Putovanje kroz Novi Bečej: Istorija, događaji, ljudi

Putevima prošlosti: Otkrijte bogatu istoriju, zanimljive događaje i nezaboravne ljude koji su oblikovali Novi Bečej kroz vreme, dok se zajedno vraćamo u srce ovog prelepog grada na obalama Tise.

Predgovor

Ljubav prema zavičaju bila je u meni, posebno naglašena još od najranijeg detinjstva. Nezaboravno mi je i bolno sećanje, kada sam u svojoj četrnaestoj godini (1931) morao, zbog školovanja, da se preselim iz Novog Bečeja u Zrenjanin (tadašnji Veliki Bečkerek). Tamo sam stanovao zajedno sa svojoj sestrom i još tri učenika, nešto starijih od mene.

Prvi dan odvojenosti od kuće, od Novog Bečeja i svih milih i dragih, još je nekako protekao u miru. Ali, kada sam uveče legao, znatno kasnije nego što sam to činio u roditeljskoj kući, noć se odužila i prosto postala beskrajna. Mislim, da dužu noć nikada dotle, ni posle toga, nisam doživeo. Prevrtao sam se po krevetu, nekoliko puta ustajao da pijem vode, ali san nije dolazio. Nisu me napuštale misli o salašu, gde sam uz roditelje rastao, o Tisi, o Gradištu, o mestima gde sam provodio najlepše i nezaboravne dane svoje mladosti. Sve do jutra nisam oka sklopio.

Grad na Tisi

Grad na Tisi

Velika banatska ravnica razlila se kao more, od Dunava, Tise i Moriša, do Karpata u Rumuniji. U toj nepreglednosti polja i livada razasuta su sela i gradovi, slični jedni drugima, baš kao što su i banatska polja u okolini Novog Bečeja, slična onima kod Kikinde, Pančeva, Temišvara, ili u bilo kom kraju Banata.

Dosadna jednoličnost - pomisliće oni koji nisu živeli u ravnici. Ali, nije tako. Pogled i čitavo ljudsko biće se odmara jer širina koja se pruža na sve četiri strane ispunjava čoveka osećanjem slobode.

Tisa je uvek bila ponos Novobečejaca i Vranjevčana

Tisa je uvek bila ponos Novobečejaca i Vranjevčana

Novobečejci su bili ponosni na svoj grad, ali ne na njegov izgled, ili na snagu njegove privrede, već na njegov izvanredni položaj. Tisa protiče pored samog centra, što nije slučaj sa mnogim gradovima koji se nalaze u blizini ovako velike reke. Šumovite obale sa lepim kejom učinili su taj deo posebno privlačnim i ljupkim, pa se uveče imao utisak kao da je to neki primorski gradić. Naročito se taj utisak nameće kad se upale svetiljke na keju i letnjoj sali hotela "Vojvodina", uz mnoštvo svetiljki na šlepovima koji čekaju na utovar, ili puni da ih brod odvuče na svoja odredišta.

Novobečejske vodonoše

Novi Bečej, kao uostalom i svi drugi gradovi u Vojvodini, u ono vreme nije imao vodovod. Za piće se koristila voda iz arterskih bunara, a dobar deo stanovništva je upotrebljavao vodu iz Tise. Arterskih bunara je u Novom Bečeju bilo četiri i u Vranjevu pet - šest, što znači ukupno desetak bunara za 16.350 stanovnika.

Vodu za piće iz Tise su koristila isključivo radnička i zemljoradnička domaćinstva, u Novom Bečeju pretežno Srbi, a u Vranjevu pretežno Mađari. Ako se korišćenje rečne vode za piće shvati i kao izraz određene zaostalosti, onda se u prvi mah postavlja pitanje otkuda da su u Novom Bečeju zaostaliji Srbi, a u Vranjevu Mađari?!

Šumica Gradište - biser Novog Bečeja

Zvuči malo neobično, ali je to bila istina, da nema Novobečejca, koji kada nekom želi da opiše lepotu i izgled svoga grada, da ne počne sa Tisom i Gradištem. Gradište je bila šumica gorostasnih topola i hrastova. Ime je verovatno dobila po razvalinama starog grada, čije se zidine većim delom nalaze u Tisi, a samo manji deo, kada voda opadne, izviruje iz vode.

