Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju

Istražite izvanrednu prošlost Novog Bečeja i Vranjeva kroz stranice knjige 'Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju'. Otkrijte političke događaje, ekonomski razvoj i kulturnu baštinu ovih banatskih gradova kroz bogato dokumentovane priče. Pratite evoluciju od najranijih dana do savremenosti, istražujući složene niti političkih intriga, ekonomske transformacije i kulturnih uspona. Proživite prošlost kroz oči autora, dok se stranice knjige otvaraju pred vama, pružajući jedinstvenu perspektivu na život i nasleđe ovih značajnih lokaliteta.

Šta su drugi videli i zabeležili o Novom Bečeju u devetnaestom veku

Pored onog što je Evlija Čelebija zapisao o »Lepom gradu Bečeju« iz perioda turske vladavine, interesantno je pročitati i druge ocene i utiske date o Novom Bečeju polovinom devetnaestog veka. Iz četrdesetih godina toga veka imamo opis s podacima, koje je izneo Fenješ Elek i zapise austrijskog putopisca Kuniča, koji je boravio u Novom Bečeju u drugoj polovini devetnaestog veka. Opis života u Novom Bečeju posle velike bune pa skoro do kraja devetnaestog veka dao je Ištvanfi Endre.

U Geografskom rečniku Mađarske Fenješ Elek piše o Novom Bečeju:

»Turski Bečej, varošica u Torontalskoj županiji, i najveće mesto trgovine žitom u celoj monarhiji, na levoj obali Tise, severno od Velikog Bečkereka na 4, i južno od Segedina na 10 milja (jedna mađarska milja 8,38 km). Tornjevi katoličke i pravoslavne crkve i visoki magazini za žito, građeni iz čvrstog materijala daju gradu vrlo lep izgled. Ulice su popločane kamenjem dovezenim iz Sremske županije. Pred dvorcem veleposednika uz visoki nasip na obali Tise, drvoredi i šetališta naslađuju oči. Tiski kej i okolina prelaza skele ukrašavaju bedemi građeni od prirodnog lomljenog kamena... Održavaju se tri godišnja vašara i svake srede nedeljni vašar. Godišnji vašari ne zaslužuju mnogo pažnje, ali je zato važnija trgovina žitom. Iz Austrije, Mađarske, Hrvatske, značajnijih gradova-luka Sredozemnog mora dolaze ponekad i po 100 trgovaca. Brodovi koji odlaze natovareni teretom žita broje i po 300 brodova godišnje od kojih najmanji imaju nosivost 1.000, srednji 2—3.000, a veliki 3—6.000 centi robe (1 centa 56 kg), tako da se godišnje izvozi više nego 1 milion požunskih merova (1 merov 0.6 hl) uglavnom u Peštu, Gyor, Beč. Manje u Hrvatsku, Sisak i Karlovac i odatle suvim putem u Rijeku, a još manje prema Ljubljani. Posle trgovine žitom dolazi trgovina duvanom, ali i manja trgovina stokom (goveda) i vinom. U novobečejskim vinogradima rodi godišnje toliko grožđa da se dobija oko 2.000 akova (1 akov 0,54 hl) slabog vina.

Od značaja je i to da u ovoj okolini uspeva izuzetno mnogo lekovitog bilja, posebno je dobrog kvaliteta kamilica ...«

Utisak koji je Novi Bečej ostavio na Kunića:

»Godine 1779. Novi Bečej je imao 250 domova i 3.500 duša (iz ovog proizlazi da je svaki dom u proseku imao 14 duša! — primedba L.M.).

Najveći procvat Bečeja pada između 1792. i 1816. godine. U to doba, a već i ranije, bio je glavno mesto za izvoz žita iz Banata.

Tada je Bečej bio najvažnije mesto za izvoz žita, ne samo u Austriji, nego i u čitavoj Evropi.

Trgovci žitom iz Austrije, Mađarske i luka Jadranskog mora posećuju svake godine ovo mesto. Katkada se u Bečeju tovari dvesto lađa žitom.

