Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju

Istražite izvanrednu prošlost Novog Bečeja i Vranjeva kroz stranice knjige 'Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju'. Otkrijte političke događaje, ekonomski razvoj i kulturnu baštinu ovih banatskih gradova kroz bogato dokumentovane priče. Pratite evoluciju od najranijih dana do savremenosti, istražujući složene niti političkih intriga, ekonomske transformacije i kulturnih uspona. Proživite prošlost kroz oči autora, dok se stranice knjige otvaraju pred vama, pružajući jedinstvenu perspektivu na život i nasleđe ovih značajnih lokaliteta.

Novi Bečej kroz inicijative crkve, reforme i izazove pismenosti

Evolucija obrazovanja među Srbima u Austro-Ugarskoj: Novi Bečej kroz inicijative crkve, reforme i izazove pismenosti

Prošlo je mnogo vremena od prvih većih seoba Srba u krajeve preko Save i Dunava do osnivanja prvih osnovnih škola. Oni su doduše imali, kako pod ugarskom tako i pod turskom vlašću, neku vrstu osnovnih škola pri manastirima, ili pri parohijskim crkvama.

Te škole imale su za cilj da zadovolje potrebe crkve, tj. da učenik nauči da čita bogoslužbene knjige i da se po mogućnosti izvežba u prepisivanju istih.

Posle velike seobe pod Arsenijem Čarnojevićem 1690. godine, situacija se bitno menja. U pojedinim krajevima stvorena su kompaktna naselja sa značajnim srpskim življem, a uz to, povlasticom izdatom od cara Leopolda, Srbi su priznati kao narod u okviru Austro-Ugarske, što je samo po sebi stvaralo potrebu za širenjem opšte narodne prosvete.

Potreba, za stvaranjem srpskih škola, posebno je postala aktuelna posle proterivanja Turaka iz Bačke i dela Srema, odnosno posle potpisivanja karlovačkog mira. Patrijarh Arsenije je 1706. podneo molbu za podizanje srpskih škola i osnivanje narodne štamparije. Posle njegove smrti molbu je ponovio mitropolit Isaije Đaković i već 1709. godine određen je carski činovnik koji će sprovesti osnivanje srpskih škola u mestima gde žive Srbi.

Odmah posle zaključenja Požarevačkog mira 1718. godine mitropolit srpski Mojsije Petrović obratio se Rusiji s molbom da pošalje stručnog čoveka za učitelja. Iz Rusije je poslat Maksim Suvorov, koji je sobom doneo četiristo bukvara i sto komada Slovenske gramatike. Tako je osnovana slovenska škola u Beogradu, a u Sremskim Karlovcima radili su učitelji Emanuilo Kozačinski i Jovan Minacki. Kozačinski je bio postavljen za rektora škole.

Mitropolit Mojsije uputio je 1724. godine okružnicu sveštenstvu u kojoj ih poziva da nastoje da se podižu srpske škole. Srbi u Budimu uputili su 1726. godine svojim poslanicima zahtev da se u saboru zauzmu kako bi se nastojanjima episkopa u eparhijama osnovalo što više škola, a u mitropoliji da se organizuje velika škola, u kojoj bi se učio, pored srpskog, još i latinski i nemački jezik. Te godine je izdata i naredba vlade kojom se dozvoljava podizanje nižih i viših srpskih škola po selima u gradovima.

U Sremskim Karlovcima je 1726. osnovana osnovna škola, a ubrzo već 1731. godine gimnazija. Rusi koji su dolazili, bili su, uglavnom nastavnici u višim školama. U ono vreme se veliki broj mladih ljudi spremao za sveštenike, pa kako iz raznih uzroka nisu mogli svi dobiti mesto sveštenika, mnogi su se primali učiteljskog mesta.

Sprema tadašnjih učitelja svodila se, uglavnom, na znanje čitanja, pisanja, računa i pojanja. Ko je sve to znao, bio je, smatralo se, potpuno spreman za učitelja. Najveći broj tadašnjih učitelja, međutim, znao je samo da čita i poje.

Učitelji su pored škole imali i mnogo drugih obaveza u vezi s crkvom. Oni su obavljali sve poslove koje su kasnije obavljali crkvenjaci, a uz to su obrađivali svešteničke bašte i hranili svešteničke svinje i drugu stoku.

Jedan od prvih uslova koji je postavljen, prilikom primanja, učitelja bio je da bude poslušan svešteniku. Sveštenikova volja bila je tada zakon za školu i učitelja, jer je od njega zavisilo šta će se i koliko učiti u školi.