Šumica se nalazila pored same Tise, između korita reke i nasipa koji štiti Novi Bečej od poplava. Protezala se od skele, današnjeg izlaza na Tisu iz Svetozara Miletića ulice, pa do razvalina starog grada, u dužini od jednog kilometra, a oko 200-250 metara širine. Najveći deo, onaj što je bliži centru Novog Bečeja, bio je pod topolom, dok je onaj deo bliže razvalinama grada, bio pod hrastom.

Dudara - deo našeg detinjstva

S desne strane puta, koji vodi od Kumana prema Novom Bečeju od Radničke ulice pa sve do kuće br. 41 u Lole Ribara ulici i u "dubini" od oko pedesetak metara od ove ulice prema železničkoj pruzi, prostirala se poljana zasađena dudovima. Po tome je i dobila ime Dudara.

Dudara je bila simpatična poljanica u ovom delu grada. U proleće, kada trava ozeleni i kada se krošnje drveća ispune lišćem, Dudara postaje stecište dece i omladine. U njoj se razleže vika, vriska od igre dečurlije. Pored sreće i radosti koju je pružala igra na svežem vazduhu u dudari, deca su sa posebnim ponosom isterivala u dudaru jata guščića na pašu. Uživala su da posmatraju guščiće kako cupkaju jedru, zelenu travu i da se nasmeju kada neko gušče sa naporom otkine travku i sa njom zajedno se prevrne na leđa i sa mukom povrati na noge. Pored dece, čuvara guščića, tu su bili i gusani koji budno paze, da se u njihovo potomstvo ne uvuče neki uljez iz tuđeg jata.

Periferija i prilaz gradu

Periferija je baš u pravom smislu reči preiferija, jer sam iako nenamerno, prema njoj tako i postupio. Naknadno sam se setio da bi, možda, za mlade naraštaje, bilo od interesa da saznaju kako su nekada izgledali ti delovi Novog Bečeja i Vranjeva.

Prilaz Novom Bečeju iz pravca Kumana bio je u pravoj liniji bez skre­tanja ulevo. Tada nije bilo kanala, pa ni mosta, koji bi iziskivao ovo današnje krivudanje na tom delu puta. Put je bio letnji, od jeseni do proleća, zbog blata skoro neprohodan. S desne strane, pri ulazu u grad, nalazile su se tri odvojene ulice, koje su se od puta pružale prema železničkoj pruzi. Te ulice su izgrađene negde dvadesetih godina ovog veka, na prostoru gde se pre toga održavao novobečejski vašar, pa su se i te ulice, iako su imale svoje nazive, zvale zajedničkim imenom Vašarište. Sve do skora, postojala je zgrada "Biletarnice" u kojoj su se izdavali pasoši, naplaćivao prostor za vašar i obavljali drugi poslovi vezani za promet na vašaru. Ta zgrada je bila druga od ugla sa desne strane Radničke ulice, posmatrano od kumanskog puta.

Zelena ostrva

Zelena ostrva

Sela i gradovi u vojvođanskoj ravnici deluju kao zelena ostrva u moru obradivih njiva. Težnja da se svaka stopa plodne banatske zemlje iskoristi za proizvodnju ratarskih kultura, lišila je polja možda čak i najnužnijeg drveća. Velika su prostranstva, naročito u srednjem i severnom Banatu, gde ne postoji tako reći ni drvceta. Samo su salaši bili opkoljeni zelenilom bagrema ili duda. Po neko drvo je raslo uz drum koji povezuje sela i gradove. Sve ostalo je ili obradivo zemljište ili ledina koja služi za pašu seoskih krava i druge stoke. Drveće je do te mere bilo retkost da zemljoradnik u uslovima najveće letnje žege i najtežih radova, kosidbe, nema mogućnosti da se odmori u hladu drveta. Kilometrima se može ići na sve četiri strane, a da se ne prođe pored nekog drveta.

U predvečerje ekonomske krize

U predvečerje ekonomske krize

Novi Bečej je bio sresko mesto. Ovom srezu pripadala su još i sela: Vranjevo, Beodra, Dragutinovo (Beodra i Dragutinovo danas čine Novo Miloševo), Kumane, Melenci, Torda i Taraš. Po veličini od 812 km2 i 48.449 stanovnika srez je spadao medu desetak većih, od ukupno 38 srezova Dunavske banovine, koja je u prvo vreme u svom sastavu imala pored današnje Vojvodine i hrvatski deo Srema i Baranju.

