dobro slažete vidim, i drago mi je zbog toga".

Moj partner je zapazio, da naša gošća izuzetno dobro pleše i zamolio me je da joj prevedem kako ima želju da sa njom otpleše naredni ples. Naravno nisam mu rekla da to može i sam da joj kaže, pošto ona dobro govori naš jezik, jer bi onda umanjila svoju važnosti u svemu tome, odgovorila sam na Boškovu opasku.

Svi za stolom su se nasmejali. Milan je ustao, krenuo, sa čašom crnog vina u ruci, da nazdravi "prelepoj gošći”. Sapleo se na Boškovu stolicu, a ja sam više sklona da verujem da je "slučajno" baš tu bila Boškova noga, i sadržaj čaše je prolio po Hajnalkinim grudima, haljini, nogama.

Par sekundi, tajac. Onda je Hajnalka počela da se smeje. U početku prigušeno pa sve jače i jače. Ustala je, pružila ruku Milanu, koji je u čudu, i dalje sedeo na podu držeći u drugoj ruci praznu čašu. Prihvatio je njenu ruku i počeo i on da se smeje. Smejali smo se i svi ostali za stolom i dobar deo prisutnih u sali.

Milan je ustao, Hajnalka ga je zagrlila, polјubila onako zbunjenog u obraz i javno obećala:

“Naredni ples odigraću sa vama, a sada sedite i pripremite se za to".

Aplauz u sali. Osmesi i nazdravljanja.

"Branka molim te, da gospodina Milana povratiš od šoka i pripremiš za naredni ples, a vas gospodine Boško molim da me otpratite do apartmana. Moram da se presvučem," zamolila je Hajnalka.

Boško je ustao, pomogao Hajnalkn da I ona to učini. Ponudio joj je ruku savijenu u laktu, a ona je proturila svoju levu ruku ispod njegove mašice, drugom mahnula društvu za stolom, i pošla za Boškom ka izlazu iz sale.

Počeo je da svira orkestar.

"Naredni ples je moj, a ona ode sa Boškom" prokomentarisao je na glas Milan.

"Vi čekate gospođu Hajnalku a ja gospodina Boška. Otpratio ju je da presvuče mokru hallinu. Imajmo strpljenja i sačekajmo ih. Dotle, pošto "dame biraju", molim Vas, gospodine Milane, za ovaj ples. Vama gospođice Branka, ne bez bojazni, obzirom na Vaš izgled i mladost, preporučujem svog supruga" opravdala je Hajnalku i Boška supruga gradonačelnika prihvatajući Vojinovu ruku. Zamolila sam gradonačelnika za ples a on je uz široki osmeh nešto govorio što nisam čula, ali sam shvatila da je mojom ponudom izuzetno zadovoljan.

XIV

Hajnalka je krenula uz stepenice ispred Boška. On ju je bez razmišlјanja propustio, rizikujući da zbog tog gesta, koji je u neskladu sa pravilima lepog ponašanja, ostavi loš utisak.

Pela se laganim korakom.

Znala je da je Boško posmatra. Nije li to i želela kada je krenula uz stepenice ispred njega?

Nije žurila. Noga pred nogu. Haljina joj je mokra i priljubljena uz telo i više ne prikriva ni ono što bi trebala da pokrije. Kukovi igraju svoju igru.

Najzad su na prvom spratu. Hajnalka staje ispred vrata svog apartmana.

"Soba 1212" prokomentarisao je Boško.

"Ti. kao Branka.

"Apartman 1212 !"

Da li je kod vas u modi "čarolija brojeva" primetila je Hajnalka.

“Da, odavno je u modi ta čarolija", setno je odgovorio Boško prijatno iznenađen što je saznao da i Branki još uvek nešto znači taj broj.

"Brzo ću biti gotova. Pusti molim te muziku sa kasetofona" govorila je Hajnalka ulazeći u kupatilo.

Boško je prišao muzičkoj liniji i pritisnuo prekidač.

"Jedne zime voleli se dvoje

noć je bila zvezdana i hladna

u snegu i sada tragovi stoje..."

"Odakle ti ova kaseta" viknuo je Hajnalki.

"Pozajmila mi je Branka. Molim te pazi na nju. Moram da joj je vratim. Mnogo joj ta kaseta znači." dovikivala je Hajnalka iz kupatila iz kojeg se jasno čulo pljuskanje vode po njenom telu.