Ugodno je posmatrati na skupljenim lađama zastave koje izgledaju kao šumice raznih boja i uposlene mnoge ljude i radnike. Najmanje lađe mogu da prime oko 1.000, srednje oko 2.000 do 3.000 i velike oko 4.000 do 6.000 centi žita (jedna požumska centa, požunski merov — požunac težio je 40 oka, a jedna oka težila je oko 1.280 grama). Lađe su obično od hrastovine, a samo malo njih od čamovine. Lađe se ne prave u Bečeju, nego se u njemu samo popravljaju.

Pre otvaranja Francovog kanala (veliki kanal Bezdan—Bečej, izrađen 1802. godine — primedba L. M.), suvišak hrane izvožen je u primorske luke i u Italiju, a pošto je tim kanalom spojena Tisa s Dunavom, to se od tada žito izvozi delom u Vizelburg, odnosno u Beč, delom u Hrvatsku, Ljubljanu i primorske luke.

Pored trgovine hranom, znatna je i trgovina duvanom.

Sirotinja se bavi sakupljanjem raznog lekovitog bilja, kao na primer, kamilica.

Gorivno drvo dovozi se u Bečej iz Hrvatske, a građevno drvo se dovozi iz Erdelja.

Bečej sa svojim crkvenim tornjevima, velikim magacinima za hranu i znatnim pristaništem, izgleda izuzetno lep i privlačan.

Nastojanjem vlasnika Bečeja, Nikole plemenitog Šišanjija (sin Pavla Hadžimihajla, koji je kasnije dobio ime Šišanji — primedba L. M.), popločan je Bečej kamenom iz Krčedina, a obala mu je osigurana visokim nasipom koji je obložen kockastim kamenom.

Prevoz je uredan i osiguran.

U Bečeju se nalazi velika, lepa i ugodna gostionica za strance a lepo šetalište pred vlastelinskim dvorcem ukrašava mesto.

Novi Bečej ima poštu.

Sačuvano je zanimljivo predavanje Ištvanfi Endrea odžano u Novom Bečeju, krajem prošlog, ili početkom ovog veka, u kome je izneo prilike u Novom Bečeju od 1850. do 1890. godine. Za Novobečejce je interesantno da se upoznaju s ocenom čoveka koji je taj period preživeo i s kakvim zanosom o njemu govori, bez obzira što je u tim ocenama ispoljena u određenim detaljima, i prenaglašena patriotska i nostalgična pristranost. U predavanju je dato mnogo interesantnih podataka s opisom detalja, stilom punog ljubavi i osećajnosti, koji nas uspešno prenosi u davno minule događaje, da se skoro zaboravimo i maltene doživljavamo ih baš kao da je to sve danas tu oko nas.

Ištvanfi iznosi da je Oktobarskom diplomom 1860. godine uspostavljen »stari poredak«. Torontal je ponovo oformljen kao županija, koja se deli na političke i sudske srezove. Za načelnika sreza Turskog Bečej izabran je 1860. godine Hadfi Domelett.

Za društveni život, tih šezdesetih godina prošlog vaka, u Novom Bečeju, Ištvanfi kaže da je bio dinamičan, neposredan i prijantan. »Ne samo popularna i srdačna familija Betlena, nego i vodeće familije: Hadfi, Papić, Bunjevac, Menešagi i Kepeši stvorili su tako neposredan i prijatan društveni život, da je već unapred bio obezbeđen pompezan uspeh svake zabave o kojoj bi se posle govorilo u celoj županiji. Ove familije su dušom i telom učestvovale u svim društvenim problemima, ako je bilo potrebno i svojim novčanikom, sa grofovskim parom Betlen na čelu«.

On taj život potkrepljuje čvrstom vezom koja je postajala između otmenijih porodica iz Novog i Starog Bečeja:

»...ni u jednom mestu nije mogla biti održana velika svadba ili velika zabava, a da zaprege nisu donosile drage srdačno primljene goste. Bila je originalna grupa dobro poznatih — osmorice braće Oblatovih iz Turskog Bečeja, osam plesača, koje nije lako mogla da razlikuje ni njihova rođena majka. Sposobnostima odličnog organizatora, još tada se isticao naš čika Steva Ranković, samo tada sa crnom bradom ili golobrad. Na većim zabavama kao gosti kuće Betlen, često su prisustvovali mladi magnati, a među ostalima i grof Čekonić Andrija, baron Liptai Bela, koji su spretno plesali sa ljupkim i lepim damama Turskog Bečeja«.