Sela koja su pripadala novobečejskom srezu nisu samo u administrativnom pogledu bila vezana, već su prvenstveno privredno bila upućena na Novi Bečej. Bez takve ekonomske zaleđine tadašnja živost Novog Bečeja ne bi mogla da se zamisli.

Poljoprivreda

Poljoprivreda

Kao retko u kome vojvođanskom mestu, u Novom Bečeju je postojala velika razlika u imovnom stanju zemljoradnika. Veliki deo zemlje bio je u rukama nekoliko veleposednika i 250-300 imućnih Srba i dvadesetak imućnih Mađara. Ostalo poljoprivredno stanovništvo je, najvećim delom, bilo bez zemlje ili sa 3-4 jutra.

Veleposednicima Ivanoviću, Rohonci i Šojmošu, sprovedenom agrarnom reformom posle prvog svetskog rata, oduzeto je obradivo zemljište i podeljeno seljacima Srbima. Veleposednicima je ostavljeno 500 jutara obradive zemlje i neograničena površina pod pašnjacima i ekonomskim zgradama.

Setva, žetva i vršidba

Setva, žetva i vršidba

Setva pšenice se obavljala jednim, ne malim, delom ručno. Normalno je bilo videti zemljoradnika na njivi kako ispred sebe nosi odvezanu vreću ili torbu sa desetak kilograma pšenice. Vreća je uzetom vezana i prebačena oko vrata i ispod levog ili desnog pazuha (u zavisnosti da li je dešnjak ili levak) iz koje on šakom zahvata pšenicu i krećući se korak po korak, ujednačenim zamahom ruke rasipa pšenicu po uzoranoj njivi. Posle tako zasejane njive vlači se branom da se seme zatrpa. Brana je najčešće bila od povezanog pruća, a kod imućnijih od čelične žice sa delovima ispuštenim u vidu zatubastih eksera. Branu su po pravilu vukla dva konja ih volovi. Posle brane se konji upregnu u takozvanu rolju ili valjak da bi se zemlja pritisla i tako omogućio normalan tok klijanja pšenice.

Duboki koreni kulturnih tradicija

Duboki koreni kulturnih tradicija

Kulturno - zabavni život odvijao se najvećim delom u kafanama. Skoro sve kafane su imale sale u kojima su se nedeljom i praznikom održavale igranke i razne priredbe. Zabave su se održavale počev od novembra, kada prestanu poljoprivredni radovi, pa do kraja februara - skoro svake nedelje. Organizatori su vodili računa da se, zbog posete, ne održavaju istovremeno dve ili više uzabava. Izuzetak su predstavljali veliki verski praznici Božić i Uskrs, kao i Nova godina, kada svako želi da iskoristi te dane da priredi odgovarajuću zabavu svojim članovima, ako se radi o nekom društvu, ili da obezbedi zabavu svojim inače stalnim posetiocima igranki.

Kovačev Joca – Bača

Zemljoradnik iz Vranjeva, sin imućnih roditelja. Nasledio je veliko imanje, ali njegov način života nije išao u prilog uvećanju ni očuvanju nasledstva. Sećam ga se srednjeg rasta, već u godinama, a u mladosti je morao biti lep čovek. Bio je stalno u pokretu, veseo i uvek spreman na šalu.

Voleo je društvo, a ono se u Novom Bečeju i Vranjevu najlakše nalazilo u kafani. Sedenje u kafani je koštalo, jer se u društvu potroši uvek više nego što čovek u prvi mah misli da potroši. Posebno je on to morao činiti dok je još i nasledeno imanje bilo prisutno, zbog ugleda. Uživao je u pesmi, a posebno u pričama. Umeo je da bude pažljiv, i strpljiv slušalac tuđih priča i šala ali je bio neumoran pripovedač.

Kratak istoriski prikaz razvoja Vranjeva

Kratak istoriski prikaz razvoja Vranjeva

Na severoistočnom delu sadašnjeg hatara sela Vrenjeva, iznad Kerekto-a, izdvajao se jedan ogranak Tise, koji je krivudao prema jugu, da bi se ispred velikog magazina, verovatno gde su današnji ostaci bare "Venecije" ulio u matični tok Tise. Nekada je taj rukavac bio plovan. Ostaci tog rukavca se nazivaju Mali Begej. Na levoj strani Malog Begeja prostirala se pustara Vran, taj se deo danas naziva Vranjak. Tu je postojalo naselje još iz bronzanog doba, a za vreme Turaka tu su živeli Srbi pastiri. Vranova je 1771. godine u periodu požarevačkog mira imala trinaest domova.