Boško je uzeo kutiju od kasete.

"Pesme za zaljubljene naslov je na omotu. Izvadio je omot iz kutije i na poleđini je pronašao njemu znanu poruku:

“Mojoj B. od njenog B. 12.12. …godine”

Seo je u kožnu fotelјu žutog salona.

Odavno nije slušao tu kasetu. Čak se zarekao da je nikada više neće ni slušati. Ipak, su mu drage ove pesme. Vreme leči sve. Ostaju u sećanju samo lepi događaji a njih je bilo mnogo.

"Nikada, sa Brankom, nisam pričao o tome, zašto me je tako naprasno napustila. Mislio sam da je našla drugog, ali su kasniji događaji potvrdili da, tada, nije imala nikoga. Možda joj je neko ispričao neku ružnu priču o meni. Ljutila se na Stevu, možda je on nešto rekao. Ne verujem ni u to.

Možda joj je bilo dosta da me čeka sa treninga, priprema i utakmica. Verovatno, ali to je mogla da mi kaže, zašto to nikada nije učinila. Možda joj ja nisam dao priliku za to, ko zna..."

"Spremna sam" zacvrkutala je Hajnalka izlazeći iz kupatila.

Boško je zanemeo kada ju je ugledao. Na momenat mu se učinilo da ispred sebe vidi Branku.

"Da li je to od pića ili sam se previše prepustio sećanjima"?

Branka u svojoj haljini iz jednog dalekog decembra stajala je na vratima kupatila.

Gipko se krećući, pošla je prema Bošku. Blјesak u njenim očima, i poigravanje mišića na vrhovima usana, otkrivali su lovca, koji je naterao ulov u zamku.

Boško, prvi put ove večeri, ne dominira. Odjednom se našao u situaciji, koju je možda u nekom skrivenom deliću svoga mozga planirao i priželjkivao, ali ne ovako brzo.

Ka njemu je išla boginja, sišla sa snežnog Olimpa. Morska pena od koje je sazdana, klizila joj je sa tela, pri svakom koraku, posle čega ona postajala sve lepša i stvarnija.

Kosa joj je padala na gola ramena.

Haljina je jedva uspevala da "ukroti* njene grudi i bedra. Svaki šav, svaka ivica, prelom i izrez na njoj naslađivali su se onim što pokrivaju, svesni da ta borba fine tkanine i tela, osobu koja je nosi, čine izuzetno poželјnom.

Duge, negovane i dobro oblikovane noge. Bosa stopala i žuti tepih činili su njene pokrete nečujnim.

“Da ne sanjam?....” Zatvorio je oči, i na čas se vratio događajima iz nekih davnih, lepih vremena.

Branka, ista Branka,... čak ima i mladež na istom mestu kao Branka.

Toliko puta su mu usne dodirivale te jamice na početku dekoltea, na Brankinim leđima, u kojima se pritajio, mali, braonkasti mladež.

"Bože, samo da neko ne prekine čaroliju", prolazilo je Bošku kroz glavu.

Hajnalka je osetila Boškov trenutak neodlučnosti. Trenutak, u kojem ne postoji mogućnost za povratak. Postoje samo putevi, koji vode napred, a ona nije želela, da Boško, bilo kojim od njih, krene bez nje.

"Nećeš me valjda, čitavo veče, samo gledati?" pitala ga je glasom koji je podsticao strast, izazivao sujetu i nagon mužjaka, koji nije dozvolјavao odbijanje, ukoliko je i malo verovao u svoju muškost.

Boško je i dalje, bez reči, stajao ne skidajući pogled sa prelepog stvorenja koje mu se nudi.

Uhvatila ga je za ruku i, potpuno zbunjenog, povela u drugu sobu. Ispred velikog žutog kreveta stala je, okrenula se prema Bošku. Propela se na prste i zagrlila ga.

"Zagrej me tim tvojim toplim rukama, šarmantni čoveče".

Vrelina sa njegovih dlanova, prenela se na Hajnalkino telo, vajajući ga nežnim, vatrenim pokretima, podstičući treptaje, koje su samo poljupci mogli da ukrote u vrtlogu strasti, uzdaha i mirisa...