Atar Novog Bečeja i Vranjeva nije u vreme posle velike bune izgledao kao danas. Veliku jednoličnost koja se danas zapaža, pre izgradnje nasipa i odvodnih kanala, polja su prekidali: »mali gajevi breza, gustog žbunja i šušteće trske. Ceo veliki rit bio je nepregledan tajanstveni trščar s bogatim ribnjakom u sredini, a kao skrovište hiljadama glasnih divljih pataka, divnih čaplji i drugih bojažljivih stanovnika sveta močvare. U ono vreme kad je lov još bio vezan samo za vlasništvo jedne puške, čuven je bio fond divljači ovog dela Banata. Lisica, pa i vidri bile su nam najobičnije divljači. A kad bi sneg pokrio ovaj kraj često je zavijanje gladnih vukova plašilo pospane salašare... Po mom znanju, poslednji primerak ubijen je oko 1860. a ubio ga je noćni čuvar na ledu ispred »Bude« (pilane i mlin na obili Tise).

Neizmerno bogatstvo Tise ribom i rakovima mamilo je mnoge na ribarenje. U letnjim večerima pojavljivali su se na obalama ribarski kotlići ispod kojih je prštala vatra. Ali sredinom 80-tih godina pojavila se zarazna bolest rakova koje je ove stanovnika Tise sa makazama uništila do poslednjeg primerka«.

Posle teške situacije nastale ugušenjem velike bune Novi Bečej šezdesetih godina devetnaestog veka ponovo dobija svoj raniji ugled i položaj u trgovini. Ištvanfi o tome kaže:

»Ponovno je ovde preseljena trgovina žitom, i svakog leta se pojavljuju srbijanski, nemački, hrvatski i jermenski trgovci u tako velikom broju da se velika gostiona pokazala teskobnom za njihov smeštaj. Bilo je dana, kada je skoro u svakoj kući stanovao poslovan čovek. I dok su žitarski trgovci i njihovi agenti stvorili u prostorijama velike gostionice razgranat i dinamičan berzanski život, celom obalom Tise komešalo se mnoštvo lađara i prolaznika, sa osećanjem srećnog blagostanja ...«

»Kud god kreneš lipoj banatskoj ravnici, svugde susrećeš dugačke kolone kola, opterećenih plodovima zemlje i zemljoradnika koji, ponosan blagom svoga truda, izgovara ime Bečeja.«

No, i pored ovako lepog i optimističkogg prikaza mora se istaći da je Novi Bečej, već počeo da gubi od svog značaja berzansko-trgovačkog centra za pšenicu. Doduše, i Ištvanfi to konstatuje: »Trgovina Turskog Bečeja primicala se krajnjem propadanju. S pravom je zabrinuto uzdisao sin ovog vremena da više od stotinu magazina našeg grada stoje prazni. Pokušaj Kepeši Jožefa da osnivanjem Tursko-bečejske štedionice kreditnim odnosima olakša položaj trgovine, ali je ova institucija često bila na ivici propadanja«.

Novi Bečej je u periodu pre potpisivanja sporazuma između Austrije i Mađarske 1867. godine igrao, pored privredne i značajnu političku ulogu. Kod grofa Jožefa Betlena, za koga se udala treća unuka vlastelina Šišanjija (udovica grofa Leiningena), okupljali su se najuticajniji političari tadašnjeg pokreta za nezavisnost Mađarske.

Nesvakidašnji događaj desio se maja 1872. godine, kada je Novi Bečej posetio car Franja Josif I. On je doputovao brodom (parobrodom) noću pune mesečine Dunavom pa Velikim kanalom u Tisu. Noć je proveo na brodu, a ujutro je primio, na obali Tise, delegaciju Torontalske županije.