Ugovor budimske opštine Taban s učiteljem Lackom Krištovljevićem verno ilustruje položaj škole i učitelja, u to vreme. Ugovor je sastavljen 12. maja 1707. godine i u njemu između ostalih obaveza učitelja, stoji: »I ja se, Lacko, pogodih i pristah, kako birov i kmetovi urekoše, meni plaća od sada za godinu šest forinti. Zato je moja služba prvo što je crkovna služba, kandila paliti i sveštenike posluživati i zvoniti na vreme i primati svešte (svece) crkovne do kovčega i pridati činu crkovnomu; po tom da imam primiti trideset i petoro dece da učim za tu višu pisanu platu za jednu godinu dana.

Organizovanje štamparije bio je uporedni zadatak sa otvaranjem škola, jer škola ne može bez knjige. Nema sumnje, da je postojala srpska štamparija koja bi mogla štampati školske knjige, i da nije došlo do uvoza bukvara, slovenske gramatike i drugih knjiga iz Rusije, možda i ne bi bilo muke i borbe oko reforme srpskog jezika i pisma. Možda je suvišno isticati, ali neka se zna, da je Gavrilo Venclović još trideset godina pre Dositeja, a da ne govorimo koliko godina pre Vuka, pisao svoje besede pravim narodnim jezikom.

U istoriji Austrije i njenih naroda od velikog je značaja doba vladavine Marije Terezije. Čim je izvukla zemlju iz ratnog vihora, ona je posvetila veliku pažnju narodnom prosvećivanju. U podizanju škola videla je osnovne temelje napretka. Nastojala je da se škole podižu u svim selima i gradovima i za bogataše i sirotinju i za sve narode Carevine.

Nije to bila samo posledica njene ljubavi prema prosveti, ili neke posebne humanosti, već ekonomska nužnost. Naime, kolonizirani Nemci, iz siromašnih i prenaseljenih krajeva Nemačke, nisu bih neki veliki radnici. Naprotiv, bilo je među njima mladih neženjenih zanatlija, neradnika i probisveta, koji su prihvatili kolonizaciju da bi živeli bez rada, jer im je pri agitaciji za preseljenje i obećano da se može dobro živeti s malo rada, jer je zemlja bogata. Takav njihov odnos prema radu u poljoprivredi, uticao je i na ostale doseljenike, čime je bila dovedena u pitanje osnovna svrha kolonizacije — Unapređenje poljoprivrede u tim krajevima.

Pokušaj da se silom i fizičkom prinudom doseljenici primoraju na rad nije dala  rezultate, pa je onda tražen spas u prosvećivanju.

Poklonjena je najveća pažnja uticaju škole i crkve na vaspitanje, naročito novih generacija, jer se kod odraslih u tom pravcu malo šta moglo očekivati, mada se računalo na uticaj crkve. Zbog svega toga je posebna briga bila da se u selima izgrade ugledne crkve i lepe škole i da sveštenici i učitelji dobiju udobne stanove i dobre plate, kako bi se što više založili za uspeh u svom pozivu.

Brigu o školama vodila je crkvena opština, a škole su izdržavane iz školskog fonda, od mesne crkve i školarine koju su plaćali roditelji đaka. U Temišvarskoj eparhiji, kojoj su pripadali i Novi Bečej i Vranjevo, 1758. godine učitelji su dobijali od đaka po tri forinte godišnje. Siromašna deca bila su oslobođena školarine.

Nastava je trajala radnim danom od sedam do devet pre podne i popodne od jedan do četiri časa.

Reformisanje škole, koje sprovodi Marija Terezija i njen sin Josif II, obuhvatilo je i srpske škole. Carica je, na primer, zahtevala od srpskog crkvenog sabora u Sremskim Karlovcima da se proda spahiluk u Dalju za 38.000 forinti da se od kamate na ovaj novac izdržavaju škole. Sabor u Karlovcima raspravljao je o ovom predlogu 1769. godine s manje razumevanja za potrebe škola i zamolio Caricu da odustane od ovog zahteva što je ona i učinila.

U cilju širenja prosvete izrađen je 1776. godine školski ustav za pravoslavne osnovne škole. Prema ovom Ustavu u svakoj opštini, u kojoj je postojala pravoslavna parohija, morala je postojati i pravoslavna škola. Ako za to nije postojala odgovarajuća školska zgrada morale su se u najskorijem vremenu podići. Školske zgrade su morale imati veću sobu za učionicu i stan za učitelja. Ženska deca bila su odeljena u razredu od muške.