Nemoj da okrećeš kasetu, molila ga je Hajnalka, dok je ležala na njegovim grudima.

Šćućurila se ispod njegovog pazuha, poput promrzlog vrapčića u dečijoj ruci, potonula u ponor slasti i zadovoljstva.

XV

Sedeli su u salonu Hajnalkinog apartmana.

Opušten, Boško je ćutao. Misli su mu odlutale.

Hajnalka je sipala piće u čaše. Pružila ju je Bošku i sela na naslon njegove fotelje. U desnoj ruci držala je svoju čašu, a levu je prebacila preko njegovog ramena i prstima "crtala" obrise njegovog uha, obrva, usana. Prekrštene noge oslanjale su se na Boškovu butinu.

"Divan si.

Bože, zašto te ranije nisam srela.

Ovako nešto do danas nisam doživela. Priuštio si mi nezaboravne trenutke, čoveče" govorila je Hajnalka.

“Da li je i tebi tako lepo, nedoživlјeno?" nije izdržala da ga ne upita.

"Lepo mi je. Lepo, izuzetno lepo..." odsutno je odgovorio Boško.

"Slično sam se osećao, verovatno za nijansu lepše, kada sam prvi put upoznao ženske čari. Nećeš zameriti, shvataš da je prvi put - prvi put."

"Prvi put, pa prvi put" to sam, ovde, već više puta čula. Da li je to bilo sa ženom sa kojom si danas" pomalo uvređena, pitala ga je Hajnalka, dok je sedala u fotelju do njegove.

“Ja, sada, ne živim ni sa jednom ženom. Ako si već čula palanačka ogovaranja onda verovatno misliš na Mariju," pitao je Boško.

"Bilo je to sa Marijom?" insistirala je Hajnalka.

"Hajnalka, ne očekuj da ti detalјnije odgovorim na tvoje pitanje. Uostalom, ako te to baš toliko interesuje nije sa Marijom.

Marija je moja školska drugarica. Izuzetna žena i veliki prijatelj.

U društvu je stalno bila sa nama, muškarcima. Išla je sa nama na utakmice, bila na svakom treningu, slavila sa nama pobede i patila zbog poraza.

Bila nam je najbolji "drug". Znala je svaku našu tajnu. Mirila je zavađene parove. Posredovala kod nastavnika, kada smo nešto zgrešili. Uvek nam je bila "pri ruci", i bez nje, naša mladost ne bi bila, to što je bila. Ja sam je u to vreme, po naslovu nekog tada popularnog filma, od milјa zvao "Marijana moje mladosti".

Na proslavi mog petnaestog rođendana, na moje i zaprepašćenje svih prisutnih drugara, izjavila je, da ukoliko se ikada uda, biće to za mene ili nekoga ko mi je sličan. Zbog toga smo se dugo sa njom šalili i svakog njenog momka odmah upoređivali sa mnom. Marija se nije ljutila zbog toga. Čak je i kasnije, to što je rekla na mom rođendanu, potvrđivala. Niko, pa ni ja, nismo je ozbilјno shvatali.

"Imala je pravo ta Marija. Ja bih to isto rekla, ne rekla, nego te ne bih nikome prepuštala", tonom koji razoružava sagovornika uzviknula je Hajnalka.

"Kada sam se ja povredio", nastavio je Boško, "i više nisam mogao da se bavim sportom, moje mesto u gradskom timu i reprezentaciji zauzeo je moj najbolji drug Stevan. Bio je dobar igrač. Posle nekoliko odigranih utakmica za našu reprezentaciju požurio je da svoje znanje i poziciju unovči, pa je otišao u inostranstvo. U stan, koji je dobio od kluba, poveo je i Mariju. Venčali su se "na brzinu". Bio sam im kum na venčanju.

U šali sam im, po završenom venčanju, rekao da se eto Mariji ipak ispunila želja. Udala se za moju "prvu rezervu".

Ustvari Stevan je za sebe uvek tvrdio da je moja "prva rezerva." Ruku na srce, u timu je to i bio. Kasnije je u sportu postigao i više nego što sam ja uspeo da postignem.

Otišli su u inostranstvo. U početku je Stevanu dobro krenulo. Počeo je dobro da zarađuje. Marija nam se javljala, zadovoljna time što u stranoj zemlji čeka Stevana da se vrati sa treninga, karantina, utakmica, turneja...."