»Opkoljen devojkama u belim haljinama, tadašnji nadžupan Ronai Moric je pozdravio njegovo veličanstvo, posle čega je ovaj seo u karuce koje je vukao petopreg. Svečanom kočijom upravljao je hercog Turi Taksiš, vlasnik petoprega. Svečana povorka je prošla glavnom ulicom, gde se stanovništvo oprostilo od velikog gosta mahanjem maramama, kišom cveća i oduševljenim klicanjem.«

Putovanje cara Franje Josifa I, od Bečeja prema Kikindi i dalje ka Temišvaru, imalo je i tragičan epilog. U neposrednoj blizini Beodre uplašeni konji upregnuti u karuce, koje su bile odmah iza carskog petoprega, u suludoj jurnjavi prevrnuli su karuce u jarak pored puta. Tom prilikom je teško nastradao podžupan Torontalske županije Prik Jožef. Prenet je u kaštelj Lasla Karačonjija u Beodru, a odatle u bolnicu, gde je posle nekoliko dana umro.

Zahvaljujući radu građana Novog Bečeja i Vranjeva na učvršćenju i osiguranju nasipa izbegnute su dalje poplave, izuzimajući onu iz 1895. godine. Ali, to ne znači da su stanovnici Novog Bečeja bezbrižno i mirno živeli. Umesto poplave došao je katastrofalan požar 1886. godine.

O tom požaru Ištvanfi piše:

»...jednog suvog jesenjeg dana, baš u vreme velike oluje, izbio je požar u kući u sredini Kumanačke ulice (na uglu današnjih Ulica Lole Ribara i Brigadira Ristića, kuća koja je sve do skora bila vlasništvo pok. Joce Kiseličkog odnosno Bate Kiseličkog — L.M.). Vetar je svojim kovitljanjem razneo žeravicu po okolnim dvorištima i zgradama. Plameno more širilo se iz jedne ulice u drugu. Dimilo se na sve strane. Uz pomoć vatrogasaca iz Starog Bečeja, požar je ugašen do kraja dana. Veče je dočekalo oko tristo porodica ispred ruševina i zgarišta svojih kuća. Pokrenuta je lokalna i državna akcija za prikupljanje priloga za porodice čija je imovina uništena u ovom požaru. Akciji se pridružio i sam Kralj, prilogom od 2.000 forinti«.

Možda je iskazan broj izgorelih kuća veći, od stvarno izgorelih, jer u zabeleškama, koje je Branislav Kiselički našao u notesu svoga dede stoji: »24. septembra 1886. godine izgorelo je sto šest Numeri«. Nije važno koji je podatak tačniji iako se radi o velikoj razlici. Skloni smo da poverujemo da se broj kućnih numeri ne podudara s brojem porodica, ali ne treba gubiti iz vida da je Ištvanfi ovaj podatak izneo dvadesetak godina posle požara pa nije istakao ni datum kada se odigrao. Za njegov govor čak i nije bio važan tačan broj izgorelih kuća, već istaći katastrofu i mukotrpnost života naših predaka. Kada nije bilo rata, bilo je poplava, kad su iščezle poplave, ostali su požari i zarazne bolesti (epidemije).

Taman se nekako zaceliše rane nanete požarom, a 1889. godine se — kaže Ištvanfi Endre — saznalo da je doneta odluka da se tok Tise pomeri nekoliko kilometara od Novog Bečeja.

»Govorilo se da je doneta odluka u Ministarstvu trgovine da se Tisa usmeri drugim pravcem i da će biti udaljena od Turskog Bečeja više kilometara. Biće mu oduzeto ono čemu je imao da zahvali za svoj dosadašnji razvoj njegov rečni život. Ovo naš grad nije smeo da dozvoli.«

Istupanje Ištvanfi Ištvana u ime novobečejske delegacije pred ministrom puno je patetike, ali ono verno odražava tugu i strah svojih meštana od sprovođenja donete odluke. S obzirom da je Ištvanfi Endre u svom predavanju o istoriji Novog Bečeja između 1850—1890. citirao delove toga istupa, mi ćemo to ponoviti kao svojevrstan materijal o prošlosti Novog Bečeja.

Related Articles