Ustav je predviđao potpunu stručnost učitelja što je dokazivano školskom diplomom. Oni učitelji koji su se zatekli na učiteljskim položajima, a nisu imali predviđenu školsku spremu, morali su naknadno polagati ispite.

Pohađanje škole predstavljalo je obavezu za svu decu od šest do trinaest godina starosti, a učitelji su bili obavezni da vode dnevnik o dolaženju dece u školu, o njihovom uspehu i sposobnostima.

Ustav je najstrože zabranjivao korišćenje dece za privatne poslove sveštenika i učitelja, što je dotle bila normalna pojava. Moramo istaći da su pojedini učitelji u našim mestima zadržali taj običaj do novijih dana, do tridesetih godina dvadesetog veka.

Posle ukidanja Srpske Vojvodine dr Đorđe Natošević, dotadašnji direktor svih srpskih osnovnih škola, prelazi iz Temišvara za školskog savetnika kraljevskog ugarskog namesništva. Natošević je sagledao značaj učiteljskih škola i sav neuspeh i nestručnost srpskih učitelja pripisvao je tim školama. Zato je uložio napor da se u učiteljskim školama uvedu predmeti pedagogija, i kao pomoćni predmeti — psihologija, etika i antropologija i da se sprovede neophodna reorganizacija učiteljske škole i nastave.

Da bi se budući učitelji osposobili za praktičan rad u školama, morah su od 1858. godine, prema utvrđenom programu, držati nastavu u somborskoj osnovnoj školi pod nadzorom profesora učiteljske škole. Tako je somborska Preparandija stekla dobar glas i visok ugled. O tome svedoči i činjenica da je u njoj svake godine bilo dosta pitomaca iz Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine. Ni kasnije ona nije zaostajala za savremenim zahtevima školstva.

Natošević je izradio predlog novog ustrojstva srpskih škola, koji je Sabor u Sremskim Karlovcima usvojio 1864/65. godine, a prema kojem se predviđa:

svaka opština, u kojoj ima 7—12 sposobne dece za školu dužna je da izdržava školu i da plaća učitelja;

učitelja se najpre prima na rad privremeno i tek nakon dve godine uspešnog rada da mu se da dekret o postavljenju;

da se bolesnom učitelju odredi pomoćnik, a u slučaju dugotrajne bolesti da se stavi u penziju;

da se u svim srpskim školama nastava odvija na srpskom jeziku a predmeti su: 1. veronauka, 2. srpski jezik sa naukom čitanja i pisanja (ćirilicom), 3. račun, 4. krasnopis, 5. gimnastika;

da se za dokazivanje uspeha škole uvedu nedeljni, mesečni, polugodišnji i godišnji ispiti;

da se u devojačke škole postavljaju učiteljice, a da se u tim školama, pored navedenih predmeta, obavezno uvede i ručni rad;

da glavna škola traje 4 razreda, a da joj na čelu bude upravitelj; u školi se uči i jedan strani jezik;

da uz ovu, takozvanu glavnu školu, obavezno postoji i nedeljna (poftorna), koju su dužna da pohađaju nedeljom i praznikom deca do navršene 15 godine. Pored ponavljanja onog što se učilo u glavnoj školi, ovde se još uči i ono najpotrebnije o zemljoradnji i domaćinstvu, istorija srpskog naroda i o dužnostima podanika.

da se zanatlijske i trgovačke učenike — šegrte osnivaju nedeljne šegrtske škole.

da mesnu upravu nad školom vodi crkveni odbor, a glavnu upravu nad svim školama vodi patrijarh.

Tako reformisana škola još uvek nije zadovoljavala potrebe naroda koji je težio da obezbedi brži razvoj prosvete, i ona je dalje usavršavana, a nastava je bogaćena novim predmetima.

Podaci iz 1900. godine — na žalost — pokazuju da su Srbi u Ugarskoj po procentu pismenosti bili znatno iza Nemaca, Mađara i Slovaka. Tako su Nemci imali 79,63%, Mađari 72,05%, Slovaci 60,36%, Srbi 48,38%, Rumuni 23,88% i Rusini 17,78% pismenih od ukupnog broja stanovnika.

Related Articles

Aleksandra Zadonska – Madama

Aleksandra Zadonska – Madama

Žarko Čiplić

Privatna gimnazija

Privatna gimnazija