Otpio je, Boško, gutljaj braonkaste tečnosti iz čaše, uzdahnuo. Očigledno se setio nekih ružnih događaja i nastavio:

"Iznenada je Stevan promenuo klub. Otišli su u drugi grad. Stevan se dohvatio nekog lošeg društva. Počeo je da pije i da se kocka. Sve je krenulo nizbrdo. Manje je trenirao, otežao, izgubio mesto u timu, manje je zarađivao. Za sve, loše, što mu se dešavalo krivio je Mariju. Počeo je da je maltretira, neretko tuče. Krišom od njega, jednog dana mi se javila i ja sam koristeći jedno od mojih putovanja, svratio do njih. U njihovom stanu sam zatekao haos. Stevan pijan. Marija sva otečena i u modricama. Upravo su im izneli iz stana nameštaj koji je Stevan prokockao ili založio. I tog puta je za sve bila kriva Marija. Kada se otreznio plakao je i govorio da je upropašćen, da mu je jedini izlaz da se ubije... Obećao sam, da ću mu pomoći ukoliko to želi.

Po povratku u grad obezbedio sam mu mesto pomoćnog trenera u našoj ekipi. Ubrzo su u našoj zgradi dobili stan, odmah pored našeg. Činilo se da će im ovog puta, zajednički život, uspeti. To "blagostanje" je kratko trajalo. Stevan je ponovo počeo da pije. Ponavlјala se stara priča.

Marija nam je, po nekad, čuvala decu. Moja supruga se trudila da joj na razne načine pomogne pazeći da je ne povredi u tome. I to je Stevanu smetalo. Nalazio je razlog, da svoj bes iskali na Mariji.

"Kako je nezahvalan i surov taj čovek", nije izdržala da ne prokomentariše Hajnalka.

"Stvarno je znao da bude surov, da li i nezahvalan nisam nikada razmišlјao o tome. Nije mi stalo do njegove zahvalnosti, ali nije bio korektan prema Mariji.

Posle smrti moje supruge postao je, bez pravog razloga, još agresivniji. Moja deca vole kada je ona uz njih i Marija je uz njih, uvek kada ja ne mogu da budem sa njima.

Jednom prilikom, ja sam tek stigao sa nekog od mojih putovanja, deca su otpakivala poklončiće, koje sam im doneo, a Marija nam je, pred odlazak kući, skuvala kafu. Sedeli smo za stolom i pili kafu.

Iznenada, bez kucanja, je Stevan, pijan i razbešnjen, uleteo u moj stan i počeo, bez ikakvog razloga da udara Mariju, vičući nešto što nije ličilo na ljudski govor. Deca su pobegla u svoju sobu. Skočio sam, uhvatio Stevana za ruku i rekao mu da je ovo poslednji put da bije ovu ženu, pokazujući na Mariju.

"Onda je uzmi ti prvotimac, konačno mi je jasno zašto nije htela da rađa. Ima ona čiju decu da pazi. Nije se ni trebala udavati za "prvu rezervu" kad jedino što želi je to, da je stalno sa prvim timom. Ja svakako sada idem a vi mi, kao i do sada, ne trebate u životu" rekao je Stevan i otišao.

Marija je još dugo plakala u našem stanu. Dimitrije i Milica su se vrzmali oko nje, ne bi li je odobrovoljili. Pred veče je otišla u svoj stan obećavši mi da će me odmah zvati ukoliko se Stevan vrati i nastavi da je kinji.

Stevan se više nije vratio u naš grad i u taj stan. Povezao se sa starim kompanjonima u inostranstvu. Trenira tamo neku ekipu. Poštom je Mariji poslao dokumenat kojim pristaje na razvod braka. Kažu da se tamo i oženio i da mu se rodila devojčica.

Mariji sam pomogao da kupi stan u kojem je stanovala sa Stevanom, zaposlila se. Brine o mojoj deci i ja sam joj zahvalan zbog toga. Nema načina da joj se za to odužim. Ona mi je vrlo draga. Svima se predstavlja kao moj najbolji drug iz detinjstva”.

sr SR en EN hu HU

Kontakt

060 013 01 01
salevidak@gmail.com

Pišite nam