Kratak istorijski prikaz razvoja Novog Bečeja

Kratak istorijski prikaz razvoja Novog Bečeja

Ne zna se tačno kada i kako je Novi Bečej dobio svoje ime, ko ga je i kada osnovao. Jedno je sigurno, Bečej je sa svojom tvrđavom zauzimao značajno mesto na spisku onih koji su imali uticaja na državnu politiku u sledu istorijskih događaja, ponekad i na široj teritoriji.

Posle propasti naselja koje se u doba Rimljana nalazilo na mestu današnjeg Novog Bečeja, o njemu se, kao što je slučaj i sa svim drugim naseljima u Banatu, dugo ne čuje ništa. Ali, već u doba Ištvana I (997 - 1038) Bečej se javlja kao naseljeno mesto, a uskoro se pominje kao selo.

Laza Lalić – Džebrak

Laza Lalić - Džebrak bio je svojevrstan boem, koji je sve svoje slobodno vreme provodio u kafani, ali ga nije uvek straćio u bezvredne priče i viceve. Bio je vrlo snažan, visok i ugojen. Imao je oko 140 kilograma, bio je vrlo strog, ali je retko to zloupotrebljavao.

Novobečejska pijaca

Novobečejska pijaca

Pijace su se održavale sredom, petkom i nedeljom, kao što je to i danas, samo se današnja pijaca po svemu razlikuje od one iz vremena na koje se podsećamo. Pijačni dani su predstavljali posebnu živost ne samo na pijaci nego i po radnjama i na ulici. Na ulicama vri od naroda i gužve, od zaprežnih vozila. Ti dani su se umnogome razlikovali od drugih dana, a naročito sreda i petak. Još do svanuća stižu kola i pešaci iz okolnih sela, a i železnica oseti veći promet u tim danima, jer nije mali broj onih koji su koristili njene usluge da bi se prebacili do Novog Bečeja, na njihovu pijacu.

Novobečejsko - vranjevački šereti

Svako mesto, pa i Novi Bečej i Vranjevo su imali pojedince koji su svojim postupcima i ponašanjem skretali pažnju na sebe. Biće pomenuti samo oni, koji su bili altruisti, koji su svoju ličnost ne retko izvrgavali podsmehu, samo da bi nasmejali i razveselili druge. Zbog toga je njihovo ponašanje često, odudaralo od normi koje su vladale u sredinama iz kojih su ponikli i u kojima su živeli. To je uticalo da ocene o njima ne budu uvek blagonaklone, mada su svi znali, da su bile dobroćudne osobe koje vole ljude, koje se trude da svojim postupcima, dosetkama i izmišljotinama uveseljavaju i razonode druge. Po pravilu oni su čak bili žrtve te svoje prevelike ljubavi prema društvu.

Petar Sekulić

Petar Sekulić je bio trgovac manufakturnom robom, kako sam ga već opisao. U odnos prema pomoćnicima unosio je humor i šalu, ali na prvom mestu rad i predusretljiv odnos prema mušteriji. Možda je ta predusretljivost bila često i prividna, ali nijedna mušterija nije smela napustiti radnju nezadovoljna. Bez obzira što će tek kad stigne kući primetiti da je i prevarena, bilo što je platila visoku cenu, ili joj je zakinuto na meri, ali iz radnje je morala izaći mirna i zadovoljna. Scene koje bi eventualno mušterija pravila u radnji značile bi gubitak u pazaru, jer sve druge mušterije napuštaju radnju samo da ne bi bili svedoci svađa.

Petar Trbić – Štrba

Omanjeg rasta, kako bi se to u našem žargonu reklo dežmekast, ali ne debeo. Kosa ga je davno napustila, pa je još kao relativno mlad čovek imao ćelu sa par retkih vlasi. Verovatno je, zbog dugog stajanja kao trgovački pomoćnik, imao ravne tabane čemu nije na vreme pridavao potrebnu važnost, pa je došlo do deformiteta, tako da je vukući jednu nogu "šepao". Naročito je zadnjih godina života vukao levu nogu.